Старозаветна читања на вечерњој служби уочи празника Рождества Христовог
Богослужења древне Цркве садржала су старозаветна читања на литургијским сабрањима. Тако су током Господњих празника читана пророштва о њима и то је био незаобилазни део катихезе новокрштених који нису долазили из јудејства. Међутим, читање старозаветних одељака се у каснијој историји померило на вечерњу службу. То је, у великој мери, умањило познавање старозаветних пророштава и уопште Старог Завета код верних. У савременој парохијској пракси се, нажалост, у бројним случајевима дешава да се старозаветна читања, ионако из првобитног контекста измештена, додатно скрате или, још горе, уопште не читају. У Паримејнику је пред празник Рождества Христовог предвиђено укупно осам старозаветних читања. Циљ ових читања јесте да покаже како су у Христу као Месији испуњена сва старозаветна пророштва и очекивања, да се верни уведу у тајну празника и да се освести континуитет Божијег откривања и деловања у историји, како некада, тако и сада. Како бисмо показали важност ових читања анализираћемо прва три паримеја.
Након првих стихира вечерње службе уочи Рождества, следи читање из прве главе Књиге постања у којој се говори о стварању света (1-13 – прва три дана). На први поглед не увиђамо повезаност стварања света са Рождеством Христовим, али дубљом анализом сазнајемо да је одељак циљано изабран. Наиме, Бог ствара свет својом Речју, он просто заповеди и сазда се („И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост.“). Међутим, повезаност првог стиха Књиге постања и првог стиха Јеванђеља по Јовану открива нам шта, односно, боље ко је, Божија Реч. Ту доминира реч почетак: Пост 1, 1 – „У почетку створи Бог небо и земљу“ и Јн 1, 1 – „У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Бог бјеше Логос“ – у почетку је стварање, у почетку је и Логос. То значи да је свет створен „у почетку“, односно у Логосу, у Христу, кроз њега је све створено и зато „добро беше веома“. У празнику Рождества ова Реч постаје тело и настањује се међу нама (Јн 1, 14). Овај одељак показује да Христос, Логос Божији који се рађа, није створење Божије или само људско биће, него је савечан Оцу, сатворац света са Светим Духом, потпуни Бог и потпуни човек. Самим читањем овог одељка подсећамо се да Оваплоћење Божије није неки случајни и историјски условљени акт Божији, него део његовог превечног наума о свету и човеку – управо кроз најприсније сједињење са њим у богочовештву Христовом.
Следеће у низу читања је из Књиге бројева 24, где се говори о пророку Валааму и цару моавском Валаку који му је нудио велике дарове да прокуне Израиљ. Валаам полази са Валаковим изасланицима и обећава да ће говорити само што му Господ буде казао. На Валаково разочарање, када је требало да прокуне Израиљ, Валаам га је благосиљао. Штавише, пророковао је велику победу Израиља над Моавом и над другим народима на путу ка Обећаној земљи након Изласка из Египта. Пре него почне његова беседа, наводе се речи Писма да је дух Господњи сишао на њега што значи да му Господ дарује пророчко виђење. Међутим, ова визија, како ћемо видети, не односи се само на тадашње историјске околности, него и на месијанско-новозаветну реалност.
Нама је значајан стих 17: „Видим га, али не сад; гледам га, али не изблиза; изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља, која ће разбити кнезове моавске и разорити све синове Ситове.“ Код Владике Атанасија, као и у црквенословенским Минејима стоји: „Засијаће звезда из Јакова и устаће Човек из Израиља“, док јеврејски текст (и Даничић који га преко латинског преноси) наводи: „изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља“. Слично томе, Бр 24, 7 у паримијама и LXX нема „сврх Агага“. Овде смо одлучили да горе наведемо стихове према Даничићу због анализе символа „палице“, односно, скиптра. Звезда је природни и поетски символ за изванредну, изузетну и посебну личност, и то не само у Библији (нпр. Иса 14, 12), него, штавише, и данас. „Палица“ се јасно односи на царско достојанство, односно, владарски скиптар или штап. У питању је оживљавање слике пастира који носи штап и влада над стадом: штити стадо штапом од звери, али и укорава и спасава заблуделе из стада. У Валаамовој пророчкој визији, дакле, имамо символ „звезде из Јакова“ и „палице из Израиља“. Оба символа Валаам не види изблиза и није у његовом историјском тренутку, али их ипак види. Дакле, та „звезда“, та тајанствена личност са великом влашћу, тек треба да се појави.
Неки рабини су сматрали да се ово односи на цара Давида који је поразио „све кнезове моавске и синове Ситове“. Међутим, иако је његова победа постојала, Давидово царство је пропало, и на њега су се подигли сви околни народи, па и Моавци и други „синови Ситови“. Зато се ово пророштво не може односити на њега. Личност о којој говори Валаам ће имати „узвишено царство“, из њега ће „потећи извори вода“ и стога не може бити земаљски цар у политичком смислу речи. Он потиче из моћне Давидове лозе, али његова власт превазилази Давидову. „Узвишено царство“ о којем говори Валаам је Црква, „извори вода“ представљају благодат Духа Светога, односно, „воду живу“, а пораз „кнезова моавских и синова Ситових“ тумачи се као пораз свих непријатеља Цркве. Зато је Валаамове речи могуће применити само на Христа. То потврђује и Нови Завет: његову звезду виде мудраци са истока и пратећи је долазе до јасли (Мт 2, 2.)
Треће по реду читање садржи стихове из четврте и пете главе Књиге пророка Михеја (4, 6-7 и 5, 2-4). Најзначајнији стих односи се на Месијино рођење у Витлејему (5, 2): „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће ми изаћи који ће бити господар у Израиљу, којему су изласци од почетка, од вјечнијех времена“ (према Даничићевом преводу). Владика Атанасије са грчког преводи овако: „И ти Витлејеме, доме Ефратов, еда ли си најмањи међу кнежевствима Јудиним? Из тебе ће мени изаћи Вођа, да ми буде кнез у Израиљу. И изласци његови су од искони, од дана вечних.“ Важно је истаћи да независно од различитих текстуалних варијанти смисао месијанских пророштава остаје исти. Прво што примећујемо јесте да се користе оба имена за исто место: Витлејем и Ефрата. Оба имена означавају плодност. Име Витлејем потиче од јеврејске речи бет (кућа) и лехем (хлеб) и значи „дом хлеба“. Господ Христос у Јн 6, 35 себе назива „хлеб живота“, а рођен је у „дому хлеба – Витлејему“. Ефрата је обично била ознака за долину кроз коју се улазило у Витлејем и која још увек има доста винограда и маслина.
Међутим, и поред плодности и симболичког значења, Витлејем је био мало и неважно место, толико да га само Свето Писмо не пописује у листи градова које је освојио Исус Навин. То потврђују и речи „најмањи међу тисућама Јудиним“, јер градови који нису имали више од хиљаду становника били су прибрајани другима. Међутим, „ако и јеси најмањи“, каже пророштво, неважни Витлејем ће имати част да буде родно место „господара у Израиљу“.
Помињање оба имена насеља у пророштву нема за циљ само да пророкује место рођења Месије, већ да подсети да он потиче из Давидовог рода. Цар Давид рођен је у дому свога оца Јесеја у Витлејему. Овај детаљ је важан како би се разумео пријем мудраца код Ирода описан у Мт 2. Када „главари свештенички и књижевници“ једногласно одговоре да ће се цар јудејски родити у Витлејему, а прима мудраце који тамо иду да му се поклоне, Ирод то схвата као политичку опасност, односно рађање претендента на престо. Рађање израиљског цара који има давидовско порекло и то баш у Витлејему у великој мери оспорава његово идумејско, страно, порекло (он не само да нема везе са Давидом и његовом династијом, него су његове везе и са династијом Хасмонеја упитне).
Последњи део Михејевог пророштва је веома значајан. „Господар у Израиљу“ који ће се родити има „изласке од почетка, од вјечнијех времена“. Тачније, Месија не само да има царско порекло, него је његово исходиште из вечности, односно, и пре самог Давида. То значи да је већи од Давида, порекло му је из старине, из вечности. Православна Црква ово схватање понавља на свакој Литургији у Символу вере када каже „од Оца рођеног пре свих векова“.
Када су Адам и Ева отпали од Дрвета живота, обећан им је Искупитељ који ће згазити на главу змије, али је обећање о њему било магловито и уопштено (Пост 3, 15). Бог, затим, постепено ближе открива одакле и када ће се родити. У родослову народа указује се на порекло из Авраамовог семена (Пост 12, 3), затим у Јаковљевом благослову одређено је још ближе да ће се родити из Јудиног племена (Пост 49, 10), затим Пс 89 указује на рођење у Давидовом дому и коначно Михеј каже где ће се родити. Тако се сви ови зраци давних пророштава сабирају у једну тачку у витлејемским јаслама. Богослужбена химнографија одражава све аспекте старозаветних читања те и само кроз њих је и разумљива. Припремајући се за радост Оваплоћења Бога Логоса, певамо уводну стихиру монахиње Касије: „Августовим успостављењем јединствене власти на земљи престало је многовлашће међу људима, а Твојим очовечењем од Пречисте уништено је идолско многобоштво. Под једно светско царство пали су градови, у власт једнога Божанства повероваше незнабошци. Пописа се народ по наређењу Цезаровом, пописали смо се и ми који верујемо именом Божанства на основу тога што си се Ти, Боже наш, очовечио. Велика је Твоја милост! Слава Теби!“
Доцент др Ненад Божовић,
ПБФ Универзитет у Београду
Извор: Жички благовесник јануар-март 2023.