Author name: Filip

У Недељу по Воздвижењу Часнога Крста, 28. септембра 2025. у  Храму посвећеном Светом Сави у Краљеву, служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Господин Јустин, уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, као и братства овога храма. У својој архипастирској беседи, Митрополит Јустин је подсетио верни народ да је највећи дар човечанству Часни Крст Господњи. Крст је наша потпора, сила и благодат, њиме се освећује све што нам је дато. Зато је важно да у свему призивамо име Божије и да свој живот усагласимо са Крстом Христовим. У овоме свету крст је за неке лудост, али за нас је знак спасења. Господ је једном за свагда пошао на Голготу ради свих нас, и опет нас непрестано позива да дођемо к њему сви који смо уморни и натоварени, и Он ће нас одморити. Он никога не одбацује, него све призива, јер сви смо ми Његова творевина, истакао је владика Јустин. На крају беседе, митрополит је позвао све присутне да своју веру потврђују делима, а не само именом, јер то што се називамо хришћанима није довољно. Потребно је да вршимо смотру над собом, да у свакодневном животу сведочимо веру, јер крст Христов нас води у живот вечни. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Светој Литургији присуствовао је велики број верника који су се заједно са својим Архипастиром и свештенством сабрали око Часне Трпезе, благодарећи Богу за дар Крста и за Његову силу која спасава. Душан Дуњић, дипл. теолог и мастер инж. инф.

На празник Воздвижења Часнога Крста 27. септембра 2025. године, Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Г. Јустин у Манастиру Вујну уз саслуживање игумана вујанске светиње архимандрита Саве (Илића), сабрата манастира јеромонаха Авакума (Проковића), као и ђакона Стефана Симића. Након прочитаног одељка из Светог Јеванђеља по Јовану, Владика се обратио пастирским словом верном народу говорећи најпре о историјском догађају проналаска Часног Крста за време царице Јелене, а потом и о значају Крста Христовог у духовном смислу. Данашњи празник има радосни карактер, али је установила пост јер се сећамо страдања Христовог на Крсту, преко кога долази спасење и победа. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. После Причешћа и Свете Литургије, Владика је одслужио помен свом брату по телу протојереју Дејану Стефановићу. Потом је уследило послужење за све присутне у манастирској трпезарији. Братство Манастира Вујан

