“Николај“ – мобилна апликација цркава и манастира
У згради Владе Републике Српске 4. јуна 2021. године представљена је мобилна апликација Николај чију је израду подржало Министарство за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема. Апликација евидентира око 4500 храмова Српске Православне Цркве на простору бивше Југославије где живи или где је живео српски народ. Доступни су геолокацијски сервиси и кратак опис са фотографијом за android и iOS платформе. Министар за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске г. Срђан Рајчевић је истакао да је дигитализација културне баштине српском народу преко потребна и навео да је апликација превасходно намењена туристима али и свима који желе да посете богомоље Српске Православне Цркве, као и да ће ресорно министарство подржати све сличне пројекте. – Потребно је да свету покажемо са каквом баштином располажемо, као и да у сарадњи са Српском Православном Црквом евидентирамо све наше богомоље, рекао је министар Рајчевић. Аутор апликације Срђан Бијелић је рекао да је било потребно годину и по дана како би се идеја спровела у дело, као и да се из писаних и електронских појединачних медија подаци о богомољама преточе на телефоне. У име Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, клира, свих оних који ће користити ову апликацију, као и у име братства манастира Осовице и у своје лично име, присутнима се обратио настојатељ манастира Осовице Теофил (Димитрић) који је захвалио људима сабраним у тиму Николај који су својом љубављу, трудом и залагањем реализовали идеју о стварању апликације која ће засигурно бити пример и подстрек за нове и благословене пројекте који су савременом човеку насушно потребни. Николај тим чине: Недељко Смиљанић, Срђан Бијелић и Срђан Станковић. Овим подухватом отргнуте су од заборава све наше дивне светиње – цркве и манастири са простора свих шест република бивше државе. Уведене су у сферу ере која познаје комуникацију савременог човека, у највећој мери, преко друштвено-социјалних мрежа и савремених апликација. Сакрални објекти су сабрани у овој софтверској апликацији и доступни на електронским мапама, намењеним корисницима мобилних уређаја. Пројекат има за циљ да буде на духовну корист свима како верницима који посећују светиње тако и широком аудиторијуму који жели да се упозна са културним наслеђем у оквиру тематског туризма. Апликација је гарант очувања историјске истине о свим садашњим светињама, као и локацијама оних које још увек вапе за обновом. Она ће на најбољи начин будућим генерацијама да покаже куда и где сеже простор српског националног и духовног корпуса. Апликација Николај у времену које долази биће сведок вековног постојања српског народа на овим просторима. Мобилна апликација је бесплатна и доступна на: https://play.google.com/store/apps/details?id=rs.nikolaj.app Јеромонах Иларион (Коста), сабрат манастира Осовице Извор: www.spc.rs
Нова издања – Православни мисионар мај-јун 2021: Ликови жена у Библији
У данима попразништва Празника над празницима обрадовани смо новим бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај мајско-јунски, 379. број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ. У наведени број уводи нас презвитер др Оливер Суботић својим уредничким уводником под насловом Ликови библијских жена и наше време. У оквиру свог надахнутог казивања наш уредник је истакао богобојажљивост, светост и спремност на свецело служење библијских жена, те указао да је њихов благословени пример светлост и звезда водиља и свим мајкама и женама нашег времена. Ко може проповедати Јеванђеље? Наслов је текста схиархимандрита Авраама Рејдмана, чији превод са руског језика доноси наш сарадник Небојша Ћосовић. О хришћанском животу и личном примеру сведочења, као најбољем виду проповеди и мисије архимандрит Авраам вели: Можемо да не говоримо ништа, али ако људи увиде нашу доброту, кротост, смирење, чистоту, трезвеност, онда ће то бити за њих најбољи доказ да је хришћанство она сила која је кадра да промени човека. О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарали смо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу. Др Ивана је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу истраживања црквене уметности, и то пре свега оне која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко- призренске епархије. На крају надахнутог и надасве поучног разговора, наша саговорница је упутила поруку читаоцима: Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују, истакла је др Ивана Женарју-Рајовић са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. Од овог броја Православног мисионара отворена је нова стална рубрика под називом Из острошке ризнице, коју ће водити мр Раде С. Булајић, архивар манастира Острог. Први текст у новоотвореној рубрици носи наслов Преподобни Исаија од Оногошта. Наш оперативни уредник Срећко Петровић и у овом броју наставља казивање о Охридском Прологу Светог владике Николаја, доносећи историју преводâ овог знаменитог дела српског златоуста. У оквиру једне од најстаријих рубрика у нашем часопису, др Александар Милојков пише о идеји себичности. Тамо где Докинс завршава са аксиомима бесмртности и себичности, ту, иза тих аксиома, тек почиње велика прича коју је човеку испричао јављени Бог, истиче аутор текста. Тематски део часописа отвара ђакон Владимир Пекић, текстом под насловом: Библијске хероине. Према речима аутора, због поступака које им библијски писци приписују, многе од жена у Старом и Новом Завету су кроз историју биле пример за хришћане и мерило на основу којег процењују и своју смелост и храброст пред Богом. Библијски ликови жена као образац служења Христу, наслов је текста протопрезвитера Слободана Лукића, пароха будванског. Жене које помиње Јеванђеље су на разне начине послужиле Христу и Његовом прослављењу. Једне су посвједочиле Исуса као Месију (Јелисавета, пророчица Ана, жена Самарјанка), друге су у сусрету с Њим пружиле образац дубоке вјере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти, наглашава прота Слободан подстичући читаоце да дубље проникну у тајну библијских ликова жена. Тематски део овог броја употпуњен је текстом под насловом Примери оваплоћене љубави и истинског живота по Богу, у оквиру којег је потписник ових редова указао да су у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру и у најтежим тренуцима. Иако су, према речима Светог Апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Његовом славном Васкрсењу, закључио је аутор овог текста. У наставку тематског дела овог броја налази се и текст у оквиру којег је указано на значај Руте и њене велике љубави: Својом љубављу и нежношћу ка остарелој свекрви, Рута је задобила велики благослов од Бога. Део тог благослова је доживела у свом времену, дочекавши да поново има мужа и да роди чедо, маленог Овида. Др Ђорђе Вуковић пише о лику Марије, сестре Аронове у старој српској уметности, закључујући овом темом средњи део нашег часописа. У оквиру рубрике Мисија, наш сарадник Небојша Ћосовић доноси превод одговорâ истакнутих мисионара који су указали на основе црквене мисије, одговоривши на често питање са којим се сусрећемо и ми данас: Шта недостаје савременим мисионарима? Рубрика Вишедетне хришћанске породице, доноси нам исцрпну причу и сведочанство о породици Арамбашић са тридесеторо унучади. Свадба ова у Кани Галилејској, предслика је и икона – саме Богочовечанске љубавне заједнице – Цркве Христове, коју ће управо Он – Господ наш основати. Односно, слика свих нас у Цркви, речи су из беседе протопрезвитера-ставрофора Милосава Радојевића, коју смо објавили у овом броју нашег мисионарског гласила Српске Православне Цркве. О Манастиру Светог Лазара, Марте и Марије у Витанији, пише Јелена Јонић, док о Новом Скиту на Светој Гори, пише наш сарадник др Немања Јонић. Љубав и вера као лек на примерима светих жена, наслов је текста др Марије Лазаревић, која вредно води рубрику Хришћанство и медицина. О поетици Ивана Лалића пише наш сарадник Дејан Војводић, и истиче да у Лалићевом песништву Византија значи везу са једним делом наше традиције од кога смо били одсечени, али и везу са традицијом свих традиција, Грчком. На крају овог мајско-јунског, 379. броја „Православног мисионараˮ, редакција је упутила благодарност медијским делатницима Српске Православне Цркве, коју доносимо у целости: „Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове. Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске. Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене
Слава Храма цара Константина и Јелене у Пожеги
,,У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја сам победио свет“, говори Господ наш Исус Христос у Светом Јеванђељу. Знајући за многобројне неприлике које ће имати они који поверују и крсте се у име Оца и Сина и Светога Духа, Господ упућује речи утехе и охрабрења које су вековима напајале оне који су срцем поверовали. Особито су те речи дубоко биле уткане у свести хришћана прва три века који су немилосрдно прогањани и убијани од стране римских царева. Божијом милошћу и просвећеним умом и срцем римског цара Константина, одгајаног у духу своје мајке хришћанке царице Јелене, почетком четвртог века хришћани су добили право да слободно исповедају своју до тада непоколебљиву веру. И ако прогони и тешкоће хришћана ни тада ни у потоњим вековима нису сасвим престали, Свети цар Константин и царица Јелена остали су упамћени као равноапостолни, допуштајући и ширећи реч Божију по читавом свету. Захваљујући њиховој благочестивости и благоверности, путем наших предака реч Божија стигла је и на наше просторе, вечно се усадивши у срца оних који су познали љубав Божију. Та се љубав препознаје код мештана града Пожеге, који су своју дубинску захвалност томе пројавили кроз градњу храма посветивши га управо равноапостолним царевима Константину и Јелени. И ове године храм је био испуњен верним народом, а празновање Светих Константина и Јелене започето је празничним бдењем које је уочи празника вршило братство храма са својим парохијанима. Светом Божанственом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање архимандрита Саве (Илића), архијерејског намесника пожешко-ариљског Драгана Стевића, протојереја Боже Главоњића, јереја Крсте Лазића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Михајла Живковића. Током Свете Литургије, Епископ Јустин произвео јереја Крсту Лазића у чин протојереја. Својим појањем Литургију су украсили свештеници, братство храма са гостима. У Литургији су учествовали и представници друштвеног и приватног сектора, потпредседник општине Пожега Иван Новаковић, начелник полицијске станице, начелница општинске управе, представници војске и многи други. Пред Свето причешће Епископ Јустин обратио се вернима пригодном беседом у којој је између осталог рекао да је мало оних који у свом називу имају реч “велики“. Чудесан је био живот Светих равноапостолних царева Константина и Јелене. Господ је победио овај свет и смрт својим Васкрсењем. И дао је реч онима који њега љубе да где је он ту ће и његове слуге бити. Све је било унакажено пре доласка Господњег али доласком његовим све је поново васпостављено и враћено је достојанство људима. Цар Константин, син Константина Хлора и Јелене, рођен је у тешко време. У време у којем су прави и истински следбеници Христови били страшно гоњени особито за време царева Диоклецијана и Максимијана. Но Велики цар Константин 313. године проглашава слободу хришћанима. Његова мајка царица Јелена имала је намеру да пронађе Часни Крст Господњи у Јерусалиму. На месту Голготе људи су даноноћно копали тражећи крст који је по предању ту био положен. Коначно су и пронашли три крста не знајући који је онај на коме је Христос био разапет. Баш у том тренутку ту је пролазила једна сахрана којој су пришли и положили сваки крст засебно да би пошто су ставили трећи крст, мртвац оживео. То је био знак да је то Часни Крст, који је касније пренет у манастир који је царица Јелена подигла недалеко од града Константинопоља. Владика је у наставку беседе рекао да су се многи кроз историју саблажњавали о цара Константина због његово пређашњег живота пре крштења. По предању он је погубио сина и прву жену па се многи питају како је он светитељ. Свети оци објашњавају да онда када је чинио недела није био крштен, да би се касније попут цара Давида покајао најдубљим покајањем и крстио. Господ често чини дела која ми његова створења не можемо да схватимо. Наша је дужност да живимо чедно и по Богу да се нашим великим трудом Господ усели у нас, у нашу душу, мисли, вољу да ми будемо они који ће преобразити и променити овај свет. Господ ће свакоме судити по делима његовим, а ми да не осуђујемо друге да не би и сами пали у напаст, рекао је Владика поздрављајући све присутне васкршњим поздравом: Христос васкрсе! На крају Свете Литургије уследило је сечење славског колача и пригодан програм у извођењу културно-уметничког друштва у Пожеги. По завршетку Свете Божанствене Литургије, благодарење Богу настављено је заједничком трпезом љубави коју су припремили наши овогодишњи домаћини. Старешина храма протојереј Божо Главоњић захвалио се Епископу и позвао га је да опет посети наш храм, исказавши своју наду да ћемо се сабирати у још већем броју. При поласку Епископ Јустин посетио је и радове у параклису Свете Петке при Храму Света Три Јерарха, где је фрескопис у завршној фази. Ђакон Михајло Живковић
Свети цар Константин и царица Јелена – храмовна слава у Горичанима
Дана 3. јуна 2021. када наша најсветија Православна Црква прославља богољубивог цара Константина и царицу Јелену, горичански храм је прославио своје заштитнике. Светом Литургијом началствовао је архимандрит Павле (Николић), игуман Манастира Петковице код Шабца. Саслуживали су протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, и умировљени свештеници Милољуб Мирковић и Милан Филиповић. Својом надахнутом беседом отац Мирослав Петров подсетио је верни народ на најзначајније тренутке из живота Светог цара Константина и царице Јелене. Њихова спремност да све жртвују за непролазно Царство Христово је и нама позив да се угледамо на њих и задобијемо живот вечни – нагласио је архијерејски намесник трнавски. Свету Литургију својим појањем украсили су и појци хора “Слово љубве“ из храма Свете Марине у Атеници. Након резања славског колача отац Богољуб Симеуновић, старешина храма у Горичанима, захвалио се својој браћи у Христу часним оцима на принетим молитвама захвалности и за спасење свих душа на повереној му парохији. Евхаристијско славље настављено је за трпезом љубави коју је припремио г. Слободан Танасијевић са својом породицом . Протојереј Богољуб Симеуновић, парох горичанско-качулички
Ибарске новости: Данијел Костромин, “Исповест младића који је практиковао јогу и друге езотеричне технике“
