Храмовна слава у Ариљу
У уторак, 28. маја 2024. године, на празник Светог Ахилија, Епископа лариског, литургијска заједница храма у Ариљу прославила је свога заштитника. Евхаристијским сабрањем началствовао је Предстојатељ жичког трона Г. Јустин уз саслужење: архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења у Овчару, протојереја Драгана Стевића, намесника пожешко-ариљског и сабрата овог храма, умировљеног пароха ариљског протојереја Мирчете Крупниковића, протојереја Ненада Бајића, старешине ивањичког храма, протојереја Божа Главоњића, старешине храма у Пожеги, протонамесника Мирка Крупниковића, сабрата храма Светог Илије у Бајиној Башти, владичанског ђакона Стефана Симића и ђакона ариљског Драгана Јанковића. Владика се обратио верном народу, и у надахнутој беседи подсетио на житије Светог Ахилија, као да и ми треба да тражимо Царство Небеско, да живимо са Господом и свима Светима у вечности. Беседу можете послушати ОВДЕ. На крају Свете Литургије жички Архијереј Г. Јустин је освештао славске дарове, а домаћини овогодишње славе су били омладинци из родољубивог удружења ,,Срби за Србе”, подружница Ариље и ариљски угоститељи. Братство Храма Светог Ахилија
Најава: “Наслеђе краљице Јелене“, 01-09. јун 2024.
Духовни и културни фестивал Наслеђе краљице Јелене почиње, у суботу, првог јуна. Како ове године обележавамо 710. година од упокојења ктиторке манастира Градац досадашњи концепт манифестације Дани краљице Јелене проширен је новим називом, садржајима и програмом. Заједничко вишемесечно залагање општине Рашка, Туристичке организације Рашка, Центра за културу – Градац, Средње школе краљица Јелена и сестринства манастира Градац, довело је до тога да и ове године укључимо у програм децу и омладину основних и средњих школа из околине Рашке, Краљева, Ужица и Новог Сада. Сва предавања, изложбе, концерти, радионице, представе и трибине, све што је неки манифест оног што желимо рећи кроз Наслеђе краљице Јелене осмишљени су кроз питање: Шта нам сада поручује наша Света краљица Јелена? Почињемо са програмом у суботу, 1.6. 2024. у 12 часова у спортској хали у Баљевцу, трибином Андреје Герића Пробудите ПОБЕДНИКА у себи и турниром у одбојци Сервирај за радост. У наредним данима следе различите радионице: Проговори да видим ко си – Школа културе говора за младе, Српско рукописно наслеђе, Каменчић један сам није вредан и Лепота Божије творевине у нашим рукама. У четвртак 6. 6. 2024. у 19 30, у Галерији центра за културу Градац је отварање и ауторско тумачење изложбе Др Дубравке Прерадовић, научне сараднице Балканолошког института САНУ, Габријел Мије и истраживање старе српске архитектуре. У петак 7. 6. 2024. у 12 30 у Дому културе у Рашки најмлађу публику очекује позоришна представа: Немањићи – подела царства. А у 19 30 у Галерији центра за културу Градац професорка Бојана Цвејић одржаће предавање на тему: Прича о одрастању и односима. У суботу 8. 9. 2024. у 19 часова у Дому културе у Рашки отац Милош Весин говориће на тему: Улога сећања у нашем духовном животу. Вече се завршава музичко поетским кабареом: Да, то су били дани. 9. 9. 2024. је завршни дан фестивала, почиње у 9 часова Светом Литургијом, затим следи концерт Слободана Тркуље и Балканополиса који ће пратити изложба хране Гастрономија рашког краја, као и хуманитарна изложба Лепота Божије творевине у нашим рукама.
