Категорија: Издања

У овом броју наше рубрике писаћу о Светом апостолу Тому, али пре него што нешто више сазнамо о њему изнећу неколико детаља из свог живота којих се сетим приликом спомена његовог имена. Посебну захвалност према њему, осећам још од летњих месеци 2019. године, које сам провео на црногорском приморју, у месту Рафаиловићи. Ту сам боравио код тече и тетке, покушавајући да нађем неки сезонски посао. Тако сам отишао у ресторан ,,Свети Тома“ у Бечићима. Смештен на прелепом месту, на самом шеталишту поред мора, а непосредно испод брдашца на којем се налази истоимена црква. Иако до тада нисам обављао сличан посао, власник ресторана је одлучио да ме прими, рекавши ми да ћу већ од сутра почети да радим све што се од мене буде тражило. Посао је углавном укључивао чишћење различите морске рибе, лигњи, хоботница, прање посуђа, чишћење тоалета и изношење смећа. У почетку ми је посао ишао нешто теже јер ми је требало времена да се навикнем на све радне задатке и специфичне услове, а ресторан је радио прилично добро те је било неопходно за кратко време стећи неопходну брзину. Узгред, радно време је било дванаест сати без иједног дана одмора. Првих неколико дана сам мислио да сигурно нећу издржати. Видевши да се радни дан завршава непосредно пред почетак вечерње службе у цркви Светог Томе, почео сам да сваке вечери одлазим на службу. Након напора на послу преко потребан предах и спокој сам пронашао у тим вечерњим часовима молитве, у црквици посвећеној овоме светитељу. То лето ми ни изблиза не би било лепо, нити бих успео да издржим те напоре да није било ове оазе радости и предаха. Што се тиче Светога Томе: наш народ најчешће мало тога зна о овом светитељу. Знају да се слави као крсна слава која се обележава 19. октобра и да уз његово име стоји придев „неверни“. Изузев, евентуално, оног догађаја који се десио осмог дана после Христовог васкрсења, нашим људима је готово непознат његов живот, његово мисионарење у Индији, његова бројна чуда која је чинио и његово мученичко страдање за Христа.    И тај догађај по којем је познат је веома значајан. Наиме, после свога васкрсења из мртвих Господ се јавио свим ученицима и саопштио им радосну вест о коначном поразу смрти и ђавола. Једино апостол Тома није био са њима, и када су му рекли шта се десило он није веровао. Рекао је да неће веровати сем уколико својим рукама не додирне ране Христове. Када се после неколико дана Христос опет јавио ученицима, међу којима је овога пута био и Тома, он је имао прилику да се својим рукама, не само видом, увери у истинитост васкрсења. Ово је значајно јер је својим неверјем јасно показао да је Христос у телу васкрсао из мртвих, тј. показао је шта очекује и нас на крају историје: васкрсење у телу из мртвих и живот у светлости Царства Божијега. После вазнесења Господа Христа на небо и силаска Светога Духа, свети апостоли су отишли на разне крајеве света ради проповедања Речи Божије. Светом Томи је пало у део да иде у Индију, што је у почетку тужно прихватио, након чега му се Господ јавио, рекавши му да буде храбар и да ће Он бити са њим, што се и збило. Премда данас нема много хришћана у Индији, познато је да је Свети Тома имао изузетног успеха у проповеди, и да су многи Индијци тада примили веру Христову. У Његовом житију, спомиње се сцена са индијским царем, Гундафором, који је желео да сазида себи леп дворац. Послао је свог помоћника Авана у Палестину како би потражио вештог неимара који би му помогао да то учини. Аван је пронашао Тому и довео га цару, представивши га као мајстора. Пошто му је дао много злата да сазида величанствено палату, цар је отпутовао у други крај царства. Но, Тома није користио злато за зидање, већ га је раздавао оскуднима – просјацима и убогима, а сам се трудио да проповедањем Еванђеља обрати многе вери у Христа и крсти их. Након две године, када је цар желео да сазна да ли је готов дворац, апостол је одговорио да је потребно још само сазидати кров. Добио је још злата које је и овога пута искористио на исти начин. Када је цар сазнао шта се десило, ухватио је Тому и његовог помоћника и бацио их у тамницу. Међутим, ускоро се упокојио царев брат кога је анђео Божији повео ка Рају, у предивне дворе. Међутим, анђео га није