
Лист Храм бр. 127, О ЉУБАВИ ПРЕМА БЛИЖЊИМА И НЕПРИЈАТЕЉИМА

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „ДОДИР“ АУТОРА ТЕОДОСИЈА ХИЛАНДАРЦА
У четвртак 29. октобра 2026. године, у присуству Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и админитратора Епархије жичке Господина Арсенија и бројног свештенства, монаштва и верног народа, у храму Светог Саве у Краљеву одржана је промоција књиге „Додир“ аутора монаха Теодосија Хиландарца. Прво се присутнима обратио господин Бошко Милосављевић, професор књижевности који је истакао да је ово дело у коме су приказане слике живота сеоских догађаја и ликова, обојено локалним говором Мачве и Подриња. Истакао је да је лепота ове књиге је у разноврсности, без хронолошке конструкције. Монах Теодосије пише о завичају, ситуацијама и људима које сви имамо око себе, пролазећи кроз живот са толико различитих момената, који се у неким тачкама укрштају. Проф. Бошко је са пуно поштовања говорио о животу, али и књижевном раду монаха Теодосија. Затим је Монах Теодосије је поздравио читаоце и захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Арсенију, Високопреподобном архимандриту Методију, игуману, и Свештеном сабору стараца Светог манастира Хиландара, као и свештенству храма Светог Саве у Краљеву на благослову да се ова промоција успешно реализује. У пратњи монаха Теодосија био је монах Николај Хиландарац.

ПРЕДСТАВЉАЊА НОВОГ БРОЈА ЧАСОПИСА ЖИЧКИ БЛАГОВЕСНИК (ОКТОБАР-ДЕЦЕМБАР 2026) НА ЛОКАЛНИМ ТВ ПРОГРАМИМА
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Г. Арсенија нови број часописа Жички благовесник представљен је на локалним тв програмима широм Епархије жичке. Број је посвећен Пресветој Богородици, а о тој теми, као и другим темама из теологије, историје, психологије, књижевности, гледаоци су могли да добију уводне информације како би при својим парохијским храмовима потражили часопис и са наведеним душекорисним темама се детаљније упознали. Сарадници часописа који су представили нови број су протојереј Александар Јевтић (Архијерејско намесништво жичко), протојереј Љубан Петровић (Архијерејско намесништво ужичко), јереј Саво Величковић (Архијерејско намесништво пожешко-ариљско), јереј Немања Тимотијевић (Архијерејско намесништво студеничко), ђакон Ненад Зекавица (Архијерејско намесништво рачанско), ђакон Милош Јелић (Архијерејско намесништво трнавско), ђакон Јован Тошић (Архијерејско намесништво таковско), ђакон Алекса Грујичић (Архијерејско намесништво моравичко).

Нови број Жичког благовесника (октобар-децембар 2026)
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Г. Арсенија изашао је из штампе нови број часописа Жички благовесник октобар-децембар 2026. Овај број је посвећен Пресветој Богородици, па тематска рубрика носи назив „Радуј се, Благодатна!“ Текст „Осврт на боравак Часног Појаса Пресвете Богородице у Србији“ протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског заменика Митрополита жичког, отвара ову рубрику. У њему се налазе важни историјски подаци везани за настанак и трајање овог Појаса кроз векове, као и протини духовни утисци са овогодишњег поклоњења у Светосавском храму у Београду. Следи текст протојереја Александра Јевтића „О необичном ауторству песме „Достојно јест“ у коме се на основу извештаја Житија за празник истоимене светогорске иконе за месец 24/11. јун износи чудесни историјат ангелског порекла ове богослужбене песме, која се надовезала на старији, светопророчки инспирисан текст „Честњејшују“, о чему сведоче и истраживања која је над старим литургијским рукописима вршио грчки теолог Јован Фундулис, као и западни теолози Robert F. Taft и Juan Mateos који су се бавили древним византијским рукописима сачуваним широм света. Ђакон Димитрије Радмилац у тексту о празнику Ваведења Пресвете Богородице износи мотиве који нам овај велики празник објашњавају из угла ретких јеванђелских сведочанства у којима се помиње земни живот Пресвете Богородице, из богослужбених песама, као и каснијих светоотачких тумачења. Закључује: „Овај велики празник подсећа нас да смо сви позвани да очистимо своје срце и постанемо живи храм Божији. Доводећи децу у Дом Господњи, ми их заправо предајемо у наручје Оној која нас све води ка Вечности живота у Сину Њеном.