Исповест свештенства Архијерејског намесништва жичког
У четвртак 30. маја када наша Света Црква прославља Свете Апостоле Андроника и Јунија, свештенство Архијерејског намесништва жичког сабрало се у Храму Вазнесења Господњег у Врби, надомак Краљева, да би приступили Светој Тајни Исповести. Исповедници су ове године били Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, старешина храма у Матарушкој Бањи, и протојереј Часлав Јовановић, старешина храма у Врњачкој Бањи. Светом Литургијом началствовао је протојереј Радош Младеновић уз саслуживање протојереја Мирослава Андрића, јереја Милана Костића и ђакона Стефана Милошевског. На Литургији је беседу произнео јереј Стефан Медар, парох у Сирчи. Он је истакао есхатолошки карактер историје кроз призму савремених деловања широм васељене. Отац Стефан се дотакао страдања нашег народа на распетом Косову и Метохији, али и широм света. Позивајући се на Светог Максима Исповедника, парох сирчански је присутне подсетио да је историја простор у коме се одвија икономија домостроја спасења кроз Богочовека Христа, а да је Литургија првенствено есхатолошки догађај. Сабрање је настављено у парохијском дому за трпезом љубави. Архијерејски намесник протојереј Саша Ковачевић захвалио се данашњем домаћину јереју Ивици Тадићу на лепом гостопримству, као и исповедницима оцима Љубинку и Чаславу. Намесник је пожелео добродошлицу и захвалио се на беседи новом јереју нашег намесништва Стефану Медару. Отац Саша је за крај нагласио значај и величину свештеничке службе, као и да би требало својим делима да увек сведочимо Христа. Ђакон Марко Прокић
Исповест свештенства Архијерејског намесништва љубићког
У четвртак 30. маја када наша Црква прославља Светог мученика Теодота Анкирског, у Бресници, у Храму Светог апостола и јеванђелисте Марка сабрало се свештенство Архијерејског намесништва љубићког ради Свете Тајне Исповести. Светом Литургијом началствовао је протојереј Миодраг Тодоровић, а свештенство љубићког намесништва је исповедао архимандрит Давид (Васиљевић) из Манастира Никоља. У току Литургије, пригодном беседом се од нас опростио отац Миодраг, који после 13 година служења одлази из овог намесништва. Окупљеном свештенству, на трпези љубави, се обратио и Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић, који се посебно захвалио оцу Давиду, овогодишњем исповеднику. Отац Давид је евоцирао успомене са својих парохија Негбине, Трнаве, Карана, Жиче и пожелео свима успех и благослов на својим старим и новим парохијама. Овогодишњи домаћин јереј Милован Вучковић се у току трпезе љубави захвалио свима на братској љубави. Следећи домаћин је отац Владимир Вулета у Катрзи. Протонамесник Владимир Вулета
Лист Храм бр. 101: Црква је тело Христово, Свети Јован Шангајски
Ибарске новости: о. Александар Шмеман, “Прича о Раслабљеном – човек почиње тамо где је побеђен егоизам“
На трећу недељу после Васкрса у Цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога. Јеванђелист Јован пише: „Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…“(Јован 5, 1-9). Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причу кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно – на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу – на крају крајева – увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека. Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: „Немам човека“. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људскога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се „узбурка вода“, сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге. У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када – споља гледано – човек савлада свој егоизам, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то „своје“, обавезно „своје“! И то „своје“ се увек супротставља “туђем“ које се, логично, увек схвата као непожељно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је – егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира „своје“: своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест – своје и себе против сваког несвога и другога… Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се – и сами то не примећујући – навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и – у најбољем случају – равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас… Двадесетих година двадесетог века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: „Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара…“. Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао. О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи – сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: „Немам човека!“. Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек – љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку. Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. „Хоћеш ли да будеш здрав?“. То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Дакле, истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је – по речима апостола Павла – „Бог излио у наша срца“. И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванђеље, сва наша хришћанска вера… протојереј Александар Шмеман Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Петак, 31. мај 2024. године
