Видовдан у цркви Лазарици у Бединој Вароши
На дан Светог великомученика кнеза Лазара и свих мученика српских, Видовдан, свечано је прослављена слава овог храма. Свету Литургију служио је протојереј Синиша Пецић, уз молитвено присуство игуманије Агрипине из свете обитељи манастира Ковиље и оца Матеја из свете обитељи манастира Сланци. Након Свете Литургје обављен је литијски опход око храма и пререзан славски колач, а потом је служен парaстос за све ратнике пале у одбрани отаџбине од Косовског боја до данашњих дана. Овогодишњем празничном сабрању посебну част и достојанство причинили су припадници Војске Србије и одали почаст својим прецима.
Видовдански духовни сусрети у Вичи
У недељу, 28. јуна 2026. године, на празник Светог великомученика кнеза Лазара, одржана је седма по реду манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“. Сабрање је започело Светом Литургијом, а настављено је поменом пострадалих предака и пригодним културно-уметничким програмом. Трудом пароха вичког јереја Немање Матејића, уз сарадњу Културног центра општине Лучани у Гучи и предузећа „Милан Благојевић – Наменска“, 28. јуна 2026. на празник Светог великомученика кнеза Лазара уприличена је манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“. Ово сабрање седми пут у низу окупило је у порти Храма Светог пророка Илије у Вичи фолклорну групу, културно-уметничке извођаче и верни народ Виче и целог Драгачева. На тај начин годинама оно употпуњује прославу Видовдана и представља окупљенима наше богато наслеђе. Прослава је започела Литургијским слављем. Светом Литургијом началствовао је умировљени свештеник протојереј-ставрофор Драган Радојичић, некадашњи парох вички, уз саслужење умировљеног свештеника протојереја-ставрофора Милисава Вујовића и свештеника из Епархије канадске (града Ванкувера), протонамесника Синише Милутиновића. У надахнутој беседи Отац Драган подсетио је да се данашњи празник не односи само на Светог кнеза Лазара и косовске мученике, већ да у свој спомен обухвата и „све који своје животе положише за крст часни и слободу златну“. Како спомен обухвата и жртве наше бурне прошлости од Косова до данашњег дана, традиционално је извршен помен свим пострадалим парохијанима у новијим ратовима и молитвено су споменута сва позната имена. На почетку културно-уметничког дела, присутне је као домаћин поздравио отац Немања и захвалио свима који су дошли да саборују и помогли одржавање ове манифестације. Водитељка програма Марија Неранџић најавила је учеснике. На позорницу су ступили чланови новоформиране фолклорне групе „Бисери Драгачева“, који су кораком и осмехом показали труд у очувању народне баштине изводећи игре из западне Србије и Мачве. Александар Лазић, драмски уметник и педагог, добитник златне плакете фестивала „Златни витез“ у Москви, говорио је своје беседе и похвална слова кнезу Лазару називајући га „светоличним цветом, умним градом, пучином доброразумља, изобличитељем лажљиваца и одећом нагих“. Затим се присутнима представила Катарина Гојковић, извођач традиционалне музике, у пратњи мултиинструменталисте Ивана Зорановића. „Гора јечи“, „Касаба са неба гледала“, „Болна љуба“, „Ајде Танке џем Стојанке“ неки су од наслова из њеног репертоара.
Видовдан у Матарушкој Бањи
На дан када наша Црква молитвено прославља успомену на Светог великомученика кнеза Лазара и Свете косовске мученике, у храму Светог кнеза Лазара у Матарушкој Бањи прослављена је храмовна слава. Данашња радост била је двострука – прославили смо недељу, дан Христовог васкрсења, али и Видовдан, дан када се са благодарношћу и дубоким поштовањем сећамо Светог кнеза Лазара и свих српских мученика који су се определили за вечно и непролазно Царство небеско. Светом Литургијом началствовао је Архијерејски намесник жички, протојереј Саша Ковачевић, уз саслужење протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског заменика, протојереја Влада Величковића, јереја Слободана Глишовића,старешине храма, јереја Милана Костића и ђакона Димитрија Радмилца. Молитвено сабрање настављено је ломљењем славског колача и заједничким слављем у духу љубави, мира и братске слоге. Братство храма благодари свима који су својим трудом, љубављу и пожртвовањем допринели да овај велики празник буде прослављен достојанствено и свечано, највише овогодишњим колачарима, појцима, вредним женама које су неуморно припремале трпезу љубави, свим момцима и девојкама који су несебично служили, као и хору ОШ „Ђура Јакшић“, који је својим дивним извођењем српских песама увеличао нашу свечаност. Нека нам подвиг Светог кнеза Лазара и свих косовских мученика буде вечни путоказ да и ми останемо верни Христу, својој вери, своме роду и јеванђелским вредностима, бирајући увек оно што је вечно и непролазно. Изнад свега, благодаримо Господу што нам непрестано дарује снагу да после сваког искушења устанемо и следујући Христу, духовно васкрсавамо у вери, нади и љубави.
Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2026)
У сусрет световидном празнику Видовдану, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2026). Тематска празнична рубрика доноси пет текстова који из различитих углова сагладавају значај Видовдана. Текст „Светолазаревски завет као израз теодулије“ је настао као осврт на чувену књигу Светог Владике Николаја Охридског и Жичког – Српски народ као Теодул. Протојереј Александар Јевтић у овом тексту истиче да је служење било врлина којом су српски владари из светородне лозе Немањића оплемењавали свој живот и били овенчавани светитељством. Монаштво је било „матура свих осталих служби“, па је њихов пример био основа за угледање потчињенима, као и целом народу. Кнез Лазар се потписивао као и његови претходници са „раб Божији“. Овај христолошки израз био је модел који је из богослужбеног искуства пренет у свакодневни и културолошки друштвени образац. Протојереј-ставрофор Светолик Марковић у тексту „Видовдан – континуитет немањићког опредељења за Царство Небеско“ износи веома важан увид по коме чувена изрека Светог кнеза Лазара Земаљско је за малена царство, а Небеско од сад и до вјека, није случајно настала. Она је израз животног искуства и вишевековног опредељења светитеља из владарске лозе Немањића да изнад привремених овоземаљских интереса ставе искање Царства Небескога и вечног живота. То је видљиво у њиховим житијима и литерарном стваралаштву, а о чему проналазимо трагове и инспирацију све до најновијих књижевних остварења која се баве темом средњовековља. Протојереј Бојан Сујић пише о Храму Светог великомученика кнеза Лазара и свих српских мученика и новомученика на брду Љубићу код Чачка. Иако је ово место најпознатије по боју из 1815. у коме је страдао велики број српских устаника предвођених Танаском Рајићем, у току Другог светског рата велики број Срба је овде пострадао од окупационих немачких снага, али и од комуниста. Због дивне позиције са које се види скоро цео град Чачак, као и мученичке историје овог места, блаженопочивши Владика жички Хризостом изабрао је ово место за подизање новог храма. Архитекта Предраг Ристић учинио је да сваки детаљ спољашњости и унутрашњости храма носи поруку како црквеног искуства, тако и мученичког етоса српског народа. Др Драган Хамовић у тексту „Кнез Лазар и Косово у Сеобама Црњанског“ нам предочава прекоречко искуство Црњанског о љубави према свом народу и служењу туђој аустријској војсци, па примећује: „Очито да је таква дуготрајна позиција изазивала у свести српских граничара дубоку, често драматичну подвојеност: служити иноверног цара и бранити своје крваве повластице, као и успомену на свете владаре и изгубљену државу и отаџбину.“ Видовданска идеја прати истакнуте српске војводе, нарочито Павла и Вука Исаковића, по друмовима Аустрије и Русије, чинећи их вечитим бескућницима и сањарима које нико не разуме када говоре о важности догађаја из 1389. и потреби да се на Косово једном врате. Секретар руског посланства Волков прекида Павла Исаковича када овај, на питање зашто жели у Росију, одговор почне – од Косова: „То је интјересно, каже, али то су већ чули! Господин Николај Черњев, премијер‑секретар, не може више ока да, због њих, склопи. Почео је да сања Мурата и цара Лазара, на Косову.“ Хамовић закључује: „Остаје у књижевном пројекту Црњанског неостварен мотив који би речену иронију надишао. У замишљеној завршној књизи Сеоба, сведочи остарели Црњански, гроф Рајевски – чији су српски корени утврђени – дошао би као добровољац у Србију у Српско-турском рату 1876. године. Враћа се у заветни простор да у далекој постојбини погине у боју на Ђунису, вођен дубоким призивом којим су вођени и негдашњи Исаковичи.“ Вишња Костић у тексту „Радосна туга сусрета косовско-метохијских (или Осмех и суза Косова)“ описује искуства са поклоничких путовања косовскометохијским светињама, од Бањске, Грачанице, Газиместана, Призрена, Дечана, Пећаршије преко Девича, Зочишта, Гориоча, Соколице, Будисаваца до Брњака. Износи осећања са којима се посетиоци енклава у Хочи или Ораховцу суочавају у сусретима са мештанима и њиховом децом. На крају нам преноси поруку кустоса манастира Дечани – само нам долазите. Долазите у миру и без страха! У рубрици Из живота Епархије жичке доносимо извештај о посети Патријарха српског Г. Порфирија и ватопедског игумана архимандрита Јефрема Манастиру Жичи, 27. маја 2026. Ту је и беседа Митрополита Г. Арсенија коју је за наш часопис са грчког превео г. Јовица Стефановић, као и беседа игумана Јефрема. Рубрику Психолошке теме чине два текста. Психолог Бојана Димитријевић пише о узроцима, симптомима и лечењу душевних болести. Она бележи да о узроцима душевних обољења можемо говорити са медицинског, психолошког или духовно-хришћанског аспекта, иако се они међусобно нужно не искључују. Упркос напредовању науке, етиологија многих психичких поремећаја и душевних обољења остаје нејасна. Потребно је разликовати узрок и симптоме. Приликом разрешавања интрапсихичког и/или интерперсоналног конфликта, симптоми често могу мењати власнике, па је тако неопходан опсежнији приступ усмерен ка узроцима и дубљим структурама, који ће довести до нестанка симптома. Психолог Милош Благојевић у тексту „Када храна постане извор задовољства“ доноси важан и занимљив спој увида из светоотачке литературе (најпре Лествице Светог Јована Лествичника) и савремених психолошких и неуролошких