Седиште Епархије жичке, једне од првих по својој старини и значају у нашој Помесној Цркви, данас се налази у Краљеву, при овдашњем Саборном храму Спаљивања моштију Светога Саве. Будући да је ова светиња млађег датума (навршило се тек нешто више од 30 година од почетка њене изградње и још увек се налази у фази радова), ми ћемо своју пажњу усмерити на један други краљевачки храм (не заборављајући ни овај првопоменути), који је до изградње краљевачког Светосавског храма имао улогу и звање саборног. У питању је храм Свете Тројице, данас најстарија православна богомоља у граду на Ибру. О историји овога храма могло се до сада дознати у бројним списима и записима, расутим међу корицама различитих штива. Међутим, благодарећи учености и труду др Драгољуба Даниловића, историчара и осведоченог пријатеља Цркве, сав досадашњи живот ове светиње је сабран и објављен 2024. године у капиталној монографији под називом „Црква Свете Тројице у Краљеву“, а  поводом два века њеног постојања. У наставку ћемо, користећи се сазнањима из овог дела, али и из других извора, покушати да представимо богату повест Светотројичне цркве у Краљеву. У Првом и Другом српском устанку Карановац (тако се овај град звао до 1882. године када је у част крунисања Милана Обреновића у манастиру Жичи понео данашњи назив; прим. прир.) је био место великих борби и устаничких победа. Током тог периода па све до краја Српске револуције (1835. године)  он се од паланке постепено развијао у уређени и важан трговачко-занатски центар Кнежевине Србије. У томе је нарочито била важна улога цркве Свете Тројице, која је изграђена између 1822. и 1824. године. Подизање овога храма спада у један од почетних ктиторских подухвата књаза Милоша Обреновића. Дело Јоакима Вујића „Путешествије по Сербији“ је један од најважнијих извора за почетак изградње цркве Свете Тројице у Карановцу. Вујић је први пут стигао у Србију 1823. године, а потом је 1826. године на позив књаза Милоша Обреновића поново пропутовао Србијом. На источној страни Карановца путописац је запазио камену цркву, посвећену Светој Тројици. Вујић је навео податак о 7.000,00 гроша које је књаз Милош доделио за изградњу цркве, сматрајући да он није једини ктитор. Место на којем је подигнута карановачка црква имало је своју посебну симболику. Наиме, ту, у Старој чаршији, књаз Милош је у Другом српском устанку успео да натера Турке да се предају и положе оружје. Такође, ово место је подсећало и на смрт знаменитог драгачевског војводе Милића Радовића који је убијен управо по наређењу књаза Милоша. Његов гроб налази се у порти овог храма. Изградњу Саборне цркве у Краљеву прати и једна легенда, сачувана у Летопису цркве. У горњем делу Карановца у коме су живели Срби, била је у турско доба мала дрвена православна црква од дебелих дасака и греда. Ту је боравио кнез Милош. На месту где је кнез Милош ноћио, сањао је да има црква и да се у њој молио Богу да му помогне да би победио Турке и ослободио народ српски турског ропства. Када се пробудио, сетио се сна и рекао: „Ако Бог да, те успем да победим Турке, на овоме месту подићи ћу цркву у знак захвалности Богу“. Када је кнез Милош почео да зида цркву, наредио је да са стара црква-брвнара премести у порту нове цркве и да се у њој служи док се не сазида нова црква. Међутим осим Летописа нема других података о постојању ове цркве-брвнаре. Неимар ангажован за изградњу храма Свете Тројице и један  од најпознатијих српских градитеља у првим деценијама XIX векa био је чувени Јања Михаиловић, познат по имену Јанко, пореклом из Македоније, вероватно из Охрида. Он и хаџи Никола Ђорђевић били су ангажовани на свим градитељским пројектима у доба кнеза Милоша Обреновића. У Србији су се углавном градиле дрвене црквице, брвнаре, у чему је и сам књаз Милош учествовао. Зидање каменом карановачке цркве показује истицање репрезентативности овог храма. Иако првобитни изглед цркве није познат, честе интервенције нису измениле архитектонски пројекат. Ово је једнобродна подужна грађевина ca полукружном апсидом у источном делу и две мање бочне певнице полукружног облика. Захваљујући овоме источни део цркве има облик тролиста, што је карактеристично за моравску школу. Наос je подељен у три травеја, рашчлањен снажно истуреним пиластрима на које се ослањају ојачани лукови полуобличастог свода. У западном делу цркве налази се припрата са галеријом и двоспратним звоником. У почетку је наос био јединствен, без дрвене галерије (тј. хора). Црква првобитно није имала звоник. У Летопису цркве стоји да je 1839. године дозидан торањ, али на основу податка да је Општина настојала да се 1844. године задужи за 400 дуката са намером да се звоник подигне, његову изградњу би требало померити на ту годину. У 1827. години, на основу писма Јована Обреновића, посведочено је да је црква добила свој први иконостас. Његову израду је такође финансирао кнез Милош. Он je цркви 1826. године поклонио и једно јеванђеље на великом колу које je до данас сачувано. На значај и углед храма у Карановцу указује и то што су се, након Хатишерифа из 1830. године, у првој групи наручених звона за цркве у Србији из 1831. године налазила и она за цркву у Карановцу. Од звона за карановачку цркву једино су била скупља она која су била намењена за Саборну цркву у Београду. Од 1848. до 1860. године карановачка црква Свете Тројице имала је две парохије на којима су у првим годинама служили свештеници Димитрије Борисављевић и Василије Протић, да би од 1854. године уз свештеника Василија Протића били и јереји Јован Николајевић,  Милован Миладиновић, Јован Павловић и Милош Вујовић. Храм Свете Тројице у Карановцу је епископска црква од 1859. године. До те године седиште епископа и конзисторије било је у Чачку. Но, када је епископ Јоаникије Нешковић — Јања био премештен из Шапца у Чачак, он је мање времена проводио у Чачку а више у Карановцу, јер је оправљао манастир Жичу, што је доцније утицало да епископ ту трајно борави. У Карановцу седиште епископа је било до 1887. године, када је враћено у Чачак. Краљево је поново постало седиште епископије 1890. године за време епископа Никанора. Године 1897. седиште епископије се поново премешта у Чачак, а 1934. године, за

