Категорија: Богословље

Личност Јована Крститеља представља једну од најбитнијих фигура Новог Завета. Његов начин живота, утицај који је извршио на људе тог времена и повезаност са Христом чине га веома значајним за историју и хришћанство. О њему су написане многе студије, одржана многа предавања и изговорене бројне беседе. Дакле, индикативно је да се о Јовану увек може говорити, учити и истраживати. Претеча Господњи У Новом Завету, Јеванђеља и Дела апостолска износе детаље о Јовану Крститељу. Сви ови извештаји представљају га као Претечу Христа. Јован стоји у традицији старозаветних пророка.  Његово крштење Господа на реци Јордан представља припрему за почетак Христове проповеди. Такође, Јован је проповедао о Царству Небеском. Основа његово проповеди било је покајање. У Матејевом Јеванђељу је написано: „У оне пак дане дође Јован Крститељ и проповедаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.” (Мт 3, 1-2) Јеврејски историчар Јосиф Флавије написао је, у свом делу О старости јеврејског народа (Ἰουδαϊκὴ ἀρχαιολογία), да је Јован Крститељ „био добар човек“. Такође, он наводи да је охрабривао Јевреје да делају праведно у свом животу. Резултат је био велики број људи који су га следили и слушали. У том контексту, он је направио чврсто тле за Христову мисију на земљи. Јевреји који су следили Јована Крститеља су се усмерили ка Господу Исусу Христу – у Њему су нашли Учитеља над учитељима. Пустиња и аскеза Јован је био, пре свега, човек пустиње и аскезе. О његовом изгледу и начину исхране написано је: „А сам Јован имаше хаљину од камиље длаке и појас кожни око бедара својих, а храна му бијаше биље и дивљи мед“ (Мт 3, 4). Такође, опште је познато да га иконографија представља као човека са дугом косом и брадом. У то време, карактеристика је била за људе пустињаке, који су посветили живот Богу, да пуштају дугу косу и браду. Живот у пустињи је био могућ само онима који су имали чврсту вољу и истрајност. С друге стране, овакав начин живота доносио је добробити на духовном плану. Осим Јована, такође, Господ Исус Христос је провео 40 дана у пустињи припремајући се за почетак своје проповеди. Иако Свето Писмо Јована представља као независног проповедника, неки научници су га повезивали са јеврејским сектама, Есенима и Назаренима. Један од разлога за доношење оваквих закључака јесте тај што су чланови ових секти, исто као и Јован, практиковали строги аскетизам и живели у пустињи. Есени и Назарени су били карактеристични по дугим косама и по томе што нису пили вино. Многи научници потврду за речено налазе у Лукином јеванђељу. Када је анђео саопштио Јовановом оцу Захарији да ће добити сина, такође је рекао да ће „бити велики пред Господом, и неће пити вина и сикера…“ (Лк 1, 15) Есени и Назарени су, међутим, своју поруку преносили затвореној групи људи, док је Јован своју поруку преносио на универзалном плану – свим људима. Водом и Духом Јован Крститељ је, свакако, чувен по томе што је крштавао људе, а најчувенији по крштењу Господа Исуса Христа. Међутим, он није био иноватор у овој области. Погружавање у воду је већ било присутно у јеврејској традицији. Различите облике ритуалног купања су практиковале многе религијске групе тога времена. Ипак, Јованово учење о крштењу било је јединствено. Истакао је у крштењу битност човекове скрушености и покајања пред Богом. У Јеванђељу је написано: „Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем“ (Лк 3, 11). Он је овим речима најавио крштење које подразумева силазак Духа Светог на личност која се крсти. Ову пуноћу крштења омогућио је Син Божији. Друге групе су се у крштењу базирале на ритуалној чистоћи. Код Јована крштење није представљало сигурну улазницу за Рај, него је оно подразумевало даље напредовање човека на путу спасења. Закључак –ко је Јован Крститељ? Јован Крститељ је човек из пустиње који је променио историју. Он је тај који је поставио темељ за Христову проповед. Поруке покајања, новог живота у Богу кроз крштење, духовног и телесног усавршавања и заједнице љубави биле су утемељење како Христове тако и Јованове проповеди. Јован је данашњим хришћанима идеал истинског смирења и трезвеног вођења живота. Он је образац истинског служења Христу. Претеча је глас Божији, а не Месија. Исто тако, попут Јована, сваки хришћанин позван је да у овом свету буде глас Божији.  Вероучитељ Милорад Васиљевић Извор: Жички благовесник (јануар-март 2023)

