Катихета Бранислав Илић, Божићни пост – у сусрет Богомладенцу
Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! – Јер Он се прослави. (Прва песма Божићног канона) Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу. Свети Василије Велики вели: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮКако би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради. Уместо закључка:Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса ХристаНебо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу.(Прва литијска стихира)Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је Мајка Створитеља сад. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце а свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње) Бранислав Илић, катихета *Објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар, 2016. године.
Епископ Јустин: Свети Јован Златоусти је светило васељене
У суботу, 26. новембра, на празник Светог Јована Златоустог, Његово Преосвештенство Епископ жички господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Епископу су саслуживали: архимандрит Дамјан (Цветковић) секретар ЕУО-а, протојереји-ставрофои Мирослав Јаковљевић, протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Радоја Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић,као и ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. На самом крају евхаристијског славља Његово Преосвештенство је поучио верни народ рекавши: – О великом светитељу тешко је говорити, јер речи о њему у сами свет не би могле да стану. Сва његова дела, сви списи, сва борба, сви подвизи, читав опус и његова личност не могу да стану у реч. Свети Јован се одувек гнушао незнабоштва, а Господ Милостиви посадио је у душу његову љубав према самом Богу. Иметак који је његова мајка за живота очувала, светитељ је након њене смрти раздао невољнима и ништима, и слободан отишао да служи Господу. Иако је његов живот био скопчан са многим невољама и потешкоћама које изазива непомјаник рода људскога, Свети Јован Златоусти је остао достојан имена Христовога и постао светило васељене, као земаљски анђео и небески човек. Такође, Владика је позвао верни народ на читање житија светих, не би ли смо се сви ми тако, ближе упознали са животом овог светитеља. Честитао је и пожелео благослов Божији верницима који овај дан прослављају као своју крсну славу. Вероучитељ Дејан Драмићанин
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Свети Нектарије Егински – праведни Јов ХХ века“
Када се помене име светог Нектарија Егинског, прво што падне нам падне на ум су његова чуда. Хиљаде људи широм васељене победили су рак и друге опаке болести благодарећи молитвама св. Нектарија. Међутим, оно што нам је мање познато су тешка искушења која је овај светитељ из прошлог века стрпљиво и без роптања подносио до краја свог живота на земљи. По јуначкој борби са различитим искушењима, у којој ни за тренутак није изгубио веру и наду на Господа, Свети Нектарије се може упоредити са праведним Јовом. О животу овог светитеља прошле године је снимљен играни филм Човек Божији у режији Јелене Поповић. Да кренемо редом. Свети Нектарије Егински родио се 1846. године у Тракији као Атанасије. Радио је као шегрт у трговини свога рођака, но тај посао га није интересовао. Млади Атанасије чезнуо је за духовним животом и науком. Стога, одлази на острво Хиос, где у манастиру прима монашки постриг и најпре добија име Лазар, а као јерођакон Нектарије. Високо богословско образовање стиче у Атини, а након студија одлази у Александрију у Египат, где постаје архимандрит и секретар патријарха Софронија. Убрзо затим постаје и епископ Пентапољски. Kao епископ био је прави пример ,,Доброг пастира“: својим врлинама, трудом и залагањем епископ Нектарије је задобио велику љубав и поверење народа. По речима савременика, био је попут светионика који ,,свима светлољубцима сија светлошћу еванђелске истине и врлине“. Но, како кажу древни Римљани, завист је сенка славе (Invidia gloriae umbra est). Видевши да је Нектарије стекао велику популарност, претентденти на патријаршијски трон оклеветали су га код патријарха: причали су му да се Нектарије спрема да искористи народно поштовање како би постао нови патријарх. Узалуд је Нектарије покушавао да докаже своју невиност. Патријарх га је без суда и саслушања лишио дужности епископа и наредио му да напусти територију Александријске патријаршије. Нектарије је сада био без средстава за живот, јер је све што је имао у Египту разделио сиротињи и употребио за штампање душекорисних књига. Иако је имао могућност да се са народом одвоји од званичне Цркве од које је претрпео неправду и оснује своју Цркву, Нектарије то није учинио. Препустио је себе Божијем промислу, а клеветницима рекао да ће ,,примити правду у дан у који буде хтео Господ.“ Протеран на правди Бога, без крова и крува, Нектарије одлази у Атину. Ни Свети Синод Грчке Цркве није имао разумевања за њега. Факултетски образованог епископа, Синод одређује за путујућег проповедника у Евијском срезу (на Евији, где се данас налази познато летовалиште и бања). Међутим, он је то прихватио без сујете, са смирењем и своју дужност обавља предано. Његово име се брзо прочуло у грчком народу, те је и овде задобио љубав народа какву је имао у Египту. После годину дана, Синод га поставља за начелника једне Атинске Богословије. На овом положају, Нектарије је дословно испунио задатак од Господа: ,,Који хоће да буде први међу вама нека буде слуга свима“(Мк 10:44). Устајао је пре свих, помагао тајно и сиромашне ђаке и друге сиромахе, не заборављајући ни острво Хиос, на коме је некад службовао и примио ангелски образ и ђаконски чин. Особито се старао о школи у којој је некад био учитељ, као и о свом манастиру са којим је био у сталној вези. Ученике није васпитавао влашћу и применом принуде, него љубављу и буђењем стида. Као академски образован богослов и управник, није се либио ни најтежих послова: у одсуству болесног домара, вршио је поправке, чистио тоалете и подове, како би ономе сачувао радно место. Толика је била његова солидарност са свима. Ни ту светитеља нису оставили на миру. Поједине колеге су у његовом аскетизму и молитвољубљу, видели назадност и називали га ретроградним. На ове оптужбе светитељ је одговарао љубављу, постом и молитвом. Године 1904. оснива манастир на запустелом острву Егини, и посвећује га