Ове године је моја духовна годишњица – једанаест година од онога дана када сам се први пут причестио Светим Тајнама Христовим. То се десило када сам имао деветнаест година и то је био преломни тренутак мога живота. У то време сам био фасциниран езотеријом и водио сам ужасан начин живота. Непрекидно сам читао езотеричну литературу, слушао сам тешку електронску музику (посебно „психоделију“) и повремено одлазио на ноћне журке на отвореном које су трајале по читаву ноћ и у оквиру којих би човек падао у транс. Управо због оваквог животног стила, таме, празнине, конфузије и пакла који је обитавао у мом срцу, налазио сам се у тешком стању, а нисам знао зашто. Био сам слеп да видим да се узрок моје духовне празнине налази у грешном животу одвојеном од Господа Исуса Христа, јер се без Њега никако не може истински бити радостан. Стога сам се молио Богу (у то време Њега сам замишљао као некакву безличну „вишу“ силу) да ме поведе ка светлости и да моје срце испуни миром и радошћу, да учини да нестану та празнина и тама које су ме мучиле. И тада сам „случајно“ набасао на дивни манастир на Бајкалском језеру. Сваке године, мој факултет је слао групу студената-добровољаца да помажу у обнови манастира током летњих месеци. Видео сам обавештење и решио сам да се пријавим. То ми је изгледало као лепо „ескивирање“ проблема у коме сам се налазио.
У то време, хришћанство сам доживљавао као религију за масе којом се контролише заглупљена светина. Нисам имао представу каква се дубина учења тамо налази. Мислио сам да је хришћанство празно и формално, да је оно само спољни ритуал. Искрено, нисам ништа знао, дословно ништа о хришћанству. Био сам крштен као дете али никада нисам размишљао о својој вери, усвајајући стереотипе који су о њој владали.
Био сам ужасно горд, јер сам мислио да поседујем некакво тајно знање. Упражњавао сам медитацију, јогу, астралне пројекције, бавио сам се чакрама… У стварности сам се озбиљно бавио свим овим праксама и далеко бих у њима догурао да ме Господ није зауставио. На пример, пред полазак на Бајкал, купио сам књигу Практични шаманизам. Планирао сам да постанем медијум и да до ситних детаља изучим теорију ове праксе. Езотеризам је био врло привлачан зато што видиш да постоји духовни свет, невидљиви свет духова који заиста постоје, и експериментално знаш да је могуће ступити у контакт са њима. У основи то је паганизам и окултизам, али сам био увучен у то.
Узгред, треба споменути да, док је у Њу Ејџу Бог доживљаван као космички Ум, дотле су духовна бића која испуњују „космос“, и са којима се преко медијума може остварити контакт, доживљавана као личности. Сада ми је јасно да су то заправо демони: међутим, тада нисам знао да постоји светлост и да постоји тама, за мене је све било исто. Морам рећи да је ово једна од најозбиљнијих обмана јоге и свих облика езотерије. Наравно, због тога нисам ни знао да се сваки контакт са светом таме, са демонима, заврши катастрофално за свакога ко се усуди да га успостави. Сва тама коју сам тада осећао је била узрокована комуникацијом са овим светом духова злобе. То сам касније схватио, нарочито после читања изузетне књиге јеромонаха Серафима Роуза, Православље и религија будућности, која се бави овом темом.
Такав је био мој став о хришћанству, међутим, када сам стигао у манастир решио сам, благодаћу Божијом, да се упознам са оним у шта хришћани верују. Пошто сам, као што рекох, већ имао разна мистичка искуства практикујући разноразне технике, решио сам да и хришћанство пробам у пракси. Био сам решен да будем отворен за све и да испуњавам све оно што хришћанство прописује. Одмах сам био пријатно изненађен са неколико људи које сам срео у манастиру и у нашем студентском тиму. У њиховим очима сам видео духовну радост и смирење које је немогуће пронаћи у езотерији. Почео сам да разговарам са њима и очи су почеле да ми се отварају. Постепено сам почео да разумевам да су они више у праву од мене. Све више и више су ме фасцинирали животи светитеља о којима сам почео много да читам, посебно су ме интересовали животи јуродивих и пустињака. Почео сам да читам о страстима и гресима и све више ме је плашио живот који сам водио.
И онда, 7. јула на празник Светог пророка Јована Крститеља, током свечане литије, благодат ме је јасно дотакла, по први пут у мом животу, моје се срце истопило, и почео сам да плачем попут детета. Нисам могао да престане и сакрио сам се у грмљу да ме нико не би видео. Осећање покајања ме је преплавило и у исто време радостан осећај да постоји могућност да променим свој живот. Видео сам топлу светлост која сија на крају мрачног тунела и увидео сам да има шансе да изађем из њега. Многи хришћани су ово осетили у својим животима и разумеју о чему причам. Али, немогуће је објаснити ово искуство ономе ко није прошао кроз њега.
Након неколико дана, мој пријатељ, хришћанин Василије Рулински, ми је рекао да треба да се исповедим и причестим. Никада нисам чуо за Причешће. Ипак, одмах сам схватио да то треба да урадим. Исповедио сам се и добио сам благослов за Причешће. Дакле, 13. Јула, на недељној Литургији, стајао сам пред Путиром, не знајући шта ће се десити и молио сам се: „Господе, ако је ово пут којим треба да идем, откриј ми то, а ако није, покажи ми мој пут“. Причестио сам се, удаљио се од Путира и тада ме је благодат преплавила да сам осећао невероватни физички и психички спокој, мир срца, неизрециву радост, и радосне сузе су текле са мога лица. Никада раније нисам осетио такву радост. Нисам знао шта се дешава. И тада сам у себи зачуо речи: „Ово је истина, овим путем треба да ходиш“. Знао сам да сам срео Господа и пронашао Истину.
Друга особа је изашла из Цркве и наравно да је потом уследио дуги пут очишћења греха и борбе са својим страстима која се наставља и данас. Али темељ је постављен и то тако диван темељ. То је најсрећнији дан мога живота и захвалан сам Господу на томе што ме је избавио из ропства греху у коме сам се налазио. Колико сам само радостан јер ме је Господ прихватио као свога ученика и уврстио у Православну Цркву. Господ је мој живот испунио радошћу, миром, васкрсао моју душу и подарио ми изузетне и дивне пријатеље. Слава Ти Боже!
Данијел Костромин
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 04. јун 2021. године