Христос Воскресе! Будући да се налазимо у васкршњем периоду године, одлучио сам да са вама поделим догађај о којем сам недавно читао, а који се десио на Васкрс, у Русији, пре двадесетак година. Премда је веома упечатљив, разлог због којег ћу данас писати о њему је снажна поука, неопходна свима, о снази опраштања онима који су се огрешили о нас.
Наиме, око четири часа после поноћи, када је народ већ одлазио из Цркве, јер је поноћна Литургија управо била завршена, и када су се свештеници спремали да и они пођу својим домовима, у Цркву су ушли људи који су хитно тражили било којег свештеника, јер њихов отац умире и жели да буде исповеђен и причешћен пре смрти. Будући да је свештеник чије сам сведочанство читао био најмлађи свештеник у братству, одлучено је да он оде у посету овом умирућем човеку. Око „пола пет“ ушли су у његов дом, али су тамо затекли човека који ничим није одавао слику човека на умору. Истина је да је био веома стар, преко деведесет година, али је био крепак и бистар. Свештеник се због тога мало и љутнуо и „пребацио“ оним људима. Није му било право што су га, без разлога, у пола пет ујутру водили са собом – могли су да сачекају. Људи су се постиђено извињавали. Рекли су му да се њихов отац пробудио током ноћи и да је тражио да хитно доведу свештеника, јер умире. Они су видели да се добро осећа и да је смрт далеко па су покушали да га умире. Рекли су му да се може сачекати јутро, да није толико хитно. Али, био је упоран. Онда су му рекли да је ноћ и да никако не могу довести свештеника, али он је рекао да је Васкрс, и да се служе ноћне Литургије у Црквама, те да оду и да доведу свештеника. Није било могућности да било шта другачије ураде сем да ураде што им је речено. Пошто је већ све било спремно, свештеник је прешао преко свега и приступио Светој Тајни Исповести. Рекосмо већ да је овај човек био веома стар. То се видело и по његовом говору – говорио је веома неразговетно. Осим тога, током читаве Исповести, која није дуго трајала, он је плакао и ридао, тако да свештеник готово ништа није разумео. Једино је успео да разабере да је, између осталог, било речи о неким црквеним вратима која је, у својој младости, развалио. Након Исповести, причестио је овога старца Часним Даровима, Телом и Крвљу Господњом, и радост и спокој на његовом лицу су заменили сузе и тугу. Када је свештеник одлазио, старац је смогао снаге да устане и да му се срдачно захвали. Око пола шест изјутра, свештеник је коначно стигао својој кући. Почео је да се спрема за починак после дугачке празничне ноћи, када је зазвонио телефон. То су били они људи од којих је управо дошао. Јавили су му да се њихов отац упокојио. Свештеник је био забезекнут. Ништа му није било јасно. Питао их је како се то десило. Они су му рекли да је након његовог одласка, све сабрао у своју собу, тражио опроштај од свих, изљубио се са свима, спокојно легао и затворио очи, након чега се мирно упокојио. Свештеник је био у чуду. Размишљао је о том човеку, о његовој, како је сматрао, „дивној“ смрти. Исповедио се, дакле био је сасвим чист од греха; причестио се, тј. сасвим се сјединио са Господом; упокојио се на Васкрс, када славимо то што се Небеса отворена, то што је опроштај греха засијао из празног Христовог гроба, то што је Царство Божије тријумфовало, то што је пакао испражњен, а рај испуњен… „Мора да је“, размишљао је, „ово био некакав велики праведник, чим је удостојен да директно оде у Христов загрљај“.
После неколико дана, након сахране, ступио је у разговор са децом овога човека, жељан да нешто сазна о његовом животу. Међутим, испоставило се да он ни по чему није био посебан. „А у Цркву“, колико они знају, „није никада крочио“. Свештеник је тек сада био у чуду. `Ајде што је некако знао за тренутак своје смрти (ко му је, и на који начин, то открио?), али зашто је у последњим тренуцима свог живота тражио свештеника, Исповест и Причешће Телом и Крвљу Господњом? Зашто, ако никада није прекорачио црквени праг? И ови људи су, оне ноћи, тиме били веома изненађени.