истраживања. Анализирајући тему задовољства коју доноси уживање у храни указује на процесе који се дешавају на релацији стомак-мозак, улогу црева, лучење допамина, кортизола, серотонина. Потреба за слаткишима потиче из много скривенијих разлога, које аутор између осталог објашњава: „Познато је да када смо под хроничним стресом наше надбубрежне жлезде непрекидно луче кортизол. Овај хормон има задатак да мобилише брзу енергију – глукозу – како би нахранио мозак и мишиће за потенцијалну борбу или бег. Међутим, када стрес прерасте у стално стање, тело улази у фазу исцрпљености и панично тражи начин да ублажи анксиозност. Наша жудња за слатким тада заправо представља суптилан, еволутивно усађен покушај мозга да се „самоизлечи”. Иако Свети Јован Лествичник није могао да зна оно што се данас у науци зна о биохемијским процесима и лучењу хормона, очигледно да је из подвижничког искуства закључио да тешка и слатка храна, као и преједање, раслабљују ум и доводе како до штете по тело, тако и по остатак човековог душевно-духовног бића. У рубрици Књижевни кутак проф. српског језика и књижености Александра Мијаиловић у тексту „Божије–тражитељи или боготражитељи“ пише о роману Кућа Марије помоћнице, аутора Ивана Цанкара. У њему се радња одвија у прихватилишту где живе девојчице са развојним проблемима. Описује се однос њихове родбине према
УСПЕШНО ОДРЖАН ПРИЈЕМНИ ИСПИТ ЗА УПИС У БОГОСЛОВИЈЕ 2026./27. ГОДИНЕ
У уторак, 9. јуна 2026. године, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и Администратора Епархије жичке г. Арсенија, у просторијама Епархијског Управног одбора у Краљеву, успешно је одржан пријемни испит за упис у Богословије Српске Православне Цркве за предстојећу 2026./27. школску годину. Пред комисијом, по благослову Његовог Високопреосвештенства сачињеном од: протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског заменика, протојереја Ивана Радовановића, в.д. секретара ЕУО-а, протојереја Дејана Марковића, рачуноиспитивача Епархије жичке и ђакона Стефана Симића, в.д. скеретара Митрополита жичког, пријемни испит положила су четворица кандидата, који ће од јесени своје образовање наставити у некој од Богословија Српске Православне Цркве.
УПОКОЈИЛА СЕ У ГОСПОДУ МОНАХИЊА ЗЛАТА НИКОЉСКА (1934-2026)
На дан Светих равноапостолних цара Константина и царице Јелене, у раним јутарњим часовима уснула је у Господу монахиња Злата у манастиру Никољу овчарском. Како је у говору на опелу нагласио протојереј-ставрофор Љубинко Костић, корени њеног хришћанског васпитања потичу из дома њених благочестивих родитеља Стевана и Драгине Костић из села Биоска у ужичком крају. Како је сама Злата говорила, понела је две важне истине из родитељског дома, а које гласе: “Без Бога ни преко прага“ и „нема слађе вечере од поштено стечене“. То је и порука Јеванђеља. Лепосава (њено мирско име), била је једна од деветоро рођене деце! Жедна духовног живота и јеванђелског учења, одлази 1952. године у манастир старо Јовање у Овчару, где је већ била њена старија сестра монахиња Серафима, а касније и њихова најмлађа сестра Миропија, данас у сестринству манастира Жиче. Монашки постриг је Лепосава примила у манастиру Никољу 1954. године, поневши име Св. великомученице Злате Мегленске. Ту остаје до краја земног живота. Касније у манастир долази и њихова мајка, која се монаши под именом Агапија. Монахиња Злата је као Христова невеста и златна голубица, верно служила Господу, Кога је свим срцем и душом љубила , устрајавајући радосно у монашком подвигу, уз славопој Богу и Светом оцу Николају, у послушности својим игуманијама и сестрама. Бог јој је подарио мушку снагу и храброст да поверене послове на манастирској економији обавља на славу Божију и добро монашке обитељи у времену после Другог светског рата, када су се наши манастири у тешкоћама обнављали и духовно и материјално. Радила је Злата неуморно са воловским и коњским запрегама и на крају са теретним возилом, камионом. Манастири су се међусобно помагали! Са чврстом вером је увек говорила: “Помоћиће Господ и наш домаћин Свети отац Николај.“ Као Божији дар, са својим богатим монашким опитом, Злата је поседовала духовну ведрину и необичну умну разборитост, којом је умела да у свакој прилици, и у радости и у искушењима, свима потребитима пружи утеху, савет, поуку и да буде молитвена узданица. Болест, која је савладала њене истрошене телесне снаге, примила је као Божији дар. Игуманија, мати Јелисавета са сестрама, у годинама њене болести и немоћи, са великом љубављу, усрдно су је неговале и пазиле, знајући да када потребитима чине, то самоме Господу чине. И данас је са молитвом и сузом испраћају, и са надом у поновни сусрет у вечности. У немогућности да тога дана дође у манастир Никоље, Његово Високопреосвештенство Митрополит Арсеније, упутио је молитвени поздрав и благослов игуманији Јелисавети и сестрама, са молитвом за покој душе монахиње Злате. Свету заупокојену службу у манастирском храму су 04. јуна служили протoјереј-ставрофор Радосав Милинковић из Чачка и јереј Милан Костић из Матарушке Бање. Монашко опело су служили седмнаесторица јеромонаха, и мирских свештеника са јерођаконом, уз присуство монаштва манстира Преображења, Благовештења, Ваведења, Свете Тројице, Сретења, Јовања, Ковиља, Жиче, Згодачице, Раче и Рујна, свештенства Епархије жичке из града Чачка, и Ужица, бројне родбине и помагача и поштовалаца манастираНикоља и монахиње Злате. Она је често говорила, дивећи се монашком опелу: “Ради монашког опела, вреди живети и умрети!“ Сахрањена је Злата на монашком гробљу поред својих игуманија Ефросиније и Евпраксије, мајке Агапије, сестре Серафиме и свих осталих сестара, са којима је делила радости и напоре монашког подвига. Ту ће телом чекати Други долазак Христов и васкрсење из мртвих. Мир и радост Царства небеског монахињи Злати! Христос васкрсе! протојереј-ставрофор Љубинко костић
