Category: Издања

Српску теологију, у издаваштву Епархије жичке и благословом Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита жичког Господина др Јустина, обогатила је новоиздата монографија Кад су људи постајали хришћани: Историјски развој хришћанске мисионарске методологије, аутора др Ведрана Голијанина – доцента на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву. Уредници монографије су вероучитељ Милорад М. Васиљевић и протојереј др Слободан Јаковљевић. Рецензију књиге потписују проф. др Љубивоје Стојановић, проф. др Зорица Кубурић, проф. др Владан Бартула, проф. др Саша Шољевић. Аутор кроз четири поглавља пружа свеобухватну историјску анализу разлога због којих су људи током различитих епоха примали хришћанство: у „ранохришћанском добу катакомбне Цркве, ери тзв. хришћанске васељене, колонијалном и савременом добу“ (9). Са теолошком и историјском прецизношћу, аутор истражује културне, друштвене и духовне факторе који су утицали на такве одлуке појединаца или заједница. Осим изврсне аргументације, научној озбиљности ове монографије доприноси опширан одабир како домаће, тако и стране литературе. Поред језика који је лишен претераног академизма, чинећи тако књигу доступну свим читаоцима, писац на сликовит начин приближава тему коју анализира. Неоспорно је да је са оваквим делом, као и многим другим запаженим радовима, професор Голијанин пионир у систематичном бављењу мисиологијом међу богословима Српске Православне Цркве. Такође, мимо разлога за прихватање хришћанства, аутор се бави и мисионарском методологијом: „Уместо историје мисије, пред читаоцем се налази историјски преглед развоја хришћанске мисионарске методологије или, другим речима, прича о начинима на које су мисионари проповедали Христа нехришћанима и начинима на које су нехришћани реаговали на ову проповед“ (8). У првом поглављу монографије, насловљеном Vicisti, Galilaee! Галилејац који је покорио Рим, аутор описује како су хришћани користили јеврејску Библију (Стари Завет) да би убедили Јевреје да је Исус Христос обећани Месија. Потом, он објашњава на који начин су хришћани паганску философију, религију и уметност тумачили Грцима и Римљанима као хришћанске – оне су, како су хришћани тврдили, садржавале тајанствене знакове који упућују на Христа. Аутор описује како је виђење императора Константина Великог, у којем му се на небу указао знак крста са поруком In hoc signo vinces (У овом знаку ћеш победити), било један од одлучујућих тренутака за прихватања хришћанства као слободне религије у Римској империји. Осим овог чуда, пут ка христијанизацији многих Римљана отворила су страдања хришћана. У делу се истиче како су мучеништва и храброст првих хришћана у суочавању са смрћу оставила снажан утисак на Римљане. Пагани су били задивљени спремношћу хришћана да дословно испуњавају Христове заповести о љубави према другима. У том контексту, на пример, аутор износи задивљујуће примере хришћана који су током великих епидемија лечили болесне пагане одбачене од својих породица: „То је нарочито дошло до изражаја у катастрофалним епидемијама које су задесиле Римску империју, најпре у време тзв. Галенове куге (165–180), а онда и током тзв. Кипријанове куге (око 250–270)“ (43). Савременом хришћанском читаоцу, који је пре свега неколико година посведочио пандемију вируса корона, поступци његових предака могу бити повод за нове мисаоне рефлексије. Из тог разлога, индикативно је да се аутор бави увек актуелним темама – страдање слуге Господњег, услед разних неприлика, присутно је како у давнини, тако и данас. У поглављу Res publica Christiana: Рађање хришћанске васељене аутор пише о даљем крштењу Римске империје и Европе. Он нарочито анализира сукобе између хришћанских вођа и крштених римских императора у дешавањима која су обликовала нову хришћанску државу. Такође, пише и о томе како је Римска империја, прихватајући нову веру, прогонила стару религију, те је тиме увела репресију у проповед Јеванђеља. У том светлу, истиче се да су прве монашке заједнице аутентично чувале хришћанску истину, а не насилни владари: „То је било време када се у пустињама Египта, Палестине и Сирије развило монаштво које ће постати најзначајнија мисионарска сила у историји хришћанства, неупоредиво доследнија изворним јеванђелским