Двоумио сам се да ли да ово пишем или не. И, на крају су пресудили младост и неискуство, помало и нада, па ћу ипак писати. Верујем да је жеља многих међу нама да Србија процвета, да почну да нам „цветају руже“ и да нам коначно крене све „по добру“. Наравно, и ја то желим од свег срца, али, на моменте, стварност тешко порази ове жеље и наде. На пример, недавно сам, у једноме граду, упознао професора српског језика и књижевности, који говори страшно исквареним српским језиком. Из неколико минута проведених у разговору, стекао сам утисак, и мислим да ме тај утисак не вара, о томе да је та особа прилично ограничених видика, па чак и интелектуалних способности. Шта је овде поразно? Можда ништа. Можда живим у погрешном предубеђењу да професор треба да буде човек за пример, и својим манирима, и својим животним ставовима, и својом елоквентношћу. Можда ме је поразило то што нека разборита старија жена са села, лепше и правилније може говорити од овог професора. Можда ме је, и то ће највероватније бити случај, поразило то што такав човек предаје књижевност деци – он њима треба да говори о делима Светог Саве, Стефана Првовенчаног, Милутина Бојића, Милоша Црњанског, Иве Андрића, Момчила Настасијевића, Горана Петровића, о свим тим „свештеницима“ нашег језика, које можда (вероватно) никада није ни читао, нити ишта зна о њима, о њиховом стилу, о њиховом доживљају света… Питао сам се: како је то уопште могуће? И: како ће он надахнути ту децу, како ће она уз оваквог професора, осетити тај дамар и ту духовну жеђ за смислом, коју су овакви великани собом проносили? Нажалост, уверен сам да поука о смислу живота коју наша и светска књижевност пружају до ове деце неће доћи преко оваквог професора! Забележимо то: у овом случају нису крива деца и нису лоша деца…! Овакав случај, упркос нашој жељи за напретком, сматрам озбиљним симптомом, не само духовне, него свакојаке кризе у којој се наше друштво обрело.
Други поразан пример (и овде ћу стати са примерима) је везан за недавни концерт Јелене Карлеуше који је одржан у нашем граду. Причају људи да је трг био „крцат“, и да су се окупили људи са свих страна. Нећу говорити о музичким укусима, (хајде нек важи она латинска пословица), већ о нечему другом. Од почетака своје каријере, ова естрадна певачица, је слика нечега вулгарног и провокативног (све ово би и она са поносом рекла о себи) – њено одевање и одевање плесне групе која је прати се пре може назвати разодевеношћу, њени јавни наступи су често подсмевање хришћанском доживљају света, итд. Поразила ме је чињеница да су хиљаде људи, знајући све ово, уместо природног осећаја стида, ипак нашли за сходно да узму учешће на том спектаклу голотиње. Ми смо древни хришћански народ, који је пре много векова своје име уцртао на културној мапи Европе, и после свих тих векова, и даље многи међу нама могу осећати задовољство слушајући и гледајући поменуту естрадну певачицу која отворено промовише нехришћанске и не-културне (још бих рекао: и крајње непристојне) вредности. Када све то видим осетим велику тугу и отворено ћу ово рећи, и као хришћанин, и као грађанин ове државе: зар да ми који се дичимо својом древношћу и страдањима за веру на ветрометини ових простора у исто време уважавамо и, чак, веома поштујемо, „апостола“ некаквих других вредности?
Да се вратимо почетку приче и нашем чекању „бољег сутра“. Како је могуће формалном образованошћу, а заправо необразованошћу (дакле, лажном образованошћу!), и промовисањем непристојности и неморала (нек сам употребио и ову реч) да сматрамо да ће нам икако бити боље? Да ли модел живота који собом промовише Јелена Карлеуша може бити поуздан темељ било чега – породице, друштва државе? Да ли случај споменутог „професора“ може бити сматран за нешто „нормално“, па чак и пожељно (другим речима, да ли је он истински пример како треба?)? Сами одговорите на ова питања. А што се мене тиче: имам утисак да су ове појаве слика све веће деградације и све већег духовног осиромашења које нас заправо води у још веће поноре.
Поновићу оно што сам много пута наглашавао током ових осам година писања у овом дневном листу. Да би нам коначно кренуло „на боље“, неопходно је да се окренемо путу на који нас Господ позива. Неопходно је да се боримо са сопственим грехом и сопственим страстима, да се боримо за љубав према Богу и према онима који нас окружују, неопходно је наше покајање, неопходан је наш опроштај, неопходни су доброта, кротост, радост, смиреност. Ово је прави и поуздани темељ истинског живота, и када би четрдесет процената нашег народа доживело овакав преображај (не мора више) све би се преобразило, па и у економском смислу. А без овога остаје нам само деградација…
Јереј Стефан Милошевски
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
Петак 04. октобар 2024. године