Храмовна слава у Пожеги
На дан када наша Света Црква молитвено прославља Светог цара Константина и царицу Јелену, свечано је обележена храмовна слава у Пожеги. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Димитар Луковић, умировљени парох пожешки, уз саслужење: Архијерејског намесника пожешко-ариљског, протојереја Драгана Стевића, старешине Храма Светог архангела Гаврила у Гучи, протојереја Милуна Стевановића, пароха чачанског, протојереја Небојше Дабића, пароха ужичких, протојереја Дејана Марковића и протојереја Владимира Дуканца, пароха ариљског, протојереја Давида Селаковића и ђакона Милана Селенића. Након Свете Литургије уследила је литија око храма, у којој су учествовали свештенство и верни народ, прослављајући храмовне заштитнике Светог цара Константина и царицу Јелену. Након литије обављено је освећење и ломљење славског колача, чиме је на достојанствен и свечан начин прослављена храмовна слава. Уприличена је и додела награда ученицима који су учествовали на литерарном конкурсу на тему „Прелазак у слободу”. Главну награду освојила је ученица Милена Милинковић. Прво место освојила је Невена Јевремовић, друго место освојила је Милица Стојчић, док је треће место освојила Ема Мићић. Награђени ученици показали су изузетну креативност и надахнуће у обради задате теме. Након богослужења уприличена је трпеза љубави за све присутне.
Храмовна слава у Ивањици
У среду прву по Духовима, на дан када Света Православна Црква молитвено прославља Свете равноапостолне цара Константина и царицу Јелену, верни народ Ивањице свечано је прославио славу свог храма. Евхаристијским сабрањем началствовао је игуман манастира Вазнесења, архимандрит Тимотеј (Миливојевић), уз саслужење: Aрхијерејског намесника моравичког, протојереја-ставрофора Гмитра Милуновића, протојереја Мирољуба Маринковића, умировљеног пароха при манастиру Придворици, протојереја Милана Луковића, старешине храма Светог Великомученика Георгија у Ужицу, јереја Бојана Милошевића, старешине храма Светог Ахилија у Ариљу, протонамесника Александра Стјепановића, пароха ужичког, протојереја Александра Јевтића, пароха краљевачког и ђакона ивањичког Алексе Грујичића. Велики број верника испунио је ивањички храм и порту, узимајући активно учешће у литургијском сабрању. Посебној лепоти богослужења допринело је појање сестринства манастира Ковиље. Након прочитаног Јеванђеља, надахнутом беседом обратио се присутнима протојереј Александар Јевтић. Он је подсетио на историјски и духовни значај цара Константина и његове мајке царице Јелене, посебно нагласивши силу Часнога Крста и подсећајући верне да обрате пажњу на Онога Који је осветио и дао моћ и силу Часноме Крсту. По завршетку Свете Литургије уследила је литија око светог храма, потом је пререзан славски колач и освећено славско кољиво, које је припремио овогодишњи домаћин славе. Сабрање је настављено у порти храма и парохијском дому, уз трпезу љубави коју су овогодишњи домаћини, заједно са свештенством храма, припремили за све присутне.
Храмовна слава у Коњевићима
У среду, 3. јуна, у Коњевићима, када наша Света Црква молитвено прославља Светог цара Константина и царицу Јелену, служена је Света Литургија са почетком. Литургијом је началствовао протојереј Милан Филиповић, саслуживали су му: протојереј Бојан Сујић, протојереј-ставрофор Милорад Ђорем, протонамесник Александар Пејовић, ђакон Стефан Јовановић и ђакон Јован Тошић. Литургију су својим појањем, поред хора „Свети Цар Константин и Царица Јелена”, улепшали Aрхијерејски намесник љубићки, протојереј Никола Вучетић и сестринство манастира Сретење. После Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено славско жито уз молитвено присуство многобројног свештенства, верног народа и деце. Трудом овогодишњих домаћина, припремљена је трпеза љубави за сав верни народ. Парохијски свештеник се захвалио свима на великом труду и љубави коју показују према својој Цркви, са жељом да у слози и љубави наставимо да градимо заједницу и нашу Свету Цркву.
Храмовна слава у Горичанима
Дана 3. јуна 2026. године, када наша Света Црква прославља цара Константина и царицу Јелену, прослављена је и храмовна слава у селу Горичани код Чачка. Светом Литургијом је началствовао Aрхијерејски намесник трнавски, протојереј Мирослав Петров, саслуживали су му: протојереј Богдан Митровић, парох јежевички, протојереј Александар Грујовић, парох атенички, умировљени парох Чедомир Ћурчић и јереј Миладин Милуновић, парох лазачки, уз трожествено појање свештенства и монаштва. Храм је био испуњен радошћу и мноштвом верног народа, беседом се обратио архијерејски намесник трнавски, протојереј Мирослав Петров, говорећи о значају празника. Такође је захвалио свештенству и верном народу што су увеличали храмовну славу. Након Свете Литургије освећени су славски дарови и трудом старешине храма, протојереја Богољуба Симеуновића и овогодишњег домаћина Михаила Стевановића приређена је трпеза љубави.