Живоначалној Тројици. Четири године потом, даје оставку на место ректора и прелази у манастир. Као и свуда, Свети Нектарије је и овде бивао пример свима. Сестринство манастира га је веома поштовало и волело, чувајући га као мало воде на длану. Напоредо са писањем књига и химни у част Пресвете Тројице и Мајке Божије (од којих је најпознатија Αγνη Παρθενε), свети је обављао и физичке послове на економији манастира. Мноштво верних, и са Егине и ван ње, скупљало се у манастир да учествује на богослужењима Светитељевим, слушајући његове проповеди и тражећи од њега духовног савета. Прости народ брзо је осетио да се овде не ради о обичном свештенослужитељу, него о истинском човеку Божјем. Овде га је Бог први пут прославио даром чудотворства: светитељевим молитвама два пута је пала киша у време суше, једна девојка исцељена од болести, а друга од ђавоиманости. За време Првог Светског рата, чудесно је умножио храну у манастиру, тако да је и без прављења залиха било довољно и за њих и за ратне избеглице. Но, ни у манастиру светитељ није био поштеђен од искушења и клевета. Нека жена која је живела блудно, а чија је ћерка била у сестринству на Егини, оклеветала је светитеља за нечастан однос са њеном кћерком. Током истражног поступка, Свети је више пута вербално нападан и вређан од стране судије али и црквених лица. Он је и сада ћутао и стрпљиво чекао резултат истраге. На крају, гинеколошки налази су потврдили да је девојка потпуно чедна и да никаквог недозвољеног односа није било. Свети Нектарије молио се Господу да опрости грех поменутом судији и желео је лично да се измири с њим, но судија умире у болници након пет дана. Претрпевши све оптужбе и увреде, свети је годину и по дана пред своју телесну смрт понео још један крст: болест тела. Оболео је од рака простате , али никоме о томе није желео да прича. И тада му је више стало до молитве и сестринства него до себе. Предвидео је своју смрт и благословио манастир последњи пут пре него што ће отићи на лечење у атинску болницу. Након два месеца проведена у болници Свети Нектарије се упокојио 9. новембра 1920. године , у 74. години живота. Искуство Свете Цркве обилује сведочанствима о његовим чудесима и чудесним јављањима, о чему су написане бројне књиге. Ако мислимо да је дуготрпљење праведнога Јова,
Литургијски обележено 38 година од рукоположења у свештенички чин Епископа жичког Јустина
Обележавање годишњица значајних догађаја у животу свештенослужитеља јесте подсетник на положене завете и својеврсна ретроспектива свега проживљеног кроз године које се броје од тог тренутка. Управо је зато прослављањем Светог Краља Стефана Дечанског, литургијским славословљем у Манастиру Благовештење кабларско, обележено 38 година од рукоположења у свештенички чин епископа жичког Јустина у Манастиру Дечани, 1984. године. Уз монашко појање сестринства овог манастира и присуство верног народа, празник је прослављен у духу монашке радости и благодарности Господу и Светом Стефану Дечанском за све дарове и заступништво. Из канцеларије Епископа
Слава Храма Светога принца Урошице Мироточивог у Ариљу
У дану када се широм Србадије слави дан Светога Краља Стефана Дечанског, литургијска заједница у Ариљу слави и његовог брата од стрица, Светог Урошицу Мироточивог, млађег сина Светог Краља Драгутина. Његове мошти су по предању чуване у Храму Светог Ахилија, али су услед освајачких похoда однете некуда преко Дрине, и данас о њима не знамо ништа. Но то нас није спречило да му саградимо параклис, у порти ахилијевског храма, и да га славимо као нашег заштитника, покровитеља, молитвеног оца и заступника. Празнично вечерње су служили протојереј Драган Стевић, архијерејски намесник пожешко-ариљски, јереј Александар Каранац, парох брековачки и јереј Бојан Милошевић, старешина нашега храма. На крају вечерње беседом се обратио отац Александар, честитајући славу нашој литургијској заједници. Говорећи о подвизима светитеља, подсетио нас је да смо сви позвани на светост. Светом Литургијом началствовао је прота Драган уз саслужење оца Бојана, протонамесника Несторовић Дарка и ђакона Срећковић Ненада. У беседи отац Дарко је рекао да је данашња слава, као и све остале, наше славље због тога што је један човек, један од нас, рођен као и ми од оца и мајке, са свим жељама, потребама, слабостима људске природе, достигао меру раста Христова и постао светац. Због тога и ми морамо бити свесни да је и нама дато да исто постигнемо, и то само од нас зависи. Свети принц је био краљевић и имао је на располагању сва блага овога света и могућност да удовољи свим својим слабостима, али се он уздигао изнад тога и победио смртност, поставши пример живота свима нама и након 724 године од упокојења. Овај најмлађи храм у Ариљу полако постаје место у које се са радошћу срца сабирамо и поштовање његовог заштитника из године у годину све је веће у нашем месту. На крају, славље смо наставили у нашој трпезарији, за трпезом љубави, коју су припремили наши парохијани. Братство храма
Уснуо у Господу песник Милован Данојлић (1937-2022)
У среду 23/10. новембра 2022. у раним јутарњим часовима у болници у Поатјеу, након краће болести, упокојио се у Господу српски песник, преводилац, есејиста, књижевник, академик Милован Данојлић. Утрну све што рекох… У теби, светлости блага, Нек премрем, као мушица, нек нестанем, без трага, Чиста њиво небеса-и ти рађаш, такође, Онда кад све прецвета, када летина прође. Нема краја ван тебе, у теби смрт је давање Где се добија све за мало и за најмање. (из песме Новембарска) Милован Данојлић је рођен 3. јула 1937. у селу Ивановцима код Љига у качерском крају Шумадије. У шеснаестој години одлази из родитељске куће у Београд где је, издржавајући себе, положио велику матуру и дипломирао на Филолошком факултету (Француски језик и књижевност). Прву збирку песама Урођенички псалми објавио 1957, одонда штампао преко двадесет збирки лирских и дечијих песама, тридесетак књига приповедне и есејистичке прозе, као и двадесетак књига препева са разних језика(француског, енглеског, руског…), последња збирка песама Исповест на тргу изашла из штампе ове 2022. Путовао по многим земљама, поред Београда дуже боравио у Паризу, Њујорку, Лондону, Риму, Минхену, Чикагу, Екс-ан-Провансу, Загребу, да би се 1984, трајно настанио у Француској, најпре у Паризу, а онда у Поатјеу, где је радио на Универзитету као лектор за српскохрватски језик. Отац двоје деце, ожењен професорком Сањом Бошковић. Добитник бројних књижевних награда и признања, члан САНУ и председник Управног одбора СКЗ. Од ПСАЛАМА до ИСПОВЕСТИ, Милован Данојлић оставља неизбрисив траг у српској књижевности и култури. Сваке године током летњих месеци од маја до септембра Милован Данојлић боравио је у свом родном селу у кући коју је изградио на свом имању. Као ретко ко волео је свој родни крај и увек му се враћао, у својим лирским и прозним делима углавном је писао о родном крају,; „завичај каква љута мука духу“ негде је записао. На имању Данојлића, на брду Камаљ изнад малог сеоског гробља и гробова својих родитеља подигао је 2000.