Ове године је моја духовна годишњица – једанаест година од онога дана када сам се први пут причестио Светим Тајнама Христовим. То се десило када сам имао деветнаест година и то је био преломни тренутак мога живота. У то време сам био фасциниран езотеријом и водио сам ужасан начин живота. Непрекидно сам читао езотеричну литературу, слушао сам тешку електронску музику (посебно „психоделију“) и повремено одлазио на ноћне журке на отвореном које су трајале по читаву ноћ и у оквиру којих би човек падао у транс. Управо због оваквог животног стила, таме, празнине, конфузије и пакла који је обитавао у мом срцу, налазио сам се у тешком стању, а нисам знао зашто. Био сам слеп да видим да се узрок моје духовне празнине налази у грешном животу одвојеном од Господа Исуса Христа, јер се без Њега никако не може истински бити радостан. Стога сам се молио Богу (у то време Њега сам замишљао као некакву безличну „вишу“ силу) да ме поведе ка светлости и да моје срце испуни миром и радошћу, да учини да нестану та празнина и тама које су ме мучиле. И тада сам „случајно“ набасао на дивни манастир на Бајкалском језеру. Сваке године, мој факултет је слао групу студената-добровољаца да помажу у обнови манастира током летњих месеци. Видео сам обавештење и решио сам да се пријавим. То ми је изгледало као лепо „ескивирање“ проблема у коме сам се налазио. У то време, хришћанство сам доживљавао као религију за масе којом се контролише заглупљена светина. Нисам имао представу каква се дубина учења тамо налази. Мислио сам да је хришћанство празно и формално, да је оно само спољни ритуал. Искрено, нисам ништа знао, дословно ништа о хришћанству. Био сам крштен као дете али никада нисам размишљао о својој вери, усвајајући стереотипе који су о њој владали. Био сам ужасно горд, јер сам мислио да поседујем некакво тајно знање. Упражњавао сам медитацију, јогу, астралне пројекције, бавио сам се чакрама… У стварности сам се озбиљно бавио свим овим праксама и далеко бих у њима догурао да ме Господ није зауставио. На пример, пред полазак на Бајкал, купио сам књигу Практични шаманизам. Планирао сам да постанем медијум и да до ситних детаља изучим теорију ове праксе. Езотеризам је био врло привлачан зато што видиш да постоји духовни свет, невидљиви свет духова који заиста постоје, и експериментално знаш да је могуће ступити у контакт са њима. У основи то је паганизам и окултизам, али сам био увучен у то. Узгред, треба споменути да, док је у Њу Ејџу Бог доживљаван као космички Ум, дотле су духовна бића која испуњују „космос“, и са којима се преко медијума може остварити контакт, доживљавана као личности. Сада ми је јасно да су то заправо демони: међутим, тада нисам знао да постоји светлост и да постоји тама, за мене је све било исто. Морам рећи да је ово једна од најозбиљнијих обмана јоге и свих облика езотерије. Наравно, због тога нисам ни знао да се сваки контакт са светом таме, са демонима, заврши катастрофално за свакога ко се усуди да га успостави. Сва тама коју сам тада осећао је била узрокована комуникацијом са овим светом духова злобе. То сам касније схватио, нарочито после читања изузетне књиге јеромонаха Серафима Роуза, Православље и религија будућности, која се бави овом темом. Такав је био мој став о хришћанству, међутим, када сам стигао у манастир решио сам, благодаћу Божијом, да се упознам са оним у шта хришћани верују. Пошто сам, као што рекох, већ имао разна мистичка искуства практикујући разноразне технике, решио сам да и хришћанство пробам у пракси. Био сам решен да будем отворен за све и да испуњавам све оно што хришћанство прописује. Одмах сам био пријатно изненађен са неколико људи које сам срео у манастиру и у нашем студентском тиму. У њиховим очима сам видео духовну радост и смирење које је немогуће пронаћи у езотерији. Почео сам да разговарам са њима и очи су почеле да ми се отварају. Постепено сам почео да разумевам да су они више у праву од мене. Све више и више су ме фасцинирали животи светитеља о којима сам почео много да читам, посебно су ме интересовали животи јуродивих и пустињака. Почео сам да читам о страстима и гресима и све више ме је плашио живот који сам водио. И онда, 7. јула на празник Светог пророка Јована Крститеља, током свечане литије, благодат ме је јасно дотакла, по први пут у мом животу, моје се срце истопило, и почео сам да плачем попут детета. Нисам могао да престане и сакрио сам се у грмљу да ме нико не би видео. Осећање покајања ме је преплавило и у исто време радостан осећај да постоји могућност да променим свој живот. Видео сам топлу светлост која сија на крају мрачног тунела и увидео сам да има шансе да изађем из њега. Многи хришћани су ово осетили у својим животима и разумеју о чему причам. Али, немогуће је објаснити ово искуство ономе ко није прошао кроз њега. Након неколико дана, мој пријатељ, хришћанин Василије Рулински, ми је рекао да треба да се исповедим и причестим. Никада нисам чуо за Причешће. Ипак, одмах сам схватио да то треба да урадим. Исповедио сам се и добио сам благослов за Причешће. Дакле, 13. Јула, на недељној Литургији, стајао сам пред Путиром, не знајући шта ће се десити и молио сам се: „Господе, ако је ово пут којим треба да идем, откриј ми то, а ако није, покажи ми мој пут“. Причестио сам се, удаљио се од Путира и тада ме је благодат преплавила да сам осећао невероватни физички и психички спокој, мир срца, неизрециву радост, и радосне сузе су текле са мога лица. Никада раније нисам осетио такву радост. Нисам знао шта се дешава. И тада сам у себи зачуо речи: „Ово је истина, овим путем треба да ходиш“. Знао сам да сам срео Господа и пронашао Истину. Друга особа је изашла из Цркве и наравно да је потом уследио дуги пут очишћења греха и борбе са својим страстима која се наставља и данас. Али темељ је постављен и то тако
Изложба у Горњем Милановцу
У четвртак 03. јуна 2021. год. у Горњем Милановцу отворена је изложба под називом „Ризнице цркава и манастира рудничко-таковског краја“. Изложба је реализована благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина и уз финансијску помоћ Министарства културе и информисања РС. На самом почетку госте је поздравио директор Музеја Александар Марушић, захваливши се Епископу Јустину који је својим благословом омогућио вишегодишње истраживање музеја. Потом се свима обратио историчар уметности др Вук Даутовић, истакавши да по његовим сазнањима, ово је прва оваква изложба, која на једном месту приказује црквене ризнице читавог једног подручја. Нагласио је разноликост предмета, богатство мотива, осврнувши се на то да су савремени црквени предмети све једноставније израде без много украса , а да су предмети који су изложени, из различитих периода, различитих радионица, изузетно богато украшени. Богослужбене књиге су такође из познатих руских и других штампарија, украшене оковима изузетне обраде. Господин Даутовић истакао је дугогодишње залагање аутора Ане Ранковић и Ане Цицовић да се грађа о црквеним и манастирским ризницама попише, систематизује и опише што је мукотрпан али и изузетно значајан посао. У свом излагању нагласио је и феномен приложништва, који је у таковском крају био учестао, а у ком се осликавала брига људи за светињу и за своје ближње у Христу будућу да су већина предмета приложених за покој душе. Изложбу је отворио архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем. Отац Драган је пренео духовне поздраве и благослове Епископа Јустина а потом је нагласио повезаност изложбе са празником цара Константина и царице Јелене који се прославља на тај дан. Будући да је цар Константин Миланским едиктом донео слободу хришћанству отац Драган истиче: „Продукт те слободе јесу наши манастири, наше цркве, продукт те слободе јесте и ова дивна, величанствена ризница предмета из наших цркава из рудничко – таковског краја.“ Отац се захвалио у име свих црквених општина и цркава директору музеја и свима који су радили на овом пројекту изневши и велике похвале за такав труд. Вероучитељ Милорад Васиљевић
Свети цар Константин и царица Јелена – храмовна слава у Ивањици