“ Новосадски катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“, у тексту „Радуј се, Невесто, Неневесна!“ са поднасловом „1400 година Благовештенског акатиста Пресвете Богородице“ описује, на основу текста Светачника који је приредио блаженопочивши Епископ жички Хризостом (Столић), историјат овог молитвеног чина (Ακαθιστος — што у преводу значи „несједална песма“) повезан са чудесним ослобођењем Цариграда од опсаде Авара и Персијанаца 626. године. Поред богословских аспеката, упућује читаоце и на богослужбени контекст настанка овог акатиста који се чита на јутарњем богослужењу, у суботу пете седмице Великог поста, које се, у манастирима служи као бденије, док се у парохијама чита у оквиру повечерја, у петак увече, исте седмице – што је пракса Грчке Цркве. Упућује на важне увиде и везу Благовештенског акатиста и Великог поста, коју је на јединствен начин објаснио проф. др Јован М. Фундулис: „Велики празник Благовести увек пада током периода Поста. То је једини велики празник који због покајног (тужног) карактера Четрдесетнице нема предпразништво ни попразништво. Управо овај недостатак треба да покрије појање акатиста, у деловима на повечерју петком и у целости у суботу пете недеље поста. Петак вече у богослужбеном смислу припада суботи, а субота и недеља су једини дани Поста у којима је допуштено празновање радосних догађаја и у које се премештају празници који падну у току седмице. Према одређеним типицима акатист се појао пет дана пре Благовести, а према неким другим, на јутрењу овог празника. Акатист је кондак Благовести, химна Оваплоћења Логоса Божјег“ (Јован М. Фундулис, Словесно богослужење, са грчког превела Драгица Тадић Папаниколау, Крагујевац, 2014, стр. 46-50). У наставку је осврт на овогодишњи боравак Појаса Пресвете Богородице у Србији, као и његов значај за побожност народа. У рубрици Са ходочашћа Вишња Костић у тексту „Егина – врт Светог Нектарија“ описује ово чудесно острво, лик и дело Светог Нектарија, као и своје утиске на основу богатог искуства као водича поклоника овом великом Божијем угоднику. Читаоце упознаје за мало познатим описима које је изнео песник Јован Дучић боравећи у току и након Првог светског рата на овом острву, мимоишавши се са Светим Нектаријем који је у то време на истом месту проводио свој мукотрпни благословени земни живот. У рубрици Светоотачке поуке налази се поука о таштини, из пера Светог Јована Касијана,богослова који је као ретко ко кроз историју спојио источњачку православну хришћанску духовност и западну систематску посвећеност пракси и теорији молитве. Говорећи о овој, данас мало познатој и схваћеној страсти, пише: „Јер, она покушава да рани војника Христова и одећом, и стаситошћу, и ходом, и гласом, и послом, и бдењима, и постовима, и молитвом, и усамљеношћу, и читањем, и знањем, и ћутљивошћу, и послушношћу, и смирењем, и добродушношћу. Као неки најопаснији подводни камен, сакривен таласима који се дижу, она изненадно доводи до страшног бродолома оне који плове при благопријатном ветру и у време у које се најмање надају.“ У рубрици Светиње Епархије жичке, јереј Бојан Мијаиловић у тексту „Црква брвнара Светог пророка Илије у Доброселици“ описује ову златиборску светињу која је на своје данашње место пренета 1821, а дело је чувених прекодринских мајстора Осаћана. У наставку износи историјат вредних утвари и богослужбених књига овог храма, животописе пароха доброселичких, као и сведочење овог богослужбеног места у данашњици. У рубрици Траговима предака, историчар Александар Марушић, из Музеја рудничко-таковског краја у Г. Милановцу, у тексту „Кнежева мајка Вишња Обреновић“ описује живот Вишње, мајке кнеза Милоша, у народу од милоште назване „баба Вишња“. У овом занимљивом животопису, читаоци могу пронаћи важне податке из историје српског народа током 19. века, животу на просторима од рудничког краја до пожешких села где се Вишња као удовица настанила и засновала нову породицу у селу Добрињи, о Манастиру