идеалима од државних службеника који су уништавали старе храмове и понекад убијали тврдокорне пагане“ (9). Насилну философију покрштавања „огњем и мачем“ усваја Карло Велики и многи други владари. Поглавље нуди увиде у парадоксалне аспекте христијанизације једне државе. Рана Црква, која је била прогоњена, постала је инструмент прогона под велом нове државне религије. Аутор указује на конфликт између аутентичне вере и политичке моћи као средства принуде. Монашке заједнице су представљале тихи али снажни отпор насилној „евангелизацији“. Но, аутор указује и на то да су кроз историју извесни црквени поглавари приступали репресивној мисионарској философији: „Уништење демонских култова је схватано као дужност државе, мисионарски метод и чак као пастирска одговорност Цркве, па су неретко епископи били задужени да руше паганске храмове или да их претварају у цркве“ (86). Професор Голијанин доноси слику историјског хришћанства – чланови Цркве су светитељи, али и грешни људи, те је због тога оно сведочено на разне начине. Поглавље Lumen ad revelationem gentium: Слуге Христове и господари света пружа казивање о крштавању неевропских народа од стране европских колонијалних сила. С тим у вези, аутор, на пример, пише о изузетно насилној проповеди хришћанства од стране Шпанаца на просторима Америке. Но, као у сваком поглављу, нису изостављени светли примери мисионара попут „заштитника Индијанаца“ Бартоломеа де Лас Касаса (1484–1566). У поглављу се анализирају и мисионарења Португалаца на Далеком истоку. Аутор посебно истиче чињеницу да су Португалци оживели стару идеју о тајним предзнацима Христа у паганској философији. Пажња је посвећена и проповеди хришћанства на Аљасци и у Русији: три светитеља, Филарет, Макарије и Инокентије, показују одлучност да се Библија преводи на народни језик, што ће изазвати отпор у црквеним круговима. Посебно је интересантан начин проповеди хришћанства у Јапану и Кини. Аутор о Кинезима пише: „Као некад Јеврејима (1 Кор 1, 23), крст Христов је Кинезима био саблазан, па је ово ʻконтроверзноʼ учење чувано за последње кораке адаптације“ (181). Анализирајући 17. век у Јапану, који је обележен свирепим прогонима хришћана, аутор о Јапанцима бележи: „Оставши без мисионара, јапански обраћеници повукли су се у катакомбне заједнице. У њиховом случају видимо пример самосталне адаптације, без страног надзора, због које их многи Европљани уопште не би сматрали хришћанима“ (187). У светлости наведеног, читаоци ће пронаћи фасцинантне податке о јапанским „киришитанима“ (хришћанима) или „какуре киришитанима“ (тајним хришћанима). Дакле, професор Голијанин успева да истакне комплексност мисионарских напора, који често нису били искључиво вођени верским идеалима већ и колонијалним амбицијама. Свака од ових прича открива изазове мисионарства, али и снагу хришћанске

Краљевчанима је још увек у свежем сећању догађај из новембра 2010. године, када је око 2 сата ујутру овај град на Ибру погодио јак земљотрес магнитуде 5,4 јединица Рихтерове скале. Овај разорни земљотрес је нажалост однео два живота, а многе људе је оставио у рушевинама својих домова. Случајно или не, овај земљотрес се десио свега 5 дана пре него што је календаром Цркве одређено обележавање Светог великомученика Димитрија Солунског. Истога дана, наизглед неуобичајено за Житије светих, али с разлогом, Црква обележава и Спомен великог земљотреса који је задесио Цариград 26. Октобра 740. године у време цара Лава Исаврјанина. Народ је тада, на библијски начин, схватио овај земљотрес као казну Божију за грех, те се молио Пресветој Богородици и Светом Димитрију са великим покајањем, све док се Бог не смилова и земљотрес не преста. Овај догађај је пресудно утицао на химнографски садржај службе овоме светитељу рођеном Солуњанину од високородних и побожних родитеља, коме је отац био и сам војвода Солунски у време цара Максимијана (285-305). Поред централне богослужбене слике Димитрија као „Христовог војника, страдалника, који је уништио Лијеву гордост, а за борбу из тамнице охрабрио Нестора“; који је мученички страдао „копљима прободен у ребра, ради прободеног у ребра на крсту Спаситеља“; велико место у Служби написаној њему у част заузима тема земљотреса. Тога дана певамо како се „земља збуњује страхом од гнева Божијег, те