На дан 03/21. маја 2021., када Света Црква прославља Светог цара Константина и царицу Јелену, братство ивањичке Цркве уз присуство великог броја верног народа прославило је своje храмовнe заштитникe, Светог цара Константина и царицу Јелену. Уочи празника служена је празнична вечерња служба са петохлебницом, којом је началствовао, архијерејски намесник пожешко – ариљски протојереј Драган Стевић, a саслуживао ариљски ђакон Александар Јелић . На сам дан празника Светом Литургијом началствовао је архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман Манастира Вазнесење, уз саслужење протојереја – ставрофора Гмитра Милуновића архијерејског намесника моравичког, старешине ужичке цркве протојереја Владимира Дуканца, протонамесника Дејана Марковића, и ђакона ивањичког Огњена Јузбашића, уз присуство бројног свештенства и монаштва Манастира Ковиље. У време причастна беседу је произнео јереј Младен Миливојевић, где је акцентовао небеско откровење цару Константину у речима „овим побеђуј“ и око ње конципирао своје казивање и уобличио у крсни символ као знак победе и тријумф Сина Божијег над противницима свих оних који се уздају у знак Онога који је на њему распет, нашега ради спасења. Након ломљења славског колача, беседу је произнео архимандрит Тимотеј Миливојевић надовезујући се на инспиришући божански глас „овим побеђуј“ и тумачећи да се он не односи само на историјску победу Константина над Ликинијем, него да крстом требамо војевати победу над самим собом па потом над светом. Архимандрит је сажето на историографски начин појаснио верном народу значај цара Константина и царице Јелене, не само у религијском смислу, у проналажењу часнога крста и сазивања првог васељенског сабора у Никеји, него и у архитектонском и уметничком смислу које је процветало од њиховог периода и континуирано траје до дана данашњег. По завршетку Литургије служен је помен палим борцима за слободу на Косову и Метохији, погинулим 1999-те године током Нато агресије . Након молитвеног садржаја свештенство и званице послужиле су се на трпези љубави у новообновљеној сали и реновираном амбијенту, заслугама и трудом старешине храма протојереја Ненада Бајића са братством. Свечаном ручку присуствовали су многи угледни чланови друштва ивањичког округа. Ђакон Огњен Јузбашић
Парастос протојереју Раденку Глигићу у Бајиној Башти
На градском гробљу Луг, у Бајиној Башти, на празник Светог цара Константина и царице Јелене (21. мај/3. јун) одржан је парастос на четрдесети дан од упокојења протојереја Раденка Глигића, пароха бајинобаштанског. Молитвом је началствовао архимандрит Јаков (Лазовић) са бројним свештенством. Његова породица, родбина, пријатељи и парохијани помолили су се за упокојење душе проте Раденка. Пар дирљивих речи о оцу Раденку рекао је његов пријатељ из богословских дана, отац Миомир Зекић, присетивши се свих парохијских напора и подвига проте Раденка. Затим се обратио и син оца Раденка, протојереј Драган Глигић, рекавши пар речи о свом оцу и захвалио се свима на доласку и на молитви. У сали Црквене општине бајинобаштанске за све присутне приређена је трпеза љубави. Ђакон Далибор Ђорђевић
Недеља Самарјанке у Храму Светог Саве у Краљеву
У четврту недељу по Пасхи, „Недељу Самарјанке“, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке у Краљеву. После прочитаног јеванђелског одељка у коме се приповеда о Христовом разговору са женом Самарјанком крај извора Јаковљевог Владика је беседио о „води живој“ која нас уводи у вечност. Својим речима нас је подсетио да осим хлеба житејског постоји и храна духовна која нас крепи и снажи и без које нема ни овоземног живота. Најбољи показатељ суштинског значаја ове Хране коју нам Христос дарује је стање апатије у коме се налазе многи млади данашњице. Откуда та апатија када је ово време у коме се, за разлику од неких претходних времена, макар најосновније потребе могу задовољити? Отуда јер човек потребује благодат Божију и милост Божију. Након тога Владика је дирљиво позвао родитеље да воле и разумеју своју децу, али и децу да поштују своје родитеље и то не само када су родитељи подршка и помоћ него и онда када услед болести или старости родитељи потребују помоћ. Јер ће Господ благодаћу Својом благосиљати такву породицу у оквиру које владају љубав и поштовање. По завршетку беседе настављен је литургијски принос евхаристијских Дарова и благодарење нашем Оцу Небеском на свим даровима којима нас благосиља и на Љубави Његовој пројављеној у Сину Његовом који је нас ради постао човек, претрпео смрт и васкрсао. Ђакон Стефан Милошевски
Исповест и братски састанак свештенства Архијерејског намесништва жичког
У Цркви Светог Саве у Грачацу, 1. јуна 2021. године, на дан када Света Црква прославља Светог свештеномученика Патрикија и друге са њим пострадале, одржан је братски састанак и исповест намесништва жичког. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик жички, а саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Ђорем, старешина Храма Свете Тројице у Краљеву, протојереј Радоја Сандо, старешина Храма Светог Саве у Краљеву, као и ђакони Стефан Милошевски из Краљева и Синиша Јовановић из Врњачке Бање. На Литургији је надахнуто беседио протојереј Радош Младеновић, парох врњачки. Он се најпре осврнуо на место овогодишњег сабрања, Храм Светог Саве, за који се везује предање о пореклу из времена самог Светог Саве, а има археолошких доказа и да је првобитна светиња старија, сетивши нас и на оне који су у њему служили два века уназад од његове обнове. У Грачацу је чак 124 године од обнове храма свештенике давала чувена породица Аћимовић, да би ова црква у смутним временима Другог светског рата и сама дала два свештеномученика Јована Ћирића и Љуба Дучића. Свештеника Јована Ћирића су Немци одвели на стрељање 1943, а свештеника Дучића (иначе рођака чувенијег Јована) избацили су комунисти из воза негде у Сићевачкој клисури. Отац Радош је затим беседу посветио теми са којим се посебно суочавамо последње године – а то је близина болести и смрти. Почевши овај део беседе цитирајући блаженопочившег патријарха Павла, да је грех оно што доноси болест, а болести су весници смрти, прота је изванредно закључио да је смисао страдања и смрти у Христовом страдању и смрти, али и у Васкрсењу. Ми смо, као хришћани, дужни да се определимо за тај смисао, не траживши неки други фиктивни смисао и не очајавајући као они који немају овога смисла, али истовремено користећи све што је битно за бригу о телу као храму Духа Светога. Не занемаривши тело и водећи бригу о оздрављењу, користећи божанску промисао медицинског знања, морамо расуђивати да смисао наше бриге не сме бити да се проживи још неки дан, да „умремо здрави“, већ мисао о спасењу и смрти као највећем дару Божијем човеку, да би човек знао да грех није бесмртан, да се не поведе за слабостима греха, да мисли да су бесмртне и неопростиве. Православно поимање лечења има христолошку основу, сам Господ је по сведочанству јеванђелиста на више места, на различите начине исцељивао болесне (полагањем руку, речју, па чак и само ако би се дотакли његових хаљина). Та брига о оздрављењу развијала се кроз монашке заједнице и манастирске болнице – од Јерусалима и Кападокије, преко Цариграда, до српских средњовековних болница при манастирима у Студеници и Призрену. Прота се осврнуо како су типици тих манастира врло прецизно установили правила ових болница, са посебним освртом на Евергетидски, а затим Студенички и Хиландарски типик, као и на болнице и медицинске школе краља Милутина, чију 700-годишњицу упокојења прослављамо ове године. На крају, осврнувши се и на губљења христолике Европе, па и света, од 17. века до данас, прота Радош је поручио да и ако јесу буре и јесу вихорови, ми нисмо сламке. Наша хришћанска и православна мисија је да се не повијамо, да се држимо Цркве, да се држимо Светог Јеванђеља и Христа, као победитеља греха и смрти, да знамо да зло јесте јако, али не побеђује и да једино врлина и врлински живот јесте „легитимација“ пред Богом Током уприличеног ручка, браћи свештеницима се обратио и Архијерејски намесник жички, протојереј-ставрофор Ненад Илић, похваливши свештенство намесништва жичког за труд и рад на њиховим парохијама и позвавши окупљену братију да се молитвено сете свештеника пензионера који су се недавно упокојили, проте Мирољуба Јосифовића и Предрага Миковића. Домаћин, јереј Милан Костић је пожелео добродошлицу браћи свештеницима, истичући да осећа Грачац као својеврсни светосавски центар који треба увек да окупља свештенство краљевачко и врњачко око Светог Саве, архипастира Богомспасаване Епархије жичке. Захвалио се оцима који су служили, исповедали, намеснику и оцу Радошу на беседи и пожелео свима да се осећају пријатно и лепо у овом амбијенту. текст: Вишња Костић фото: Александар Милутиновић