Они су потом свештенику испричали два догађаја из живота покојника која су нешто говорила о његовом односу према Богу и према Цркви. Први догађај се десио у његовој младости. Подсећам вас да се његов живот одвијао у Русији у којој је током претходног века спровођена страшна борба против Цркве и против вере у Бога. У тим страшним годинама, са групом младића, он је секиром развалио црквена врата. Дошавши кући, похвалио се својим родитељима. Међутим, мајка се страшно наљутила на њега и истерала га је из куће, рекавши му: „Знаш ли шта си учинио? Подигавши руку на Цркву, дигао си руку на самога Бога! Стићи ћете казна за то“. Веома су га уплашиле мајчине речи, и решио је да је за њега боље да Бог не постоји, јер, ако постоји, онда ће га стићи казна. И, тако је проводио живот, убеђујући себе да Бог не постоји.
Други догађај се десио у тридесетим годинама његовом живота. Приликом рада у шуми, грешком његовог колеге, дрво је пало на њега, једва је преживео, и остао је хром до краја свог живота. Док је урликао од болова, колега га је напио вотком, како би му ублажио бол, али када је стигла помоћ, све је убедио да је он у алкохолисаном стању сам крив за своју повреду. Тако да није добио никакву одштету. Но, оно што га је заболело више и од одштете и од физичке повреде је душевна повреда коју му је нанео поступак његовог колеге. Годинама је у себи носио презир према том колеги, најеђеност због свега што се десило, душевни бол и разочараност које су му раздирале душу. Можда би му било и лакше да су живели километрима удаљени један од другога, али су њихове куће биле удаљене две стотине метара, и посебно га је болело што је свакодневно гледао како напредује дом овога човека. Једном приликом, по селу се прочула вест да син овога човека умире. Та вест је веома обрадовала нашег покојника и он се одшуњао до његове куће, да би кроз прозор видео његову патњу и да би се њоме наслађивао. И, имао је шта да види. Видео је дечкића од шест година на умору, и како крај његовог кревета плачу отац и мајка. Ова слика је и њега дирнула. Заплакао се, клекао на колена погледа упртог према небу и рекао: „Боже, уколико постојиш, помози им! Не допусти им да њихов син умре!“. Тог тренутка сав тај бол који је годинама осећао је нестао, као руком однесен. И, после много година душевне патње, спокојан је отишао кући, а син онога човека је чудесно преживео. „То је све што знамо о његовом односу према Богу и према Цркви“ – рекли су свештенику.
На самом крају свога сведочанства, свештеник је покушао да изрази мишљење о читавој ситуацији. Он закључује да је Бог указао овом човеку на тренутак смрти и шта треба да чини (тј. да се измири са Богом и са Црквом, и да причешћен и исповеђен, на Васкрс, оде у наручје Христово и у Вечну Радост), због тога што је смогао снаге да опрости свом колеги и комшији који му је нанео страшан душевно-физички бол. Он је тиме испунио једну од основних заповести Христових. Христос нам је говорио: „Ако опростите људима сагрешења њихова и Отац ваш Небески, опростиће вама сагрешења ваша“. У молитви „Оче наш“, свакодневно се молимо Оцу Небеском да нам опрости дугове наше (грехе наше), онако како и ми опраштамо дужницима својим (онима који су сагрешили према нама). Тј. молимо му се да нам се опрости уколико смо и сами опростили. Једном речју, једино што се тиче нас из молитве „Оче наш“ и, заправо, готово једино што можемо да учинимо је да праштамо, све остало је на Богу. У закључку свештеник вели следеће: „Погледајте колика је сила опраштања. Због тога што је смогао снаге да опрости страшну увреду која му је нанета, обративши се Богу за оно дете, Бог је њему све опростио и удостојио га Царства Свога. Опростио му је чак и разваљивање црквених врата и то што је годинама живео као да Он не постоји“. Ето и нама поуке, како треба живети. Мало шта зависи од нас, али покушавати да опростимо, можемо. А то је поуздан пут ка Царству Божијем.
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 24. мај 2024. године