се тресу планине и море“; „потресају се темељи земље и дно океана од праведног гнева Створитеља“, а све то како би престали  „да даље зло чинимо, јер ево Спас негодује и потреса земљу“. Треба напоменути да нас Служба Светом Димитрију поучава да се земљотрес догађа ради оног унутрашњег потреса, који епицентар има у самом срцу људском, а све то како би нас Господ утврдио у „истинитом страху“, „утврдио у добру“ и упутио на „пут правде Своје“. При састављању Службе Светом Димитрију писац је свакако имао на уму његово Житије, али и библијска сведочанства о земљотресима. Тако се у захвалној песми великог цара Давида, „због гнева Божијег земља затресе и поколеба, а темељи небесима се задрмаше и померише“ (2. Самуил. 22, 8); пророк Исаија нам казује како ће оне који „војују на гору Сионску Господ над војскама походити громом, трусом и хуком великом“ (Исаија 29, 6); предсказујући страдање и ропство јеврејско, пророк Амос говори како ће га „Господ затрести са земље“ (Амос 9,8); коначно, Свети Јован Богослов нам у новозаветном Откривењу предсказује да ће се у „великом дану гнева Божијег“, након отварања шестог печата догодити велики потрес (Откр. 6, 12). Ипак, много чешће се библијски земљотреси догађају као реакција творевине на присуство Створитеља, али и као пројава славе и силе Божије. Док је Мојсије примао заповести Божије гора Синај се тресла веома (Изл. 19,18); пророку Илији се на гори Хорив Бог обратио „гласом тихим и танким“, а Њему су претходили страшни ветар, земљотрес и огањ (1 Цар. 19,11-12).   Важни догађаји у Домостроју спасења су праћени својеврсним потресима. Одмах пошто Спаситељ „испусти душу на Крсту земља се потресе и камење се распаде“ (Мт. 27, 51); у „први дан недеље“ Христово Васкрсење је учинило да се земља затресе врло, јер „анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему“ (Мт. 28,2); након једне заједничке молитве апостола у Јерусалиму, како нам бележи апостол Лука, „затресе се место где беху сабрани и напунише се Духа Светога“ (Дел.ап. 4, 31); а Божанско избављење од тамничких окова апостола Павла и Силе пратио је силан потрес услед кога су се померили темељи тамнице (Дел.ап. 16,26). Не доводећи у питање геофизичка сеизмолошка објашњења потреса, природне непогоде, па и земљотрес, треба најпре разумети у светлости тајанственог односа материјалне природе и греха људског, пре свега греха Адама и Еве. Кажњавање рода људског кроз разливање гнева Божијег у виду страшних природних непогода не треба разумети искључиво као јуридички однос злочина и казне, већ најпре као последицу првородног греха Адама и Еве услед чега је природа остала препуштена самој себи. Та богоостављеност и препуштеност, саме по себи јесу „казна Божија“, а наука их препознаје као законитости по којима се догађају природне непогоде, па и оне са катастрофалним последицама. Апокалиптичне природне непогоде које се догађају у континуитету нас непрестано подсећају колико смо велики, односно мали, спрам творевине Божије. Подморски земљотрес у Индонезији 2004. године је изазвао цунами који је однео преко 250000 људских живота. Земљотрес у јапанском граду Фукушими изазвао је експлозију нуклеарног реактора и цунами услед кога је животе изгубило преко 18000 људи.  Истовремено, овакви потреси, као што смо и напоменули, редовно изазивају и духовне потресе, који некима буду на спасење, али некима и на суд или осуду. Земљотрес у Краљеву је, на пример, „потресао срца“ бројних доброчинитеља који су несебично помогли унесрећенима. Бројни појединци су тада што у новцу, што у грађевинском материјалу, помогли да се изгради порушено и надокнади изгубљено. Поред значајне помоћи коју је Српска црква тада упутила Краљеву, вероучитељи Архиепископије београдско- карловачке новчано су посебно помогли обнову оштећене Економско-трговинске школе.  