Богојављење је један од дванаест великих празника Цркве, изузев Васкрса који се не убраја у овај број као Празник над празницима. Поред значаја који празник има по себи јер се у њему прославља један јеванђелски догађај из Христовог живота који је имао сврху откривања тајне Свете Тројице и потврде Исуса као Спаситеља света (=Месија, Христос), овај празник у нашем народу има посебно место као што га имају Васкрс и Божић. Та посебност несумњиво происходи из тога што се на овај дан врши Велико водоосвећење и што се освећена вода даје верном народу са вером да она доноси здравље и спасење душе и тела. И управо то је порука коју шаље Црква, не самог овог дана него од самог њеног почетка па до данас, порука да је спасење једино у Богу, кроз веру у Свету Тројицу и Христа као Сина Божијег, кроз Цркву и наше живо учествовање у њеним Светим Тајнама (пре свега у Светој Тајни Причешћа). Светотајински живот, тиме и наше спасење у Христу, свакако најпре почиње са крштењем. Ова порука иако се чује на светој служби тога дана, са певнице, из олтара, са амвона, и у проповеди, као да не допире до срца појединих људи који су ту дошли само због воде, мислећи више о телесном здрављу, а духовно остављајући по страни. Ова заблуда не може да буде непримећена, јер главна њена потврда јесте та што су Света Литургија и Причешће који су круна сваког празника у другом плану. У првом плану је вода и чин водоосвећења па тако неки људи мисле да не чине ништа погрешно тиме што се нису причестили на тај дан и што нису присуствовали Светој Литургији. Отуд имамо питања упућена свештенству када се завршава Литургија да би сходно свом временском распореду дошли у оно време када могу да добију освећену воду. А одговор Цркве је увек био позив да идемо Христу Који говори: „Ко је жедан нека дође к мени и пије“ (Јн 7, 37б). Жеђ за Христом је једина истинска жеђ, и Христос је једини који може утолити ту жеђ, ту тежњу човека да живи вечно у радости. Једино такво просвећење нас може усмерити да познамо шта је суштина празника Богојављења и шта је потребно да знамо шта нам је чинити. Празник Богојављење, или Крштење Господа Исуса Христа, првобитно је у раној Цркви празнован као празник Теофанија (или Епифанија=објављивање, појављивање), празник Божијег откривања у свету у личности Исуса Христа (Месије, Спаситеља света). Овај празник је садржао прославу више догађаја из Христовог живота описаног у Јеванђељима: рођење Христово, поклоњење мудраца, обрезање у осми дан од рођења, увођење у Храм у Јерусалиму, крштење у реци Јордану од руке Светог Јована Крститеља, чудо претварања воде у вино у Кани, чудо умножења хлебова. Отуда је празник заправо био Богојављења, у множини, због више догађаја који су указивали да је Христос Богочовек. Празник је установљен на Истоку у 3. веку и ту потврду налазимо у делима Светих Отаца и црквених писаца тог времена. Пре свега код Климента Александријског у делу Стромата, затим код Оригена, Светог Григорија Неокесаријског (једна његова беседа на Богојављење). У првој половини 4. века већ имамо више спомена о празновању Богојављења што указује да се оно већ укоренило на Истоку и да се празник Рођења Христовог посебно славио. На Западу је празник Богојављења почео да се слави у другој половини 4. века (6. јануар) под утицајем са Истока, као што је на Истоку прихваћено засебно празновање Рођења Христовог (25. децембар) под утицајем са Запада. Тако је дошло до извесне размене празника. Садржај Богојављења као празника на Истоку није подразумевао само Христово крштење у Јордану већ и чудо претварања воде у вино у Кани Галилејској које је касније исчезло као садржај овог празника. У Јеванђељу по Матеју имамо кратак опис чуда које се догодило приликом Христовог крштења на реци Јордану када га је крштавао Јован Крститељ. Након крштавања и изласка из воде отварају се небеса и Дух Свети силази на Христа у облику голуба а глас Очев са Неба говори: „Ово је син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт 3, 17). Овим чином се објављују личности Свете