желео увести у рај, јер је то двор брата његовог који је сазидао апостол Тома. Анђео је потом вратио душу у тело царевог брата. Он је своме брату описао шта је видео, и цар је Тому извео из тамнице и саслушао његове речи о спасењу и вечном животу, крстио се и милосрдним делима сазидао и себи двор на небесима. Поука овог догађаја је сасвим јасна: „Благо“ које сабирамо на небесима је неупоредиво важније за спасење душа наших, док нас богаћење земаљским благом, без милостиње, удаљава од раскошних небеских палата којих су се удостојила ова индијска браћа. Житије даље наводе како је апостол Тома поучавао младенце целомудрију, како је оживљавао људе и чинио бројна чуда, неустрашиво ширећи реч Божију међу незнабошцима. Као што није присуствовао првом јављању Васкрслог Господа апостолима, тако се Божјим промислом десило да је закаснио и на погреб Пресвете Богородице. Због тога је горко заплакао и на његову молбу отворили су Њен гроб и уместо тела које је већ било узето на небо затекао је само једну плаштаницу. Тако је апостол Тома изабран да нам прво својим неверовањем потврди и утврди веру у васкрсење Христово, а потом и да нам открије чудесно прослављање Мајке Божије. Индијски кнез Муздије којем је апостол Тома крстио жену и сина наредио је својим војницима да убију овог Светог Апостола, и након бројних неуспешних покушаја коначно је прободен копљима. После земаљске смрти наставио је да чини чудеса исцеливши једног од кнежевих синова након чега се и сам кнез крстио и поверовао у Христа. Свети Тома се и дан данас моли Богу за нас и предстоји Престолу Царства Божијег молећи се читав свет.

Већина читалаца овога листа је рођена и одгајена у православној вери. Па чак и они међу нама који су одгајени да буду атеисти, вероватно нису имали много сусрета са другим верама, осим православне. Међутим, данас ћу вам навести пример човека који је рођен у сасвим другачијој традицији и који се са православном вером срео тек након многог „лутања“ по беспућима овога света. Тај човек се звао Јуџин Роуз. Он је рођен 1934. године, у Сан Дијегу, у протестантској, методистичкој, породици. Његова породица је била имућна и трудила се да својој деци обезбеди најбоље могуће образовање. Али, већ у средњој школи, у годинама револта и бунта, вероватно „у инат“ својим родитељима, Јуџин је почео да се декларише као атеиста, ватрено одбацивши веру своје породице. Сметало му је „лицемерје“, беживотност и лаж коју је осећао у атмосфери која га је окруживала. Све ово је својствено младом човеку, но његово младалачко и ватрено срце се није могло задовољити плитким атеизмом, већ је ускоро, прешавши на колеџ, одбацио атеизам и почео да се занима далекоисточним религијским праксама. Овоме је допринео и тадашњи „дух времена“. Наиме, у том тренутку живео је у Сан Франциску који је представљао централно место окупљања тзв. „Хипи“ покрета. И он је, заједно са многим младићима и девојкама тог доба, свим својим срцем био загрејан за све оно што су „хипици“ оличавали – радикална критика друштва због лицемерја, лажи, лажног морала, љубав према рокенролу, дрога, револуција у погледу сексуалних питања, отпор према свему што је институционализовано… Осим свега наведеног многи „хипици“ су се веома интересовали и за источњачку религиозност. Елем, он је, надахнут таквим духом, почео да истражује кинеску религијску филозофију, надајући се да се тим путем може стићи до Истине. Будући да наводим његов живот као пример, било би неправедно не споменути да је тих „хипи“ година свога живота, он постао чак и хомосексуалац. Дакле, трагајући за Истином ходио је разним путевима и странпутицама које га, као што ће и сам ускоро сазнати, ипак никуда нису водиле. Не могу да гарантујем за следећу сцену из његовог живота, али чини ми се да сам је чуо онога момента пре двадесетак година, када сам по први пут чуо за Јуџинов живот. Наиме, у тим годинама свог живота (касније је за овај период свог живота говорио да се тада „налазио у паклу“), једном приликом, очајан, вероватно и под дејством дроге или алкохола, решио је да се попење на врх оближње вишеспратнице и да тамо изврши самоубиство. Попео се и онако вансебан погледао је на небо и почео да се удара у груди и да изазива Бога да му се јави ако