Враћевшници, лику и делу књаза Милоша, као и других припадника ове знамените породице. Протојереј Александар Јевтић је приредио за овај број часописа интервју са музичарем Александром Ацом Софронијевићем, насловљен „Посвећеност музици уз захвалност и молитву“. Овде се може сазнати о професионалним почецима овог сада већ чувеног музичара, изазовима и њиховом савладавању, важности неуморног рада и заблуди коришћења пречица на путу до успеха, људима који су утицали на његов развој, животним ставовима и вредностима, као и о односу према православној вери и њеној улози на лични живот и стваралаштво. Софронијевић између осталих поучних речи поручује и: „Негујте дух, чувајте пријатељства и не дозволите да вам виртуелни свет замени стварне људске односе. Будите вредни, будите стрпљиви и верујте у свој пут.“ Рубрику Савремени изазови сачињавају два текста. Дипломирани дефектолог-олигофренолог Ана Јаковљевић и протојереј др Слободан Јаковљевић у тексту „Екранизам као изазов за савремену православну породицу“ упознају читаоце са овим недовољно познатим, а веома изазовним социокултурним феноменом везаним за доминацију дигиталних екрана у свакодневном животу, здравственим проблемима који су

Лист Храм бр. 126, ДЕЦА КАО ПРИВРЕМЕНИ ГОСТИ ИЛИ РОБОВИ РОДИТЕЉА?


Лист Храм бр. 124, ВИДОВДАН – КОНТИНУИТЕТ НЕМАЊИЋКОГ ОПРЕДЕЉЕЊА ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2026)
У сусрет световидном празнику Видовдану, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2026). Тематска празнична рубрика доноси пет текстова који из различитих углова сагладавају значај Видовдана. Текст „Светолазаревски завет као израз теодулије“ је настао као осврт на чувену књигу Светог Владике Николаја Охридског и Жичког – Српски народ као Теодул. Протојереј Александар Јевтић у овом тексту истиче да је служење било врлина којом су српски владари из светородне лозе Немањића оплемењавали свој живот и били овенчавани светитељством. Монаштво је било „матура свих осталих служби“, па је њихов пример био основа за угледање потчињенима, као и целом народу. Кнез Лазар се потписивао као и његови претходници са „раб Божији“. Овај христолошки израз био је модел који је из богослужбеног искуства пренет у свакодневни и културолошки друштвени образац. Протојереј-ставрофор Светолик Марковић у тексту „Видовдан – континуитет немањићког опредељења за Царство Небеско“ износи веома важан увид по коме чувена изрека Светог кнеза Лазара Земаљско је за малена царство, а Небеско од сад и до вјека, није случајно настала. Она је израз животног искуства и вишевековног опредељења светитеља из владарске лозе Немањића да изнад привремених овоземаљских интереса ставе искање Царства Небескога и вечног живота. То је видљиво у њиховим житијима и литерарном стваралаштву, а о чему проналазимо трагове и инспирацију све до најновијих књижевних остварења која се баве темом средњовековља. Протојереј Бојан Сујић пише о Храму Светог великомученика кнеза Лазара и свих српских мученика и новомученика на брду Љубићу код Чачка. Иако је ово место најпознатије по боју из 1815. у коме је страдао велики број српских устаника предвођених Танаском Рајићем, у току Другог светског рата велики број Срба је овде пострадао од окупационих немачких снага, али и од комуниста. Због дивне позиције са које се види скоро цео град Чачак, као и мученичке историје овог места, блаженопочивши Владика жички Хризостом изабрао је ово место за подизање новог храма. Архитекта Предраг Ристић учинио је да сваки детаљ спољашњости и унутрашњости храма носи поруку како црквеног искуства, тако и мученичког етоса српског народа. Др Драган Хамовић у тексту „Кнез Лазар и Косово у Сеобама Црњанског“ нам предочава прекоречко искуство Црњанског о љубави према свом народу и служењу туђој аустријској војсци, па примећује: „Очито да је таква дуготрајна позиција изазивала у свести српских граничара дубоку, често драматичну подвојеност: служити иноверног цара и бранити своје крваве повластице, као и успомену на свете владаре и изгубљену државу и отаџбину.