г. невелик храм посвећен Св. оцу Николају мирликијском, крсној слави Данојлића. Редовно је слао родитељима новац, када и колико је могао, по њиховом упокојењу у кући је пронашао тај новац , који је његова мајка сачувала и није потрошила, тада је одлучио да тим новцем почне градњу цркве недалеко од места где су родитељи сахрањени. Храм је освећен 8.августа 2001.г. по благослову тадашњег Епископа жичког Г. Стефана, освећење је извршио викарни Епископ хвостански Атанасије (Ракита)са свештеницима уз присуство председника државе г-дина Војислава Коштунице, мештана и бројних гостију, том приликом ктитору храма уручен је Орден Св. Саве. Милован Данојлић је за собом оставио бројна књижевна дела и један је од највећих српских писаца друге половине ХХ и почетка ХХI века , али ће у историји наше Цркве остати упамћен и као ктитор једног храма у којем ће се славити и прослављати име Божије. И у најгорим временима за време комунистичке власти у нашој земљи он се није одрицао своје православне хришћанске вере. Призивам у сећање почетак осамдесетих година прошлог века када одлазим недељом у моравачки храм и на служби међу малобројним верницима у нашој цркви и песник Милован Данојлић. Обучен скромно и увек са кожном торбом преко рамена, у којој је била по нека књига, свеска и листови куцаног текста. Долазио је увек пешице и по киши и лошем времену са штапом у руци, пешачећи 4-5 км од своје куће. И у периодима када борави у иностранству шаље новчане прилоге моравачкој цркви. У Поатјеу са супругом иде недељом у православну цркву у којој служи свештеник Француз. Супруга Сања, када има времена спреми и просфоре за Литургију. Красила ге је скромност и ненаметљивост, и поред тога што је прошао свет и познавао многе значајне песнике и књижевнике широм Европе. Волео је искрено свој народ , своју земљу, свој завичај, волео је разговор са обичним људима на улици, у продавници, на пијаци, са комшијама и земљацима у селу. Тугује и жали због пропасти српског села, због празних кућа и сеоских школа, због свих недаћа и страдања која сналазе наш православни род. Пријатељ и сабрат по перу песник Матија Бећковић описујући личност Милована Данојлића каже: Никад нисам чуо ни видео Човека који се толико стидео А што је најлепше од свега у свему Стидео се због оног најбољег у њему И од свих људи што сам познавао Најбрже се он извињавао И да је правде сад би на ту тему Требало да се сви извине њему У последњој збирци у песми Нека дође Милован Данојлић овако пева: Нек дође, нека сване Дан изван календара, Нека гране из ране Која нема видара, Нек плане из незнане Долине, из шевара, На све четири стране Да завлада ред без редара Дошао је тај дан изван календара који је очекивао и за који се припремио, мирно и спокојно окружен љубављу најмилијих, преселио се из овог пролазног света у онај непролазни. Милован Данојлић биће сахрањен у Ивановцима на Камаљу покрај својих родитеља, западно од храма Св. Николе. Уснулом слуги Божијем Миловану нека је вечан и блажен покој у Царству Небеском. протојереј Светолик М.
Слава Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу
“Добар бој си војевао, мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.“ Славни делатељ побожности, богопримац у страдању, поучен од Бога а поучавајући све нас пуних 17 векова, сабравши у себи руковет врлина, сабрао је и овог 23. новембра свештенство и народ Божији да заблагодаре Богу кроз његово мучеништво и победоносно страдање прослављајући храмовну славу – сећање на мучење Светог Георгија. Свету Литургију служио је Архијерејски намесник ужички Милош Босић уз саслуживање старешине Храма Светог апостола и јеванђелисте Марка протојереја – ставрофора Милића Драговића, протојереја – ставрофора Зорана Јанковића, протојереја – ставрофора Ивана Деспића, старешине Храма Светог цара Константина и царице Јелене из Пожеге протојереја Боже Главоњића, старешине Храма Преображења Господњег на Златибору протојереја Дејана Војисављевића, протојереја Давида Селаковића, старешине Храма Светог архангела Гаврила у Севојну протонамесника Владимира Кораћа, старешине Храма Светог кнеза Лазара на Љубићу Бојана Сујића, старешине Храма у Чајетини протонамесника Петра Лазића, старешине Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу протојереја Владимира Дуканца, ђакона из Пожеге Дарка Глукчевића и ђакона ужичких Милана Босића и Бојана Мијаиловића. Сабраном народу се обратио отац Милош Босић беседом о животу и победеносном страдању Светог Георгија, честитајући славу братству храма и парохијанима. После Свете Литургије припремљена је трпеза љубави, уз захвалност коју је званицама упутио старешина храма о. Владимир Дуканац. Ђакон Бојан Мијаиловић
Крсна слава Епископа жичког Г. Јустина