уопште постоји. Говорио је: „Ако те има, сиђи и покажи се“. Ипак, можда баш услед беса усмереног према Небу, који је осетио у том тренутку, није извршио самоубиство. Ускоро се, по благом Промислу Божијем, десио преломни моменат његовог живота – Бог је ипак изашао у сусрет његовом очајничком вапају. Наиме, шетајући улицама Сан Франциска, запазио је необичну грађевину. Нешто га је вукло да уђе у њу. Испоставило се да је то био храм Руске Православне Цркве. Прошао је кроз врата и у црквеној полутами је, негде у дубини срца, осетио да је то место за којим је трагао, осетио је предах, осетио је да је то његов дом и осетио је да је ту Сами Бог присутан. У православној вери је пронашао Истину за којом је трагао читавог живота. Ускоро је прешао у православну веру, а недуго потом је чак и постао монах, замонашивши се под именом Серафим, у част Светог Серафима Саровског. Он и неколико његових истомишљеника, основали су књижару у којој су штампали дела православних аутора, покушавајући да својим суграђанима одшкрину врата Православља. Након неколико година, у калифорнијској дивљини, основао је манастир, који и данас постоји, у којем су се подвизавали људи који су рођени Американци и који су у једном моменту свог живота постали православни хришћани. Преко деловања овог манастира, стотине, па и хиљаде људи су пронашли Истину. Нећу да дужим: још само један детаљ везан за тренутке његовог упокојења. Наиме, након његове смрти, па све до тренутка погреба његово тело није заударало, већ су очевици сведочили да се око његовог тела разлегао миомирис који је личио на мирис руже. Господ је овим показао да је Серафимов живот након свих лутања ипак досегао до Истине, те је био испуњен миомирисним дахом Царства Божијега. Премда још увек није формално канонизован, многи људи широм света га доживљавају као светог, сликају се иконе са његовим ликом и пишу се службе њему у част. Зашто сам данас писао о њему? Зато што је он рођен далеко од Православља, али је у њему пронашао оно јеванђелско благо за којим сви трагамо – у нашој Цркви је пронашао  живога Бога. А ми смо рођени у православној вери и припадамо Православној Цркви, али често ни приближно нисмо свесни да је живи Бог присутан међу нама, кроз Цркву коју је Он основао и утемељио. Требало би, гледајући пример о. Серафима Роуза, да макар осетимо стид због сопствене неосетљивости… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 13. октобар 2023. године

Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (октобар-децембар 2023) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржан часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.

На корицама овог издања налазе се фотографије деце као учесника недавних богослужбених сабрања из наше Епархије. Садржај започиње са два текста на тему богослужбеног живота Цркве. Протојереј др Слободан Јаковљевић нам предочава историјски развој јутарње службе, од њених старозаветних почетака у јерусалимском храму, преко ранохришћанске заједнице, сложенијих облика монашког и азматског типика, до коначног формирања данашњег облика службе. На основу историјских и богословских увида, закључује: „ова аколутија представља подражавање природних појава који прате борбу ноћи и дана, повлачење мрака и победу светлости.“ Ђакон Бојан Мијаиловић у тексту о „Ђаконској служби у ранохришћанској Цркви“ појашњава значење термина „ђакон“, као и контекст у коме ова служба настаје. На основу праћења трагова о ђаконској служби у ранохришћанској литератури, читаоцима приближава како практичан значај ове службе за хришћанска сабрања, тако и њену светотајинску улогу. У наставку текста из прошлог броја, на тему „Противречност у православном поимању страдања“, вероучитељ Милорад Васиљевић указује на трагичност позиције страдалника у којој се може наћи сваки човек. Покушај логичног одговора на ово питање води у унутрашњу тескобу обележену сукобљеношћу противречних сила. Излаз се види у прихватању страдања и усвајању димензије ирационалности, која је посведочена у примерима праоца Авраама и Светог апостола Павла. Уоквирујући тему христологијом, аутор закључује: „Страдања су неизбежна, али је битно како се носити са њима и како их схватати. Све ово, заправо, представља стални подвиг на путу спасења, а ‛Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају’ (Мт 11, 12).