Недеља Раслабљеног: рукоположење у Светосавском храму у Краљеву
У недељу Раслабљеног 26. маја 2024. године, када Света Црква прославља Свету мученицу Гликерију, Предстојатељ жичког трона Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву, а саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство храма. У својој беседи, жички Архијереј Г. Јустин подсетио је све присутне на догађај чудесног исцељења раслабљенога у Бањи Витезди, осврнувши се на тему болести и њено разумевање у православном богословљу. Радост Свете Литургије увеличало је рукоположење Марка Милошевића из Чачка у чин ђакона, а наша Црква је добила новог трудбеника на њиви Господњој. У наставку Свете Литургије уследило је причешћивање верника Светим Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Апсолвент теологије Јован Тошић
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Храму Светог Саве у Краљеву
У петак 24. маја 2024. године, када Света Црква прославља Свету равноапостолну браћу Кирила и Методија, Предстојатељ жичког трона Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву, а саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство храма, док је певницу предводио протопсалт Иван Трајковић. Пред сабраним народом наш Архијереј је у богонадахнутој беседи истакао непроцењив значај Свете браће за све словенске народе. Они су учинили истине наше вере разумљивим и доступним за словенски род, те зато ми данас можемо лако да схватимо и усвојимо Христову науку. Беседу можете послушати ОВДЕ. Радост Свете Литургије увеличало је рукоположење вероучитеља Ђорђа Чоловића из Чачка у чин ђакона. Уследило је причешћивање Светим Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа. Вероучитељ Филип Зеленовић
Отворен пријемно-изложбени салон при Храму Вазнесења Господњег у Чачку
Дана 23. маја 2024. године, по благослову Предстојатеља жичког трона Господина др Јустина, отворен је пријемно-изложбени салон при Храму Вазнесења Господњег у Чачку, у присуству господина Николе Селаковића, министра за културу у Влади Републике Србије, господина Милуна Тодоровића, градоначелника града Чачка, представника јавних установа града Чачка и многобројног верног народа. Изложбу је отворио испред Владе Републике Србије, господин Никола Селаковић, министар за културу. Отварање је отпочело појањем васкршњег тропара у извођењу Вазнесењског хора. Након тога, присутнима се обратио господин др Вук Даутовић, научни сарадник на одељењу за Историју уметности, Филозофског факултета Универзитета у Београду, рекавши да је Чачак један од ретких градова који на овако заокружен начин може да своју прошлост прикаже, а битно је да она није само везана за Цркву, већ за све оно што је културна историја Чачка у протеклих 200 година која се пројављује кроз изложене предмете. Чачак је добио једно место које треба да буде место сусретања под благословом мајке Цркве. Затим се присутнима обратио протојереј др Слободан Јаковљевић, парох вазнесењски, поручивши да је стална поставка ризнице Храма Вазнесења Господњег у Чачку настала благословом Предстојатеља жичког трона Г. Г. Јустина, сарадњом храма Вазнесења Господњег и града Чачка у контексту манифестације „Чачанска родна“, која је представила Чачак као престоницу културе у периоду од 21. марта 2023. године до 21. марта 2024. године. Култура је реч која је била најчешће изговарана у Чачку у протеклој години. Реч култура потиче од латинске речи cultus што значи богопоштовање, богослужење, култ. Бог ствара човека као биће културе поверавајући му створену творевину. Стога није зачуђујуће што су Свети оци (Климент Александријски, Григорије Богослов) записали да је култура божанског порекла. Црква, ма како је некада представљали, никада није имала отклон од културе, већ ју је усвајала у свим аспектима и користила да би изразила своје духовно и егзистенцијално искуство. За Хришћанску културу можемо рећи да је у својој суштини рам у коме је икона Христос, како је то говорио проф. др Радован Биговић. Можемо рећи и да је култура и те како у функцији Литургије, јер је Литургија, као врхунац богослужења, феномен који се оваплоћује у једној култури. Она узима тело културе и од ње преузима средства којим ће се изражавати и која утичу на њу саму кроз архитектуру, уметност, иконографију, уметничке занате везане за утвари, рукопис црквених књига те црквени мобилијар. Стога је Литургија први источник културе и њен подстицај у многим аспектима, што показује и поставка пред вама. Изложени експонати су сведочанство да је Црква за потребе богослужења