Ови примери доброчинстава кроз несебично приношење жртве су одувек градили Цркву Божију у којој заправо Богу приносимо свет који је Он створио „због свега и за све“, како то изговарамо на Светој Литургији. Онај коме се молимо у дане сваковрсних потреса је и сам живео за време великог друштвеног потреса у ери гоњења хришћана у Римској империји. На дистанци, далеко од епицентра потреса, Димитрије је, наследивши титулу војводе солунског од свога оца, могао мирно да сачека да гоњење хришћана прође. Међутим, видевши каква страдања подносе хришћани око њега, он се сам „стаде молити и постити, припремајући се за мученички венац“, одлучио је да  се „не уплиће у послове обичног војника, да би угодио војводи, већ да се злопати као добар војник Исуса Христа“ (2 Тим. 2,3-4). Пре него што ће бити заточен од стране богоборног Максимијана, предао је сав наслеђени иметак слузи Лупу уз вероватно последње речи изговорене на слободи у чину војводе: „Раздај ово земаљско богатство, да потражимо себи небеско“! Ни тамновање није поколебало овог страдалника Христовог у истрајном исповедању Христове вере. За њега је тамница била попут лађе (=Цркве) на узбурканом мору из јеванђелске приче коју читамо у дану када га литургијски прослављамо. У тој лађи, не марећи на „валове“

У петак 15. новембра 2024. у Народном музеју у Краљеву, одржана је промоција монографије о Цркви Свете Тројице у Краљеву. Аутор монографије је професор историје у краљевачкој гимназији, др Драгољуб Даниловић. Пред бројном публиком, промоцију је отворио ученик друге године гимназије у Краљеву, Богдан Пантовић. Богдан је на гуслама, одевен у традиционалну ношњу, испевао део чувене и увек актуелне песме Светог Владике Николаја, Небеска литургија. Након отварања, присутнима се у име Народног музеја у Краљеву обратила Ана Гвозденовић, лектор монографије, давши реч протојереју-ставрофору Љубинку Костићу, који је говорио о историјату Епархије жичке и истакао важност Цркве Свете Тројице, која је дуго времена била Саборни храм Епископа жичких. Драган Драшковић, дугогодишњи директор Народног музеја у Краљеву, говорио је о судбини Краљева и Цркве Свете Тројице кроз протекла два века и прочитао неколико важних историјских сведочанстава о томе. На крају, присутнима се обратио проф. др Драгољуб Даниловић. Професор је поздравио све присутне и захвалио им се на доласку, а затим говорио о архијерејима Епархије жичке, који су саградили, обнављали, даривали Цркву Свете Тројице и столовали при њој од 19. века до наших дана. Након промоције, Народни музеј је за све присутне припремио пригодно послужење. ђакон Филип Зеленовић

Издаваштво Епархија жичке богатије је за једно научно, критичко, издање која излази са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина: Свети Симеон Сoлунски: Тумачење о божанском храму, О Светој Литургији, Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2024. стр. 284. (преводилац др Дарко Крстић, уредник издања протојереј др Слободан Јаковљевић). Превод овог капиталног дела урадио је теолог и преводилац др Дарко Крстић. Књига је приређена двојезично и подразумева византијски грчки текст наведених дела Светог Симеона Солунског и превод на српски језик. Својеврсну новину представља чињеница да ово значајно светоотачко дело излази у критичком издању. Критички апарат подразумева филолошке и библистичке напомене које је уносио преводилац, док је литургичке напомене урадио протојереј др Слободан Јаковљевић иначе уредник издања, уз значајну помоћ рецезената. Оно што је такође вредно истаћи јесте графички дизајн књиге који је у целини у функцији критичког издања. Истовремено, графичка опрема књиге у потпуности комуницира са савременим трендовима у издаваштву теолошких публикација. Рецензију ове књиге потписују проф. др Панајотис Скалцис, Богословски факултет Аристотеловог универзитета у Солуну, проф. др Ненад Тупеша, Православни богословски факултет Свети Василије Острошки – Фоча, проф. др Атанасиос Атанасијадис, Богословски факултет Аристотеловог универзитета у Солуну,  др Александар Стојановић, професор богословије Свети Кирило и Методије у Нишу. Примерена графичка опрема дело је господина Мирка Тутуновића из графичког студија „Тачка“ из Чачка. Текст који је коришћен за критичко издање преузет је из рукописа који се чува у јавној библиотеци у месту Загора у Грчкој под сигнатурним бројем 23. Овај текст је послужио као предложак критичког издања који је на енглеском језику приредио Стивен Хокс Типлс (Steven Hawkes-Teeples) и овај превод објављен је под окриљем Понтификалног института за средњовековне студије (Pontifical institute of medieval studies) у Торонту (Канада) (St. Symeon of Thesasalonika, The Liturgical Commentaries, edited and translated by Steven Hawkes-Teeples, Toronto, 