“ Следе три текста у којима се обрађују теме из различитих периода наше историје. Вероучитељ Милица Глукчевић пише о „Српској средњовековној рецепцији лика и дела Светог цара Константина Великог“. Назив „новог Константина“ као тежња за подражавaњем у благочестивом руковођењу државом присутан је већ у Житијима Светог Стефана Немање (Симеона Мироточивог) која су написали његови синови Свети Сава и краљ Стефан Првовенчани (Симон монах), па и кроз касније важне српске средњовековне списе и фрескопис. Историчар Драган Драшковић, у тексту „Света Жича – чувар аманета Свете браће Саве и Стефана“ (Први део) пише о почецима Манастира Жиче у 13. веку, па о њеном каснијем развоју на основу вредних историјских записа из периода 16–19. века. Ове драгоцене увиде о догађајима и личностима везаним за манастир, закључује освртом на улогу владике Јоаникија-Јање Нешковића, који је „одмах по ступању на светосавски трон, тада Епархије ужичко-крушевачке 1854. и по премештању седишта епархије из Чачка у Карановац својим средствима започео обнову разрушене Жиче коју је уз помоћ народа из епархије, касније и из других крајева Кнежевине Србије завршио 1856. године.“ Историчар Трипо Спахић пише о почетку градње краљевачке Цркве Свете Тројице, која је започета трудом кнеза Милоша и локалног становништва 1823, а идуће године ће обележити јубилеј 200 година постојања. Коришћење сачуване литературе из периода настанка, као и каснија сведочанства, чине овај текст значајним подсетником и водичем кроз прошлост овог краљевачког храма. У рубрици Црква и свет, Марко Трајковић, докторанд Православног богословског факултета у Београду, у тексту „Секуларизација: социолошко-теолошка скица“ указује на настанак термина „секуларизација“, као и његову правно-имовинску основу, која се касније трансформише у културно-социолошку са вредносним значењем одвајања Цркве и државе. Анализира многе изазове, као и могуће позитивне и негативне аспекте овог значајног феномена, закључујући о опасностима „унутрашње секуларизације“ о којој се мало говори, а која значи усвајање духа овога света у свакодневицу црквеног живота. Рубрика Савремени т(р)агови, доноси текст „Анатомија досаде“, протојереја Александра Р. Јевтића. Аутор разлаже ово савремено осећање, које кроз различите манифестације утиче како на здравље појединца, тако и на међуљудске односе. Узимајући разне маске, досада иза себе крије осећање бесмисла и различите покушаје бега од њега (који могу водити од хиперактивности и болести зависности, до тешких облика депресије). Позивајући се на философске интерпретације овог проблема, текст завршава са поукама Светог Исака Сиријца и Светог Теодора Студита који дају смернице хришћанског аскетског односа са позитивним вредносним предзнаком ослоњеним на врлину наде и трпљења. У рубрици Вера и здравље, дефектолог-олигофренолог Ана Јаковљевић, у тексту „Аутизам – развојни поремећај модерног доба“ (Први део), објашњава значење и историјат овог све заступљенијег здравственог проблема који је потребно благовремено приметити. Кроз стручне увиде, указује на две различите манифестације овог аутизма кроз хиперсензитивност и хипосензитивност, које на примеру бола појашњава тиме што се први облик односи на преосетљивост, док се други односи на неосетљивост. Рубрика Хришћанство и књижевност, доноси нам текст професора српског језика и књижевности Александре Мијаиловић, на тему „Религиозно у песништву Десанке Максимовић“. Подвлачећи вишеслојност и развојни пут песништва, примећује хришћанске трагове већ у почецима стваралаштва. Аутор расветљава притиске које је песникиња трпела од комунистичких власти, након што је на листу заслужних Срба уврстила и оца Јустина Поповића и Владику Николаја Велимировића. Трагови такве позиције виде се и у њеном каснијем стварaлаштву, које ће, иако праћено сенком политичких и идеолошких притисака, ипак успевати да изнесе православне и светосавске мотиве, довољно јаке да сведоче о њеној ватреној вери и оданости предачким вредностима. У рубрици Лирски благовесник, др Драган Хамовић пише о текст о поетском ствaралаштву Љубивоја Ршумовића, који је овогодишњи добитник песничке награде „Жичке хрисовуље“. Истиче да је Ршум песник за децу, али и народни песник „који је успео да помири и захтеве унука и захтеве дедова и да приближи два удаљена искуствена света.