У периоду  од 07. до 21. септембра у  оквиру циклуса предавања “Окусите и видите јер је благ  Господ”, у Цркви Светог Марка у Ужицу  одржана су два предавања. У недељу 13. по Духовима  након вечерње службе у порти Цркве предавање на тему „Косовски завет“  одржао је Димитрије Марковић, теолог и стални стручни сарадник Одсека за апологетску мисију СПЦ. Беседи је претходила песма „Црвен цвете“ коју је анђеоским гласом отпевала Јана Марковић, као и одломак из  песме „Бој на Косову“ у извођењу младог гуслара и студента теологије Данила Томића. Говорећи присутнима о значају Косова и Метохије за Србе као и Косовског завета  г. Димитрије је на крају истакао да се Косовски Албанци неће зауставити са свим оним што су до сада добили  и да је њихов главни циљ  одузимање српских манастира и припајање  Косовској (албанској) православној Цркви. Предавање је имало и  хуманитарни карактер, а прикупљена помоћ је упућена породици Виолете Младеновић из Понеша, код Гњилана, за бушење бунара и увођење воде у кућу. На празник Рођења Мајке Божије, у недељу 15. по Духовима, у сали парохијског дома, предавање на тему: „Пресвета, Пречиста, Преблагословена“, одржао је др Здравко Пено, професор на Богословском факултету у Фочи. Професор је истакао неколико кључних појмова које треба да знамо да би на правилан начин прослављали Сина Божијег Исуса Христа и Његову Мајку Дјеву Марију. Она свој идентитет има једино у Господу Исусу Христу и у заједници са Њим, зато се у већини случајева слика заједно са Христом. Начин њеног рођења, спорови да ли је она Богородица или Христородица, ко чини Свету породицу, да ли је Богородица  наша заступница (молитвеница) или  посредница  пред Богом, када прослављамо рођендан Цркве а када се Црква  пројављује у пуном сјају само су неке од тема о којима је говорио професор Здравко. На крају је верни народ имао прилику да постави питања и добије директан одговор од уваженог професора. Ђакон Слободан Поледица