увек узимала оно најбоље у том времену, најбоље мајсторе, најквалитетније материјале, али и да је феномен ктиторије и етос задужбинарства био и те како развијен у периоду 19. века и током прве половине 20. века. Сви ови експонати испунили су своју сврху, пре свега као гарант опстанка богослужења, а опстанак богослужења, је заправо и истовремено крајеугаони камен опстанка српског народа. На крају отац Слободан је истакао да је подухват обликовања поставке и писања монографије дело саборно, како и доликује хришћанској култури у којој морамо избегавати индивидуализам. Присутним се обратио и господин Милун Тодоровић, градоначелник Чачка, истакавши да је ово још један доказ да Влада Србије, Министарство Културе и Град Чачак са Црквом могу да праве и раде изузетне подухвате нагласивши досадашњу плодну сарадњу и остварене заједничке пројекте Храма Вазнесења Господњег и града Чачак на корист и спасење христољубивог народа Чачка. На крају, присутнима се обратио и господин Никола Селаковић, министар културе, рекавши да је Црква увек била највећи чувар културе и да сви они који тврде да је она гушила или спутавала развој културе треба да посете сваки музеј, од музеја СПЦ у Београду до овог салона у Чачку и да се увере у нешто сасвим супротно. Дубоку захвалност дугујемо и госпођи Делфини Рајић, директорки Народног музеја у Чачку, чијим залагањем су враћени предмети који су били део сталне поставке народног музеја, а који су првобитно припадали Цркви чачанској. Треба напоменути да је ову изложбу пратила и научна монографија „Ризница Саборне Цркве Вазнесења Господњег у Чачку“ која је плод издавачке делатности Епархије жичке, а која је настала дугогодишњим трудом и залагањем др Вука Даутовића и протојереја др Слободана Јаковљевића. Чтец Филип Нешковић
Промоција књиге ,,Наш прота – крстоносни протојереј Дејан Дејановић“ у Вичи
Дана 23. маја 2023. године, у вечерњим часовима, уочи празника Светих Кирила и Методија, у порти Храма Светог пророка Илије у Вичи је одржана промоција књиге ,,Наш прота – крстоносни протојереј Дејан Дејановић“. Промоција је организована од стране Црквене општине вичке, а о књизи и о животу и делу проте Дејана говорили су парох вички јереј Немања Матејић, као и протојереј Василије Војводић, секретар Православног богословског факултета у Београду. У програму су учествовали и ученици СШ ,,Драгачево“, чланови Литургијске секције, Јанко Варагић и Филип Јовковић, који су свирали пригодне инструменте, заједно са вокалним саставом ,,Др Владан Вуковић“. Молитвена атмосфера испуњености благодаћу Духа Светога допринела је да поуке проте Дејана допру до душа свих присутних, посебно у моментима читања беседе на Недељу о раслабљеном, коју је надахнуто прочитао драмски уметник Иван Босиљчић, те послао аудио снимак прочитане беседе. Протојереј Василије Војводић приказао је биографију овог великог духовника, од његових ђачких дана, па све до служења у Храму Светог Трифуна на Топчидерском гробљу. Бројне анегдоте из живота проте Дејана допринеле су томе да присутни увиде значај практичне вере и љубави према целокупној творевини, посебно уз истицање протине гостољубивости и срдачности. Прота Дејан је у својим проповедима говорио о опраштању, као веома важном моменту у животу једног хришћанима, наглашавајући да се не можемо назвати хришћанима уколико нисмо спремни да опраштамо. Након излагања оца Василија, на живот и дело проте Дејана осврнуо се и јереј Дарко Радовановић, директор радија “Слово Љубве“, који је пореклом Драгачевац. Јереј Немања Матејић закључио је промоцију књиге захваливши се свима присутнима, осврнувши се на своје искуство из цркве у којој је прота Дејан служио, те изразивши наду да ће оваква окупљања подстицати мештане да увиде значај заједништва, духовних разговора и молитвених окупљања. Дарко Стевановић, вероучитељ
Исповест свештенства Архијерејског намесништва студеничког
„Покајања двери отвори ми, Животодавче“ У четвртак 23. маја 2024. године када наша Црква прославља Светог апостола Симона Зилота и Преподобну Исидору, свештенство Архијерејског намесништва студеничког сабрало се у Храму Успења Пресвете Богородице у Трнави како би приступили Светој тајни исповести.Исповедник је био протојереј Мирослав Петров, Архијерејски намесник трнавски. Литургијом је началствовао Архијерејски намесник студенички протојереј Данило Петровић уз саслужење протонамесника Александра Бојовића, јереја Бранка Росића и ђакона Милоша Јанковића.За певницом су појали јереји Милован Крупниковић, Никола Ћурчић и Немања Тимотијевић. Након литургијског, сабрање у Господу настављено је за трпезом љубави. Архијерејски намесник студенички протојереј Данило Петровић поздравио је присутне свештенике похваливши њихов труд на повереним им парохијама, захваливши се исповеднику на труду и љубави према свештенству студеничког намесништва. Иван Ћурчић, протонамесни к