Тројице: Исус Христос, Син Божији, Који се нас ради и нашег ради спасења јавио у телу – Дух Свети као голуб који силази на Христа – Отац који се јавља гласом и потврђује Исуса као Сина. Дакле, Бог се јавља, сам се открива и то у личности Богочовека Исуса Христа. Ово откривање тајне Бога није било резултат неког људског умовања, већ дело Божије милости. Само крштавање Јевреја на реци Јордану је било ради исповедања и очишћења грехова (реч крштење је наш превод грчке речи ваптизо која значи погрузити). Исус не долази на реку Јордан да исповеди и спере грехе већ како сам каже да испуни сваку правду. То је било ради тога да се покаже како је овде присутан Онај који на себи нема греха и то Онај на Коме почива Дух Свети. Овде је онај Који је ту зарад нашег очишћења и помирења са Богом. Отуда глас Очев потврђује Исусову месијанску мисију. Зато Јован говори: Онај који долази замном јачи је од мене и Он ће крстити водом и Духом.   На реци Јордану почиње још једно дело борбе за вечно спасење човека. Открива се Исус као Син Божији који је као Јагње Божије дошао да узме на себе грехе света (Јн 1, 29). И одмах након тога одлази у пустињу да порази оног који има власт смрти, тј. ђавола.  Тиме је показао да и након нашег крштења почиње једна духовна борба не против неког апстрактног зла већ једна непоштедна борба пуна искушења којом нас куша кнез овога света и отац лажи. Средство за ту борбу јесу пост и молитва, јер тиме се по Христовим речима изгони род овај, тј. род демонски. Након тога почиње проповед Христова са речима: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт 4, 17). Оно што је потребно на почетку за спасење иде једно са другим повезано: вера у Христа као Спаситеља, вера у Свету Тројицу, крштење, пост, молитва и покајање. Тиме се отвара Царство Небеско. Водоосвећење на Богојављење Освећење

Велика је и недокучива тајна сваки међуљудски однос, било да смо директни учесници или само неми посматрачи туђих релација. Јер ко може објаснити процес отуђења на пример, и како долази до тога да неко ко се разумео погледима више не разуме, нити препознаје, значење речи са свим нијансама и бојама? И како долази дотле да се отвореност за разумевање другог бића, оног нашег најближег, окрене у окорелост и отуђење сваке врсте? Како је могуће да пред тим нашим најрођенијима, пред којима би требало да будемо слободни и своји, јер им већ одавно наше слабости нису тајна, нити нешто због чега су нас се одрекли, парадоксално најчешће имамо потребу да се бранимо и да задржимо слику о сопственој исправности? У нашем свету тада, као по правилу, почиње синдром затворености у личну доброту – преспитивање смисла заједнице, које се заправо своди на лична неиспуњена очекивања и састављање спискова свих личних жртвовања и непрепознатих доброчинстава. Затим, као на траци у својој глави понављамо: да је онај други другачији све би боље било, или: проблем је у том другом, или: ја сам само хтео добро, али ме нису разумели, или: допишите сами своје помисли којим умирујете себе, шаљући самима себи поруку да је са вама све у реду, али да онај други није баш како треба и да мора да мења своје понашање, ставове… А онда, ако имамо довољно самосвести, почнемо да се питамо: како то да се поред наше силне доброте и жртве, ништа не догађа? Наши односи се не мењају, не напредују. Нешто нам краде радост и мир, и за трен ока ваздух око нас испуњује тескобна тишина, док се полако отуђујемо једни од других осећајући се као странци пред онима који нас заправо најбоље познају. Али ако покушамо да кренемо неким другим путем и почнемо да трагамо за својим слабостима и пропустима и недостатностима, разумећемо да нисмо кадри да се одрекнемо своје сујете, да истински прихватимо другог, нити да кажемо: „Опрости, заиста нисам у праву.