“Николај“ – мобилна апликација цркава и манастира
У згради Владе Републике Српске 4. јуна 2021. године представљена је мобилна апликација Николај чију је израду подржало Министарство за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема. Апликација евидентира око 4500 храмова Српске Православне Цркве на простору бивше Југославије где живи или где је живео српски народ. Доступни су геолокацијски сервиси и кратак опис са фотографијом за android и iOS платформе. Министар за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске г. Срђан Рајчевић је истакао да је дигитализација културне баштине српском народу преко потребна и навео да је апликација превасходно намењена туристима али и свима који желе да посете богомоље Српске Православне Цркве, као и да ће ресорно министарство подржати све сличне пројекте. – Потребно је да свету покажемо са каквом баштином располажемо, као и да у сарадњи са Српском Православном Црквом евидентирамо све наше богомоље, рекао је министар Рајчевић. Аутор апликације Срђан Бијелић је рекао да је било потребно годину и по дана како би се идеја спровела у дело, као и да се из писаних и електронских појединачних медија подаци о богомољама преточе на телефоне. У име Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, клира, свих оних који ће користити ову апликацију, као и у име братства манастира Осовице и у своје лично име, присутнима се обратио настојатељ манастира Осовице Теофил (Димитрић) који је захвалио људима сабраним у тиму Николај који су својом љубављу, трудом и залагањем реализовали идеју о стварању апликације која ће засигурно бити пример и подстрек за нове и благословене пројекте који су савременом човеку насушно потребни. Николај тим чине: Недељко Смиљанић, Срђан Бијелић и Срђан Станковић. Овим подухватом отргнуте су од заборава све наше дивне светиње – цркве и манастири са простора свих шест република бивше државе. Уведене су у сферу ере која познаје комуникацију савременог човека, у највећој мери, преко друштвено-социјалних мрежа и савремених апликација. Сакрални објекти су сабрани у овој софтверској апликацији и доступни на електронским мапама, намењеним корисницима мобилних уређаја. Пројекат има за циљ да буде на духовну корист свима како верницима који посећују светиње тако и широком аудиторијуму који жели да се упозна са културним наслеђем у оквиру тематског туризма. Апликација је гарант очувања историјске истине о свим садашњим светињама, као и локацијама оних које још увек вапе за обновом. Она ће на најбољи начин будућим генерацијама да покаже куда и где сеже простор српског националног и духовног корпуса. Апликација Николај у времену које долази биће сведок вековног постојања српског народа на овим просторима. Мобилна апликација је бесплатна и доступна на: https://play.google.com/store/apps/details?id=rs.nikolaj.app Јеромонах Иларион (Коста), сабрат манастира Осовице Извор: www.spc.rs
Нова издања – Православни мисионар мај-јун 2021: Ликови жена у Библији
У данима попразништва Празника над празницима обрадовани смо новим бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај мајско-јунски, 379. број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ. У наведени број уводи нас презвитер др Оливер Суботић својим уредничким уводником под насловом Ликови библијских жена и наше време. У оквиру свог надахнутог казивања наш уредник је истакао богобојажљивост, светост и спремност на свецело служење библијских жена, те указао да је њихов благословени пример светлост и звезда водиља и свим мајкама и женама нашег времена. Ко може проповедати Јеванђеље? Наслов је текста схиархимандрита Авраама Рејдмана, чији превод са руског језика доноси наш сарадник Небојша Ћосовић. О хришћанском животу и личном примеру сведочења, као најбољем виду проповеди и мисије архимандрит Авраам вели: Можемо да не говоримо ништа, али ако људи увиде нашу доброту, кротост, смирење, чистоту, трезвеност, онда ће то бити за њих најбољи доказ да је хришћанство она сила која је кадра да промени човека. О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарали смо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу. Др Ивана је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу истраживања црквене уметности, и то пре свега оне која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко- призренске епархије. На крају надахнутог и надасве поучног разговора, наша саговорница је упутила поруку читаоцима: Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују, истакла је др Ивана Женарју-Рајовић са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. Од овог броја Православног мисионара отворена је нова стална рубрика под називом Из острошке ризнице, коју ће водити мр Раде С. Булајић, архивар манастира Острог. Први текст у новоотвореној рубрици носи наслов Преподобни Исаија од Оногошта. Наш оперативни уредник Срећко Петровић и у овом броју наставља казивање о Охридском Прологу Светог владике Николаја, доносећи историју преводâ овог знаменитог дела српског златоуста. У оквиру једне од најстаријих рубрика у нашем часопису, др Александар Милојков пише о идеји себичности. Тамо где Докинс завршава са аксиомима бесмртности и себичности, ту, иза тих аксиома, тек почиње велика прича коју је човеку испричао јављени Бог, истиче аутор текста. Тематски део часописа отвара ђакон Владимир Пекић, текстом под насловом: Библијске хероине. Према речима аутора, због поступака које им библијски писци приписују, многе од жена у Старом и Новом Завету су кроз историју биле пример за хришћане и мерило на основу којег процењују и своју смелост и храброст пред Богом. Библијски ликови жена као образац служења Христу, наслов је текста протопрезвитера Слободана Лукића, пароха будванског. Жене које помиње Јеванђеље су на разне начине послужиле Христу и Његовом прослављењу. Једне су посвједочиле Исуса као Месију (Јелисавета, пророчица Ана, жена Самарјанка), друге су у сусрету с Њим пружиле образац дубоке вјере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти, наглашава прота Слободан подстичући читаоце да дубље проникну у тајну библијских ликова жена. Тематски део овог броја употпуњен је текстом под насловом Примери оваплоћене љубави и истинског живота по Богу, у оквиру којег је потписник ових редова указао да су у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру и у најтежим тренуцима. Иако су, према речима Светог Апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Његовом славном Васкрсењу, закључио је аутор овог текста. У наставку тематског дела овог броја налази се и текст у оквиру којег је указано на значај Руте и њене велике љубави: Својом љубављу и нежношћу ка остарелој свекрви, Рута је задобила велики благослов од Бога. Део тог благослова је доживела у свом времену, дочекавши да поново има мужа и да роди чедо, маленог Овида. Др Ђорђе Вуковић пише о лику Марије, сестре Аронове у старој српској уметности, закључујући овом темом средњи део нашег часописа. У оквиру рубрике Мисија, наш сарадник Небојша Ћосовић доноси превод одговорâ истакнутих мисионара који су указали на основе црквене мисије, одговоривши на често питање са којим се сусрећемо и ми данас: Шта недостаје савременим мисионарима? Рубрика Вишедетне хришћанске породице, доноси нам исцрпну причу и сведочанство о породици Арамбашић са тридесеторо унучади. Свадба ова у Кани Галилејској, предслика је и икона – саме Богочовечанске љубавне заједнице – Цркве Христове, коју ће управо Он – Господ наш основати. Односно, слика свих нас у Цркви, речи су из беседе протопрезвитера-ставрофора Милосава Радојевића, коју смо објавили у овом броју нашег мисионарског гласила Српске Православне Цркве. О Манастиру Светог Лазара, Марте и Марије у Витанији, пише Јелена Јонић, док о Новом Скиту на Светој Гори, пише наш сарадник др Немања Јонић. Љубав и вера као лек на примерима светих жена, наслов је текста др Марије Лазаревић, која вредно води рубрику Хришћанство и медицина. О поетици Ивана Лалића пише наш сарадник Дејан Војводић, и истиче да у Лалићевом песништву Византија значи везу са једним делом наше традиције од кога смо били одсечени, али и везу са традицијом свих традиција, Грчком. На крају овог мајско-јунског, 379. броја „Православног мисионараˮ, редакција је упутила благодарност медијским делатницима Српске Православне Цркве, коју доносимо у целости: „Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове. Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске. Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене
Слава Храма цара Константина и Јелене у Пожеги
,,У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја сам победио свет“, говори Господ наш Исус Христос у Светом Јеванђељу. Знајући за многобројне неприлике које ће имати они који поверују и крсте се у име Оца и Сина и Светога Духа, Господ упућује речи утехе и охрабрења које су вековима напајале оне који су срцем поверовали. Особито су те речи дубоко биле уткане у свести хришћана прва три века који су немилосрдно прогањани и убијани од стране римских царева. Божијом милошћу и просвећеним умом и срцем римског цара Константина, одгајаног у духу своје мајке хришћанке царице Јелене, почетком четвртог века хришћани су добили право да слободно исповедају своју до тада непоколебљиву веру. И ако прогони и тешкоће хришћана ни тада ни у потоњим вековима нису сасвим престали, Свети цар Константин и царица Јелена остали су упамћени као равноапостолни, допуштајући и ширећи реч Божију по читавом свету. Захваљујући њиховој благочестивости и благоверности, путем наших предака реч Божија стигла је и на наше просторе, вечно се усадивши у срца оних који су познали љубав Божију. Та се љубав препознаје код мештана града Пожеге, који су своју дубинску захвалност томе пројавили кроз градњу храма посветивши га управо равноапостолним царевима Константину и Јелени. И ове године храм је био испуњен верним народом, а празновање Светих Константина и Јелене започето је празничним бдењем које је уочи празника вршило братство храма са својим парохијанима. Светом Божанственом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање архимандрита Саве (Илића), архијерејског намесника пожешко-ариљског Драгана Стевића, протојереја Боже Главоњића, јереја Крсте Лазића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Михајла Живковића. Током Свете Литургије, Епископ Јустин произвео јереја Крсту Лазића у чин протојереја. Својим појањем Литургију су украсили свештеници, братство храма са гостима. У Литургији су учествовали и представници друштвеног и приватног сектора, потпредседник општине Пожега Иван Новаковић, начелник полицијске станице, начелница општинске управе, представници војске и многи други. Пред Свето причешће Епископ Јустин обратио се вернима пригодном беседом у којој је између осталог рекао да је мало оних који у свом називу имају реч “велики“. Чудесан је био живот Светих равноапостолних царева Константина и Јелене. Господ је победио овај свет и смрт својим Васкрсењем. И дао је реч онима који њега љубе да где је он ту ће и његове слуге бити. Све је било унакажено пре доласка Господњег али доласком његовим све је поново васпостављено и враћено је достојанство људима. Цар Константин, син Константина Хлора и Јелене, рођен је у тешко време. У време у којем су прави и истински следбеници Христови били страшно гоњени особито за време царева Диоклецијана и Максимијана. Но Велики цар Константин 313. године проглашава слободу хришћанима. Његова мајка царица Јелена имала је намеру да пронађе Часни Крст Господњи у Јерусалиму. На месту Голготе људи су даноноћно копали тражећи крст који је по предању ту био положен. Коначно су и пронашли три крста не знајући који је онај на коме је Христос био разапет. Баш у том тренутку ту је пролазила једна сахрана којој су пришли и положили сваки крст засебно да би пошто су ставили трећи крст, мртвац оживео. То је био знак да је то Часни Крст, који је касније пренет у манастир који је царица Јелена подигла недалеко од града Константинопоља. Владика је у наставку беседе рекао да су се многи кроз историју саблажњавали о цара Константина због његово пређашњег живота пре крштења. По предању он је погубио сина и прву жену па се многи питају како је он светитељ. Свети оци објашњавају да онда када је чинио недела није био крштен, да би се касније попут цара Давида покајао најдубљим покајањем и крстио. Господ често чини дела која ми његова створења не можемо да схватимо. Наша је дужност да живимо чедно и по Богу да се нашим великим трудом Господ усели у нас, у нашу душу, мисли, вољу да ми будемо они који ће преобразити и променити овај свет. Господ ће свакоме судити по делима његовим, а ми да не осуђујемо друге да не би и сами пали у напаст, рекао је Владика поздрављајући све присутне васкршњим поздравом: Христос васкрсе! На крају Свете Литургије уследило је сечење славског колача и пригодан програм у извођењу културно-уметничког друштва у Пожеги. По завршетку Свете Божанствене Литургије, благодарење Богу настављено је заједничком трпезом љубави коју су припремили наши овогодишњи домаћини. Старешина храма протојереј Божо Главоњић захвалио се Епископу и позвао га је да опет посети наш храм, исказавши своју наду да ћемо се сабирати у још већем броју. При поласку Епископ Јустин посетио је и радове у параклису Свете Петке при Храму Света Три Јерарха, где је фрескопис у завршној фази. Ђакон Михајло Живковић
Свети цар Константин и царица Јелена – храмовна слава у Горичанима
Дана 3. јуна 2021. када наша најсветија Православна Црква прославља богољубивог цара Константина и царицу Јелену, горичански храм је прославио своје заштитнике. Светом Литургијом началствовао је архимандрит Павле (Николић), игуман Манастира Петковице код Шабца. Саслуживали су протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, и умировљени свештеници Милољуб Мирковић и Милан Филиповић. Својом надахнутом беседом отац Мирослав Петров подсетио је верни народ на најзначајније тренутке из живота Светог цара Константина и царице Јелене. Њихова спремност да све жртвују за непролазно Царство Христово је и нама позив да се угледамо на њих и задобијемо живот вечни – нагласио је архијерејски намесник трнавски. Свету Литургију својим појањем украсили су и појци хора “Слово љубве“ из храма Свете Марине у Атеници. Након резања славског колача отац Богољуб Симеуновић, старешина храма у Горичанима, захвалио се својој браћи у Христу часним оцима на принетим молитвама захвалности и за спасење свих душа на повереној му парохији. Евхаристијско славље настављено је за трпезом љубави коју је припремио г. Слободан Танасијевић са својом породицом . Протојереј Богољуб Симеуновић, парох горичанско-качулички
Ибарске новости: Данијел Костромин, “Исповест младића који је практиковао јогу и друге езотеричне технике“