Исповест свештенства Архијерејског намесништва рачанског
На дан када Света Црква прославља Светог апостола Андроника и Свету Јунију, 30. маја 2024. године, свештеници рачанског намесништва, сабрали су се у Храму Светих апостола Петра и Павла у Дубу. Том приликом је одржан братски састанак и исповест, а исповедник је био јеромонах Виталије (Милошевић), сабрат Манастира Студенице. Након исповести служена је Света Литургија, којом је началствовао протојереј Боро Ћутило, а саслуживали су протонамесници Мирко Крупниковић и Јован Тимотијевић, као и ђакон Милан Попадић. За певницом били протојереј Владимир Васиљевић и јереј Александар Ђуричић. Након Свете Литургије, трпеза љубави уприличена је у парохијској сали при овом храму. За време ручка присутнима се обратио Архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Милинко Лукић, захваљујући се оцу Виталију на труду, љубави и поукама којима је оплеменио присутно свештенство. У наставку су разматране теме из парохијског живота и рада црквених општина. Уз благослов оца Виталија свештеници су се растали у миру и слози, унапред се радујући следећем сабрању. Јереј Владимир Јовановић
Ариље: духовне свечаности уочи храмовне славе
Прославу храмовне славе свештено братство и народ започели су у недељу 26. маја 2024. године. Након вечерњег богослужења у порти је припремљен духовно-уметнички програм у коме је учешће узео јереј др Оливер Суботић, директор мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке и парох при Храму Светог Александра Невског, са темом: ,,Пет стубова православља”. У другом делу програма наступио је дечији хор ,,Бранко” из Ниша, који је певао и на недељној Литургији, а којом је началствовао духовник хора, протојереј Ненад Микић. Уочи славе, вечерње су служили: протонамесник Мирко Крупниковић, парох из Бајине Баште, јереј Бранко Росић, парох из Јошаничке Бање, као и јереј Саво Величковић, парох из Пожеге. У наставку је у порти уприличен културно-уметнички програм у коме су учествовали: здравичар Видоје Јевремовић, гуслар Вук Пантовић из Сјенице, КУД ,,Орфеј” из Ариља и Изворно-певачка група ,,Расија” из Београда. Свим овим сабрањима присуствовало је свештенство из Краљева, Пожеге, Ивањице и ариљске околине. Братство Храма Светог Ахилија
Исповест свештенства Архијерејског намесништва таковског
У понедељак 27. маја 2024. године када наша Света Црква прославља спомен на Светог мученика Исидора Хиоског и Светог мученика Максима, свештеници таковског намесништва сабрали су се Храму Свете Тројице у Горњем Милановцу где је одржан братски састанак и исповест намесништва. Исповедник је био јеромонах Орсисијe (Ивановић), настојатељ Манастира Свете Тројице на падинама планине Овчар. По традицији након исповести, служена је Света Литургија , којом је началствовао протојереј–ставрофор Милутин Стевановић уз саслуживање протојереја Живка Дамјановића, протонамесника Обрада Стевановића, протонамесника Александра Пејовића, јереја Зорана Стевлића и ђакона Миладина Милуновића. У причешћивању Светим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа, учешће су узели сви активни и пензионисани свештеници овога намесништва. Након Свете Литургије на позив старешине Храма Свете Тројице протојереја – ставрофора Миодрага Анђелића приступило се трпези љубави коју је са великим трудом припремило братство храма. За време ручка присутнима се обратио Архијерејски намесник таковски протојереј Драган Ђорем, ставивши акценат на значај оваквих братских састанака и служења Свете Литургије. На првом месту се захвалио духовнику о. Орсисију на уложеном труду, љубави и поукама којима свесрдно помаже и поучава свештенство. Похвалио је свештенство за труд и љубав које улажу у својим парохијама, али и указао саветима како да унапреде поверене им парохијске дужности. Свештеници су овом приликом разменили мишљења и разговарали о црквеном животу и искуствима у својим парохијама. На крају, уз благослов исповедника о. Орсисија свештеници су се растали у миру и слози до следећег сабрања. Ђакон Миладин Милуновић