“ Видовданска идеја прати истакнуте српске војводе, нарочито Павла и Вука Исаковића, по друмовима Аустрије и Русије, чинећи их вечитим бескућницима и сањарима које нико не разуме када говоре о важности догађаја из 1389. и потреби да се на Косово једном врате. Секретар руског посланства Волков прекида Павла Исаковича када овај, на питање зашто жели у Росију, одговор почне – од Косова: „То је интјересно, каже, али то су већ чули! Господин Николај Черњев, премијер‑секретар, не може више ока да, због њих, склопи. Почео је да сања Мурата и цара Лазара, на Косову.“ Хамовић закључује: „Остаје у књижевном пројекту Црњанског неостварен мотив који би речену иронију надишао. У замишљеној завршној књизи Сеоба, сведочи остарели Црњански, гроф Рајевски – чији су српски корени утврђени – дошао би као добровољац у Србију у Српско-турском рату 1876. године. Враћа се у заветни простор да у далекој постојбини погине у боју на Ђунису, вођен дубоким призивом којим су вођени и негдашњи Исаковичи.“ Вишња Костић у тексту „Радосна туга сусрета косовско-метохијских (или Осмех и суза Косова)“ описује искуства са поклоничких путовања косовскометохијским светињама, од Бањске, Грачанице, Газиместана, Призрена, Дечана, Пећаршије преко Девича, Зочишта, Гориоча, Соколице, Будисаваца до Брњака. Износи осећања са којима се посетиоци енклава у Хочи или Ораховцу суочавају у сусретима са мештанима и њиховом децом. На крају нам преноси поруку кустоса манастира Дечани – само нам долазите. Долазите у миру и без страха! У рубрици Из живота Епархије жичке доносимо извештај о посети Патријарха српског Г. Порфирија и ватопедског игумана архимандрита Јефрема Манастиру Жичи, 27. маја 2026. Ту је и беседа Митрополита Г. Арсенија коју је за наш часопис са грчког превео г. Јовица Стефановић, као и беседа игумана Јефрема. Рубрику Психолошке теме чине два текста. Психолог Бојана Димитријевић пише о узроцима, симптомима и лечењу душевних болести. Она бележи да о узроцима душевних обољења можемо говорити са медицинског, психолошког или духовно-хришћанског аспекта, иако се они међусобно нужно не искључују. Упркос напредовању науке, етиологија многих психичких поремећаја и душевних обољења остаје нејасна. Потребно је разликовати узрок и симптоме. Приликом разрешавања интрапсихичког и/или интерперсоналног конфликта, симптоми често могу мењати власнике, па је тако неопходан опсежнији приступ усмерен ка узроцима и дубљим структурама, који ће довести до нестанка симптома. Психолог Милош Благојевић у тексту „Када храна постане извор задовољства“ доноси важан и занимљив спој увида из светоотачке литературе (најпре Лествице Светог Јована Лествичника) и савремених психолошких и неуролошких истраживања. Анализирајући тему задовољства коју доноси уживање у храни указује на процесе који се дешавају на релацији стомак-мозак, улогу црева, лучење допамина, кортизола, серотонина. Потреба за слаткишима потиче из много скривенијих разлога, које аутор између осталог објашњава: „Познато је да када смо под хроничним стресом наше надбубрежне жлезде непрекидно луче кортизол. Овај хормон има задатак да мобилише брзу енергију – глукозу – како би нахранио мозак и мишиће за потенцијалну борбу или бег. Међутим, када стрес прерасте у стално стање, тело улази у фазу исцрпљености и панично тражи начин да ублажи анксиозност. Наша жудња за слатким тада заправо представља суптилан, еволутивно усађен покушај мозга да се „самоизлечи”. Иако Свети Јован Лествичник није могао да зна оно што се данас у науци зна о биохемијским процесима и лучењу хормона, очигледно да је из подвижничког искуства закључио да тешка и слатка храна, као и преједање, раслабљују ум и доводе како до штете по тело, тако и по остатак човековог душевно-духовног бића. У рубрици Књижевни кутак проф. српског језика и књижености Александра Мијаиловић у тексту „Божије–тражитељи или боготражитељи“ пише о роману Кућа Марије помоћнице, аутора Ивана Цанкара. У њему се радња одвија у прихватилишту где живе девојчице са развојним проблемима. Описује се однос њихове родбине према

Лист Храм бр. 123, АДОЛЕСЦЕНЦИЈА, ИДЕНТИТЕТ И ПСИХОСОМАТИКА