“ Хамовић закључује: „Љубивоје Ршумовић, кога знамо пре свега као поету луденса, песник је пуног распона тонова и расположења. Песников задатак је да сведочи, али не и да једино мрачи: ‛Треба речи наћи праве свагдање / Да нам оснаже жељу осмисле надање.’ Силу речи подршке и наде Ршум је пронашао и оне трају у непрекидном радосном оптицају међу нашим детињим и осетљивим народом.“ У овој рубрици, налазе се и три песме („Песма на длану“, „Светогорским витезовима“, „Фајум“) аутора војног свештеника Александра Секулића. Теме које се назиру из векова који су далеко са нама овде су пронашле спој са песниковим личним проживљавањем верских и егзистенцијалних заплета. Хоризонт решења свих дилема се назире у созерцању неба као симбола Божијег присуства у историји и појединачним животима људи. Данијела Дмитрић, Лука Рајковић и Тијана Милојевић, ученици веронауке из горњемилановачке Гимназије, потрудили су се да рубрика Веронаука буде испуњена радовима на теме питања смисла живота, љубави, као и идентитета. У овим текстовима одрасли

У данима када смо богослужбено прославили начало Индикта и почетак Црквене нове године, узносећи молитве за благословено ново лето доброте Господње, пред читалачком публиком се нашао нови 392. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема четвртог по реду броја у 2023. години носи наслов: „Владика Николај и Ава Јустин – српски апостолиˮ. Читаоце овог броја на првим страницама дочекује уреднички уводник у којем презвитер др Оливер Суботић указује на васељенски значај светих Николаја и Јустина, светитеља из рода нашега који су васцелим својим бићем сведочили радост живота у Христу. „Владика Николај Жички и Охридски: ненадмашни беседник, харизматични мисионар, свенародни владика, најплоднији писац међу српским јерарсима. Ава Јустин ћелијски: узор монашког подвига, светило догматске свести, писац Житија Светих, духовни расадник епископа филокалијског Духа. А код обојице идентичан циљ, ка којем се свим својим бићем пружају у знаку Крста – да прославе Име Божје и да, истовремено, свој народ свецело приводе к Богуˮ, истакао је у уводној речи главни и одговорни уредник. Протопрезвитер др Никола Маројевић за рубрику „Беседаˮ пише о светлости љубави Божје. Према речима никшићког пароха речи Господње нама људима постају истинска светила на животном раскршћу. Аутор јасно указује да се у јеванђелском одељку (Мт 6, 22–33), не каже очи, него око – из разлога што се овде не мисли на телесни вид, већ на духовни. Како схватити загонетну епизоду о узношењу Светог пророка Илије огњеним кочијама на небо, читаоци могу да се поуче из текста који је објављен у рубрици „Богословљеˮ, а у којем се, поред осталог, истиче: „Између вазнесења Илијиног и Вазнесења Господа била је суштинска разлика. Господ се вазнео Својом сопственом силом, а Илију је подигла увис огњена кочија, под којом тумачи најчешће разумеју анђелске силеˮ. У рубрици „Беседаˮ је објављена Илинданска беседа ђакона др Ђорђа Петровића, сабрата београдског храма Светог Александра Невског и професора Богословије Светог Саве у Београду. У свом поучном казивању ђакон Ђорђе је указао на значај пророчке службе, а у духу свештеног спомена на Светог пророка Илију, поучио је да име Илија означава – мој Бог Јахве, Бог је битујући или једино мој Бог има истински живот, те да пренесено у савремени језик, име Илија би значило: мој Бог је једини Жив. Рубрика „Уреднички изборˮ доноси нам текст из књиге „Људи са брда и узбрдица“, професора Боривоја Јелића, који носи наслов „Мој деда Владимирˮ. Уводни део 392. броја „Православног мисионараˮ закључен је рубриком „У дијалогу са атеизмомˮ у којој ђакон др Александар Милојков доноси други део текста о родној идеологији. Како је и сâм аутор указао, у овом чланку је желео да завири у свет науке и да погледа шта она по том питању каже – постоје ли неуробиолошке основе родне дисфорије. Тематски или централни део новог броја, доноси ауторске текстове и остали садржај који је посвећен теми броја. Сегмент са тематским садржајем отворен је ауторским текстом