Исповест свештенства Архијерејског намесништва црногорског
У уторак, 28. маја, када наша Црква прославља Преподобног Пахомија Великог и Светог Ахилија епископа лариског, свештенство Архијерејског намесништва црногорског сабрало се у Храму Сабора српских светитеља у Годечеву, приступивши Светој Тајни Исповести и Причешћа. Исповедник је био протосинђел Герман (Авакумовић) из Манастира Раче. Након Свете Тајне Исповести служена је Света Литургија којом је началствовао намесник црногорски протонамесник Жељко Пантелић уз саслуживање протојереја Мирослава Јанковића, јереја Благоја Гавриловића и ђакона Ненада Петровића. За певницом су појали протојереј – ставрофор Радосав Гајић, протојереј Саша Станишић и јереј Павле Спасојевић. Светим Тајнама је приступио и умировљени парох косјерички протојереј – ставрофор Слободан Марковић. Домаћин сабрања, отац Мирослав Јанковић припремио је трпезу љубави на којој су се свештеници окрепили и разговарали о плановима за даљи рад и о животу својих парохија. Ђакон Ненад Петровић
Храмовна слава у Ариљу
У уторак, 28. маја 2024. године, на празник Светог Ахилија, Епископа лариског, литургијска заједница храма у Ариљу прославила је свога заштитника. Евхаристијским сабрањем началствовао је Предстојатељ жичког трона Г. Јустин уз саслужење: архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења у Овчару, протојереја Драгана Стевића, намесника пожешко-ариљског и сабрата овог храма, умировљеног пароха ариљског протојереја Мирчете Крупниковића, протојереја Ненада Бајића, старешине ивањичког храма, протојереја Божа Главоњића, старешине храма у Пожеги, протонамесника Мирка Крупниковића, сабрата храма Светог Илије у Бајиној Башти, владичанског ђакона Стефана Симића и ђакона ариљског Драгана Јанковића. Владика се обратио верном народу, и у надахнутој беседи подсетио на житије Светог Ахилија, као да и ми треба да тражимо Царство Небеско, да живимо са Господом и свима Светима у вечности. Беседу можете послушати ОВДЕ. На крају Свете Литургије жички Архијереј Г. Јустин је освештао славске дарове, а домаћини овогодишње славе су били омладинци из родољубивог удружења ,,Срби за Србе”, подружница Ариље и ариљски угоститељи. Братство Храма Светог Ахилија
Најава: “Наслеђе краљице Јелене“, 01-09. јун 2024.
Духовни и културни фестивал Наслеђе краљице Јелене почиње, у суботу, првог јуна. Како ове године обележавамо 710. година од упокојења ктиторке манастира Градац досадашњи концепт манифестације Дани краљице Јелене проширен је новим називом, садржајима и програмом. Заједничко вишемесечно залагање општине Рашка, Туристичке организације Рашка, Центра за културу – Градац, Средње школе краљица Јелена и сестринства манастира Градац, довело је до тога да и ове године укључимо у програм децу и омладину основних и средњих школа из околине Рашке, Краљева, Ужица и Новог Сада. Сва предавања, изложбе, концерти, радионице, представе и трибине, све што је неки манифест оног што желимо рећи кроз Наслеђе краљице Јелене осмишљени су кроз питање: Шта нам сада поручује наша Света краљица Јелена? Почињемо са програмом у суботу, 1.6. 2024. у 12 часова у спортској хали у Баљевцу, трибином Андреје Герића Пробудите ПОБЕДНИКА у себи и турниром у одбојци Сервирај за радост. У наредним данима следе различите радионице: Проговори да видим ко си – Школа културе говора за младе, Српско рукописно наслеђе, Каменчић један сам није вредан и Лепота Божије творевине у нашим рукама. У четвртак 6. 6. 2024. у 19 30, у Галерији центра за културу Градац је отварање и ауторско тумачење изложбе Др Дубравке Прерадовић, научне сараднице Балканолошког института САНУ, Габријел Мије и истраживање старе српске архитектуре. У петак 7. 6. 2024. у 12 30 у Дому културе у Рашки најмлађу публику очекује позоришна представа: Немањићи – подела царства. А у 19 30 у Галерији центра за културу Градац професорка Бојана Цвејић одржаће предавање на тему: Прича о одрастању и односима. У суботу 8. 9. 2024. у 19 часова у Дому културе у Рашки отац Милош Весин говориће на тему: Улога сећања у нашем духовном животу. Вече се завршава музичко поетским кабареом: Да, то су били дани. 9. 9. 2024. је завршни дан фестивала, почиње у 9 часова Светом Литургијом, затим следи концерт Слободана Тркуље и Балканополиса који ће пратити изложба хране Гастрономија рашког краја, као и хуманитарна изложба Лепота Божије творевине у нашим рукама.