Видовдан у цркви Лазарици у Бединој Вароши
На дан Светог великомученика кнеза Лазара и свих мученика српских, Видовдан, свечано је прослављена слава овог храма. Свету Литургију служио је протојереј Синиша Пецић, уз молитвено присуство игуманије Агрипине из свете обитељи манастира Ковиље и оца Матеја из свете обитељи манастира Сланци. Након Свете Литургје обављен је литијски опход око храма и пререзан славски колач, а потом је служен парaстос за све ратнике пале у одбрани отаџбине од Косовског боја до данашњих дана. Овогодишњем празничном сабрању посебну част и достојанство причинили су припадници Војске Србије и одали почаст својим прецима.
Видовдански духовни сусрети у Вичи
У недељу, 28. јуна 2026. године, на празник Светог великомученика кнеза Лазара, одржана је седма по реду манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“. Сабрање је започело Светом Литургијом, а настављено је поменом пострадалих предака и пригодним културно-уметничким програмом. Трудом пароха вичког јереја Немање Матејића, уз сарадњу Културног центра општине Лучани у Гучи и предузећа „Милан Благојевић – Наменска“, 28. јуна 2026. на празник Светог великомученика кнеза Лазара уприличена је манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“. Ово сабрање седми пут у низу окупило је у порти Храма Светог пророка Илије у Вичи фолклорну групу, културно-уметничке извођаче и верни народ Виче и целог Драгачева. На тај начин годинама оно употпуњује прославу Видовдана и представља окупљенима наше богато наслеђе. Прослава је започела Литургијским слављем. Светом Литургијом началствовао је умировљени свештеник протојереј-ставрофор Драган Радојичић, некадашњи парох вички, уз саслужење умировљеног свештеника протојереја-ставрофора Милисава Вујовића и свештеника из Епархије канадске (града Ванкувера), протонамесника Синише Милутиновића. У надахнутој беседи Отац Драган подсетио је да се данашњи празник не односи само на Светог кнеза Лазара и косовске мученике, већ да у свој спомен обухвата и „све који своје животе положише за крст часни и слободу златну“. Како спомен обухвата и жртве наше бурне прошлости од Косова до данашњег дана, традиционално је извршен помен свим пострадалим парохијанима у новијим ратовима и молитвено су споменута сва позната имена. На почетку културно-уметничког дела, присутне је као домаћин поздравио отац Немања и захвалио свима који су дошли да саборују и помогли одржавање ове манифестације. Водитељка програма Марија Неранџић најавила је учеснике. На позорницу су ступили чланови новоформиране фолклорне групе „Бисери Драгачева“, који су кораком и осмехом показали труд у очувању народне баштине изводећи игре из западне Србије и Мачве. Александар Лазић, драмски уметник и педагог, добитник златне плакете фестивала „Златни витез“ у Москви, говорио је своје беседе и похвална слова кнезу Лазару називајући га „светоличним цветом, умним градом, пучином доброразумља, изобличитељем лажљиваца и одећом нагих“. Затим се присутнима представила Катарина Гојковић, извођач традиционалне музике, у пратњи мултиинструменталисте Ивана Зорановића. „Гора јечи“, „Касаба са неба гледала“, „Болна љуба“, „Ајде Танке џем Стојанке“ неки су од наслова из њеног репертоара.
Видовдан у Матарушкој Бањи
На дан када наша Црква молитвено прославља успомену на Светог великомученика кнеза Лазара и Свете косовске мученике, у храму Светог кнеза Лазара у Матарушкој Бањи прослављена је храмовна слава. Данашња радост била је двострука – прославили смо недељу, дан Христовог васкрсења, али и Видовдан, дан када се са благодарношћу и дубоким поштовањем сећамо Светог кнеза Лазара и свих српских мученика који су се определили за вечно и непролазно Царство небеско. Светом Литургијом началствовао је Архијерејски намесник жички, протојереј Саша Ковачевић, уз саслужење протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског заменика, протојереја Влада Величковића, јереја Слободана Глишовића,старешине храма, јереја Милана Костића и ђакона Димитрија Радмилца. Молитвено сабрање настављено је ломљењем славског колача и заједничким слављем у духу љубави, мира и братске слоге. Братство храма благодари свима који су својим трудом, љубављу и пожртвовањем допринели да овај велики празник буде прослављен достојанствено и свечано, највише овогодишњим колачарима, појцима, вредним женама које су неуморно припремале трпезу љубави, свим момцима и девојкама који су несебично служили, као и хору ОШ „Ђура Јакшић“, који је својим дивним извођењем српских песама увеличао нашу свечаност. Нека нам подвиг Светог кнеза Лазара и свих косовских мученика буде вечни путоказ да и ми останемо верни Христу, својој вери, своме роду и јеванђелским вредностима, бирајући увек оно што је вечно и непролазно. Изнад свега, благодаримо Господу што нам непрестано дарује снагу да после сваког искушења устанемо и следујући Христу, духовно васкрсавамо у вери, нади и љубави.
Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2026)
У сусрет световидном празнику Видовдану, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2026). Тематска празнична рубрика доноси пет текстова који из различитих углова сагладавају значај Видовдана. Текст „Светолазаревски завет као израз теодулије“ је настао као осврт на чувену књигу Светог Владике Николаја Охридског и Жичког – Српски народ као Теодул. Протојереј Александар Јевтић у овом тексту истиче да је служење било врлина којом су српски владари из светородне лозе Немањића оплемењавали свој живот и били овенчавани светитељством. Монаштво је било „матура свих осталих служби“, па је њихов пример био основа за угледање потчињенима, као и целом народу. Кнез Лазар се потписивао као и његови претходници са „раб Божији“. Овај христолошки израз био је модел који је из богослужбеног искуства пренет у свакодневни и културолошки друштвени образац. Протојереј-ставрофор Светолик Марковић у тексту „Видовдан – континуитет немањићког опредељења за Царство Небеско“ износи веома важан увид по коме чувена изрека Светог кнеза Лазара Земаљско је за малена царство, а Небеско од сад и до вјека, није случајно настала. Она је израз животног искуства и вишевековног опредељења светитеља из владарске лозе Немањића да изнад привремених овоземаљских интереса ставе искање Царства Небескога и вечног живота. То је видљиво у њиховим житијима и литерарном стваралаштву, а о чему проналазимо трагове и инспирацију све до најновијих књижевних остварења која се баве темом средњовековља. Протојереј Бојан Сујић пише о Храму Светог великомученика кнеза Лазара и свих српских мученика и новомученика на брду Љубићу код Чачка. Иако је ово место најпознатије по боју из 1815. у коме је страдао велики број српских устаника предвођених Танаском Рајићем, у току Другог светског рата велики број Срба је овде пострадао од окупационих немачких снага, али и од комуниста. Због дивне позиције са које се види скоро цео град Чачак, као и мученичке историје овог места, блаженопочивши Владика жички Хризостом изабрао је ово место за подизање новог храма. Архитекта Предраг Ристић учинио је да сваки детаљ спољашњости и унутрашњости храма носи поруку како црквеног искуства, тако и мученичког етоса српског народа. Др Драган Хамовић у тексту „Кнез Лазар и Косово у Сеобама Црњанског“ нам предочава прекоречко искуство Црњанског о љубави према свом народу и служењу туђој аустријској војсци, па примећује: „Очито да је таква дуготрајна позиција изазивала у свести српских граничара дубоку, често драматичну подвојеност: служити иноверног цара и бранити своје крваве повластице, као и успомену на свете владаре и изгубљену државу и отаџбину.“ Видовданска идеја прати истакнуте српске војводе, нарочито Павла и Вука Исаковића, по друмовима Аустрије и Русије, чинећи их вечитим бескућницима и сањарима које нико не разуме када говоре о важности догађаја из 1389. и потреби да се на Косово једном врате. Секретар руског посланства Волков прекида Павла Исаковича када овај, на питање зашто жели у Росију, одговор почне – од Косова: „То је интјересно, каже, али то су већ чули! Господин Николај Черњев, премијер‑секретар, не може више ока да, због њих, склопи. Почео је да сања Мурата и цара Лазара, на Косову.“ Хамовић закључује: „Остаје у књижевном пројекту Црњанског неостварен мотив који би речену иронију надишао. У замишљеној завршној књизи Сеоба, сведочи остарели Црњански, гроф Рајевски – чији су српски корени утврђени – дошао би као добровољац у Србију у Српско-турском рату 1876. године. Враћа се у заветни простор да у далекој постојбини погине у боју на Ђунису, вођен дубоким призивом којим су вођени и негдашњи Исаковичи.“ Вишња Костић у тексту „Радосна туга сусрета косовско-метохијских (или Осмех и суза Косова)“ описује искуства са поклоничких путовања косовскометохијским светињама, од Бањске, Грачанице, Газиместана, Призрена, Дечана, Пећаршије преко Девича, Зочишта, Гориоча, Соколице, Будисаваца до Брњака. Износи осећања са којима се посетиоци енклава у Хочи или Ораховцу суочавају у сусретима са мештанима и њиховом децом. На крају нам преноси поруку кустоса манастира Дечани – само нам долазите. Долазите у миру и без страха! У рубрици Из живота Епархије жичке доносимо извештај о посети Патријарха српског Г. Порфирија и ватопедског игумана архимандрита Јефрема Манастиру Жичи, 27. маја 2026. Ту је и беседа Митрополита Г. Арсенија коју је за наш часопис са грчког превео г. Јовица Стефановић, као и беседа игумана Јефрема. Рубрику Психолошке теме чине два текста. Психолог Бојана Димитријевић пише о узроцима, симптомима и лечењу душевних болести. Она бележи да о узроцима душевних обољења можемо говорити са медицинског, психолошког или духовно-хришћанског аспекта, иако се они међусобно нужно не искључују. Упркос напредовању науке, етиологија многих психичких поремећаја и душевних обољења остаје нејасна. Потребно је разликовати узрок и симптоме. Приликом разрешавања интрапсихичког и/или интерперсоналног конфликта, симптоми често могу мењати власнике, па је тако неопходан опсежнији приступ усмерен ка узроцима и дубљим структурама, који ће довести до нестанка симптома. Психолог Милош Благојевић у тексту „Када храна постане извор задовољства“ доноси важан и занимљив спој увида из светоотачке литературе (најпре Лествице Светог Јована Лествичника) и савремених психолошких и неуролошких