“ Још смо мање спремни да при нечијем испаду кажемо: „Ма није ни важно, разумем да те нешто мучи…“ Увидећемо једнако да наше непрестане придике, сем што наносе повреде, ништа друго не вреде и да смо одавно изгубили осећај када заиста треба да кажемо нешто што је на изграђивање. Открићемо заправо да нисмо кадри да истински волимо, никога, и да по том питању нисмо у стању ништа да урадимо. Недавно, у пролазу прочитах наслов текста једног свештеника који гласи: колико си вољан да будеш немоћан? Да, помислих, у томе је све. Сви наши духовни и морални недостаци, са којима се суочавамо искрено и са смирењем, омогућавају нам да видимо истину о нашој беспомоћности и потпуној зависности од Бога, уједно нам уливајући наду и извесност да само у јединству са Христом можемо све. Са Њим једино можемо утишати сва „знања“ о другоме, све гласове о туђој „непромењивости“, сопственој „праведности“ и пробати да истински саслушамо, са циљем да чујемо, шта се то заиста збива у најскривенијим слојевима бића нашег ближњег, рођеног. То уме да устраши човека, јер углавном не знамо шта да радимо са тим туђим осећањима, а и једнако стрепимо од тога да ћемо можда схватити да наша добра и узвишена намера има супротно дејство и да повређује. За све ово је неопходна посебна врста одважности: окренути се својим слабостима. Јер док живимо за друге трудећи се да помогнемо, у опасности смо да заборавимо да је нама самима превасходно потребна помоћ и да Господ мора да нас припреми за сусрет са другим, будући да сами то не можемо. Тек у непрестаном откривењу сопствене хромости и отварању себе за туђу помоћ можемо међусобно носити крст најдубљих страхова, сумњи, стрепњи, који нико не може сам понети. Зашто је важно размишљати о овоме у овим данима припреме за Божић? Зато што је породица наша домаћа црква. И као што на фрескама ктитори приносе цркву као грађевину Богу, тако је и наша породица наш завет, наша најважнија жртва и животно дело које приносимо нашем Творцу. Зато је важно да се кроз пост, покајање и исповест чистимо од сопствене „праведности“ и отварамо своју душу за ближње који су нам дати, да кроз ту слогу, заједништво и мир, од нашег дома направимо личну пећину за Богомладенца, јер нема ничег значајнијег од тога. Монахиња Христина (Стојановић) Извор: Жички благовесник (јануар-март 2023)

Старозаветна читања на вечерњој служби уочи празника Рождества Христовог Богослужења древне Цркве садржала су старозаветна читања на литургијским сабрањима. Тако су током Господњих празника читана пророштва о њима и то је био незаобилазни део катихезе новокрштених који нису долазили из јудејства. Међутим, читање старозаветних одељака се у каснијој историји померило на вечерњу службу. То је, у великој мери, умањило познавање старозаветних пророштава и уопште Старог Завета код верних. У савременој парохијској пракси се, нажалост, у бројним случајевима дешава да се старозаветна читања, ионако из првобитног контекста измештена, додатно скрате или, још горе, уопште не читају. У Паримејнику је пред празник Рождества Христовог предвиђено укупно осам старозаветних читања. Циљ ових читања јесте да покаже како су у Христу као Месији испуњена сва старозаветна пророштва и очекивања, да се верни уведу у тајну празника и да се освести континуитет Божијег откривања и деловања у историји, како некада, тако и сада. Како бисмо показали важност ових читања анализираћемо прва три паримеја.   Након првих стихира вечерње службе уочи Рождества, следи читање из прве главе Књиге постања у којој се говори о стварању света (1-13 – прва три дана). На први поглед не увиђамо повезаност стварања света са Рождеством Христовим, али дубљом анализом сазнајемо да је одељак циљано изабран. Наиме, Бог ствара свет својом Речју, он просто заповеди и сазда се („И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост.“). Међутим, повезаност првог стиха Књиге постања и првог стиха Јеванђеља по Јовану открива нам шта, односно, боље ко је, Божија Реч. Ту доминира реч почетак: Пост 1, 1 – „У почетку створи Бог небо и земљу“ и Јн 1, 1 – „У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Бог бјеше Логос“ – у почетку је стварање, у почетку је и Логос. То значи да је свет створен „у почетку“, односно у Логосу, у Христу, кроз њега је све створено и зато „добро беше веома“. У празнику Рождества ова Реч постаје тело и настањује се међу нама (Јн 1, 14). Овај одељак показује да Христос, Логос Божији који се рађа, није створење Божије или само људско биће, него је савечан Оцу, сатворац света са Светим Духом, потпуни Бог и потпуни човек. Самим читањем овог одељка подсећамо се да Оваплоћење Божије није неки случајни и