Исповест свештенства Архијерејског намесништва жичког
У четвртак 30. маја када наша Света Црква прославља Свете Апостоле Андроника и Јунија, свештенство Архијерејског намесништва жичког сабрало се у Храму Вазнесења Господњег у Врби, надомак Краљева, да би приступили Светој Тајни Исповести. Исповедници су ове године били Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, старешина храма у Матарушкој Бањи, и протојереј Часлав Јовановић, старешина храма у Врњачкој Бањи. Светом Литургијом началствовао је протојереј Радош Младеновић уз саслуживање протојереја Мирослава Андрића, јереја Милана Костића и ђакона Стефана Милошевског. На Литургији је беседу произнео јереј Стефан Медар, парох у Сирчи. Он је истакао есхатолошки карактер историје кроз призму савремених деловања широм васељене. Отац Стефан се дотакао страдања нашег народа на распетом Косову и Метохији, али и широм света. Позивајући се на Светог Максима Исповедника, парох сирчански је присутне подсетио да је историја простор у коме се одвија икономија домостроја спасења кроз Богочовека Христа, а да је Литургија првенствено есхатолошки догађај. Сабрање је настављено у парохијском дому за трпезом љубави. Архијерејски намесник протојереј Саша Ковачевић захвалио се данашњем домаћину јереју Ивици Тадићу на лепом гостопримству, као и исповедницима оцима Љубинку и Чаславу. Намесник је пожелео добродошлицу и захвалио се на беседи новом јереју нашег намесништва Стефану Медару. Отац Саша је за крај нагласио значај и величину свештеничке службе, као и да би требало својим делима да увек сведочимо Христа. Ђакон Марко Прокић
Исповест свештенства Архијерејског намесништва љубићког
У четвртак 30. маја када наша Црква прославља Светог мученика Теодота Анкирског, у Бресници, у Храму Светог апостола и јеванђелисте Марка сабрало се свештенство Архијерејског намесништва љубићког ради Свете Тајне Исповести. Светом Литургијом началствовао је протојереј Миодраг Тодоровић, а свештенство љубићког намесништва је исповедао архимандрит Давид (Васиљевић) из Манастира Никоља. У току Литургије, пригодном беседом се од нас опростио отац Миодраг, који после 13 година служења одлази из овог намесништва. Окупљеном свештенству, на трпези љубави, се обратио и Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић, који се посебно захвалио оцу Давиду, овогодишњем исповеднику. Отац Давид је евоцирао успомене са својих парохија Негбине, Трнаве, Карана, Жиче и пожелео свима успех и благослов на својим старим и новим парохијама. Овогодишњи домаћин јереј Милован Вучковић се у току трпезе љубави захвалио свима на братској љубави. Следећи домаћин је отац Владимир Вулета у Катрзи. Протонамесник Владимир Вулета
Лист Храм бр. 101: Црква је тело Христово, Свети Јован Шангајски
Ибарске новости: о. Александар Шмеман, “Прича о Раслабљеном – човек почиње тамо где је побеђен егоизам“
На трећу недељу после Васкрса у Цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога. Јеванђелист Јован пише: „Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…“(Јован 5, 1-9). Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причу кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно – на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу – на крају крајева – увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека. Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: „Немам човека“. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људскога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се „узбурка вода“, сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге. У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када – споља гледано – човек савлада свој егоизам, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то „своје“, обавезно „своје“! И то „своје“ се увек супротставља “туђем“ које се, логично, увек схвата као непожељно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је – егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира „своје“: своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест – своје и себе против сваког несвога и другога… Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се – и сами то не примећујући – навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и – у најбољем случају – равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас… Двадесетих година двадесетог века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: „Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара…“. Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао. О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи – сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: „Немам човека!“. Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек – љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку. Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. „Хоћеш ли да будеш здрав?“. То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Дакле, истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је – по речима апостола Павла – „Бог излио у наша срца“. И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванђеље, сва наша хришћанска вера… протојереј Александар Шмеман Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Петак, 31. мај 2024. године
