У данима када смо све ближе Дану светлости који сваку таму разгони – Васкрсењу Христовом, на светлост књижевног дана изашао је нови број Жичког благовесника (април-јун 2023).
Празнична рубрика је испуњена са четири текста. Први од њих потписује игуман студенички архимандрит др Тихон (Ракићевић). Текст је тумачење богословских и уметничких домета досегнутих на фресци Студеничко Распеће 1208/9. Указујући на важност натписа „Цар славе“ (Пс 23, 7–10) уместо историјског „Цар јудејски“ (Мк 15, 26; Лк 23, 38; Јн 19, 19), жртвеног карактера Литургије оличеног у Јагњету Божијем, улоге ликова пророка Исаије и Мојсија, као и евхаристијског и есхатолошког смисла страдања Христовог, игуман Тихон нас упућује на изванредне богословске и уметничке домете ове чувене средњовековне фреске.
У тексту „Васкршња утеха при смрти ближњих“, јереј Младен Миливојевић, парох ивањички, спаја практично пастирско искуство и теолошке увиде који веру у Васкрсење Христово преносе на поље често трагичне људске егзистенције. Текст се тако може читати као помоћно штиво у пастирској служби давања утехе ожалошћенима, као и поука вернима који се суочавају са животним губицима.
Јереј Михајло Живковић, парох у Коштунићима, нам предочава историјат и богослужбену улогу Литургије Светог Василија Великог. Време Васкршњег поста, недељни дани током првих пет седмица, Велики четвртак и Велика субота, постају нам кроз овај текст разумљивији као време појачаног молитвеног искуства које је прожето најдубљим догматским и песничким дометима великог литурга Цркве, који је по сведочењу Светог Амфилохија као писца његовог Житија, надахнуће за речи Анафоре добијао од самога Христа Господа.
Новосадски катихета Бранислав Илић у тексту „Васкрсење Христово – чудесно пролеће душа наших“ истиче старозаветна и новозаветна места која нам појашњавају смисао Васкрсења Христовог. Посебно издваја Пасхални канон Светог Јована Дамаскина као врхунски домет богословља и химнографије у служби прослављања најрадосније вести о победи Живота над смрћу.
У рубрици Богословље и култура, доносимо текст протојереја-ставрофора Милића Драговића на тему „Да буде воља Твоја“. Указујући на свакидашње проблеме и невоље са којима се као људи суочавамо, отац Милић са својственим му даром предочава колико је важно да покушамо да се у својим одлукама ослонимо на присуство Божије и тражење воље Његове.
Монахиња Христина (Стојановић) у тексту „Свет потребује свете“ описује догађај који се десио након Октобарске револуције у Русији када се братство једног манастира под животном претњом одлучило да скине мантије и оде заједно на рад у обнови земље, али и даље живећи монашким духом у свету. Њихови радни резултати су били најбољи. Остали радници, склони псовкама и разузданом животу, препознали су их и оптужили да су свештена лица – јер се не понашају исто као они. Тако су разоткривени. Монахиња Христина у наставку развија тему на савремено стање, и поставља питање: Да ли људи у свету данас нас препознају као Христове само по оделу и спољашњем опредељењу или и по начину живота?
Дамјан Станчић нас и у овом броју упућује на важност психосоматског разумевања човека, као и деловања и начина живота који ће ово јединство чувати као гарант здравља.
У рубрици Мисија Цркве, доцент др Ведран Голијанин, са Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи нас упознаје са деловањем православне мисије на простору Индије. Упечатљивим детаљима о животу и деловању тамошњих мисионара буди у нама наду да апостолска времена и даље трају, са закључком: „Иако се у недостатку храмова богослужења врше у домовима верника и изнајмљеним објектима, Црква у Индији је и после читаве деценије свог постојања изузетно жива и благородна. Божија промисао, која је Поликарпа, Климента и њихове сународнике привела Православљу, води ову младу Цркву светлој будућности, у чему ће јој свакако бити потребна молитвена и свака друга врста подршке и помоћи сестринских Цркава.“
Проф. др Драгиша Бојовић, са Филозофског факултета у Нишу, у тексту „Кад је Сава био Растко“ укршта историјске увиде и даровиту имагинацију приближавајући нам одрастање Растково, као и утицај утисака из родитељског дома на будуће кораке светогорског монаха. Уз бројне драгоцене увиде, попут оног да име Растко вероватно поред везе са градом Расом има утемељење и у имену кнеза Растислава, даје нам и једну необичну епизоду која сведочи како о Растку, тако и о Сави: „ Имамо и пример када се у Сави, можда и мимо воље његове, буди и горди Србин, дакле Растко, који на двору мађарског краља, где више нема леда, не жели да пије топло вино, јер је вазда у свом отачаству научио да пије хладно вино. То Растко жели да покаже да потиче из земље у којој се знају ред и поредак. Сигурно би смерни Сава заћутао пред збуњеним Мађарима. Растко није желео. И тад је Сава био Растко. Онај што је тражио вино беше Растко, а онај што је измолио од Господа леденице са неба, да охлади то вино, беше Сава чудотворац.“
У Лирском благовеснику Драган Хамовић нас подесећа на стварлачке књижевне домете Рајка Петрова Нога, који нас је недавно напустио из овог живота. Уз вредне осврте на његове песничке доменете, закључује: „Последњи његов наслов, Са постеље боланог Дојчина (2022), био је последњи лирски продор за који је имао снаге, баш према слову приче о јунаку који се из самртне постеље диже да би сачувао образ себи и ближњима. „Стих је као платно боланом Дојчину“, написао је Ного давних дана, да би му овај стих послужио као стожер за његове последње дане, означене лирским подвигом, исповедним и борбеним.“
У саставу ове рубрике је избор из збирке песама Сољење речи, краљевачког поете Милоша Милишића.
У рубрици Веронаука чачански вероучитељ Ђорђе Матијевић пише о чачанској Гимназији, као историјском и савременом просветном стубу града Чачка. Текст је испуњен представљањем личности чија су дела обележила историјат ове установе, а међу којима су и многи чачански свештеници.
Ученици Сава Веселић и Јелена Ђорђевић из Љига нам у својим текстовима показују књижевно умеће и дубоко промишљање савремених тема попут отуђења и моралне посусталости.
У рубрици Прикази доносимо два наслова. Први потписује Ђакон др Александар Милојков о књизи Тесла – духовни лик, аутора презвитера др Оливера Суботића, а други потписује др Немања Девићо књизи Време зла у краљевачком крају 1941. и после ослобођења 1944. године, аутора Драгана Драшковића.
Садржај часописа се завршава Летописом богослужења Епископа жичког Г. Јустина, који је сачинио ђакон Стефан Симић.
Захваљујемо се Епископу Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама и свештенству који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој.
Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству.
Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа