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Опроштај – поуздан пут ка Царству Божијем“
Христос Воскресе! Будући да се налазимо у васкршњем периоду године, одлучио сам да са вама поделим догађај о којем сам недавно читао, а који се десио на Васкрс, у Русији, пре двадесетак година. Премда је веома упечатљив, разлог због којег ћу данас писати о њему је снажна поука, неопходна свима, о снази опраштања онима који су се огрешили о нас. Наиме, око четири часа после поноћи, када је народ већ одлазио из Цркве, јер је поноћна Литургија управо била завршена, и када су се свештеници спремали да и они пођу својим домовима, у Цркву су ушли људи који су хитно тражили било којег свештеника, јер њихов отац умире и жели да буде исповеђен и причешћен пре смрти. Будући да је свештеник чије сам сведочанство читао био најмлађи свештеник у братству, одлучено је да он оде у посету овом умирућем човеку. Око „пола пет“ ушли су у његов дом, али су тамо затекли човека који ничим није одавао слику човека на умору. Истина је да је био веома стар, преко деведесет година, али је био крепак и бистар. Свештеник се због тога мало и љутнуо и „пребацио“ оним људима. Није му било право што су га, без разлога, у пола пет ујутру водили са собом – могли су да сачекају. Људи су се постиђено извињавали. Рекли су му да се њихов отац пробудио током ноћи и да је тражио да хитно доведу свештеника, јер умире. Они су видели да се добро осећа и да је смрт далеко па су покушали да га умире. Рекли су му да се може сачекати јутро, да није толико хитно. Али, био је упоран. Онда су му рекли да је ноћ и да никако не могу довести свештеника, али он је рекао да је Васкрс, и да се служе ноћне Литургије у Црквама, те да оду и да доведу свештеника. Није било могућности да било шта другачије ураде сем да ураде што им је речено. Пошто је већ све било спремно, свештеник је прешао преко свега и приступио Светој Тајни Исповести. Рекосмо већ да је овај човек био веома стар. То се видело и по његовом говору – говорио је веома неразговетно. Осим тога, током читаве Исповести, која није дуго трајала, он је плакао и ридао, тако да свештеник готово ништа није разумео. Једино је успео да разабере да је, између осталог, било речи о неким црквеним вратима која је, у својој младости, развалио. Након Исповести, причестио је овога старца Часним Даровима, Телом и Крвљу Господњом, и радост и спокој на његовом лицу су заменили сузе и тугу. Када је свештеник одлазио, старац је смогао снаге да устане и да му се срдачно захвали. Око пола шест изјутра, свештеник је коначно стигао својој кући. Почео је да се спрема за починак после дугачке празничне ноћи, када је зазвонио телефон. То су били они људи од којих је управо дошао. Јавили су му да се њихов отац упокојио. Свештеник је био забезекнут. Ништа му није било јасно. Питао их је како се то десило. Они су му рекли да је након његовог одласка, све сабрао у своју собу, тражио опроштај од свих, изљубио се са свима, спокојно легао и затворио очи, након чега се мирно упокојио. Свештеник је био у чуду. Размишљао је о том човеку, о његовој, како је сматрао, „дивној“ смрти. Исповедио се, дакле био је сасвим чист од греха; причестио се, тј. сасвим се сјединио са Господом; упокојио се на Васкрс, када славимо то што се Небеса отворена, то што је опроштај греха засијао из празног Христовог гроба, то што је Царство Божије тријумфовало, то што је пакао испражњен, а рај испуњен… „Мора да је“, размишљао је, „ово био некакав велики праведник, чим је удостојен да директно оде у Христов загрљај“. После неколико дана, након сахране, ступио је у разговор са децом овога човека, жељан да нешто сазна о његовом животу. Међутим, испоставило се да он ни по чему није био посебан. „А у Цркву“, колико они знају, „није никада крочио“. Свештеник је тек сада био у чуду. `Ајде што је некако знао за тренутак своје смрти (ко му је, и на који начин, то открио?), али зашто је у последњим тренуцима свог живота тражио свештеника, Исповест и Причешће Телом и Крвљу Господњом? Зашто, ако никада није прекорачио црквени праг? И ови људи су, оне ноћи, тиме били веома изненађени. Они су потом свештенику испричали два догађаја из живота покојника која су нешто говорила о његовом односу према Богу и према Цркви. Први догађај се десио у његовој младости. Подсећам вас да се његов живот одвијао у Русији у којој је током претходног века спровођена страшна борба против Цркве и против вере у Бога. У тим страшним годинама, са групом младића, он је секиром развалио црквена врата. Дошавши кући, похвалио се својим родитељима. Међутим, мајка се страшно наљутила на њега и истерала га је из куће, рекавши му: „Знаш ли шта си учинио? Подигавши руку на Цркву, дигао си руку на самога Бога! Стићи ћете казна за то“. Веома су га уплашиле мајчине речи, и решио је да је за њега боље да Бог не постоји, јер, ако постоји, онда ће га стићи казна. И, тако је проводио живот, убеђујући себе да Бог не постоји. Други догађај се десио у тридесетим годинама његовом живота. Приликом рада у шуми, грешком његовог колеге, дрво је пало на њега, једва је преживео, и остао је хром до краја свог живота. Док је урликао од болова, колега га је напио вотком, како би му ублажио бол, али када је стигла помоћ, све је убедио да је он у алкохолисаном стању сам крив за своју повреду. Тако да није добио никакву одштету. Но, оно што га је заболело више и од одштете и од физичке повреде је душевна повреда коју му је нанео поступак његовог колеге. Годинама је у себи носио презир према том колеги, најеђеност због свега што се десило, душевни бол и разочараност које су му раздирале душу. Можда би му било и лакше да су живели километрима удаљени један од другога, али су њихове куће
Храмовна слава Манастира Јежевице
На дан Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, из Мире Ликијске у град Бари у Италију, храмовну славу Манастира Јежевице, Предстојатељ жичког трона Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом, уз саслужење архимандрита Тимотеја из Манастира Вазнесења, протосинђела Уроша из Манастира Увца, протосинђела Стефана из Манастира Згодачице, протосинђела Германа из Манастира Раче, јереја Богдана Митровића, пароха јежевичког, као и ђакона Стефана Симића. Поводом славе овог манастира сабрало се и монаштво Епархије жичке из манастирâ: Вазнесења, Вујна, Благовештења, Сретења, Згодачице, Каменца, Ковиља, Свете Тројице, Стубла, Раче, Увца, као и свештенство из Заблаћа и мноштво верног народа. Славу манастира благољепијем појања увеличали су протопсалт Иван Трајковић и присутне монахиње. Наш Архијереј је у својој беседи између осталог рекао: – До појаве Господа Исуса Христа, човечанство је живело у тами и у сенци смрти. И сви су вапили, чекали, молили се, тражили да се то безакоње прекрати. Заиста је било неизждрживо. Оваплоћењем Христовим показано је да човек није само једна димензија, да не живи само о хлебу, већ трудећи се да кроз Господа Бога, Спаситеља нашега, задобије поново Царство Небеско. Ми живимо овде на свету, трудимо се, боримо се, али се и надамо и припремамо за вечно Царство Божије. Свети Николај Мирликијски Чудотворац, чије нетљено тело вековима сведочи и светли људима, точи Свето миро и исцељује људе, помаже људима. То чини Христос у њему, јер је он уподобио себе Христу и није живео више он, него је у њему живео Христос, као што је говорио Свети апостол Павле. Зар то није позив свима нама да се сетимо да нисмо овде на земљи само незвани гости? Појављујемо се у времену, али наше назначење јесте Царство Небеско. То Царство Небеско не можемо да заменимо ничим другим овде на земљи. Беседу у целости можете послушати ОВДЕ. У току Свете Литургије причестио се велики број монаштва и верног народа. По заамвоној молитви, наш Архијереј је пререзао славски колач и честитао славу сестринству, а затим је уготовљена пригодна трпеза у свечаној трпезарији манастира. Слава Господу и Светом Николају на предивном дану! Монахиња Јована
Храмовна слава у Брезови
Милошћу и благодаћу Божијом дана 22. маја 2024. године Господње у подножју планине Мучањ у селу Брезови, Храм светог оца Николаја прославио је своју храмовну славу Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског. Свету Литургију служио је парох миланџански јереј Ненад Дукић а саслуживао је умировљени парох ивањички протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић. Било је присутно на Светој Литургији око 50 људи, а после Свете Литургије овогодишњи домаћини славе, господин Дарко Никетић и његова супруга Наташа, припремили су свечану трпезу љубави која је послужена у сали парохијског дома. Црквена Општина Брезова се захваљује овогодишњим домаћинима на лепо припремљеној трпези љубави. Јереј Љубодраг Стојковић, парох брезовачки
Недеља Раслабљеног: рукоположење у Светосавском храму у Краљеву
У недељу Раслабљеног 26. маја 2024. године, када Света Црква прославља Свету мученицу Гликерију, Предстојатељ жичког трона Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву, а саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство храма. У својој беседи, жички Архијереј Г. Јустин подсетио је све присутне на догађај чудесног исцељења раслабљенога у Бањи Витезди, осврнувши се на тему болести и њено разумевање у православном богословљу. Радост Свете Литургије увеличало је рукоположење Марка Милошевића из Чачка у чин ђакона, а наша Црква је добила новог трудбеника на њиви Господњој. У наставку Свете Литургије уследило је причешћивање верника Светим Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Апсолвент теологије Јован Тошић
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Храму Светог Саве у Краљеву
У петак 24. маја 2024. године, када Света Црква прославља Свету равноапостолну браћу Кирила и Методија, Предстојатељ жичког трона Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву, а саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство храма, док је певницу предводио протопсалт Иван Трајковић. Пред сабраним народом наш Архијереј је у богонадахнутој беседи истакао непроцењив значај Свете браће за све словенске народе. Они су учинили истине наше вере разумљивим и доступним за словенски род, те зато ми данас можемо лако да схватимо и усвојимо Христову науку. Беседу можете послушати ОВДЕ. Радост Свете Литургије увеличало је рукоположење вероучитеља Ђорђа Чоловића из Чачка у чин ђакона. Уследило је причешћивање Светим Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа. Вероучитељ Филип Зеленовић
Отворен пријемно-изложбени салон при Храму Вазнесења Господњег у Чачку
Дана 23. маја 2024. године, по благослову Предстојатеља жичког трона Господина др Јустина, отворен је пријемно-изложбени салон при Храму Вазнесења Господњег у Чачку, у присуству господина Николе Селаковића, министра за културу у Влади Републике Србије, господина Милуна Тодоровића, градоначелника града Чачка, представника јавних установа града Чачка и многобројног верног народа. Изложбу је отворио испред Владе Републике Србије, господин Никола Селаковић, министар за културу. Отварање је отпочело појањем васкршњег тропара у извођењу Вазнесењског хора. Након тога, присутнима се обратио господин др Вук Даутовић, научни сарадник на одељењу за Историју уметности, Филозофског факултета Универзитета у Београду, рекавши да је Чачак један од ретких градова који на овако заокружен начин може да своју прошлост прикаже, а битно је да она није само везана за Цркву, већ за све оно што је културна историја Чачка у протеклих 200 година која се пројављује кроз изложене предмете. Чачак је добио једно место које треба да буде место сусретања под благословом мајке Цркве. Затим се присутнима обратио протојереј др Слободан Јаковљевић, парох вазнесењски, поручивши да је стална поставка ризнице Храма Вазнесења Господњег у Чачку настала благословом Предстојатеља жичког трона Г. Г. Јустина, сарадњом храма Вазнесења Господњег и града Чачка у контексту манифестације „Чачанска родна“, која је представила Чачак као престоницу културе у периоду од 21. марта 2023. године до 21. марта 2024. године. Култура је реч која је била најчешће изговарана у Чачку у протеклој години. Реч култура потиче од латинске речи cultus што значи богопоштовање, богослужење, култ. Бог ствара човека као биће културе поверавајући му створену творевину. Стога није зачуђујуће што су Свети оци (Климент Александријски, Григорије Богослов) записали да је култура божанског порекла. Црква, ма како је некада представљали, никада није имала отклон од културе, већ ју је усвајала у свим аспектима и користила да би изразила своје духовно и егзистенцијално искуство. За Хришћанску културу можемо рећи да је у својој суштини рам у коме је икона Христос, како је то говорио проф. др Радован Биговић. Можемо рећи и да је култура и те како у функцији Литургије, јер је Литургија, као врхунац богослужења, феномен који се оваплоћује у једној култури. Она узима тело културе и од ње преузима средства којим ће се изражавати и која утичу на њу саму кроз архитектуру, уметност, иконографију, уметничке занате везане за утвари, рукопис црквених књига те црквени мобилијар. Стога је Литургија први источник културе и њен подстицај у многим аспектима, што показује и поставка пред вама. Изложени експонати су сведочанство да је Црква за потребе богослужења