Празник Сабора Светог архангела Михаила протекао је торжествено у Светосавском храму у Краљеву, а повод је био прослава крсне славе Његовог Пресовештенства Епископа жичког Г. Јустина. Евхаристијским слављем началствовао је Епископ Јустин, а саслуживали су игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрит Дамјан (Цветковић) секретар ЕУО-а, архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког, Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, протосинђел Стефан (Чкоњевић), игуман Манастира Згодачице, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј Иван Радовановић, епархијски благајник, парох атенички протојереј Александар Грујовић, као и братство нашег храма. У литургијском свештенодејству праћеном торжественим појањем певнице, присуству монаштва, свештенства и верног народа, као и невидљивом пратњом анђелских хорова, принети су часни Дарови којима смо се потом причестили сједињујући се са Господом Христом и једни са другима у заједници свих Светих који чине Цркву Божију. По благослову Епископа, беседио је архимандрит Тихон. Он је Епископу пожелео срећну славу и молитвено заступништво часних небеских сила. У наставку беседе, истакао је литургијски контекст крсне славе, који нам данас постаје посебно јасан када се славски дарови – колач и жито, приносе у склопу евхаристијског славља. То је богословски и историографски најбоље сведочанство о етосу српског обичаја крсне славе – она је најпре израз литургијског искуства народа. О томе сведоче хлеб и вино, као и молитвено помињање уснулих предака, које подсећа на литургијски анамнесис/помен свих наших ближњих који чекају Васкрсење мртвих. Након резања славског колача и освећења жита, Епископу је славу честитао и протојереј-ставрофор Љубинко Костић, пожелевши му да уз помоћ небеских сила на многа љета руководи нашу Епархију у славу Господа и Цркве Божије. У наставку је уприличено славско послужење на коме је Епископ Јустин угостио све присутне. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Епископ Јустин доделио Орден Светог Симона Монаха краљевачкој болници “Студеница“
Данас када Света Саборна и апостолска Црква слави Светог Нектарије Егинског Чудотворца служена је Света Архијерејска Литургија у параклису болнице Здравственог центра “Студеница“ – који је посвећен Светом Нектарију. Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење: архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића и старешине болничког параклиса протојереја-ставрофора Мирослава Јаковљевића, као и ђакона Стефана Симића. У радости данашњег празника, велики број верника је приступио Светом Причешћу, а међу њима и велики број здраствених радника, лекара и сестара. У току Литургије Владика Јустин је поменуо у молитви директора Здраственог центра “Студеница“ др Зорана Мрвића, болничко особље и болеснике, као и уснуле лекаре и медицинско особље који су дали животе у борби против пандемије вируса ковида који је погодио човечанство. Након ломљења славског колача Епископ Јустин се обратио присутном народу пригодном беседом, осврнувши се на лик и дело Светог Нектарија. На крају је Владика Јустин за несебичну жртву и труд према лечењу народу Рашког округа доделио Здравственом центру “Студеница“ највише одликовање Епархије жичке – Орден Светог Симона Монаха. Одликовање је испред свих запослених примио директор г. др Зоран Мрвић. По завршетку Свете Литургије приступило се трпези љубави коју су приредили старешина параклиса о. Мирослав Јаковљевић и Здравствени центар “Студеница“. Вероучетељ Петар Ђерковић
Тај дивни Божји свет
Учећи од животиња… Током протеклих часова верске наставе, ученици Прве ош краља Петра II из Ужица, осврнули су се на веома важну тему свакодневнице – колико су животиње битне у нашим животима. Поред саме приче о стварању света, где у плејади стваралачких чуда имамо и дане у којима су створене животиње, ученици су пронашли низ занимљивих прича из којих су могли да закључе шта све можемо да научимо од тих дивних Божјих створења. На самом почетку радионице, ученици су нацртали себе са омиљеном животињом, да ли је то љубимац или нека животиња коју воле, а да је нису ни видели, то је остао њихов избор. Након низа подигнутих руку, где је свако дете желело да исприча своју анегдоту са љубимцем, кренули смо са првом причом преузетом из часописа Светосавско Звонце, „Прича о љубави“ Радмиле Мишев. Могли смо уочити особине главног јунака, пса, колико има саосећања, емпатије и љубави према једној девојчици. У размишљање нас је увела и прича „Опроштај“, у којој се помињу савети оца Јустина Поповића дате монахињи Параскеви. Монахиња је прутићем истукла једно мало штене звано Тигар, а када је порастао увек је памтио тај њен гест. Старац Јустин јој саветује: „иди и сасвим искрено и из срца затражи опроштај од Тигра.“ Можемо и претпоставити каква је промена уследила. Богат низ занимљивих и поучних причи имамо преузете из живота светитеља, који су захваљујући свом богоугодном, чистом и молитвеном животу били блиски са свима и могли да разумеју сва Божја створења и људе и животиње и биљке. Такав је био Свети Герасим Јордански о коме су ученици погледали кратак филм -https://podviznickaslova.wordpress.com/2018/02/08/sveti-gerasim-i-lav/ У наставку активности ђаци су правили пано са животињама и особинама које људи поседују. Изнад сваке животиње могле су се прочитати и њене карактеристике – мудар као сова, веран као пас, памти као слон… А онда смо застали пред неверовантом причом анимираног цртаћа о пчелама Bee Movie (https://www.youtube.com/watch?v=VONRQMx78YI&ab_channel=AnimationTrailers). Могли смо уочити толику међузависност сви живих бића на планети. У овом контексту могли смо и схватити важност пчелињег воска у богослужбеној употреби и зашто се баш восак користи за израду свећа. Низ наших прича о васпитној улози животиња биће настављен причама о Светом Серафиму Саровском и његовом пријатељству са медведом; о историји настанка назива Голубац и шта симболише животиња голуб, нарочито у причи о Нојевој барци са маслиновом гранчицом. За крај радионице ученици су у облачићима писали особине којима нас животиње уче и свакако за препоруку нам оставили веома значајну причу о псу и човеку – https://www.youtube.com/watch?v=NiZ39B6x6ks&ab_channel=%D0%9F%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%99%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%98%D0%B8-PrijateljBo%C5%BEiji Вероучитељ Ненад Вукајловић
Катихета Бранислав Илић, Божићни пост – у сусрет Богомладенцу
Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! – Јер Он се прослави. (Прва песма Божићног канона) Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу. Свети Василије Велики вели: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮКако би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради. Уместо закључка:Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса ХристаНебо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу.(Прва литијска стихира)Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је Мајка Створитеља сад. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце а свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње) Бранислав Илић, катихета *Објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар, 2016. године.