катихете Бранислава Илића који читаоцима указује на значај култа и богослужбеног прослављања и величања светих Николаја и Јустина. О чудесном архипастирском и великом мисионарском делу Светог Владике Николаја у Епархији жичкој, као и о изазовима са којима је свети Владика био суочен, пише протопрезвитер Александар Јевтић у тексту под насловом: „Свети Николај Охридски и Жички — блаженство оклеветаних Христа радиˮ. Светог Владику Николаја је целога живота пратио тежак животни крст и веома захтевно архипастирско бреме које је без колебања и са јаком вером носио на свом архијерејском омофору. Управо на ову тему у тексту под насловом: „Свечовек и више од тогаˮ, пише презвитер Александар Чавка. „Ни прогонства ни кућни притвор нису спречили духовне великане да још више раде на себи и на освајању унутрашњег простора своје душе и њеног односа са Богомˮ, истиче у свом ауторском тексту презвитер Дејан Трипковић, парох ваљевски. На тему броја разговарали смо са архимандритом Методијем (Марковићем), игуманом свештене обитељи Преподобног Прохора Пчињског. Игуман Методије пише о светитељском лику Преподобног Јустина ћелијског, указујући да се у његовим делима може се видети његова бескрајна љубав према Богочовеку Христу и позив свима да Га следе, те да читаво његово дело јесте слично сведочењу Апостола Павла, o Христу Распетом и Васкрслом. Редакција „Православног мисионараˮ је приредила још један интервју на тему броја. О дипломатским мисијама Светог Владике Николаја и уопште о његовом значају, разговарали смо са др Љупком Катаном. Наша саговорница др Љупка Катана је са највишом оценом одбранила докторску дисертацију на тему: „Политичко деловање и дипломатско мисионарство Николаја Велимировића у Уједињеном Краљевству и Сједињеним Амерички Државама током Првог светског рата“. Ово је прва докторска дисертација на тему Светог Владике Николаја Охридског, Жичког и Лелићког, која ја одбрањена на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. О завету Светог Владике Николаја пише протонамесник Слободан Алексић, парох ваљевски. У свом ауторском тексту аутор указује да је завет драговољна обавеза и да представља два заветодавца, једнога који даје и другога који прима, те да Заветодавац који се обавезује давати, јесте сам Бог, а заветодавац који се обавезује да испуни све услове примања, јесте човек. Тематски део овог броја посебно употпуњује ауторски текст протопрезвитера-ставрофора Слободана Бобана Јокића, архијерејског намесника никшићког и главног и одговорног уредника часописа „Свевиђеˮ Епархије будимљанско-никшићке. У свом тексту под насловом: „Отац Јустин учитељ учитељаˮ, истиче да је преподобни отац Јустин ћелијски био отац који рађа ученике у свим временима. Према речима никшићког проте, Преподобни Јустин је учитељ, мислилац и стваралац чија дела и допринос превазилазе границе његовог времена, задобијајући свевремени значај за будућа поколења и њихове егзистенцијалне проблеме Наша сарадница Маријана Пилиповић сведочи о личном сусрету са Светим Владиком Николајем и Преподобним Јустином Ћелијским, казујући о чудесним тренуцима пред светим моштима два света апостола српског народа. Свети Владика Николај је написао низ чланака о Његошу, које одмах објављује и као књигу „Религија Његошеваˮ (1911), уочи избијања балканских ратова. На који је начин српски златоуст писао о великом и знаменитом владици Његошу, пише др Ђорђе Вуковић у тексту под насловом: „Свети Николај о Ловћенском Тајновидцу Његошуˮ. Рубрика „Света Земљаˮ доноси нам текст Јелене Јонић која пише о манастиру Светог Јована Крститеља на реци Јордан. Манастир је још у 4. веку забележен на карти у Мадаби као Свети Јован Крститељ, управо на месту где је,