увек узимала оно најбоље у том времену, најбоље мајсторе, најквалитетније материјале, али и да је феномен ктиторије и етос задужбинарства био и те како развијен у периоду 19. века и током прве половине 20. века. Сви ови експонати испунили су своју сврху, пре свега као гарант опстанка богослужења, а опстанак богослужења, је заправо и истовремено крајеугаони камен опстанка српског народа. На крају отац Слободан је истакао да је подухват обликовања поставке и писања монографије дело саборно, како и доликује хришћанској култури у којој морамо избегавати индивидуализам. Присутним се обратио и господин Милун Тодоровић, градоначелник Чачка, истакавши да је ово још један доказ да Влада Србије, Министарство Културе и Град Чачак са Црквом могу да праве и раде изузетне подухвате нагласивши досадашњу плодну сарадњу и остварене заједничке пројекте Храма Вазнесења Господњег и града Чачак на корист и спасење христољубивог народа Чачка. На крају, присутнима се обратио и господин Никола Селаковић, министар културе, рекавши да је Црква увек била највећи чувар културе и да сви они који тврде да је она гушила или спутавала развој културе треба да посете сваки музеј, од музеја СПЦ у Београду до овог салона у Чачку и да се увере у нешто сасвим супротно. Дубоку захвалност дугујемо и госпођи Делфини Рајић, директорки Народног музеја у Чачку, чијим залагањем су враћени предмети који су били део сталне поставке народног музеја, а који су првобитно припадали Цркви чачанској. Треба напоменути да је ову изложбу пратила и научна монографија „Ризница Саборне Цркве Вазнесења Господњег у Чачку“ која је плод издавачке делатности Епархије жичке, а која је настала дугогодишњим трудом и залагањем др Вука Даутовића и протојереја др Слободана Јаковљевића. Чтец Филип Нешковић
Промоција књиге ,,Наш прота – крстоносни протојереј Дејан Дејановић“ у Вичи
Дана 23. маја 2023. године, у вечерњим часовима, уочи празника Светих Кирила и Методија, у порти Храма Светог пророка Илије у Вичи је одржана промоција књиге ,,Наш прота – крстоносни протојереј Дејан Дејановић“. Промоција је организована од стране Црквене општине вичке, а о књизи и о животу и делу проте Дејана говорили су парох вички јереј Немања Матејић, као и протојереј Василије Војводић, секретар Православног богословског факултета у Београду. У програму су учествовали и ученици СШ ,,Драгачево“, чланови Литургијске секције, Јанко Варагић и Филип Јовковић, који су свирали пригодне инструменте, заједно са вокалним саставом ,,Др Владан Вуковић“. Молитвена атмосфера испуњености благодаћу Духа Светога допринела је да поуке проте Дејана допру до душа свих присутних, посебно у моментима читања беседе на Недељу о раслабљеном, коју је надахнуто прочитао драмски уметник Иван Босиљчић, те послао аудио снимак прочитане беседе. Протојереј Василије Војводић приказао је биографију овог великог духовника, од његових ђачких дана, па све до служења у Храму Светог Трифуна на Топчидерском гробљу. Бројне анегдоте из живота проте Дејана допринеле су томе да присутни увиде значај практичне вере и љубави према целокупној творевини, посебно уз истицање протине гостољубивости и срдачности. Прота Дејан је у својим проповедима говорио о опраштању, као веома важном моменту у животу једног хришћанима, наглашавајући да се не можемо назвати хришћанима уколико нисмо спремни да опраштамо. Након излагања оца Василија, на живот и дело проте Дејана осврнуо се и јереј Дарко Радовановић, директор радија “Слово Љубве“, који је пореклом Драгачевац. Јереј Немања Матејић закључио је промоцију књиге захваливши се свима присутнима, осврнувши се на своје искуство из цркве у којој је прота Дејан служио, те изразивши наду да ће оваква окупљања подстицати мештане да увиде значај заједништва, духовних разговора и молитвених окупљања. Дарко Стевановић, вероучитељ
Исповест свештенства Архијерејског намесништва студеничког
„Покајања двери отвори ми, Животодавче“ У четвртак 23. маја 2024. године када наша Црква прославља Светог апостола Симона Зилота и Преподобну Исидору, свештенство Архијерејског намесништва студеничког сабрало се у Храму Успења Пресвете Богородице у Трнави како би приступили Светој тајни исповести.Исповедник је био протојереј Мирослав Петров, Архијерејски намесник трнавски. Литургијом је началствовао Архијерејски намесник студенички протојереј Данило Петровић уз саслужење протонамесника Александра Бојовића, јереја Бранка Росића и ђакона Милоша Јанковића.За певницом су појали јереји Милован Крупниковић, Никола Ћурчић и Немања Тимотијевић. Након литургијског, сабрање у Господу настављено је за трпезом љубави. Архијерејски намесник студенички протојереј Данило Петровић поздравио је присутне свештенике похваливши њихов труд на повереним им парохијама, захваливши се исповеднику на труду и љубави према свештенству студеничког намесништва. Иван Ћурчић, протонамесни к