Исповест свештенства Архијерејског намесништва рачанског
На дан када Света Црква прославља Светог апостола Андроника и Свету Јунију, 30. маја 2024. године, свештеници рачанског намесништва, сабрали су се у Храму Светих апостола Петра и Павла у Дубу. Том приликом је одржан братски састанак и исповест, а исповедник је био јеромонах Виталије (Милошевић), сабрат Манастира Студенице. Након исповести служена је Света Литургија, којом је началствовао протојереј Боро Ћутило, а саслуживали су протонамесници Мирко Крупниковић и Јован Тимотијевић, као и ђакон Милан Попадић. За певницом били протојереј Владимир Васиљевић и јереј Александар Ђуричић. Након Свете Литургије, трпеза љубави уприличена је у парохијској сали при овом храму. За време ручка присутнима се обратио Архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Милинко Лукић, захваљујући се оцу Виталију на труду, љубави и поукама којима је оплеменио присутно свештенство. У наставку су разматране теме из парохијског живота и рада црквених општина. Уз благослов оца Виталија свештеници су се растали у миру и слози, унапред се радујући следећем сабрању. Јереј Владимир Јовановић
Ариље: духовне свечаности уочи храмовне славе
Прославу храмовне славе свештено братство и народ започели су у недељу 26. маја 2024. године. Након вечерњег богослужења у порти је припремљен духовно-уметнички програм у коме је учешће узео јереј др Оливер Суботић, директор мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке и парох при Храму Светог Александра Невског, са темом: ,,Пет стубова православља”. У другом делу програма наступио је дечији хор ,,Бранко” из Ниша, који је певао и на недељној Литургији, а којом је началствовао духовник хора, протојереј Ненад Микић. Уочи славе, вечерње су служили: протонамесник Мирко Крупниковић, парох из Бајине Баште, јереј Бранко Росић, парох из Јошаничке Бање, као и јереј Саво Величковић, парох из Пожеге. У наставку је у порти уприличен културно-уметнички програм у коме су учествовали: здравичар Видоје Јевремовић, гуслар Вук Пантовић из Сјенице, КУД ,,Орфеј” из Ариља и Изворно-певачка група ,,Расија” из Београда. Свим овим сабрањима присуствовало је свештенство из Краљева, Пожеге, Ивањице и ариљске околине. Братство Храма Светог Ахилија
Исповест свештенства Архијерејског намесништва таковског
У понедељак 27. маја 2024. године када наша Света Црква прославља спомен на Светог мученика Исидора Хиоског и Светог мученика Максима, свештеници таковског намесништва сабрали су се Храму Свете Тројице у Горњем Милановцу где је одржан братски састанак и исповест намесништва. Исповедник је био јеромонах Орсисијe (Ивановић), настојатељ Манастира Свете Тројице на падинама планине Овчар. По традицији након исповести, служена је Света Литургија , којом је началствовао протојереј–ставрофор Милутин Стевановић уз саслуживање протојереја Живка Дамјановића, протонамесника Обрада Стевановића, протонамесника Александра Пејовића, јереја Зорана Стевлића и ђакона Миладина Милуновића. У причешћивању Светим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа, учешће су узели сви активни и пензионисани свештеници овога намесништва. Након Свете Литургије на позив старешине Храма Свете Тројице протојереја – ставрофора Миодрага Анђелића приступило се трпези љубави коју је са великим трудом припремило братство храма. За време ручка присутнима се обратио Архијерејски намесник таковски протојереј Драган Ђорем, ставивши акценат на значај оваквих братских састанака и служења Свете Литургије. На првом месту се захвалио духовнику о. Орсисију на уложеном труду, љубави и поукама којима свесрдно помаже и поучава свештенство. Похвалио је свештенство за труд и љубав које улажу у својим парохијама, али и указао саветима како да унапреде поверене им парохијске дужности. Свештеници су овом приликом разменили мишљења и разговарали о црквеном животу и искуствима у својим парохијама. На крају, уз благослов исповедника о. Орсисија свештеници су се растали у миру и слози до следећег сабрања. Ђакон Миладин Милуновић
Исповест свештенства Архијерејског намесништва црногорског
У уторак, 28. маја, када наша Црква прославља Преподобног Пахомија Великог и Светог Ахилија епископа лариског, свештенство Архијерејског намесништва црногорског сабрало се у Храму Сабора српских светитеља у Годечеву, приступивши Светој Тајни Исповести и Причешћа. Исповедник је био протосинђел Герман (Авакумовић) из Манастира Раче. Након Свете Тајне Исповести служена је Света Литургија којом је началствовао намесник црногорски протонамесник Жељко Пантелић уз саслуживање протојереја Мирослава Јанковића, јереја Благоја Гавриловића и ђакона Ненада Петровића. За певницом су појали протојереј – ставрофор Радосав Гајић, протојереј Саша Станишић и јереј Павле Спасојевић. Светим Тајнама је приступио и умировљени парох косјерички протојереј – ставрофор Слободан Марковић. Домаћин сабрања, отац Мирослав Јанковић припремио је трпезу љубави на којој су се свештеници окрепили и разговарали о плановима за даљи рад и о животу својих парохија. Ђакон Ненад Петровић