,,Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења.“- Св. Николај Жички, Охридски пролог за 23. септембар. Припремајући се да пишем о овом изузетном празнику, приметио сам да много проповедника и теолога говори о њему само са једног аспекта. Наиме, чини се да овај празник Зачећа светог Јована приказује само као једно велико чудо Божије које је Господ учинио над остарелом нероткињом Јелисаветом. Иако је ово чудо Божје несумњиво велико и значајно, мислим да овај празник, осим ове, носи још макар две велике и важне поуке онима који га прослављају, нарочито у савременом добу. А ево и које. Свети Јован Крститељ родио се од првосвештеника Захарије и мајке Јелисавете, на узвишењу између Витлејема и Хеврона, недалеко од Јерусалима. Ово двоје добрих и побожних људи живели су неколико деценија у браку, али нису имали деце. Зашли су у године када, биолошки посматрано, рађање деце постаје све теже, а шансе да се остане без наследника све изгледније. Међутим, њихов проблем није имао само личну,већи друштвену димензију. Бездетност се у јеврејском народу сматрала (а и данас се сматра) знаком Божје казне за грех супружника. Друштво је, дакле, Захарију и Јелисавету етикетирало као грешнике и богоостављене људе.  Многи би на њиховом месту, под теретом таквог крста омрзнули своје ближње, пали у очајање, изгубили веру у Господа или би се једноставно развели. Али не и Захарија и Јелисавета. Они су, слично праведном Јову, свој крст носили без роптања. Упркос личном проблему и друштвеној етикети, и даље су живели по Божијем закону, сачувавши и брачну љубав, и љубав према ближњима. Зато их је Господ и прославио, подаривши им дете у старости – онда када је то по законима овога света, готово немогуће. Тамо ,,где Бог хоће, побеђују се закони природе“- каже се у једној богослужбеној химни. Хајде да на тренутак погледамо икону овог празника. На њој су представљени двоје остарелих људи, два брачна друга, како стоје једно другом у загрљају, целивајући се! Поред њих стоји Свети Јован Крститељ као одрасла и зрела личност. Какав диван призор и наук за све посматраче! Слика заиста говори више од хиљаду речи. Живећи у браку дуго а не имајући деце, Свети Захарија и Јелисавета су наставили да воле једно друго и да живе потпуним брачним животом. И даље су делили исту брачну постељу, и даље су живели по заповестима Божијим, сасвим препустивши своје животе у наручје Божије. Њихов брак, посебно у оваква времена када се блуд, разврат, прељуба и обнаженост доживљавају као ,,природне појаве“, а убиство детета у утроби мајки које могу родити као чин ,,слободе“ и ,,хуманости“, пружа истински пример како треба живети. Овде видимо да полност и полни однос између двоје људи, сами по себи, нису нешто ниско, недостојно, грешно и нечисто, како се то често сматрало у Западној Цркви. У Православној Цркви, полност и полни однос чине брак, а брак је једна од светих тајни, тј. светиња. Брак исто тако може бити пут ка Царству Божијем. Брак је Света Тајна јер у том чину ,,двоје постају једно“ и зато што у том чину настаје живот. У том светом чину настао је ,,највећи између свих од жена рођених“, Свети Пророк, Претеча и Крститељ Јован. У том светом чину од Јоакима и Ане настала је ,,Часнија од херувима и Славнија неупоредиво од серафима“, Дјева Марија, Богородица. У том светом чину од оца и мајке настаје нова личност, нови човек, нови ,,потенцијални богочовек“, по речима Светог аве Јустина. Осим тога прослављајући празник Зачећа Светог Јована Крститеља поново се подсећамо да човеков живот не почиње од рођења, већ од зачећа у утроби мајке. Стога је свако прекидање живота у утроби мајке равно убиству. Свети Јован је почео свој живот, не од тренутка рођења, већ од тренутка зачећа. У наше време када човек истакне ову основну истину често буде извргнут руглу и оптужби за „застарелост“, али то је крајње лицемерје, јер мајка воли своје дете и када је оно рођено у шестом месецу трудноће, а не само на крају деветог месеца, јер дете је и утроби мајке жива личност. На самом крају текста поново ћу нас подсетити да овога дана прослављамо велики празник који осим чуда Божјег над старом нероткињом, велича и Свету тајну брака и тајну почетка човековог живота. Стога, јасни је да празник Зачећа Светог Јована има круцијални значај и отрежњујуће дејство у овом времену. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 06. октобар 2023. године