2011). Предложак текста који је Стивен Хокс Типлс користио за критичко издање уз дозволу Понтификалног института користимо за критичко издање на српском језику. Због тога им изражавамо неизмерну захвалност. Заправо, реч је о преводу са најпотпунијег рукописа који садржи готово оба поглавља која говоре о Храму и Литургији. Овај рукопис из 15. века који се чува у Загори у Грчкој у центар интересовања поставио је Дејвид Балфур. Реч је о много супериорнијем тексту за критички превод од оног у Migne Patrologia Graeca. Разлог лежи у чињеници да је текст Загора 23 уствари рукопис који је настао у време Светог Симеона у који је он лично уносио екскурсе, корекције и додатна појашњења која многоструко побољшавају текст. Додатни текст је уношен на два начина: кроз маргиналије или интерлинеарно. Рукопис екскурса поклапа се са рукописом потврђеног Симеоновог аутографа из Националне Библиотеке у Атини (Рукопис бр. 2065). Због тога се може рећи да је у питању најпотпунији предложак који се може користити за превођење ових дела. Међутим, текст у рукопису Загора 23 није потпун. Дело Тумачење о Божанском храму започиње на листу 175, ред 1 и наставља се до краја листа 182v, где недостаје пар листова рукописа. Текст се наставља на листу 184 до краја листа 187v. Поглавља 91–110 у потпуности недостају у рукопису Загора 23. Тај текст је у критичком издању преузет из Мињове Patrologia Graeca 155. Трактат О Светој Литургији у рукопису Загора 23 започиње од листа 23 ред 16 и наставља закључно до листа 40v. У нашем издању нема посебне студије која се бави животом и ерминијом Светог Симеона Солунског. Акценат је на самом тексту, који будући да представља критичко издање, већ садржи напомене које се тичу његовог начина тумачења Литургије и Храма, али и одређене филолошке и библистичке напомене. Све оне које занима потпуније житије и анализа дела Светог Симеона Солунског најпре упућујемо на студије Ηикодима Скретаса (Простор и време у литургијском богословљу Симеона Солунског: Реализам и Символ, Крагујевац 2017) и владике Атанасија Јевтића („Свети Симон Солунски као тумач богослужења и литургије“,  Христос Нова Пасха 3, Београд-Требиње 2008, 442-465) на српском језику, а још заинтересованије читаоце на дела француског доминиканца Рене Борнера (René Bornert, Les Commentaires Byzantins de la Divine Liturgie du XVII au XV siècle, Paris 1966), Јована Фундулиса (Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, Τὸ λειτουργικὸν ἔργον Συμεὼν τοῦ Θεσσαλονίκης (Συμβολὴ εἰς τὴν ἱστορίαν καὶ θεωρίαν τῆς Θείας λατρείας), Θεσσαλονίκη 1966), Дејвида Балфура (David Balfour, „St. Symeon of Thessalonika: A Polemical hesychast“, Sobornost/Eastern Churches Rewiew 4:1, 1982), Џорџа Драгаша (‘A Discourse on the Priesthood to a Pious Monk’, in On the Priesthood and the Holy Eucharist (According to St. Symeon of Thessalonica, Patriarch Kallinikos of Constantinople and St. Mark of Ephesus), trans. George D), као и студију и Димитрија Мпатрелоса (Μπαθρέλλος Δημήτριος, Σχεδίασμα δογματικῆς θεολογίας (Μέ βάση τό συγγραφικό ἔργο τοῦ Ἁγίου Συμεών Θεσσαλονίκης († 1429), Ἐν πλῷ 2008), али и уводну студију критичког издања поменутог Стивен Хокс Типлса, уз предговор Роберта Тафта истом издању.  У издању Епархије жичке међутим имамо веома занимљив текст преводиоца др Дарка Крстића који говори о коришћењу Светога Писма у делима Светог Симеона Солунског. Заправо, чињеница је да је традиционална византијска литургијска мистагогија укорењена у Светом Писму. Када говоримо о начину и методама ерминије Светог Симеона јасно је да он изражава верност византијској традицији мистагошког тумачења и исказује одређену зависност од Дионисијевог корпуса рукописа али и мистагогија Светога Максима Исповедника у својим тумачењима. Мада се препознају и слојеви дела Светог Германа Цариградског, Николе Кавасиле и Исидора Пелусиота. Стивен Хокс Типлс износи опаску да Свети Симеон Дионисијев корпус користи више од свих мистагога. Синтагма која најпрецизније описује Светог Симеона можда је она коју је изрекао познавалац његовог живота и дела, Дејвид Балфур, у једном од својих говора 1981. године и како је назвао једну од својих студија а она гласи: полемички исихаста. Дакле, он је био усрдни припадник исихастичке школе и паламитске теологије. Али