На дан када наша Света  Црква молитвено прославља Свете и праведне Јоакима и Ану, Богомизабране родитеље Пресвете Владичице наше Богородице, верни народ Прељине имао је велику духовну радост и благослов да у свом Светом храму дочека свога Архипастира, Његово Високореосвештенство Митрополита жичког г. Јустина. Свештени народ Божији сабрао се око свога Пастира на Светој Архијерејској Литургији, овом најузвишенијем евхаристијском тајинству. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић, протојереј Милорад Величковић, протојереј Војислав Рисимовић, јеромонах Авакум (Проковић), владичански ђакон Стефан Симић и ђакон милановачки Јован Тошић. Појање је узвишено и складно водио протопсалт Иван Трајковић, укрепљујући сабране богомољце у молитвеном расположењу. После чина освећења и ломљења славског колача, Митрополит Јустин се у својој надахнутој и очинској беседи обратио сабранима, призивајући благослов Божији на домове и породице верног народа. У својој архипастирској беседи, Високопреосвећени Владика је, између осталог, нагласио да је Свети и праведни Јоаким потицао из племена царскога, по лози цара Давида, а Света Ана из свештеничког племена, по лози Левијевој, од Арона првосвештеника. Из таквог благословеног сједињења родила се Пресвета Богородица, која је својим смиреним пристанком постала жива „Светиња над Светињама“, у којој се, дејством Духа Светога, оваплотио Првосвештеник добара будућих – Господ наш Исус Христос. Тако у Христу пребива пуноћа и Царства и Свештенства, јер је Он савршени Бог и савршени Човек, Спаситељ и Искупитељ рода људскога. Након причешћивања Светим Тајнама Христовим, сабрање је настављено у братској љубави и заједништву у парохијској сали, где је протојереј Никола Вучетић, заједно са својим парохијанима, припремио трпезу љубави. Тако је духовна радост овога дана обасјала сва срца верних, који су благодарили Богу за даровани благослов и за присуство свога Архипастира. Чтец Вељко Јовашевић

На нашу храмовну славу имали смо посебан благослов и част да нам у посету дође и служи Свету Евхаристију Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин, а саслуживали су игуман Манастира Згодачице протосинђел Стефан (Чкоњевић), Архијерејски намесник гружански јереј Александар Јаћовић и ђакон Стефан Симић. Благољепију богослужења допринос су дале сестре из Манастира  Благовештења, Ковиља и Вољавче, као и хор при Храму Светог Николе из Београда. Присуством су увеличали празничну радост мајор Бранко Петрић и капетан прве класе Срђан Станојев из касарне Радомир Путник из Крагујевца. После ломљења славског колача, Митрополит Јустин нас је подсетио на улогу Пресвете Богородице у историји спасења рода људског. Она се учила у храму Соломоновом, у кротости , смирењу, раду, молитви и свему ономе што је припрема да њено срце, душа и ум приме Несместивога. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Са захвалношћу и молитвеном надом да ћемо поново имати благослов да заједничаримо у Светој Литургији са нашим Архиепископом, узносимо благодарност Господу на овом дивном дану и духовном укрепљењу. Сестринство манастира

Поморавско село Врба, од свог најранијег постанка као мале насеобине, оивичене древним врбама, и само село које је стално узрастало и примало нове родове из Херцеговине, Црне Горе, Подкопаоничког краја и Старог Влаха, свој идентитет кроз веру је носило са собом. Битни догађаји који су задесили мештане села, везивани су за велике празнике из црквеног календара. Прва заветина села, био је до краја Првог светског рата, први дан Духова, а потом као сеоску славу са сабором, мештани узимају Малу Госпојину. Времена која су утицала и на Србију са свим превирањима, нису заобишла ни Врбу. После Другог светског рата, сеоска слава се светкује у мањем обиму, до крајњег исхода где пада у заборав. Од прошле године, залагањем новог пароха у Врби, јереја Ивице Тадића, иницијативу о повратку изворног облика прославе сеоске славе, најпре кроз литургијско славље, а у наставку са културно уметничким програмом и трпезом љубави и заједништва, преузимају и подржавају мештани. Овом подухвату, придружили су се и ученици наше школе, а и делатности саме школе у Врби. Ове године они су личним учешћем покушали да сачувају саборовање и сами изнели програм. Ученице осмог разреда, Невена Павловић и Петра Петковић, подсетиле су присутне на историјат села, кроз фолклорно удружење, ученици свих узраста из Ратине и Врбе приказали су осам игара из различитих крајева наше земље. Изворне и родољубиве песме су посебним певањем оставиле утисак на присутне госте и мештане. Школска задруга је имала и свој штанд, са производима које су радо сви куповали. Са жељом, да нове генерације, наставе поносно очување вредне традиције свог места, молимо се заступници нашој пред Господом, Пресветој Богородици. Вероучитељ Милан Милутиновић