Већина читалаца овога листа је рођена и одгајена у православној вери. Па чак и они међу нама који су одгајени да буду атеисти, вероватно нису имали много сусрета са другим верама, осим православне. Међутим, данас ћу вам навести пример човека који је рођен у сасвим другачијој традицији и који се са православном вером срео тек након многог „лутања“ по беспућима овога света. Тај човек се звао Јуџин Роуз.
Он је рођен 1934. године, у Сан Дијегу, у протестантској, методистичкој, породици. Његова породица је била имућна и трудила се да својој деци обезбеди најбоље могуће образовање. Али, већ у средњој школи, у годинама револта и бунта, вероватно „у инат“ својим родитељима, Јуџин је почео да се декларише као атеиста, ватрено одбацивши веру своје породице. Сметало му је „лицемерје“, беживотност и лаж коју је осећао у атмосфери која га је окруживала. Све ово је својствено младом човеку, но његово младалачко и ватрено срце се није могло задовољити плитким атеизмом, већ је ускоро, прешавши на колеџ, одбацио атеизам и почео да се занима далекоисточним религијским праксама. Овоме је допринео и тадашњи „дух времена“. Наиме, у том тренутку живео је у Сан Франциску који је представљао централно место окупљања тзв. „Хипи“ покрета. И он је, заједно са многим младићима и девојкама тог доба, свим својим срцем био загрејан за све оно што су „хипици“ оличавали – радикална критика друштва због лицемерја, лажи, лажног морала, љубав према рокенролу, дрога, револуција у погледу сексуалних питања, отпор према свему што је институционализовано… Осим свега наведеног многи „хипици“ су се веома интересовали и за источњачку религиозност. Елем, он је, надахнут таквим духом, почео да истражује кинеску религијску филозофију, надајући се да се тим путем може стићи до Истине. Будући да наводим његов живот као пример, било би неправедно не споменути да је тих „хипи“ година свога живота, он постао чак и хомосексуалац. Дакле, трагајући за Истином ходио је разним путевима и странпутицама које га, као што ће и сам ускоро сазнати, ипак никуда нису водиле.
Не могу да гарантујем за следећу сцену из његовог живота, али чини ми се да сам је чуо онога момента пре двадесетак година, када сам по први пут чуо за Јуџинов живот. Наиме, у тим годинама свог живота (касније је за овај период свог живота говорио да се тада „налазио у паклу“), једном приликом, очајан, вероватно и под дејством дроге или алкохола, решио је да се попење на врх оближње вишеспратнице и да тамо изврши самоубиство. Попео се и онако вансебан погледао је на небо и почео да се удара у груди и да изазива Бога да му се јави ако уопште постоји. Говорио је: „Ако те има, сиђи и покажи се“. Ипак, можда баш услед беса усмереног према Небу, који је осетио у том тренутку, није извршио самоубиство. Ускоро се, по благом Промислу Божијем, десио преломни моменат његовог живота – Бог је ипак изашао у сусрет његовом очајничком вапају.
Наиме, шетајући улицама Сан Франциска, запазио је необичну грађевину. Нешто га је вукло да уђе у њу. Испоставило се да је то био храм Руске Православне Цркве. Прошао је кроз врата и у црквеној полутами је, негде у дубини срца, осетио да је то место за којим је трагао, осетио је предах, осетио је да је то његов дом и осетио је да је ту Сами Бог присутан. У православној вери је пронашао Истину за којом је трагао читавог живота. Ускоро је прешао у православну веру, а недуго потом је чак и постао монах, замонашивши се под именом Серафим, у част Светог Серафима Саровског. Он и неколико његових истомишљеника, основали су књижару у којој су штампали дела православних аутора, покушавајући да својим суграђанима одшкрину врата Православља. Након неколико година, у калифорнијској дивљини, основао је манастир, који и данас постоји, у којем су се подвизавали људи који су рођени Американци и који су у једном моменту свог живота постали православни хришћани. Преко деловања овог манастира, стотине, па и хиљаде људи су пронашли Истину.
Нећу да дужим: још само један детаљ везан за тренутке његовог упокојења. Наиме, након његове смрти, па све до тренутка погреба његово тело није заударало, већ су очевици сведочили да се око његовог тела разлегао миомирис који је личио на мирис руже. Господ је овим показао да је Серафимов живот након свих лутања ипак досегао до Истине, те је био испуњен миомирисним дахом Царства Божијега. Премда још увек није формално канонизован, многи људи широм света га доживљавају као светог, сликају се иконе са његовим ликом и пишу се службе њему у част.
Зашто сам данас писао о њему? Зато што је он рођен далеко од Православља, али је у њему пронашао оно јеванђелско благо за којим сви трагамо – у нашој Цркви је пронашао живога Бога. А ми смо рођени у православној вери и припадамо Православној Цркви, али често ни приближно нисмо свесни да је живи Бог присутан међу нама, кроз Цркву коју је Он основао и утемељио. Требало би, гледајући пример о. Серафима Роуза, да макар осетимо стид због сопствене неосетљивости…
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак 13. октобар 2023. године