,,Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења.“- Св. Николај Жички, Охридски пролог за 23. септембар.
Припремајући се да пишем о овом изузетном празнику, приметио сам да много проповедника и теолога говори о њему само са једног аспекта. Наиме, чини се да овај празник Зачећа светог Јована приказује само као једно велико чудо Божије које је Господ учинио над остарелом нероткињом Јелисаветом. Иако је ово чудо Божје несумњиво велико и значајно, мислим да овај празник, осим ове, носи још макар две велике и важне поуке онима који га прослављају, нарочито у савременом добу. А ево и које.
Свети Јован Крститељ родио се од првосвештеника Захарије и мајке Јелисавете, на узвишењу између Витлејема и Хеврона, недалеко од Јерусалима. Ово двоје добрих и побожних људи живели су неколико деценија у браку, али нису имали деце. Зашли су у године када, биолошки посматрано, рађање деце постаје све теже, а шансе да се остане без наследника све изгледније. Међутим, њихов проблем није имао само личну,већи друштвену димензију. Бездетност се у јеврејском народу сматрала (а и данас се сматра) знаком Божје казне за грех супружника. Друштво је, дакле, Захарију и Јелисавету етикетирало као грешнике и богоостављене људе.
Многи би на њиховом месту, под теретом таквог крста омрзнули своје ближње, пали у очајање, изгубили веру у Господа или би се једноставно развели. Али не и Захарија и Јелисавета. Они су, слично праведном Јову, свој крст носили без роптања. Упркос личном проблему и друштвеној етикети, и даље су живели по Божијем закону, сачувавши и брачну љубав, и љубав према ближњима. Зато их је Господ и прославио, подаривши им дете у старости – онда када је то по законима овога света, готово немогуће. Тамо ,,где Бог хоће, побеђују се закони природе“- каже се у једној богослужбеној химни.
Хајде да на тренутак погледамо икону овог празника. На њој су представљени двоје остарелих људи, два брачна друга, како стоје једно другом у загрљају, целивајући се! Поред њих стоји Свети Јован Крститељ као одрасла и зрела личност. Какав диван призор и наук за све посматраче! Слика заиста говори више од хиљаду речи. Живећи у браку дуго а не имајући деце, Свети Захарија и Јелисавета су наставили да воле једно друго и да живе потпуним брачним животом. И даље су делили исту брачну постељу, и даље су живели по заповестима Божијим, сасвим препустивши своје животе у наручје Божије.
Њихов брак, посебно у оваква времена када се блуд, разврат, прељуба и обнаженост доживљавају као ,,природне појаве“, а убиство детета у утроби мајки које могу родити као чин ,,слободе“ и ,,хуманости“, пружа истински пример како треба живети. Овде видимо да полност и полни однос између двоје људи, сами по себи, нису нешто ниско, недостојно, грешно и нечисто, како се то често сматрало у Западној Цркви. У Православној Цркви, полност и полни однос чине брак, а брак је једна од светих тајни, тј. светиња. Брак исто тако може бити пут ка Царству Божијем.
Брак је Света Тајна јер у том чину ,,двоје постају једно“ и зато што у том чину настаје живот. У том светом чину настао је ,,највећи између свих од жена рођених“, Свети Пророк, Претеча и Крститељ Јован. У том светом чину од Јоакима и Ане настала је ,,Часнија од херувима и Славнија неупоредиво од серафима“, Дјева Марија, Богородица. У том светом чину од оца и мајке настаје нова личност, нови човек, нови ,,потенцијални богочовек“, по речима Светог аве Јустина.
Осим тога прослављајући празник Зачећа Светог Јована Крститеља поново се подсећамо да човеков живот не почиње од рођења, већ од зачећа у утроби мајке. Стога је свако прекидање живота у утроби мајке равно убиству. Свети Јован је почео свој живот, не од тренутка рођења, већ од тренутка зачећа. У наше време када човек истакне ову основну истину често буде извргнут руглу и оптужби за „застарелост“, али то је крајње лицемерје, јер мајка воли своје дете и када је оно рођено у шестом месецу трудноће, а не само на крају деветог месеца, јер дете је и утроби мајке жива личност.
На самом крају текста поново ћу нас подсетити да овога дана прослављамо велики празник који осим чуда Божјег над старом нероткињом, велича и Свету тајну брака и тајну почетка човековог живота. Стога, јасни је да празник Зачећа Светог Јована има круцијални значај и отрежњујуће дејство у овом времену.
Вероучитељ Филип Зеленовић
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 06. октобар 2023. године