Лист Храм бр. 122, Доследност Светог Саве, Свети Николај Охридски и Жички

Лист Храм бр. 127, О ЉУБАВИ ПРЕМА БЛИЖЊИМА И НЕПРИЈАТЕЉИМА

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „ДОДИР“ АУТОРА ТЕОДОСИЈА ХИЛАНДАРЦА
У четвртак 29. октобра 2026. године, у присуству Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и админитратора Епархије жичке Господина Арсенија и бројног свештенства, монаштва и верног народа, у храму Светог Саве у Краљеву одржана је промоција књиге „Додир“ аутора монаха Теодосија Хиландарца. Прво се присутнима обратио господин Бошко Милосављевић, професор књижевности који је истакао да је ово дело у коме су приказане слике живота сеоских догађаја и ликова, обојено локалним говором Мачве и Подриња. Истакао је да је лепота ове књиге је у разноврсности, без хронолошке конструкције. Монах Теодосије пише о завичају, ситуацијама и људима које сви имамо око себе, пролазећи кроз живот са толико различитих момената, који се у неким тачкама укрштају. Проф. Бошко је са пуно поштовања говорио о животу, али и књижевном раду монаха Теодосија. Затим је Монах Теодосије је поздравио читаоце и захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Арсенију, Високопреподобном архимандриту Методију, игуману, и Свештеном сабору стараца Светог манастира Хиландара, као и свештенству храма Светог Саве у Краљеву на благослову да се ова промоција успешно реализује. У пратњи монаха Теодосија био је монах Николај Хиландарац.

ПРЕДСТАВЉАЊА НОВОГ БРОЈА ЧАСОПИСА ЖИЧКИ БЛАГОВЕСНИК (ОКТОБАР-ДЕЦЕМБАР 2026) НА ЛОКАЛНИМ ТВ ПРОГРАМИМА
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Г. Арсенија нови број часописа Жички благовесник представљен је на локалним тв програмима широм Епархије жичке. Број је посвећен Пресветој Богородици, а о тој теми, као и другим темама из теологије, историје, психологије, књижевности, гледаоци су могли да добију уводне информације како би при својим парохијским храмовима потражили часопис и са наведеним душекорисним темама се детаљније упознали. Сарадници часописа који су представили нови број су протојереј Александар Јевтић (Архијерејско намесништво жичко), протојереј Љубан Петровић (Архијерејско намесништво ужичко), јереј Саво Величковић (Архијерејско намесништво пожешко-ариљско), јереј Немања Тимотијевић (Архијерејско намесништво студеничко), ђакон Ненад Зекавица (Архијерејско намесништво рачанско), ђакон Милош Јелић (Архијерејско намесништво трнавско), ђакон Јован Тошић (Архијерејско намесништво таковско), ђакон Алекса Грујичић (Архијерејско намесништво моравичко).

Нови број Жичког благовесника (октобар-децембар 2026)
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Г. Арсенија изашао је из штампе нови број часописа Жички благовесник октобар-децембар 2026. Овај број је посвећен Пресветој Богородици, па тематска рубрика носи назив „Радуј се, Благодатна!“ Текст „Осврт на боравак Часног Појаса Пресвете Богородице у Србији“ протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског заменика Митрополита жичког, отвара ову рубрику. У њему се налазе важни историјски подаци везани за настанак и трајање овог Појаса кроз векове, као и протини духовни утисци са овогодишњег поклоњења у Светосавском храму у Београду. Следи текст протојереја Александра Јевтића „О необичном ауторству песме „Достојно јест“ у коме се на основу извештаја Житија за празник истоимене светогорске иконе за месец 24/11. јун износи чудесни историјат ангелског порекла ове богослужбене песме, која се надовезала на старији, светопророчки инспирисан текст „Честњејшују“, о чему сведоче и истраживања која је над старим литургијским рукописима вршио грчки теолог Јован Фундулис, као и западни теолози Robert F. Taft и Juan Mateos који су се бавили древним византијским рукописима сачуваним широм света. Ђакон Димитрије Радмилац у тексту о празнику Ваведења Пресвете Богородице износи мотиве који нам овај велики празник објашњавају из угла ретких јеванђелских сведочанства у којима се помиње земни живот Пресвете Богородице, из богослужбених песама, као и каснијих светоотачких тумачења. Закључује: „Овај велики празник подсећа нас да смо сви позвани да очистимо своје срце и постанемо живи храм Божији. Доводећи децу у Дом Господњи, ми их заправо предајемо у наручје Оној која нас све води ка Вечности живота у Сину Њеном.