Епископ Јустин: Свети Јован Златоусти је светило васељене
У суботу, 26. новембра, на празник Светог Јована Златоустог, Његово Преосвештенство Епископ жички господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Епископу су саслуживали: архимандрит Дамјан (Цветковић) секретар ЕУО-а, протојереји-ставрофои Мирослав Јаковљевић, протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Радоја Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић,као и ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. На самом крају евхаристијског славља Његово Преосвештенство је поучио верни народ рекавши: – О великом светитељу тешко је говорити, јер речи о њему у сами свет не би могле да стану. Сва његова дела, сви списи, сва борба, сви подвизи, читав опус и његова личност не могу да стану у реч. Свети Јован се одувек гнушао незнабоштва, а Господ Милостиви посадио је у душу његову љубав према самом Богу. Иметак који је његова мајка за живота очувала, светитељ је након њене смрти раздао невољнима и ништима, и слободан отишао да служи Господу. Иако је његов живот био скопчан са многим невољама и потешкоћама које изазива непомјаник рода људскога, Свети Јован Златоусти је остао достојан имена Христовога и постао светило васељене, као земаљски анђео и небески човек. Такође, Владика је позвао верни народ на читање житија светих, не би ли смо се сви ми тако, ближе упознали са животом овог светитеља. Честитао је и пожелео благослов Божији верницима који овај дан прослављају као своју крсну славу. Вероучитељ Дејан Драмићанин
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Свети Нектарије Егински – праведни Јов ХХ века“
Када се помене име светог Нектарија Егинског, прво што падне нам падне на ум су његова чуда. Хиљаде људи широм васељене победили су рак и друге опаке болести благодарећи молитвама св. Нектарија. Међутим, оно што нам је мање познато су тешка искушења која је овај светитељ из прошлог века стрпљиво и без роптања подносио до краја свог живота на земљи. По јуначкој борби са различитим искушењима, у којој ни за тренутак није изгубио веру и наду на Господа, Свети Нектарије се може упоредити са праведним Јовом. О животу овог светитеља прошле године је снимљен играни филм Човек Божији у режији Јелене Поповић. Да кренемо редом. Свети Нектарије Егински родио се 1846. године у Тракији као Атанасије. Радио је као шегрт у трговини свога рођака, но тај посао га није интересовао. Млади Атанасије чезнуо је за духовним животом и науком. Стога, одлази на острво Хиос, где у манастиру прима монашки постриг и најпре добија име Лазар, а као јерођакон Нектарије. Високо богословско образовање стиче у Атини, а након студија одлази у Александрију у Египат, где постаје архимандрит и секретар патријарха Софронија. Убрзо затим постаје и епископ Пентапољски. Kao епископ био је прави пример ,,Доброг пастира“: својим врлинама, трудом и залагањем епископ Нектарије је задобио велику љубав и поверење народа. По речима савременика, био је попут светионика који ,,свима светлољубцима сија светлошћу еванђелске истине и врлине“. Но, како кажу древни Римљани, завист је сенка славе (Invidia gloriae umbra est). Видевши да је Нектарије стекао велику популарност, претентденти на патријаршијски трон оклеветали су га код патријарха: причали су му да се Нектарије спрема да искористи народно поштовање како би постао нови патријарх. Узалуд је Нектарије покушавао да докаже своју невиност. Патријарх га је без суда и саслушања лишио дужности епископа и наредио му да напусти територију Александријске патријаршије. Нектарије је сада био без средстава за живот, јер је све што је имао у Египту разделио сиротињи и употребио за штампање душекорисних књига. Иако је имао могућност да се са народом одвоји од званичне Цркве од које је претрпео неправду и оснује своју Цркву, Нектарије то није учинио. Препустио је себе Божијем промислу, а клеветницима рекао да ће ,,примити правду у дан у који буде хтео Господ.“ Протеран на правди Бога, без крова и крува, Нектарије одлази у Атину. Ни Свети Синод Грчке Цркве није имао разумевања за њега. Факултетски образованог епископа, Синод одређује за путујућег проповедника у Евијском срезу (на Евији, где се данас налази познато летовалиште и бања). Међутим, он је то прихватио без сујете, са смирењем и своју дужност обавља предано. Његово име се брзо прочуло у грчком народу, те је и овде задобио љубав народа какву је имао у Египту. После годину дана, Синод га поставља за начелника једне Атинске Богословије. На овом положају, Нектарије је дословно испунио задатак од Господа: ,,Који хоће да буде први међу вама нека буде слуга свима“(Мк 10:44). Устајао је пре свих, помагао тајно и сиромашне ђаке и друге сиромахе, не заборављајући ни острво Хиос, на коме је некад службовао и примио ангелски образ и ђаконски чин. Особито се старао о школи у којој је некад био учитељ, као и о свом манастиру са којим је био у сталној вези. Ученике није васпитавао влашћу и применом принуде, него љубављу и буђењем стида. Као академски образован богослов и управник, није се либио ни најтежих послова: у одсуству болесног домара, вршио је поправке, чистио тоалете и подове, како би ономе сачувао радно место. Толика је била његова солидарност са свима. Ни ту светитеља нису оставили на миру. Поједине колеге су у његовом аскетизму и молитвољубљу, видели назадност и називали га ретроградним. На ове оптужбе светитељ је одговарао љубављу, постом и молитвом. Године 1904. оснива манастир на запустелом острву Егини, и посвећује га Живоначалној Тројици. Четири године потом, даје оставку на место ректора и прелази у манастир. Као и свуда, Свети Нектарије је и овде бивао пример свима. Сестринство манастира га је веома поштовало и волело, чувајући га као мало воде на длану. Напоредо са писањем књига и химни у част Пресвете Тројице и Мајке Божије (од којих је најпознатија Αγνη Παρθενε), свети је обављао и физичке послове на економији