Ове године је моја духовна годишњица – једанаест година од онога дана када сам се први пут причестио Светим Тајнама Христовим. То се десило када сам имао деветнаест година и то је био преломни тренутак мога живота. У то време сам био фасциниран езотеријом и водио сам ужасан начин живота. Непрекидно сам читао езотеричну литературу, слушао сам тешку електронску музику (посебно „психоделију“) и повремено одлазио на ноћне журке на отвореном које су трајале по читаву ноћ и у оквиру којих би човек падао у транс. Управо због оваквог животног стила, таме, празнине, конфузије и пакла који је обитавао у мом срцу, налазио сам се у тешком стању, а нисам знао зашто. Био сам слеп да видим да се узрок моје духовне празнине налази у грешном животу одвојеном од Господа Исуса Христа, јер се без Њега никако не може истински бити радостан. Стога сам се молио Богу (у то време Њега сам замишљао као некакву безличну „вишу“ силу) да ме поведе ка светлости и да моје срце испуни миром и радошћу, да учини да нестану та празнина и тама које су ме мучиле. И тада сам „случајно“ набасао на дивни манастир на Бајкалском језеру. Сваке године, мој факултет је слао групу студената-добровољаца да помажу у обнови манастира током летњих месеци. Видео сам обавештење и решио сам да се пријавим. То ми је изгледало као лепо „ескивирање“ проблема у коме сам се налазио. У то време, хришћанство сам доживљавао као религију за масе којом се контролише заглупљена светина. Нисам имао представу каква се дубина учења тамо налази. Мислио сам да је хришћанство празно и формално, да је оно само спољни ритуал. Искрено, нисам ништа знао, дословно ништа о хришћанству. Био сам крштен као дете али никада нисам размишљао о својој вери, усвајајући стереотипе који су о њој владали. Био сам ужасно горд, јер сам мислио да поседујем некакво тајно знање. Упражњавао сам медитацију, јогу, астралне пројекције, бавио сам се чакрама… У стварности сам се озбиљно бавио свим овим праксама и далеко бих у њима догурао да ме Господ није зауставио. На пример, пред полазак на Бајкал, купио сам књигу Практични шаманизам. Планирао сам да постанем медијум и да до ситних детаља изучим теорију ове праксе. Езотеризам је био врло привлачан зато што видиш да постоји духовни свет, невидљиви свет духова који заиста постоје, и експериментално знаш да је могуће ступити у контакт са њима. У основи то је паганизам и окултизам, али сам био увучен у то. Узгред, треба споменути да, док је у Њу Ејџу Бог доживљаван као космички Ум, дотле су духовна бића која испуњују „космос“, и са којима се преко медијума може остварити контакт, доживљавана као личности. Сада ми је јасно да су то заправо демони: међутим, тада нисам знао да постоји светлост и да постоји тама, за мене је све било исто. Морам рећи да је ово једна од најозбиљнијих обмана јоге и свих облика езотерије. Наравно, због тога нисам ни знао да се сваки контакт са светом таме, са демонима, заврши катастрофално за свакога ко се усуди да га успостави. Сва тама коју сам тада осећао је била узрокована комуникацијом са овим светом духова злобе. То сам касније схватио, нарочито после читања изузетне књиге јеромонаха Серафима Роуза, Православље и религија будућности, која се бави овом темом. Такав је био мој став о хришћанству, међутим, када сам стигао у манастир решио сам, благодаћу Божијом, да се упознам са оним у шта хришћани верују. Пошто сам, као што рекох, већ имао разна мистичка искуства практикујући разноразне технике, решио сам да и хришћанство пробам у пракси. Био сам решен да будем отворен за све и да испуњавам све оно што хришћанство прописује. Одмах сам био пријатно изненађен са неколико људи које сам срео у манастиру и у нашем студентском тиму. У њиховим очима сам видео духовну радост и смирење које је немогуће пронаћи у езотерији. Почео сам да разговарам са њима и очи су почеле да ми се отварају. Постепено сам почео да разумевам да су они више у праву од мене. Све више и више су ме фасцинирали животи светитеља о којима сам почео много да читам, посебно су ме интересовали животи јуродивих и пустињака. Почео сам да читам о страстима и гресима и све више ме је плашио живот који сам водио. И онда, 7. јула на празник Светог пророка Јована Крститеља, током свечане литије, благодат ме је јасно дотакла, по први пут у мом животу, моје се срце истопило, и почео сам да плачем попут детета. Нисам могао да престане и сакрио сам се у грмљу да ме нико не би видео. Осећање покајања ме је преплавило и у исто време радостан осећај да постоји могућност да променим свој живот. Видео сам топлу светлост која сија на крају мрачног тунела и увидео сам да има шансе да изађем из њега. Многи хришћани су ово осетили у својим животима и разумеју о чему причам. Али, немогуће је објаснити ово искуство ономе ко није прошао кроз њега. Након неколико дана, мој пријатељ, хришћанин Василије Рулински, ми је рекао да треба да се исповедим и причестим. Никада нисам чуо за Причешће. Ипак, одмах сам схватио да то треба да урадим. Исповедио сам се и добио сам благослов за Причешће. Дакле, 13. Јула, на недељној Литургији, стајао сам пред Путиром, не знајући шта ће се десити и молио сам се: „Господе, ако је ово пут којим треба да идем, откриј ми то, а ако није, покажи ми мој пут“. Причестио сам се, удаљио се од Путира и тада ме је благодат преплавила да сам осећао невероватни физички и психички спокој, мир срца, неизрециву радост, и радосне сузе су текле са мога лица. Никада раније нисам осетио такву радост. Нисам знао шта се дешава. И тада сам у себи зачуо речи: „Ово је истина, овим путем треба да ходиш“. Знао сам да сам срео Господа и пронашао Истину. Друга особа је изашла из Цркве и наравно да је потом уследио дуги пут очишћења греха и борбе са својим страстима која се наставља и данас. Али темељ је постављен и то тако
Изложба у Горњем Милановцу
У четвртак 03. јуна 2021. год. у Горњем Милановцу отворена је изложба под називом „Ризнице цркава и манастира рудничко-таковског краја“. Изложба је реализована благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина и уз финансијску помоћ Министарства културе и информисања РС. На самом почетку госте је поздравио директор Музеја Александар Марушић, захваливши се Епископу Јустину који је својим благословом омогућио вишегодишње истраживање музеја. Потом се свима обратио историчар уметности др Вук Даутовић, истакавши да по његовим сазнањима, ово је прва оваква изложба, која на једном месту приказује црквене ризнице читавог једног подручја. Нагласио је разноликост предмета, богатство мотива, осврнувши се на то да су савремени црквени предмети све једноставније израде без много украса , а да су предмети који су изложени, из различитих периода, различитих радионица, изузетно богато украшени. Богослужбене књиге су такође из познатих руских и других штампарија, украшене оковима изузетне обраде. Господин Даутовић истакао је дугогодишње залагање аутора Ане Ранковић и Ане Цицовић да се грађа о црквеним и манастирским ризницама попише, систематизује и опише што је мукотрпан али и изузетно значајан посао. У свом излагању нагласио је и феномен приложништва, који је у таковском крају био учестао, а у ком се осликавала брига људи за светињу и за своје ближње у Христу будућу да су већина предмета приложених за покој душе. Изложбу је отворио архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем. Отац Драган је пренео духовне поздраве и благослове Епископа Јустина а потом је нагласио повезаност изложбе са празником цара Константина и царице Јелене који се прославља на тај дан. Будући да је цар Константин Миланским едиктом донео слободу хришћанству отац Драган истиче: „Продукт те слободе јесу наши манастири, наше цркве, продукт те слободе јесте и ова дивна, величанствена ризница предмета из наших цркава из рудничко – таковског краја.“ Отац се захвалио у име свих црквених општина и цркава директору музеја и свима који су радили на овом пројекту изневши и велике похвале за такав труд. Вероучитељ Милорад Васиљевић
Свети цар Константин и царица Јелена – храмовна слава у Ивањици