У организацији удружења „Павле – живот по Јеванђељу“ из Чачка, а у оквиру 8. манифестације „Дани патријарха Павла“, почетком септембра 2023. године штампан је нови број часописа ПАВЛЕ патријарх српски. Часопис је промовисан на Усековање, 11. септембра 2023. године, у сарадњи са Градском библиотеком „Владислав Петковић Дис“ из Чачка у присуству великог броја грађана поштоваоца лика и дела патријарха Павла. Промоција часописа није била сама себи циљ већ прилика да се саберемо и узнесемо овај дар у част патријарха Павла и да се подсетимо на лик и дело ове изузетне личности. У програму су учествовали протојереј мр Игор Ивковић, архијерејски намесник зајечарски, професорка српског језика и књижевности Ана Ранђић, књижевник и публициста Миладин Вукосављевић и проф. др Драго Милошевић. Водитељ програма Душица Брковић, библиотекар. Текстове за часопис написали су проф. др Мило Ломпар, проф. др Борис Брајовић, проф. др Богољуб Шијаковић, владика Фотије, епископ зворничко тузлански, протојереј страврофор Милутин Тимотијевић, професор Слободан Николић, протојереј мр Игор Ивковић, Драган Лакићевић и Предраг Раовић. Часопис је богато илустрован фотографијама чији су аутори Рајко Каришић, хаџи Драган Танасијевић, хаџи Марко Вујичић, Имре Сабо, Слободан Пајић, Душан Милошевић и фотографијама из архива компаније НОВОСТИ. „… Велики молитвеник и духовник, али и државник и песник владика Његош „ово свеколико“, недокучиво, овострано и онострано, сред кога смо, назива „општега Оца поезија“. Сви смо рођени са ритмом те чудесне песме у дамарима, али се ретки никад не удаље од њеног милозвучја. Један од таквих, изузетних је наш блеженопочивши патријарх Павле, чији нам је позив да будемо људи заувек мелем на тешким ранама“ истакла је Ана Ранђић. „Он је био човек и правдољубив и истинољубив, скроман, наравно, и зато га волимо. Он је неко, ко није журио ни са канонизацијом, није напречац доносио одлуке, врло је мудро поступао, два пута је мерио, па је једном секао. Тако сам ја приступио проучавању његове личности, на основу пре свега досијеа у Светом Синоду, кабинету патријарха, затим у епархијама где је он служио, у манастиру Рача где је био монах, искушеник у Благовештењу, такође, мемоара, његових духовних чеда и све то даје једну слику и ствара један леп мозаик о нашем светом човеку који је био носилац 13 ордена, четири књижевне награде, два почасна доктората“ истиче у својој беседи протојереј мр Игор Ивковић. „Ево, надносимо се над нову, другу по реду, руковет, насловљену ПАВЛЕ патријарх српски, која је утемељена у оквиру манифестације Дани патријарха Павла и опечаћена светим и светлим именом! И она је, свим оним што обујмљује, и те како кадра не само да нас подсећа на Човека, који је читавог „свог овоземаљског живота творио Божју вољу“ већ ће нам, здушно, приближавати Његово богоугодно дело и њиме крепити и ум и душу, али и светом светлошћу осветљавати пут само ка доброти, ка чистоуму на сваком месту и у свакој прилици, ка најузвишенијим вредностима!…“ истакао је Миладин Вукосављевић. Драго Милошевић у свом обраћању истиче …“ Вечерас, на Усековање, на дан када је 1914. године патријарх Павле дошао на овај свет, симболично, објављујемо ову књигу која треба да нас подсети на реч и дело човека који је истрајао у добрим делима до краја и стекао славу, част и бесмртност. Садржајима Манифестације као и овом књигом се подсећамо на вредности које је за собом оставио оваj Божији слуга, док је био на земљи, пре него што га је Господ наградио вечним животом. Треба да га следимо, да нам буде светионик на путу до Христа јер ћемо тако стићи, нећемо залутати, ако издржимо. Ако издржимо у поступању по Божијим стандардима, када за то дође час, Христос ће и нас увести у царство Оца нам заједничког као што је увео и Павла…“ У изјави за медије члан градског већа града Чачка проф. Др Милош Папић је рекао: „Часопис и сама манифестација за нас је веома значајна, часопис поготову, јер не да превазилази оквире овог нашег пројекта Чачанска родна већ превазилази и границе нашег града и наше земље“. Ову свечаност је оплеменило појање хора „Свети Цар Константин и царица Јелена“ из Чачка. Оснивач и главни и одговорни уредник часописа је Драго Милошевић, а графички уредник Зоран Јуреш. Издавач су „Дани патријарха Павла“. Покровитељ манифестације и часописа је град Чачак. Часопис нема комерцијални карактер. На крају програма, оснивач и главни и одговорни уредник је поделио (породично) по примерак часописа. Часопис се, осим у штампаној форми, издаје и у електронској форми и доступан је на сајту Манифестације на адреси www.danipatrijarhapavla.rs .