манастира. Мноштво верних, и са Егине и ван ње, скупљало се у манастир да учествује на богослужењима Светитељевим, слушајући његове проповеди и тражећи од њега духовног савета. Прости народ брзо је осетио да се овде не ради о обичном свештенослужитељу, него о истинском човеку Божјем. Овде га је Бог први пут прославио даром чудотворства: светитељевим молитвама два пута је пала киша у време суше, једна девојка исцељена од болести, а друга од ђавоиманости. За време Првог Светског рата, чудесно је умножио храну у манастиру, тако да је и без прављења залиха било довољно и за њих и за ратне избеглице. Но, ни у манастиру светитељ није био поштеђен од искушења и клевета. Нека жена која је живела блудно, а чија је ћерка била у сестринству на Егини, оклеветала је светитеља за нечастан однос са њеном кћерком. Током истражног поступка, Свети је више пута вербално нападан и вређан од стране судије али и црквених лица. Он је и сада ћутао и стрпљиво чекао резултат истраге. На крају, гинеколошки налази су потврдили да је девојка потпуно чедна и да никаквог недозвољеног односа није било. Свети Нектарије молио се Господу да опрости грех поменутом судији и желео је лично да се измири с њим, но судија умире у болници након пет дана. Претрпевши све оптужбе и увреде, свети је годину и по дана пред своју телесну смрт понео још један крст: болест тела. Оболео је од рака простате , али никоме о томе није желео да прича. И тада му је више стало до молитве и сестринства него до себе. Предвидео је своју смрт и благословио манастир последњи пут пре него што ће отићи на лечење у атинску болницу. Након два месеца проведена у болници Свети Нектарије се упокојио 9. новембра 1920. године , у 74. години живота. Искуство Свете Цркве обилује сведочанствима о његовим чудесима и чудесним јављањима, о чему су написане бројне књиге. Ако мислимо да је дуготрпљење праведнога Јова,
Литургијски обележено 38 година од рукоположења у свештенички чин Епископа жичког Јустина
Обележавање годишњица значајних догађаја у животу свештенослужитеља јесте подсетник на положене завете и својеврсна ретроспектива свега проживљеног кроз године које се броје од тог тренутка. Управо је зато прослављањем Светог Краља Стефана Дечанског, литургијским славословљем у Манастиру Благовештење кабларско, обележено 38 година од рукоположења у свештенички чин епископа жичког Јустина у Манастиру Дечани, 1984. године. Уз монашко појање сестринства овог манастира и присуство верног народа, празник је прослављен у духу монашке радости и благодарности Господу и Светом Стефану Дечанском за све дарове и заступништво. Из канцеларије Епископа
Слава Храма Светога принца Урошице Мироточивог у Ариљу
У дану када се широм Србадије слави дан Светога Краља Стефана Дечанског, литургијска заједница у Ариљу слави и његовог брата од стрица, Светог Урошицу Мироточивог, млађег сина Светог Краља Драгутина. Његове мошти су по предању чуване у Храму Светог Ахилија, али су услед освајачких похoда однете некуда преко Дрине, и данас о њима не знамо ништа. Но то нас није спречило да му саградимо параклис, у порти ахилијевског храма, и да га славимо као нашег заштитника, покровитеља, молитвеног оца и заступника. Празнично вечерње су служили протојереј Драган Стевић, архијерејски намесник пожешко-ариљски, јереј Александар Каранац, парох брековачки и јереј Бојан Милошевић, старешина нашега храма. На крају вечерње беседом се обратио отац Александар, честитајући славу нашој литургијској заједници. Говорећи о подвизима светитеља, подсетио нас је да смо сви позвани на светост. Светом Литургијом началствовао је прота Драган уз саслужење оца Бојана, протонамесника Несторовић Дарка и ђакона Срећковић Ненада. У беседи отац Дарко је рекао да је данашња слава, као и све остале, наше славље због тога што је један човек, један од нас, рођен као и ми од оца и мајке, са свим жељама, потребама, слабостима људске природе, достигао меру раста Христова и постао светац. Због тога и ми морамо бити свесни да је и нама дато да исто постигнемо, и то само од нас зависи. Свети принц је био краљевић и имао је на располагању сва блага овога света и могућност да удовољи свим својим слабостима, али се он уздигао изнад тога и победио смртност, поставши пример живота свима нама и након 724 године од упокојења. Овај најмлађи храм у Ариљу полако постаје место у које се са радошћу срца сабирамо и поштовање његовог заштитника из године у годину све је веће у нашем месту. На крају, славље смо наставили у нашој трпезарији, за трпезом љубави, коју су припремили наши парохијани. Братство храма
Уснуо у Господу песник Милован Данојлић (1937-2022)
У среду 23/10. новембра 2022. у раним јутарњим часовима у болници у Поатјеу, након краће болести, упокојио се у Господу српски песник, преводилац, есејиста, књижевник, академик Милован Данојлић. Утрну све што рекох… У теби, светлости блага, Нек премрем, као мушица, нек нестанем, без трага, Чиста њиво небеса-и ти рађаш, такође, Онда кад све прецвета, када летина прође. Нема краја ван тебе, у теби смрт је давање Где се добија све за мало и за најмање. (из песме Новембарска) Милован Данојлић је рођен 3. јула 1937. у селу Ивановцима код Љига у качерском крају Шумадије. У шеснаестој години одлази из родитељске куће у Београд где је, издржавајући себе, положио велику матуру и дипломирао на Филолошком факултету (Француски језик и књижевност). Прву збирку песама Урођенички псалми објавио 1957, одонда штампао преко двадесет збирки лирских и дечијих песама, тридесетак књига приповедне и есејистичке прозе, као и двадесетак књига препева са разних језика(француског, енглеског, руског…), последња збирка песама Исповест на тргу изашла из штампе ове 2022. Путовао по многим земљама, поред Београда дуже боравио у Паризу, Њујорку, Лондону, Риму, Минхену, Чикагу, Екс-ан-Провансу, Загребу, да би се 1984, трајно настанио у Француској, најпре у Паризу, а онда у Поатјеу, где је радио на Универзитету као лектор за српскохрватски језик. Отац двоје деце, ожењен професорком Сањом Бошковић. Добитник бројних књижевних награда и признања, члан САНУ и председник Управног одбора СКЗ. Од ПСАЛАМА до ИСПОВЕСТИ, Милован Данојлић оставља неизбрисив траг у српској књижевности и култури. Сваке године током летњих месеци од маја до септембра Милован Данојлић боравио је у свом родном селу у кући коју је изградио на свом имању. Као ретко ко волео је свој родни крај и увек му се враћао, у својим лирским и прозним делима углавном је писао о родном крају,; „завичај каква љута мука духу“ негде је записао. На имању Данојлића, на брду Камаљ изнад малог сеоског гробља и гробова својих родитеља подигао је 2000.