истраживања. Анализирајући тему задовољства коју доноси уживање у храни указује на процесе који се дешавају на релацији стомак-мозак, улогу црева, лучење допамина, кортизола, серотонина. Потреба за слаткишима потиче из много скривенијих разлога, које аутор између осталог објашњава: „Познато је да када смо под хроничним стресом наше надбубрежне жлезде непрекидно луче кортизол. Овај хормон има задатак да мобилише брзу енергију – глукозу – како би нахранио мозак и мишиће за потенцијалну борбу или бег. Међутим, када стрес прерасте у стално стање, тело улази у фазу исцрпљености и панично тражи начин да ублажи анксиозност. Наша жудња за слатким тада заправо представља суптилан, еволутивно усађен покушај мозга да се „самоизлечи”. Иако Свети Јован Лествичник није могао да зна оно што се данас у науци зна о биохемијским процесима и лучењу хормона, очигледно да је из подвижничког искуства закључио да тешка и слатка храна, као и преједање, раслабљују ум и доводе како до штете по тело, тако и по остатак човековог душевно-духовног бића. У рубрици Књижевни кутак проф. српског језика и књижености Александра Мијаиловић у тексту „Божије–тражитељи или боготражитељи“ пише о роману Кућа Марије помоћнице, аутора Ивана Цанкара. У њему се радња одвија у прихватилишту где живе девојчице са развојним проблемима. Описује се однос њихове родбине према
УСПЕШНО ОДРЖАН ПРИЈЕМНИ ИСПИТ ЗА УПИС У БОГОСЛОВИЈЕ 2026./27. ГОДИНЕ
У уторак, 9. јуна 2026. године, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и Администратора Епархије жичке г. Арсенија, у просторијама Епархијског Управног одбора у Краљеву, успешно је одржан пријемни испит за упис у Богословије Српске Православне Цркве за предстојећу 2026./27. школску годину. Пред комисијом, по благослову Његовог Високопреосвештенства сачињеном од: протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског заменика, протојереја Ивана Радовановића, в.д. секретара ЕУО-а, протојереја Дејана Марковића, рачуноиспитивача Епархије жичке и ђакона Стефана Симића, в.д. скеретара Митрополита жичког, пријемни испит положила су четворица кандидата, који ће од јесени своје образовање наставити у некој од Богословија Српске Православне Цркве.
УПОКОЈИЛА СЕ У ГОСПОДУ МОНАХИЊА ЗЛАТА НИКОЉСКА (1934-2026)
На дан Светих равноапостолних цара Константина и царице Јелене, у раним јутарњим часовима уснула је у Господу монахиња Злата у манастиру Никољу овчарском. Како је у говору на опелу нагласио протојереј-ставрофор Љубинко Костић, корени њеног хришћанског васпитања потичу из дома њених благочестивих родитеља Стевана и Драгине Костић из села Биоска у ужичком крају. Како је сама Злата говорила, понела је две важне истине из родитељског дома, а које гласе: “Без Бога ни преко прага“ и „нема слађе вечере од поштено стечене“. То је и порука Јеванђеља. Лепосава (њено мирско име), била је једна од деветоро рођене деце! Жедна духовног живота и јеванђелског учења, одлази 1952. године у манастир старо Јовање у Овчару, где је већ била њена старија сестра монахиња Серафима, а касније и њихова најмлађа сестра Миропија, данас у сестринству манастира Жиче. Монашки постриг је Лепосава примила у манастиру Никољу 1954. године, поневши име Св. великомученице Злате Мегленске. Ту остаје до краја земног живота. Касније у манастир долази и њихова мајка, која се монаши под именом Агапија. Монахиња Злата је као Христова невеста и златна голубица, верно служила Господу, Кога је свим срцем и душом љубила , устрајавајући радосно у монашком подвигу, уз славопој Богу и Светом оцу Николају, у послушности својим игуманијама и сестрама. Бог јој је подарио мушку снагу и храброст да поверене послове на манастирској економији обавља на славу Божију и добро монашке обитељи у времену после Другог светског рата, када су се наши манастири у тешкоћама обнављали и духовно и материјално. Радила је Злата неуморно са воловским и коњским запрегама и на крају са теретним возилом, камионом. Манастири су се међусобно помагали! Са чврстом вером је увек говорила: “Помоћиће Господ и наш домаћин Свети отац Николај.“ Као Божији дар, са својим богатим монашким опитом, Злата је поседовала духовну ведрину и необичну умну разборитост, којом је умела да у свакој прилици, и у радости и у искушењима, свима потребитима пружи утеху, савет, поуку и да буде молитвена узданица. Болест, која је савладала њене истрошене телесне снаге, примила је као Божији дар. Игуманија, мати Јелисавета са сестрама, у годинама њене болести и немоћи, са великом љубављу, усрдно су је неговале и пазиле, знајући да када потребитима чине, то самоме Господу чине. И данас је са молитвом и сузом испраћају, и са надом у поновни сусрет у вечности. У немогућности да тога дана дође у манастир Никоље, Његово Високопреосвештенство Митрополит Арсеније, упутио је молитвени поздрав и благослов игуманији Јелисавети и сестрама, са молитвом за покој душе монахиње Злате. Свету заупокојену службу у манастирском храму су 04. јуна служили протoјереј-ставрофор Радосав Милинковић из Чачка и јереј Милан Костић из Матарушке Бање. Монашко опело су служили седмнаесторица јеромонаха, и мирских свештеника са јерођаконом, уз присуство монаштва манстира Преображења, Благовештења, Ваведења, Свете Тројице, Сретења, Јовања, Ковиља, Жиче, Згодачице, Раче и Рујна, свештенства Епархије жичке из града Чачка, и Ужица, бројне родбине и помагача и поштовалаца манастираНикоља и монахиње Злате. Она је често говорила, дивећи се монашком опелу: “Ради монашког опела, вреди живети и умрети!“ Сахрањена је Злата на монашком гробљу поред својих игуманија Ефросиније и Евпраксије, мајке Агапије, сестре Серафиме и свих осталих сестара, са којима је делила радости и напоре монашког подвига. Ту ће телом чекати Други долазак Христов и васкрсење из мртвих. Мир и радост Царства небеског монахињи Злати! Христос васкрсе! протојереј-ставрофор Љубинко костић