историјски условљени акт Божији, него део његовог превечног наума о свету и човеку – управо кроз најприсније сједињење са њим у богочовештву Христовом. Следеће у низу читања је из Књиге бројева 24, где се говори о пророку Валааму и цару моавском Валаку који му је нудио велике дарове да прокуне Израиљ. Валаам полази са Валаковим изасланицима и обећава да ће говорити само што му Господ буде казао. На Валаково разочарање, када је требало да прокуне Израиљ, Валаам га је благосиљао. Штавише, пророковао је велику победу Израиља над Моавом и над другим народима на путу ка Обећаној земљи након Изласка из Египта. Пре него почне његова беседа, наводе се речи Писма да је дух Господњи сишао на њега што значи да му Господ дарује пророчко виђење. Међутим, ова визија, како ћемо видети, не односи се само на тадашње историјске околности, него и на месијанско-новозаветну реалност. Нама је значајан стих 17: „Видим га, али не сад; гледам га, али не изблиза; изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља, која ће разбити кнезове моавске и разорити све синове Ситове.“ Код Владике Атанасија, као и у црквенословенским Минејима стоји: „Засијаће звезда из Јакова и устаће Човек из Израиља“, док јеврејски текст (и Даничић који га преко латинског преноси) наводи: „изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља“. Слично томе, Бр 24, 7 у паримијама и LXX нема „сврх Агага“. Овде смо одлучили да горе наведемо стихове према Даничићу због анализе символа „палице“, односно, скиптра. Звезда је природни и поетски символ за изванредну, изузетну и посебну личност, и то не само у Библији (нпр. Иса 14, 12), него, штавише, и данас. „Палица“ се јасно односи на царско достојанство, односно, владарски скиптар или штап. У питању је оживљавање слике пастира који носи штап и влада над стадом: штити стадо штапом од звери, али и укорава и спасава заблуделе из стада. У Валаамовој пророчкој визији, дакле, имамо символ „звезде из Јакова“ и „палице из Израиља“. Оба символа Валаам не види изблиза и није у његовом историјском тренутку, али их ипак види. Дакле, та „звезда“, та тајанствена личност са великом влашћу, тек треба да се појави. Неки рабини су сматрали да се ово односи на цара Давида који је поразио „све кнезове моавске и синове Ситове“. Међутим, иако је његова победа постојала, Давидово царство је пропало, и на њега су се подигли сви околни народи, па и Моавци и други „синови Ситови“. Зато се ово пророштво не може односити на њега. Личност о којој говори Валаам ће имати „узвишено царство“, из њега ће „потећи извори вода“ и стога не може бити земаљски цар у политичком смислу речи. Он потиче из моћне Давидове лозе, али његова власт превазилази Давидову. „Узвишено царство“ о којем говори Валаам је Црква, „извори вода“ представљају благодат Духа Светога, односно, „воду живу“, а пораз „кнезова моавских и синова Ситових“ тумачи се као пораз свих непријатеља Цркве. Зато је Валаамове речи могуће применити само на Христа. То потврђује и Нови Завет: његову звезду виде мудраци са истока и пратећи је долазе до јасли (Мт 2, 2.) Треће по реду читање садржи стихове из четврте и пете главе Књиге пророка Михеја (4, 6-7 и 5, 2-4). Најзначајнији стих односи се на Месијино рођење у Витлејему (5, 2): „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће ми изаћи који ће бити господар у Израиљу, којему су изласци од почетка, од вјечнијех времена“ (према Даничићевом преводу). Владика Атанасије са грчког преводи овако: „И ти Витлејеме, доме Ефратов, еда ли си најмањи међу кнежевствима Јудиним? Из тебе ће мени изаћи Вођа, да ми буде кнез у Израиљу. И изласци његови су од искони, од дана вечних.“ Важно је истаћи да независно од различитих текстуалних варијанти смисао месијанских пророштава остаје исти. Прво што примећујемо јесте да