је такође био и борбеног и полемичког карактера нарочито према римокатолицима и монофизитима (Јерменима) критикујући неке одлике њихове богослужбене праксе а кроз то и њихове погрешне теолошке поставке. Када говоримо о досадашњим преведеним делима Светог Симеона на српски језик, можемо рећи да имамо само фрагментарне преводе дела Светог Симеона који говоре о Храму и Литургији, вршене из текста Migne Patrologia Graeca 155 или пак преводе руских превода и издања. Таква су књиге: О храму Божијем и служитељима у њему, преводилац Монах Данило (Симић), Лио Горњи Милановац 2019, затим О Светој литургији; Књига о храму, преводилац Слободан Продић, Шибеник: Истина 2003. Такође, ту је и фрагментарни превод дела О Светој Литургији из предлошка Migne Patrologia Graeca 155 владике Атанасија Јевтића у капиталном делу Христос Нова Пасха. Међутим, до сада нисмо имали потпун превод два најважнија дела солунског оца са најпоузданијег извора. Постојећу празнину у патролошко-литургичкој литератури покушавамо да попунимо овим критичким издањем Епархије жичке. Посебан квалитет овом издању доносе индекси на крају књиге. Индекс библијских цитата и референци, индекс имена и индекс грчких термина и израза. Последњи преставља и својеврсни речник кључних теолошких и литургичких термина језика

Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (октобар-децембар 2024) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.

Двоумио сам се да ли да ово пишем или не. И, на крају су пресудили младост и неискуство, помало и нада, па ћу ипак писати. Верујем да је жеља многих међу нама да Србија процвета, да почну да нам „цветају руже“ и да нам коначно крене све „по добру“. Наравно, и ја то желим од свег срца, али, на моменте, стварност тешко порази ове жеље и наде. На пример, недавно сам, у једноме граду, упознао професора српског језика и књижевности, који говори страшно исквареним српским језиком. Из неколико минута проведених у разговору, стекао сам утисак, и мислим да ме тај утисак не вара, о томе да је та особа прилично ограничених видика, па чак и интелектуалних способности. Шта је овде поразно? Можда ништа. Можда живим у погрешном предубеђењу да професор треба да буде човек за пример, и својим манирима, и својим животним ставовима, и својом елоквентношћу. Можда ме је поразило то што нека разборита старија жена са села, лепше и правилније може говорити од овог професора. Можда ме је, и то ће највероватније бити случај, поразило то што такав човек предаје књижевност деци – он њима треба да говори о делима Светог Саве, Стефана Првовенчаног, Милутина Бојића, Милоша Црњанског, Иве Андрића, Момчила Настасијевића, Горана Петровића, о свим тим „свештеницима“ нашег језика, које можда (вероватно) никада није ни читао, нити ишта зна о њима, о њиховом стилу, о њиховом доживљају света… Питао сам се: како је то уопште могуће? И: како ће он надахнути ту децу, како ће она уз оваквог професора, осетити тај дамар и ту духовну жеђ за смислом, коју су овакви великани собом проносили? Нажалост, уверен сам да поука о смислу живота коју наша и светска књижевност пружају до ове деце неће доћи преко оваквог професора! Забележимо то: у овом случају нису крива деца и нису лоша деца…! Овакав случај, упркос нашој жељи за напретком, сматрам озбиљним симптомом, не само духовне, него свакојаке кризе у којој се наше друштво обрело. Други поразан пример (и овде ћу стати са примерима) је везан за недавни концерт Јелене Карлеуше који је одржан у нашем граду. Причају људи да је трг био „крцат“, и да су се окупили људи са свих страна. Нећу говорити о музичким укусима, (хајде нек важи она латинска пословица), већ о нечему другом. Од почетака своје каријере, ова естрадна певачица, је слика нечега вулгарног и провокативног (све ово би и она са поносом рекла о себи) – њено одевање и одевање плесне групе која је прати се пре може назвати разодевеношћу, њени јавни наступи су често подсмевање хришћанском доживљају света, итд. Поразила ме је чињеница да су хиљаде људи, знајући све ово, уместо природног осећаја стида, ипак нашли за сходно да узму учешће на том спектаклу голотиње. Ми смо древни хришћански народ, који је пре много векова своје име уцртао на културној мапи Европе, и после свих тих векова, и даље многи међу нама могу