Храмовна слава у Пожеги
На дан када наша Света Црква молитвено прославља Светог цара Константина и царицу Јелену, свечано је обележена храмовна слава у Пожеги. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Димитар Луковић, умировљени парох пожешки, уз саслужење: Архијерејског намесника пожешко-ариљског, протојереја Драгана Стевића, старешине Храма Светог архангела Гаврила у Гучи, протојереја Милуна Стевановића, пароха чачанског, протојереја Небојше Дабића, пароха ужичких, протојереја Дејана Марковића и протојереја Владимира Дуканца, пароха ариљског, протојереја Давида Селаковића и ђакона Милана Селенића. Након Свете Литургије уследила је литија око храма, у којој су учествовали свештенство и верни народ, прослављајући храмовне заштитнике Светог цара Константина и царицу Јелену. Након литије обављено је освећење и ломљење славског колача, чиме је на достојанствен и свечан начин прослављена храмовна слава. Уприличена је и додела награда ученицима који су учествовали на литерарном конкурсу на тему „Прелазак у слободу”. Главну награду освојила је ученица Милена Милинковић. Прво место освојила је Невена Јевремовић, друго место освојила је Милица Стојчић, док је треће место освојила Ема Мићић. Награђени ученици показали су изузетну креативност и надахнуће у обради задате теме. Након богослужења уприличена је трпеза љубави за све присутне.
Храмовна слава у Ивањици
У среду прву по Духовима, на дан када Света Православна Црква молитвено прославља Свете равноапостолне цара Константина и царицу Јелену, верни народ Ивањице свечано је прославио славу свог храма. Евхаристијским сабрањем началствовао је игуман манастира Вазнесења, архимандрит Тимотеј (Миливојевић), уз саслужење: Aрхијерејског намесника моравичког, протојереја-ставрофора Гмитра Милуновића, протојереја Мирољуба Маринковића, умировљеног пароха при манастиру Придворици, протојереја Милана Луковића, старешине храма Светог Великомученика Георгија у Ужицу, јереја Бојана Милошевића, старешине храма Светог Ахилија у Ариљу, протонамесника Александра Стјепановића, пароха ужичког, протојереја Александра Јевтића, пароха краљевачког и ђакона ивањичког Алексе Грујичића. Велики број верника испунио је ивањички храм и порту, узимајући активно учешће у литургијском сабрању. Посебној лепоти богослужења допринело је појање сестринства манастира Ковиље. Након прочитаног Јеванђеља, надахнутом беседом обратио се присутнима протојереј Александар Јевтић. Он је подсетио на историјски и духовни значај цара Константина и његове мајке царице Јелене, посебно нагласивши силу Часнога Крста и подсећајући верне да обрате пажњу на Онога Који је осветио и дао моћ и силу Часноме Крсту. По завршетку Свете Литургије уследила је литија око светог храма, потом је пререзан славски колач и освећено славско кољиво, које је припремио овогодишњи домаћин славе. Сабрање је настављено у порти храма и парохијском дому, уз трпезу љубави коју су овогодишњи домаћини, заједно са свештенством храма, припремили за све присутне.
Храмовна слава у Коњевићима
У среду, 3. јуна, у Коњевићима, када наша Света Црква молитвено прославља Светог цара Константина и царицу Јелену, служена је Света Литургија са почетком. Литургијом је началствовао протојереј Милан Филиповић, саслуживали су му: протојереј Бојан Сујић, протојереј-ставрофор Милорад Ђорем, протонамесник Александар Пејовић, ђакон Стефан Јовановић и ђакон Јован Тошић. Литургију су својим појањем, поред хора „Свети Цар Константин и Царица Јелена”, улепшали Aрхијерејски намесник љубићки, протојереј Никола Вучетић и сестринство манастира Сретење. После Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено славско жито уз молитвено присуство многобројног свештенства, верног народа и деце. Трудом овогодишњих домаћина, припремљена је трпеза љубави за сав верни народ. Парохијски свештеник се захвалио свима на великом труду и љубави коју показују према својој Цркви, са жељом да у слози и љубави наставимо да градимо заједницу и нашу Свету Цркву.
Храмовна слава у Горичанима
Дана 3. јуна 2026. године, када наша Света Црква прославља цара Константина и царицу Јелену, прослављена је и храмовна слава у селу Горичани код Чачка. Светом Литургијом је началствовао Aрхијерејски намесник трнавски, протојереј Мирослав Петров, саслуживали су му: протојереј Богдан Митровић, парох јежевички, протојереј Александар Грујовић, парох атенички, умировљени парох Чедомир Ћурчић и јереј Миладин Милуновић, парох лазачки, уз трожествено појање свештенства и монаштва. Храм је био испуњен радошћу и мноштвом верног народа, беседом се обратио архијерејски намесник трнавски, протојереј Мирослав Петров, говорећи о значају празника. Такође је захвалио свештенству и верном народу што су увеличали храмовну славу. Након Свете Литургије освећени су славски дарови и трудом старешине храма, протојереја Богољуба Симеуновића и овогодишњег домаћина Михаила Стевановића приређена је трпеза љубави.