Свето Предање говори да је на путу за Египат свету породицу пресрео разбојник, али им никакво зло није учинио. Видевши Младенца, он је рекао: „Када би се Бог родио као човек, не би могао бити лепши од Младенца.“ И разбојник их је оставио да прођу са миром. Зар то није дивно? Разбојник, који као звер никога не штеди, није светој породици нанео никакво зло. Видевши Младенца и Његову кротку Мајку, душа разбојникова се разнежила, јер је била дотакнута благодаћу Божијом. Нешто слично догађало се и са дивљим зверима, видевши свете мученике или преподобне, оне су остајале кротке и нису их нападале. Чак се и зли дуси боје кротких и смирених душа, јер их оне својом послушношћу, уздржљивошћу и молитвом побеђују. И опет, чудна је то ствар: разбојник се сажалио на Младенца Господа, а архијереји и старешине су га предали Пилату да Га разапне. А све је то било зато што се нису молили Богу и тражили од Њега да их упути шта да чине. Многе старешине и људи желе да учине добро, али не знају где да га нађу. Не знају да је оно у Богу и да нам га само Бог може дати. Архимандрит Софроније (Сахаров), Старац Силуан Атонски

С обзиром на предмет, апостол разликује четири облика молитве: Молим, дакле, пре свега да се чине мољења, молитве и благодарења (1 Тим 2, 1). Мољење јесте преклињање или умољавање за грехе. Њиме човек дошавши у скрушеност због учињених грехова, било садашњих, било прошлих, измољава опроштај; молитва се узноси када нешто приносимо или обећавамо Богу (говорећи: Учинићу то и то, само се смилуј, Господе); прозба се врши када, налазећи се у топлоти духа, узносимо молитве за друге, за оне које волимо, или за мир целог света; благодарење се обавља када ум Богу приноси захвалност (и славословље), сећајући се прошлих благих дела Његових, или прозирући она која је у будућности припремио онима који Га љубе. Свети Јован Касијан, Добротољубље 2

Ето, Божић је пред нама, та велика вододелница историје рода људског, та велика и највећа скретница у историји рода људског. Бог силази на земљу, како да га сретнемо? У дивној песми једној пева се: Христос с небес, срјашчите! Христос силази с неба, сретните га! Како Господе да те сретнемо? Како? Постом, браћо и сестре. Ето, Света Црква је одредила шестонедељни пост пред Божић. Зашто? Зато што се јавља Бог на земљи. Како да га сретнеш, ако постом не очистиш душу своју прљаву и грешну? Како да га сретнеш, ако љубављу не испуниш душу своју и не украсиш? Како да га сретнеш, ако молитвом душу своју не опајаш, не ометеш, не очистиш, не узнесеш? Како да га сретнеш, ако душу своју не испуниш еванђељским врлинама? Свети Јустин Ћелијски

Христос  се  рађа  –  славите!  Христос  с  небеса  –  у  сусрет  му  изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! – Јер Он се прослави. (Прва песма Божићног канона) Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу.  Свети Василије Велики вели: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮКако би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело  нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли  да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу  Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј  нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну…  Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради. Уместо закључка:Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса ХристаНебо и  земља  данас,  као што је пророковано, нека  се обрадују! Анђели и  људи  нека  духовно  светкују!  Јер  Бог  се  јави  у  телу  онима  који  седе  у  мраку  и  сенци,  родивши  се  од  жене.  Пећина  и  јасле  Га  прихватају,  пастири  чудо  разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући  се  на  ангеле,  хвалу  му  одајмо: „Слава  на  висини  Богу,  а  на  земљи  мир!“ Дође очекивање многобожаца,  дође, спасе нас од робовања врагу.(Прва литијска стихира)Весели  се,  Јерусалиме!  Светкујте  сви  који  љубите  Сион!  Данас  је  раскинута  привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју  превари  некад  спази  да  је  Мајка  Створитеља  сад.  О  силнога  богатства  мудрости и познања Бога! Она преко  које  се,  као  оруђа  греха,  у  сваком телу  удомила  смрт  поста  зачетак  спасења  свему  свету  преко  Богородице.  Из  ње  се  рађа  детенце  а  свесавршени  Бог.  Својим  рођењем  Он  њено  девичанство  запечаћује,  Својим  пеленама  узе  греховне  дреши,  а  Својом  детињом  слабошћу  порођајне  болове  ожалошћене  Еве  лечи.  Да  игра  и  плеше  сва  творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње) Бранислав Илић, катихета *Објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар, 2016. године.