“ Новосадски катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“, у тексту „Радуј се, Невесто, Неневесна!“ са поднасловом „1400 година Благовештенског акатиста Пресвете Богородице“ описује, на основу текста Светачника који је приредио блаженопочивши Епископ жички Хризостом (Столић), историјат овог молитвеног чина (Ακαθιστος — што у преводу значи „несједална песма“) повезан са чудесним ослобођењем Цариграда од опсаде Авара и Персијанаца 626. године. Поред богословских аспеката, упућује читаоце и на богослужбени контекст настанка овог акатиста који се чита на јутарњем богослужењу, у суботу пете седмице Великог поста, које се, у манастирима служи као бденије, док се у парохијама чита у оквиру повечерја, у петак увече, исте седмице – што је пракса Грчке Цркве. Упућује на важне увиде и везу Благовештенског акатиста и Великог поста, коју је на јединствен начин објаснио проф. др Јован М. Фундулис: „Велики празник Благовести увек пада током периода Поста. То је једини велики празник који због покајног (тужног) карактера Четрдесетнице нема предпразништво ни попразништво. Управо овај недостатак треба да покрије појање акатиста, у деловима на повечерју петком и у целости у суботу пете недеље поста. Петак вече у богослужбеном смислу припада суботи, а субота и недеља су једини дани Поста у којима је допуштено празновање радосних догађаја и у које се премештају празници који падну у току седмице. Према одређеним типицима акатист се појао пет дана пре Благовести, а према неким другим, на јутрењу овог празника. Акатист је кондак Благовести, химна Оваплоћења Логоса Божјег“ (Јован М. Фундулис, Словесно богослужење, са грчког превела Драгица Тадић Папаниколау, Крагујевац, 2014, стр. 46-50). У наставку је осврт на овогодишњи боравак Појаса Пресвете Богородице у Србији, као и његов значај за побожност народа. У рубрици Са ходочашћа Вишња Костић у тексту „Егина – врт Светог Нектарија“ описује ово чудесно острво, лик и дело Светог Нектарија, као и своје утиске на основу богатог искуства као водича поклоника овом великом Божијем угоднику. Читаоце упознаје за мало познатим описима које је изнео песник Јован Дучић боравећи у току и након Првог светског рата на овом острву, мимоишавши се са Светим Нектаријем који је у то време на истом месту проводио свој мукотрпни благословени земни живот. У рубрици Светоотачке поуке налази се поука о таштини, из пера Светог Јована Касијана,богослова који је као ретко ко кроз историју спојио источњачку православну хришћанску духовност и западну систематску посвећеност пракси и теорији молитве. Говорећи о овој, данас мало познатој и схваћеној страсти, пише: „Јер, она покушава да рани војника Христова и одећом, и стаситошћу, и ходом, и гласом, и послом, и бдењима, и постовима, и молитвом, и усамљеношћу, и читањем, и знањем, и ћутљивошћу, и послушношћу, и смирењем, и добродушношћу. Као неки најопаснији подводни камен, сакривен таласима који се дижу, она изненадно доводи до страшног бродолома оне који плове при благопријатном ветру и у време у које се најмање надају.“ У рубрици Светиње Епархије жичке, јереј Бојан Мијаиловић у тексту „Црква брвнара Светог пророка Илије у Доброселици“ описује ову златиборску светињу која је на своје данашње место пренета 1821, а дело је чувених прекодринских мајстора Осаћана. У наставку износи историјат вредних утвари и богослужбених књига овог храма, животописе пароха доброселичких, као и сведочење овог богослужбеног места у данашњици. У рубрици Траговима предака, историчар Александар Марушић, из Музеја рудничко-таковског краја у Г. Милановцу, у тексту „Кнежева мајка Вишња Обреновић“ описује живот Вишње, мајке кнеза Милоша, у народу од милоште назване „баба Вишња“. У овом занимљивом животопису, читаоци могу пронаћи важне податке из историје српског народа током 19. века, животу на просторима од рудничког краја до пожешких села где се Вишња као удовица настанила и засновала