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Опроштај – поуздан пут ка Царству Божијем“
Христос Воскресе! Будући да се налазимо у васкршњем периоду године, одлучио сам да са вама поделим догађај о којем сам недавно читао, а који се десио на Васкрс, у Русији, пре двадесетак година. Премда је веома упечатљив, разлог због којег ћу данас писати о њему је снажна поука, неопходна свима, о снази опраштања онима који су се огрешили о нас. Наиме, око четири часа после поноћи, када је народ већ одлазио из Цркве, јер је поноћна Литургија управо била завршена, и када су се свештеници спремали да и они пођу својим домовима, у Цркву су ушли људи који су хитно тражили било којег свештеника, јер њихов отац умире и жели да буде исповеђен и причешћен пре смрти. Будући да је свештеник чије сам сведочанство читао био најмлађи свештеник у братству, одлучено је да он оде у посету овом умирућем човеку. Око „пола пет“ ушли су у његов дом, али су тамо затекли човека који ничим није одавао слику човека на умору. Истина је да је био веома стар, преко деведесет година, али је био крепак и бистар. Свештеник се због тога мало и љутнуо и „пребацио“ оним људима. Није му било право што су га, без разлога, у пола пет ујутру водили са собом – могли су да сачекају. Људи су се постиђено извињавали. Рекли су му да се њихов отац пробудио током ноћи и да је тражио да хитно доведу свештеника, јер умире. Они су видели да се добро осећа и да је смрт далеко па су покушали да га умире. Рекли су му да се може сачекати јутро, да није толико хитно. Али, био је упоран. Онда су му рекли да је ноћ и да никако не могу довести свештеника, али он је рекао да је Васкрс, и да се служе ноћне Литургије у Црквама, те да оду и да доведу свештеника. Није било могућности да било шта другачије ураде сем да ураде што им је речено. Пошто је већ све било спремно, свештеник је прешао преко свега и приступио Светој Тајни Исповести. Рекосмо већ да је овај човек био веома стар. То се видело и по његовом говору – говорио је веома неразговетно. Осим тога, током читаве Исповести, која није дуго трајала, он је плакао и ридао, тако да свештеник готово ништа није разумео. Једино је успео да разабере да је, између осталог, било речи о неким црквеним вратима која је, у својој младости, развалио. Након Исповести, причестио је овога старца Часним Даровима, Телом и Крвљу Господњом, и радост и спокој на његовом лицу су заменили сузе и тугу. Када је свештеник одлазио, старац је смогао снаге да устане и да му се срдачно захвали. Око пола шест изјутра, свештеник је коначно стигао својој кући. Почео је да се спрема за починак после дугачке празничне ноћи, када је зазвонио телефон. То су били они људи од којих је управо дошао. Јавили су му да се њихов отац упокојио. Свештеник је био забезекнут. Ништа му није било јасно. Питао их је како се то десило. Они су му рекли да је након његовог одласка, све сабрао у своју собу, тражио опроштај од свих, изљубио се са свима, спокојно легао и затворио очи, након чега се мирно упокојио. Свештеник је био у чуду. Размишљао је о том човеку, о његовој, како је сматрао, „дивној“ смрти. Исповедио се, дакле био је сасвим чист од греха; причестио се, тј. сасвим се сјединио са Господом; упокојио се на Васкрс, када славимо то што се Небеса отворена, то што је опроштај греха засијао из празног Христовог гроба, то што је Царство Божије тријумфовало, то што је пакао испражњен, а рај испуњен… „Мора да је“, размишљао је, „ово био некакав велики праведник, чим је удостојен да директно оде у Христов загрљај“. После неколико дана, након сахране, ступио је у разговор са децом овога човека, жељан да нешто сазна о његовом животу. Међутим, испоставило се да он ни по чему није био посебан. „А у Цркву“, колико они знају, „није никада крочио“. Свештеник је тек сада био у чуду. `Ајде што је некако знао за тренутак своје смрти (ко му је, и на који начин, то открио?), али зашто је у последњим тренуцима свог живота тражио свештеника, Исповест и Причешће Телом и Крвљу Господњом? Зашто, ако никада није прекорачио црквени праг? И ови људи су, оне ноћи, тиме били веома изненађени. Они су потом свештенику испричали два догађаја из живота покојника која су