осећати задовољство слушајући и гледајући поменуту естрадну певачицу која отворено промовише нехришћанске и не-културне (још бих рекао: и крајње непристојне) вредности. Када све то видим осетим велику тугу и отворено ћу ово рећи, и као хришћанин, и као грађанин ове државе: зар да ми који се дичимо својом древношћу и страдањима за веру на ветрометини ових простора у исто време уважавамо и, чак, веома поштујемо, „апостола“ некаквих других вредности? Да се вратимо почетку приче и нашем чекању „бољег сутра“. Како је могуће формалном образованошћу, а заправо необразованошћу (дакле, лажном образованошћу!), и промовисањем непристојности и неморала (нек сам употребио и ову реч) да сматрамо да ће нам икако бити боље? Да ли модел живота који собом промовише Јелена Карлеуша може бити поуздан темељ било чега – породице, друштва државе? Да ли случај споменутог „професора“ може бити сматран за нешто „нормално“, па чак и пожељно (другим речима, да ли је он истински пример како треба?)? Сами одговорите на ова питања. А што се мене тиче: имам утисак да су ове појаве слика све веће деградације и све већег духовног осиромашења које нас заправо води у још веће поноре. Поновићу оно што сам много пута наглашавао током ових осам година писања у овом дневном листу. Да би нам коначно кренуло „на боље“, неопходно је да се окренемо путу на који нас Господ позива. Неопходно је да се боримо са сопственим грехом и сопственим страстима, да се боримо за љубав према Богу и према онима који нас окружују, неопходно је наше покајање, неопходан је наш опроштај, неопходни су доброта, кротост, радост, смиреност. Ово је прави и поуздани темељ истинског живота, и када би четрдесет процената нашег народа доживело овакав преображај (не мора више) све би се преобразило, па и у економском смислу. А без овога остаје нам само деградација… Јереј Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Петак 04. октобар 2024. године

Читаоци на првим страницама овог броја имају прилику да, у ауторском тексту вероучитеља Дејана Драмићанина под насловом „Пресвета Богородица – наша заштитница“, прочитају нешто више о улози Пресвете Богородице у животу Цркве, чудотворној икони Богородице Брзопомоћнице из светогорског Манастира Дохијар, као и празнику Покрова Пресвете Богородице, који ћемо ускоро богослужбено прославити. Ана Јаковљевић, дипл. дефектолог-олигофренолог, пише о Радовану Филиповићу из Чачка, као о „једном непознатом песнику који је рођен као дете са посебним потребама и који је упркос, за већину нас, незамисливим искушењима успео кроз снагу и лепоту вере да не буде као они који наде немају већ као они који са потпуним разумевањем вере живе Христом. Његов пример може да буде духовна утеха многим породицама данас које имају дете са посебним потребама.“ Ту је и наставак текста из претходног броја, из пера Александра Марушића, који нам приповеда о настанку горњемилановачке Цркве Свете Тројице, сведоку свога времена и политичких превирања, ликова и дела истакнутих неимара и уметника, али и горњемилановачких свештеника. Ту су и осврти на догађаје који су пратили градњу, а који додатно доприносе занимљивости овог текста. Проф. др Драгољуб Даниловић пише о Цркви Свете Тројице у Краљеву, задужбини кнеза Милоша Обреновића. У кратким цртама износи детаље у вези најзначајнијих догађаја и најзнаменитијих личности које су обележиле два века трајања ове светиње. На почетку рубрике Црква и свет, протојереј-ставрофор Милић Драговић у тексту „Пут од образовања до Образа“ анализира проблеме који постоје у данашњем систему образовања, као и у ширем друштвеном контексту који је са њим повезан. Примећује: „Хришћани са Образом имају стално искуство праве мере за све у животу и увек су „задовољни оним што имају“ (1 Тим 6, 6). То не значи ништа не радити и препустити се „судбини“, већ напротив пребројати своје таланте и тако знати шта имам и колико могу, јер се таквом мудрошћу најбоље усклађују жеље и могућности.“ Текст „Савремена психо-конфузија или Где лечити душу?