нову породицу у селу Добрињи, о Манастиру Враћевшници, лику и делу књаза Милоша, као и других припадника ове знамените породице. Протојереј Александар Јевтић је приредио за овај број часописа интервју са музичарем Александром Ацом Софронијевићем, насловљен „Посвећеност музици уз захвалност и молитву“. Овде се може сазнати о професионалним почецима овог сада већ чувеног музичара, изазовима и њиховом савладавању, важности неуморног рада и заблуди коришћења пречица на путу до успеха, људима који су утицали на његов развој, животним ставовима и вредностима, као и о односу према православној вери и њеној улози на лични живот и стваралаштво. Софронијевић између осталих поучних речи поручује и: „Негујте дух, чувајте пријатељства и не дозволите да вам виртуелни свет замени стварне људске односе. Будите вредни, будите стрпљиви и верујте у свој пут.“ Рубрику Савремени изазови сачињавају два текста. Дипломирани дефектолог-олигофренолог Ана Јаковљевић и протојереј др Слободан Јаковљевић у тексту „Екранизам као изазов за савремену православну породицу“ упознају читаоце са овим недовољно познатим, а веома изазовним социокултурним феноменом везаним за доминацију дигиталних екрана у свакодневном животу, здравственим проблемима који су

Лист Храм бр. 126, ДЕЦА КАО ПРИВРЕМЕНИ ГОСТИ ИЛИ РОБОВИ РОДИТЕЉА?


Лист Храм бр. 124, ВИДОВДАН – КОНТИНУИТЕТ НЕМАЊИЋКОГ ОПРЕДЕЉЕЊА ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2026)
У сусрет световидном празнику Видовдану, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2026). Тематска празнична рубрика доноси пет текстова који из различитих углова сагладавају значај Видовдана. Текст „Светолазаревски завет као израз теодулије“ је настао као осврт на чувену књигу Светог Владике Николаја Охридског и Жичког – Српски народ као Теодул. Протојереј Александар Јевтић у овом тексту истиче да је служење било врлина којом су српски владари из светородне лозе Немањића оплемењавали свој живот и били овенчавани светитељством. Монаштво је било „матура свих осталих служби“, па је њихов пример био основа за угледање потчињенима, као и целом народу. Кнез Лазар се потписивао као и његови претходници са „раб Божији“. Овај христолошки израз био је модел који је из богослужбеног искуства пренет у свакодневни и културолошки друштвени образац. Протојереј-ставрофор Светолик Марковић у тексту „Видовдан – континуитет немањићког опредељења за Царство Небеско“ износи веома важан увид по коме чувена изрека Светог кнеза Лазара Земаљско је за малена царство, а Небеско од сад и до вјека, није случајно настала. Она је израз животног искуства и вишевековног опредељења светитеља из владарске лозе Немањића да изнад привремених овоземаљских интереса ставе искање Царства Небескога и вечног живота. То је видљиво у њиховим житијима и литерарном стваралаштву, а о чему проналазимо трагове и инспирацију све до најновијих књижевних остварења која се баве темом средњовековља. Протојереј Бојан Сујић пише о Храму Светог великомученика кнеза Лазара и свих српских мученика и новомученика на брду Љубићу код Чачка. Иако је ово место најпознатије по боју из 1815. у коме је страдао велики број српских устаника предвођених Танаском Рајићем, у току Другог светског рата велики број Срба је овде пострадао од окупационих немачких снага, али и од комуниста. Због дивне позиције са које се види скоро цео град Чачак, као и мученичке историје овог места, блаженопочивши Владика жички Хризостом изабрао је ово место за подизање новог храма. Архитекта Предраг Ристић учинио је да сваки детаљ спољашњости и унутрашњости храма носи поруку како црквеног искуства, тако и мученичког етоса српског народа. Др Драган Хамовић у тексту „Кнез Лазар и Косово у Сеобама Црњанског“ нам предочава прекоречко искуство Црњанског о љубави према свом народу и служењу туђој аустријској војсци, па примећује: „Очито да је таква дуготрајна позиција изазивала у свести српских граничара дубоку, често драматичну подвојеност: служити иноверног цара и бранити своје крваве повластице, као и успомену на свете владаре и изгубљену државу и отаџбину.