На дан 03/21. маја 2021., када Света Црква прославља Светог цара Константина и царицу Јелену, братство ивањичке Цркве уз присуство великог броја верног народа прославило је своje храмовнe заштитникe, Светог цара Константина и царицу Јелену. Уочи празника служена је празнична вечерња служба са петохлебницом, којом је началствовао, архијерејски намесник пожешко – ариљски протојереј Драган Стевић, a саслуживао ариљски ђакон Александар Јелић . На сам дан празника Светом Литургијом началствовао је архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман Манастира Вазнесење, уз саслужење протојереја – ставрофора Гмитра Милуновића архијерејског намесника моравичког, старешине ужичке цркве протојереја Владимира Дуканца, протонамесника Дејана Марковића, и ђакона ивањичког Огњена Јузбашића, уз присуство бројног свештенства и монаштва Манастира Ковиље. У време причастна беседу је произнео јереј Младен Миливојевић, где је акцентовао небеско откровење цару Константину у речима „овим побеђуј“ и око ње конципирао своје казивање и уобличио у крсни символ као знак победе и тријумф Сина Божијег над противницима свих оних који се уздају у знак Онога који је на њему распет, нашега ради спасења. Након ломљења славског колача, беседу је произнео архимандрит Тимотеј Миливојевић надовезујући се на инспиришући божански глас „овим побеђуј“ и тумачећи да се он не односи само на историјску победу Константина над Ликинијем, него да крстом требамо војевати победу над самим собом па потом над светом. Архимандрит је сажето на историографски начин појаснио верном народу значај цара Константина и царице Јелене, не само у религијском смислу, у проналажењу часнога крста и сазивања првог васељенског сабора у Никеји, него и у архитектонском и уметничком смислу које је процветало од њиховог периода и континуирано траје до дана данашњег. По завршетку Литургије служен је помен палим борцима за слободу на Косову и Метохији, погинулим 1999-те године током Нато агресије . Након молитвеног садржаја свештенство и званице послужиле су се на трпези љубави у новообновљеној сали и реновираном амбијенту, заслугама и трудом старешине храма протојереја Ненада Бајића са братством. Свечаном ручку присуствовали су многи угледни чланови друштва ивањичког округа. Ђакон Огњен Јузбашић
Парастос протојереју Раденку Глигићу у Бајиној Башти
На градском гробљу Луг, у Бајиној Башти, на празник Светог цара Константина и царице Јелене (21. мај/3. јун) одржан је парастос на четрдесети дан од упокојења протојереја Раденка Глигића, пароха бајинобаштанског. Молитвом је началствовао архимандрит Јаков (Лазовић) са бројним свештенством. Његова породица, родбина, пријатељи и парохијани помолили су се за упокојење душе проте Раденка. Пар дирљивих речи о оцу Раденку рекао је његов пријатељ из богословских дана, отац Миомир Зекић, присетивши се свих парохијских напора и подвига проте Раденка. Затим се обратио и син оца Раденка, протојереј Драган Глигић, рекавши пар речи о свом оцу и захвалио се свима на доласку и на молитви. У сали Црквене општине бајинобаштанске за све присутне приређена је трпеза љубави. Ђакон Далибор Ђорђевић
Недеља Самарјанке у Храму Светог Саве у Краљеву
У четврту недељу по Пасхи, „Недељу Самарјанке“, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке у Краљеву. После прочитаног јеванђелског одељка у коме се приповеда о Христовом разговору са женом Самарјанком крај извора Јаковљевог Владика је беседио о „води живој“ која нас уводи у вечност. Својим речима нас је подсетио да осим хлеба житејског постоји и храна духовна која нас крепи и снажи и без које нема ни овоземног живота. Најбољи показатељ суштинског значаја ове Хране коју нам Христос дарује је стање апатије у коме се налазе многи млади данашњице. Откуда та апатија када је ово време у коме се, за разлику од неких претходних времена, макар најосновније потребе могу задовољити? Отуда јер човек потребује благодат Божију и милост Божију. Након тога Владика је дирљиво позвао родитеље да воле и разумеју своју децу, али и децу да поштују своје родитеље и то не само када су родитељи подршка и помоћ него и онда када услед болести или старости родитељи потребују помоћ. Јер ће Господ благодаћу Својом благосиљати такву породицу у оквиру које владају љубав и поштовање. По завршетку беседе настављен је литургијски принос евхаристијских Дарова и благодарење нашем Оцу Небеском на свим даровима којима нас благосиља и на Љубави Његовој пројављеној у Сину Његовом који је нас ради постао човек, претрпео смрт и васкрсао. Ђакон Стефан Милошевски
Исповест и братски састанак свештенства Архијерејског намесништва жичког
У Цркви Светог Саве у Грачацу, 1. јуна 2021. године, на дан када Света Црква прославља Светог свештеномученика Патрикија и друге са њим пострадале, одржан је братски састанак и исповест намесништва жичког. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик жички, а саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Ђорем, старешина Храма Свете Тројице у Краљеву, протојереј Радоја Сандо, старешина Храма Светог Саве у Краљеву, као и ђакони Стефан Милошевски из Краљева и Синиша Јовановић из Врњачке Бање. На Литургији је надахнуто беседио протојереј Радош Младеновић, парох врњачки. Он се најпре осврнуо на место овогодишњег сабрања, Храм Светог Саве, за који се везује предање о пореклу из времена самог Светог Саве, а има археолошких доказа и да је првобитна светиња старија, сетивши нас и на оне који су у њему служили два века уназад од његове обнове. У Грачацу је чак 124 године од обнове храма свештенике давала чувена породица Аћимовић, да би ова црква у смутним временима Другог светског рата и сама дала два свештеномученика Јована Ћирића и Љуба Дучића. Свештеника Јована Ћирића су Немци одвели на стрељање 1943, а свештеника Дучића (иначе рођака чувенијег Јована) избацили су комунисти из воза негде у Сићевачкој клисури. Отац Радош је затим беседу посветио теми са којим се посебно суочавамо последње године – а то је близина болести и смрти. Почевши овај део беседе цитирајући блаженопочившег патријарха Павла, да је грех оно што доноси болест, а болести су весници смрти, прота је изванредно закључио да је смисао страдања и смрти у Христовом страдању и смрти, али и у Васкрсењу. Ми смо, као хришћани, дужни да се определимо за тај смисао, не траживши неки други фиктивни смисао и не очајавајући као они који немају овога смисла, али истовремено користећи све што је битно за бригу о телу као храму Духа Светога. Не занемаривши тело и водећи бригу о оздрављењу, користећи божанску промисао медицинског знања, морамо расуђивати да смисао наше бриге не сме бити да се проживи још неки дан, да „умремо здрави“, већ мисао о спасењу и смрти као највећем дару Божијем човеку, да би човек знао да грех није бесмртан, да се не поведе за слабостима греха, да мисли да су бесмртне и неопростиве. Православно поимање лечења има христолошку основу, сам Господ је по сведочанству јеванђелиста на више места, на различите начине исцељивао болесне (полагањем руку, речју, па чак и само ако би се дотакли његових хаљина). Та брига о оздрављењу развијала се кроз монашке заједнице и манастирске болнице – од Јерусалима и Кападокије, преко Цариграда, до српских средњовековних болница при манастирима у Студеници и Призрену. Прота се осврнуо како су типици тих манастира врло прецизно установили правила ових болница, са посебним освртом на Евергетидски, а затим Студенички и Хиландарски типик, као и на болнице и медицинске школе краља Милутина, чију 700-годишњицу упокојења прослављамо ове године. На крају, осврнувши се и на губљења христолике Европе, па и света, од 17. века до данас, прота Радош је поручио да и ако јесу буре и јесу вихорови, ми нисмо сламке. Наша хришћанска и православна мисија је да се не повијамо, да се држимо Цркве, да се држимо Светог Јеванђеља и Христа, као победитеља греха и смрти, да знамо да зло јесте јако, али не побеђује и да једино врлина и врлински живот јесте „легитимација“ пред Богом Током уприличеног ручка, браћи свештеницима се обратио и Архијерејски намесник жички, протојереј-ставрофор Ненад Илић, похваливши свештенство намесништва жичког за труд и рад на њиховим парохијама и позвавши окупљену братију да се молитвено сете свештеника пензионера који су се недавно упокојили, проте Мирољуба Јосифовића и Предрага Миковића. Домаћин, јереј Милан Костић је пожелео добродошлицу браћи свештеницима, истичући да осећа Грачац као својеврсни светосавски центар који треба увек да окупља свештенство краљевачко и врњачко око Светог Саве, архипастира Богомспасаване Епархије жичке. Захвалио се оцима који су служили, исповедали, намеснику и оцу Радошу на беседи и пожелео свима да се осећају пријатно и лепо у овом амбијенту. текст: Вишња Костић фото: Александар Милутиновић