“, који потписује протојереј Александар Јевтић, излаже нам савремену ситуацију у којој су психичке болести све чешће, па представљају подједнако важан изазов за свештенослужитеље, психијатре, психотерапеуте, психологе, као и цело друштво сагледавано као заједница. Уз позиве на савремене ауторе из разних наука, као и светоотачке увиде, упућује на неопходност трезвеног сагледавања проблемâ, који искључује острашћене ставове и позива на одговорно бављење овим изазовима који наносе патње како појединцима, тако и онима који их воле. Проф. др Зорица Кубурић у тексту „Аутентична вера“ анализира значење речи „аутентичан“, наводећи: „Аутентичност човека огледа се у целовитом прихватању себе, своје биографије која се надограђује свакодневним радом на себи и свом идентитету у складу са изабраним вредностима.“ У наставку, описује у ком се смислу појава и деловање Богомољачког покрета, између два светска рата, може посматрати као аутентична пројава живљења истина вере. Као посебна рубрика издваја се Црква и мисија, која је обележена текстом „Кинонија – први званични мисионарски пројекат и портал Мисионарског одељења АЕМ“. Редакција овог електронског пројекта, предвођена уредником катихетом Браниславом Илићем, најављује различите видове мисионарског деловања путем интернет-технологија и друштвених мрежа, поручујући: „Кинонија ће кроз писану и живу реч вршити своје мисионарско дело, а основа тог задатка је да проповеда неповређено Јеванђеље и неповређено учење Цркве, са циљем да својом мисијом и деловањем све усмерава ка благодатном животу у Цркви Христовој, односно ка Тајни над  тајнама – Светој Литургији. “ Раде Дуловић, педагог Гимназије „Свети Сава“ и новинар радија Светигора, нам у рубрици Вера и образовање, представља нам Православну гимназију „Свети Сава“ која је основана почетком 2022. године у Подгорици, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, а у септембру 2023. године, у модерно опремљеним просторијама, започела је средњoшколско образовање првих полазника. Читаоце упознаје са начином и плановима рада ове школе, наглашавајући: „Наша мисија је да одгајамо и образујемо младе људе који ће бити спремни да преузму одговорност и лидерство у друштву кроз стално лично усавршавање и професионални развој чиме се стварају генерације које ће својим знањем, етиком и емпатијом, доприносити не само локалној заједници, већ и глобалном друштву.“ У рубрици Хришћанство и књижевност, професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић, пише о лику Кир Јање у делу Тврдица, Јована Стерије Поповића. Указујући на Кир Јањин тврдичлук, повезан са грехом срeброљубља, примећује комичност ове позиције, али и истовремено трагичност до које може довести. Уз драгоцене увиде које изводи из текста, закључује: „Сада је јасно да Кир Јања више није само један, свима добро познати среброљубац, Кир Јања је неко ко пати и страда.“ Др Драган Хамовић, за рубрику Лирски благовесник, пише текст о поезији Мирослава Цере Михаиловића, овогодишњег добитника награде Жичка хрисовуља. Пише надахнуте редове о овом песнику, „савременом заточнику јужног, врањског идиома у поезији“, као и његовом коришћењу одбаченог полугласника ь, који „није глас, него више звучи као шкргут. Тьмнина. А шкргут је знак неизрецивог и болног, одакле лирика почиње свој замах да би постала и глас личне побуне и борбе непрестане и безизгледне.“ У наставку, пред читаоце доносимо и аутентично духовно искуство Радована Филиповића, изражено кроз песму Молитва. У рубрици Веронаука, вероучитељи Данило Жупић и ђакон Ненад Срећковић, пишу о историјату као и савременом трајању Основне школе „Димитрије Туцовић“ из Чајетине. Ана Јевтић и Лука Пауновић, ученици Економско-трговачке школе „Књаз Милош“ из Горњег Милановца, на веома занимљив начин, својствен узрасту и животним трагањима, излажу сопствена размишљања о егзистенцијалним питањима идентитета и смисла живота. Ученици 2. разреда Основне школе „Свети Сава“ из Бајине Баште, на часовима веронауке исписали су кратке и духовите мисли на тему Ко су светитељи? Часопис се завршава рубриком Летопис богослужења, у којој ђакон Стефан Симић вредно бележи богослужбене делатности Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина, праћене светлописима, који ће, кроз деценије и векове пред нама, бити верни сведоци историје првопрестолне светосавске Епархије жичке.  Захваљујемо се Митрополиту Г. Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа Повезане вести: сајт СПЦ сајт Митрополије црногорско-приморске сајт Светигоре портал Кинонија Тв Храм Радио Слово љубве