“ Видовданска идеја прати истакнуте српске војводе, нарочито Павла и Вука Исаковића, по друмовима Аустрије и Русије, чинећи их вечитим бескућницима и сањарима које нико не разуме када говоре о важности догађаја из 1389. и потреби да се на Косово једном врате. Секретар руског посланства Волков прекида Павла Исаковича када овај, на питање зашто жели у Росију, одговор почне – од Косова: „То је интјересно, каже, али то су већ чули! Господин Николај Черњев, премијер‑секретар, не може више ока да, због њих, склопи. Почео је да сања Мурата и цара Лазара, на Косову.“ Хамовић закључује: „Остаје у књижевном пројекту Црњанског неостварен мотив који би речену иронију надишао. У замишљеној завршној књизи Сеоба, сведочи остарели Црњански, гроф Рајевски – чији су српски корени утврђени – дошао би као добровољац у Србију у Српско-турском рату 1876. године. Враћа се у заветни простор да у далекој постојбини погине у боју на Ђунису, вођен дубоким призивом којим су вођени и негдашњи Исаковичи.“ Вишња Костић у тексту „Радосна туга сусрета косовско-метохијских (или Осмех и суза Косова)“ описује искуства са поклоничких путовања косовскометохијским светињама, од Бањске, Грачанице, Газиместана, Призрена, Дечана, Пећаршије преко Девича, Зочишта, Гориоча, Соколице, Будисаваца до Брњака. Износи осећања са којима се посетиоци енклава у Хочи или Ораховцу суочавају у сусретима са мештанима и њиховом децом. На крају нам преноси поруку кустоса манастира Дечани – само нам долазите. Долазите у миру и без страха! У рубрици Из живота Епархије жичке доносимо извештај о посети Патријарха српског Г. Порфирија и ватопедског игумана архимандрита Јефрема Манастиру Жичи, 27. маја 2026. Ту је и беседа Митрополита Г. Арсенија коју је за наш часопис са грчког превео г. Јовица Стефановић, као и беседа игумана Јефрема. Рубрику Психолошке теме чине два текста. Психолог Бојана Димитријевић пише о узроцима, симптомима и лечењу душевних болести. Она бележи да о узроцима душевних обољења можемо говорити са медицинског, психолошког или духовно-хришћанског аспекта, иако се они међусобно нужно не искључују. Упркос напредовању науке, етиологија многих психичких поремећаја и душевних обољења остаје нејасна. Потребно је разликовати узрок и симптоме. Приликом разрешавања интрапсихичког и/или интерперсоналног конфликта, симптоми често могу мењати власнике, па је тако неопходан опсежнији приступ усмерен ка узроцима и дубљим структурама, који ће довести до нестанка симптома. Психолог Милош Благојевић у тексту „Када храна постане извор задовољства“ доноси важан и занимљив спој увида из светоотачке литературе (најпре Лествице Светог Јована Лествичника) и савремених психолошких и неуролошких истраживања. Анализирајући тему задовољства коју доноси уживање у храни указује на процесе који се дешавају на релацији стомак-мозак, улогу црева, лучење допамина, кортизола, серотонина. Потреба за слаткишима потиче из много скривенијих разлога, које аутор између осталог објашњава: „Познато је да када смо под хроничним стресом наше надбубрежне жлезде непрекидно луче кортизол. Овај хормон има задатак да мобилише брзу енергију – глукозу – како би нахранио мозак и мишиће за потенцијалну борбу или бег. Међутим, када стрес прерасте у стално стање, тело улази у фазу исцрпљености и панично тражи начин да ублажи анксиозност. Наша жудња за слатким тада заправо представља суптилан, еволутивно усађен покушај мозга да се „самоизлечи”. Иако Свети Јован Лествичник није могао да зна оно што се данас у науци зна о биохемијским процесима и лучењу хормона, очигледно да је из подвижничког искуства закључио да тешка и слатка храна, као и преједање, раслабљују ум и доводе како до штете по тело, тако и по остатак човековог душевно-духовног бића. У рубрици Књижевни кутак проф. српског језика и књижености Александра Мијаиловић у тексту „Божије–тражитељи или боготражитељи“ пише о роману Кућа Марије помоћнице, аутора Ивана Цанкара. У њему се радња одвија у прихватилишту где живе девојчице са развојним проблемима. Описује се однос њихове родбине према

Лист Храм бр. 123, АДОЛЕСЦЕНЦИЈА, ИДЕНТИТЕТ И ПСИХОСОМАТИКА