г. невелик храм посвећен Св. оцу Николају мирликијском, крсној слави Данојлића. Редовно је слао родитељима новац, када и колико је могао, по њиховом упокојењу у кући је пронашао тај новац , који је његова мајка сачувала и није потрошила, тада је одлучио да тим новцем почне градњу цркве недалеко од места где су родитељи сахрањени. Храм је освећен 8.августа 2001.г. по благослову тадашњег Епископа жичког Г. Стефана, освећење је извршио викарни Епископ хвостански Атанасије (Ракита)са свештеницима уз присуство председника државе г-дина Војислава Коштунице, мештана и бројних гостију, том приликом ктитору храма уручен је Орден Св. Саве. Милован Данојлић је за собом оставио бројна књижевна дела и један је од највећих српских писаца друге половине ХХ и почетка ХХI века , али ће у историји наше Цркве остати упамћен и као ктитор једног храма у којем ће се славити и прослављати име Божије. И у најгорим временима за време комунистичке власти у нашој земљи он се није одрицао своје православне хришћанске вере. Призивам у сећање почетак осамдесетих година прошлог века када одлазим недељом у моравачки храм и на служби међу малобројним верницима у нашој цркви и песник Милован Данојлић. Обучен скромно и увек са кожном торбом преко рамена, у којој је била по нека књига, свеска и листови куцаног текста. Долазио је увек пешице и по киши и лошем времену са штапом у руци, пешачећи 4-5 км од своје куће. И у периодима када борави у иностранству шаље новчане прилоге моравачкој цркви. У Поатјеу са супругом иде недељом у православну цркву у којој служи свештеник Француз. Супруга Сања, када има времена спреми и просфоре за Литургију. Красила ге је скромност и ненаметљивост, и поред тога што је прошао свет и познавао многе значајне песнике и књижевнике широм Европе. Волео је искрено свој народ , своју земљу, свој завичај, волео је разговор са обичним људима на улици, у продавници, на пијаци, са комшијама и земљацима у селу. Тугује и жали због пропасти српског села, због празних кућа и сеоских школа, због свих недаћа и страдања која сналазе наш православни род. Пријатељ и сабрат по перу песник Матија Бећковић описујући личност Милована Данојлића каже: Никад нисам чуо ни видео Човека који се толико стидео А што је најлепше од свега у свему Стидео се због оног најбољег у њему И од свих људи што сам познавао Најбрже се он извињавао И да је правде сад би на ту тему Требало да се сви извине њему У последњој збирци у песми Нека дође Милован Данојлић овако пева: Нек дође, нека сване Дан изван календара, Нека гране из ране Која нема видара, Нек плане из незнане Долине, из шевара, На све четири стране Да завлада ред без редара Дошао је тај дан изван календара који је очекивао и за који се припремио, мирно и спокојно окружен љубављу најмилијих, преселио се из овог пролазног света у онај непролазни. Милован Данојлић биће сахрањен у Ивановцима на Камаљу покрај својих родитеља, западно од храма Св. Николе. Уснулом слуги Божијем Миловану нека је вечан и блажен покој у Царству Небеском. протојереј Светолик М.
Слава Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу
“Добар бој си војевао, мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.“ Славни делатељ побожности, богопримац у страдању, поучен од Бога а поучавајући све нас пуних 17 векова, сабравши у себи руковет врлина, сабрао је и овог 23. новембра свештенство и народ Божији да заблагодаре Богу кроз његово мучеништво и победоносно страдање прослављајући храмовну славу – сећање на мучење Светог Георгија. Свету Литургију служио је Архијерејски намесник ужички Милош Босић уз саслуживање старешине Храма Светог апостола и јеванђелисте Марка протојереја – ставрофора Милића Драговића, протојереја – ставрофора Зорана Јанковића, протојереја – ставрофора Ивана Деспића, старешине Храма Светог цара Константина и царице Јелене из Пожеге протојереја Боже Главоњића, старешине Храма Преображења Господњег на Златибору протојереја Дејана Војисављевића, протојереја Давида Селаковића, старешине Храма Светог архангела Гаврила у Севојну протонамесника Владимира Кораћа, старешине Храма Светог кнеза Лазара на Љубићу Бојана Сујића, старешине Храма у Чајетини протонамесника Петра Лазића, старешине Храма Светог великомученика Георгија у Ужицу протојереја Владимира Дуканца, ђакона из Пожеге Дарка Глукчевића и ђакона ужичких Милана Босића и Бојана Мијаиловића. Сабраном народу се обратио отац Милош Босић беседом о животу и победеносном страдању Светог Георгија, честитајући славу братству храма и парохијанима. После Свете Литургије припремљена је трпеза љубави, уз захвалност коју је званицама упутио старешина храма о. Владимир Дуканац. Ђакон Бојан Мијаиловић
Крсна слава Епископа жичког Г. Јустина