нешто говорила о његовом односу према Богу и према Цркви. Први догађај се десио у његовој младости. Подсећам вас да се његов живот одвијао у Русији у којој је током претходног века спровођена страшна борба против Цркве и против вере у Бога. У тим страшним годинама, са групом младића, он је секиром развалио црквена врата. Дошавши кући, похвалио се својим родитељима. Међутим, мајка се страшно наљутила на њега и истерала га је из куће, рекавши му: „Знаш ли шта си учинио? Подигавши руку на Цркву, дигао си руку на самога Бога! Стићи ћете казна за то“. Веома су га уплашиле мајчине речи, и решио је да је за њега боље да Бог не постоји, јер, ако постоји, онда ће га стићи казна. И, тако је проводио живот, убеђујући себе да Бог не постоји. Други догађај се десио у тридесетим годинама његовом живота. Приликом рада у шуми, грешком његовог колеге, дрво је пало на њега, једва је преживео, и остао је хром до краја свог живота. Док је урликао од болова, колега га је напио вотком, како би му ублажио бол, али када је стигла помоћ, све је убедио да је он у алкохолисаном стању сам крив за своју повреду. Тако да није добио никакву одштету. Но, оно што га је заболело више и од одштете и од физичке повреде је душевна повреда коју му је нанео поступак његовог колеге. Годинама је у себи носио презир према том колеги, најеђеност због свега што се десило, душевни бол и разочараност које су му раздирале душу. Можда би му било и лакше да су живели километрима удаљени један од другога, али су њихове куће
Храмовна слава Манастира Јежевице
На дан Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, из Мире Ликијске у град Бари у Италију, храмовну славу Манастира Јежевице, Предстојатељ жичког трона Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом, уз саслужење архимандрита Тимотеја из Манастира Вазнесења, протосинђела Уроша из Манастира Увца, протосинђела Стефана из Манастира Згодачице, протосинђела Германа из Манастира Раче, јереја Богдана Митровића, пароха јежевичког, као и ђакона Стефана Симића. Поводом славе овог манастира сабрало се и монаштво Епархије жичке из манастирâ: Вазнесења, Вујна, Благовештења, Сретења, Згодачице, Каменца, Ковиља, Свете Тројице, Стубла, Раче, Увца, као и свештенство из Заблаћа и мноштво верног народа. Славу манастира благољепијем појања увеличали су протопсалт Иван Трајковић и присутне монахиње. Наш Архијереј је у својој беседи између осталог рекао: – До појаве Господа Исуса Христа, човечанство је живело у тами и у сенци смрти. И сви су вапили, чекали, молили се, тражили да се то безакоње прекрати. Заиста је било неизждрживо. Оваплоћењем Христовим показано је да човек није само једна димензија, да не живи само о хлебу, већ трудећи се да кроз Господа Бога, Спаситеља нашега, задобије поново Царство Небеско. Ми живимо овде на свету, трудимо се, боримо се, али се и надамо и припремамо за вечно Царство Божије. Свети Николај Мирликијски Чудотворац, чије нетљено тело вековима сведочи и светли људима, точи Свето миро и исцељује људе, помаже људима. То чини Христос у њему, јер је он уподобио себе Христу и није живео више он, него је у њему живео Христос, као што је говорио Свети апостол Павле. Зар то није позив свима нама да се сетимо да нисмо овде на земљи само незвани гости? Појављујемо се у времену, али наше назначење јесте Царство Небеско. То Царство Небеско не можемо да заменимо ничим другим овде на земљи. Беседу у целости можете послушати ОВДЕ. У току Свете Литургије причестио се велики број монаштва и верног народа. По заамвоној молитви, наш Архијереј је пререзао славски колач и честитао славу сестринству, а затим је уготовљена пригодна трпеза у свечаној трпезарији манастира. Слава Господу и Светом Николају на предивном дану! Монахиња Јована
Храмовна слава у Брезови
Милошћу и благодаћу Божијом дана 22. маја 2024. године Господње у подножју планине Мучањ у селу Брезови, Храм светог оца Николаја прославио је своју храмовну славу Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског. Свету Литургију служио је парох миланџански јереј Ненад Дукић а саслуживао је умировљени парох ивањички протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић. Било је присутно на Светој Литургији око 50 људи, а после Свете Литургије овогодишњи домаћини славе, господин Дарко Никетић и његова супруга Наташа, припремили су свечану трпезу љубави која је послужена у сали парохијског дома. Црквена Општина Брезова се захваљује овогодишњим домаћинима на лепо припремљеној трпези љубави. Јереј Љубодраг Стојковић, парох брезовачки