Празник Сабора Светог архангела Михаила протекао је торжествено у Светосавском храму у Краљеву, а повод је био прослава крсне славе Његовог Пресовештенства Епископа жичког Г. Јустина. Евхаристијским слављем началствовао је Епископ Јустин, а саслуживали су игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрит Дамјан (Цветковић) секретар ЕУО-а, архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког, Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, протосинђел Стефан (Чкоњевић), игуман Манастира Згодачице, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј Иван Радовановић, епархијски благајник, парох атенички протојереј Александар Грујовић, као и братство нашег храма. У литургијском свештенодејству праћеном торжественим појањем певнице, присуству монаштва, свештенства и верног народа, као и невидљивом пратњом анђелских хорова, принети су часни Дарови којима смо се потом причестили сједињујући се са Господом Христом и једни са другима у заједници свих Светих који чине Цркву Божију. По благослову Епископа, беседио је архимандрит Тихон. Он је Епископу пожелео срећну славу и молитвено заступништво часних небеских сила. У наставку беседе, истакао је литургијски контекст крсне славе, који нам данас постаје посебно јасан када се славски дарови – колач и жито, приносе у склопу евхаристијског славља. То је богословски и историографски најбоље сведочанство о етосу српског обичаја крсне славе – она је најпре израз литургијског искуства народа. О томе сведоче хлеб и вино, као и молитвено помињање уснулих предака, које подсећа на литургијски анамнесис/помен свих наших ближњих који чекају Васкрсење мртвих. Након резања славског колача и освећења жита, Епископу је славу честитао и протојереј-ставрофор Љубинко Костић, пожелевши му да уз помоћ небеских сила на многа љета руководи нашу Епархију у славу Господа и Цркве Божије. У наставку је уприличено славско послужење на коме је Епископ Јустин угостио све присутне. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Епископ Јустин доделио Орден Светог Симона Монаха краљевачкој болници “Студеница“
Данас када Света Саборна и апостолска Црква слави Светог Нектарије Егинског Чудотворца служена је Света Архијерејска Литургија у параклису болнице Здравственог центра “Студеница“ – који је посвећен Светом Нектарију. Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење: архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића и старешине болничког параклиса протојереја-ставрофора Мирослава Јаковљевића, као и ђакона Стефана Симића. У радости данашњег празника, велики број верника је приступио Светом Причешћу, а међу њима и велики број здраствених радника, лекара и сестара. У току Литургије Владика Јустин је поменуо у молитви директора Здраственог центра “Студеница“ др Зорана Мрвића, болничко особље и болеснике, као и уснуле лекаре и медицинско особље који су дали животе у борби против пандемије вируса ковида који је погодио човечанство. Након ломљења славског колача Епископ Јустин се обратио присутном народу пригодном беседом, осврнувши се на лик и дело Светог Нектарија. На крају је Владика Јустин за несебичну жртву и труд према лечењу народу Рашког округа доделио Здравственом центру “Студеница“ највише одликовање Епархије жичке – Орден Светог Симона Монаха. Одликовање је испред свих запослених примио директор г. др Зоран Мрвић. По завршетку Свете Литургије приступило се трпези љубави коју су приредили старешина параклиса о. Мирослав Јаковљевић и Здравствени центар “Студеница“. Вероучетељ Петар Ђерковић
Тај дивни Божји свет
Учећи од животиња… Током протеклих часова верске наставе, ученици Прве ош краља Петра II из Ужица, осврнули су се на веома важну тему свакодневнице – колико су животиње битне у нашим животима. Поред саме приче о стварању света, где у плејади стваралачких чуда имамо и дане у којима су створене животиње, ученици су пронашли низ занимљивих прича из којих су могли да закључе шта све можемо да научимо од тих дивних Божјих створења. На самом почетку радионице, ученици су нацртали себе са омиљеном животињом, да ли је то љубимац или нека животиња коју воле, а да је нису ни видели, то је остао њихов избор. Након низа подигнутих руку, где је свако дете желело да исприча своју анегдоту са љубимцем, кренули смо са првом причом преузетом из часописа Светосавско Звонце, „Прича о љубави“ Радмиле Мишев. Могли смо уочити особине главног јунака, пса, колико има саосећања, емпатије и љубави према једној девојчици. У размишљање нас је увела и прича „Опроштај“, у којој се помињу савети оца Јустина Поповића дате монахињи Параскеви. Монахиња је прутићем истукла једно мало штене звано Тигар, а када је порастао увек је памтио тај њен гест. Старац Јустин јој саветује: „иди и сасвим искрено и из срца затражи опроштај од Тигра.“ Можемо и претпоставити каква је промена уследила. Богат низ занимљивих и поучних причи имамо преузете из живота светитеља, који су захваљујући свом богоугодном, чистом и молитвеном животу били блиски са свима и могли да разумеју сва Божја створења и људе и животиње и биљке. Такав је био Свети Герасим Јордански о коме су ученици погледали кратак филм -https://podviznickaslova.wordpress.com/2018/02/08/sveti-gerasim-i-lav/ У наставку активности ђаци су правили пано са животињама и особинама које људи поседују. Изнад сваке животиње могле су се прочитати и њене карактеристике – мудар као сова, веран као пас, памти као слон… А онда смо застали пред неверовантом причом анимираног цртаћа о пчелама Bee Movie (https://www.youtube.com/watch?v=VONRQMx78YI&ab_channel=AnimationTrailers). Могли смо уочити толику међузависност сви живих бића на планети. У овом контексту могли смо и схватити важност пчелињег воска у богослужбеној употреби и зашто се баш восак користи за израду свећа. Низ наших прича о васпитној улози животиња биће настављен причама о Светом Серафиму Саровском и његовом пријатељству са медведом; о историји настанка назива Голубац и шта симболише животиња голуб, нарочито у причи о Нојевој барци са маслиновом гранчицом. За крај радионице ученици су у облачићима писали особине којима нас животиње уче и свакако за препоруку нам оставили веома значајну причу о псу и човеку – https://www.youtube.com/watch?v=NiZ39B6x6ks&ab_channel=%D0%9F%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%99%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%98%D0%B8-PrijateljBo%C5%BEiji Вероучитељ Ненад Вукајловић