Category: Издања

Путопис представља један од најважнијих жанрова српске прозе 17. и 18. века. Он наставља традицију средњовековне путописне литературе, а српска проза наведеног периода развија ову врсту књижевности у више облика. Први облик су проскинитариони или паломници (у руској верзији), тачније водичи, који су садржавали текстове који су помагали ходочасницима приликом посета светим местима. Следећи облик су путописи који не само да описују путовање до одредишта, већ и повратак. Ова врста понекад потиче из кратких пописа конака у којима су путници одседали. Трећи облик су службени извештаји са путовања, као што су извештаји митрополитских егзарха који су били у визитацијама епархијама. Четврти облик су дипломатски извештаји који су, понекад, прерасли у путописне нарације. Генерално говорећи, жанр путописа у српској књижевности има своје корене у проскинитарионима. Најстарији путопис са хаџилука потиче из 394. године, а исписала га је извесна Етерија, родом из Шпаније, која готово читав путопис посвећује опису богослужења у Јерусалиму. Етеријин путопис у преводу на српски језик први доноси Лазар Мирковић. За поклоничка путовања код Срба зна се углавном од времена Светог Саве. Први српски архиепископ је кроз своја два ходочашћа приближио древна света места српском народу. У вековима који су уследили путовало се ка Светој земљи а временом нешто о томе и записивало. Срби су на просторима Свете земље имали чак и своје манастире. Они су прихватали и нудили гостопримство српским ходочасницима олакшавајући им на тај начин боравак у веома далекој земљи. Са друге стране су, сасвим сигурно, и ходочасници даривали манастире омогућавајући им на тај начин опстанак. Јужнословенски проскинитариони појављују се негде од 1360. године. Из ранијег периода највише је сачувано фрагментарних описа ходочашћа у Свету земљу. Можемо рећи да је од свих словенских народа, традиција неговања поклоничке литературе најизраженија код Руса. Најчешћа и наједноставнија књижевна форма којом се казивало о Светом граду били су записи. Осим основних података ко је отишао у Свету земљу, када је дошао и где, понекад могу садржати и значајне и дубоке утиске о боравку. Taкo, примера ради, из појединих записа сазнајемо да монаси из Манастира Хопова често одлазе у Јерусалим. Много садржајније извештаје о путовањима у Свету земљу ћемо срести у периоду 17. и 18. века. У контексту поклоничке литературе периода којим се бавимо свакако је значајно споменути и путопис Лаврентија игумана Манастира Хиландара који је боравио у Светој земљи у периоду 1627-1629. године. Остаци овог путописа нам указују да је писан у форми проскинтариона са ретким личним утисцима. Важно је нагласити да је и патријарх Арсеније Чарнојевић 1682-1683 путовао у Свету земљу и писао о ходочашћу. Један од пратилаца на том путу му је био Христофор Рачанин. Путопис није сачуван у целости. Патријарх Арсеније у свом Путопису прави свештену мапу кретaња поклоничког путовања. Садржи дневнички манир бележења, открива нове крајеве, сусрете, људе. Ускраћени смо за утиске и описе присуства богослужењу одакле би могли да црпимо важне податке за литургијски живот Пећке Патријаршије тог времена.  Први српски путопис написан на народном језику, који садржи личне утиске и описе богослужења и није у форми класичног проскинтариона, јесте Путьшаствіє къ граду Iєрусалиму Iєроөєя, ієромонаха рачанинскаго. Овај путопис је настао 1727. године у Фудвару. Јован Скерлић запажа да је написан „добрим народним језиком“. Аутограф није сачуван јер је страдао у поплави у Сремским Карловцима. Отприлике у то време путопис се нашао у рукописима проте Павла Стаматовића који га је у својој редакцији објавио у Сербској пчели 1841. године. Стаматовићево издање није било најбоље, будући да је редактор био превише слободан у преради изворног текста. Поново је објављено у редакцији руског слависте Осипа Бођанског. То је било прво појављивање овог дела у целини. Стојан Новаковић је прештампао три одломка из Бођанског, а репринт издања објавио је Боривоје Маринковић. У наше време Путопис Јеротеја Рачанина је на савремени српски језик превео проф. др Томислав Јовановић према Маринковићевом репринту. Управо тај превод коришћен је у тексту.  Јеротеј Рачанин О Јеротеју, као и о другим монасима манастира Раче, није познато много. Његова скромност, као и скромност других монаха тог времена, задивљује – они су веома ретко остављали неке податке о себи, а само понегде су на маргинама својих књига уписивали по неку белешку. На основу доступних рукописа, сигурно се може рећи да није оставио један познати рукопис написан пре Сеобе, што, међутим, не значи да није радио у том периоду, како неки стручњаци тврде. Јеротеј сам себе назива Рачанином, али за разлику од других монаха из Раче, чини се да није био повезан са Сентандрејом и школом св. Луке. Чешће се може наћи у Фудвару, 1697. и 1698–1699. године, као и у Великој Ремети. Умро је после 1727. године. Јеротејеви описи богослужења у Светој земљи Током 19. и 20. века постојала су мишљења да је Путопис Јеротеја Рачанина безвредан. Међутим, сама чињеница да је овај текст написан народним језиком, као и детаљан опис богослужења Јерусалимске цркве из 1704–1705. године, чини га важним и вредним извором. Он нам пружа драгоцене и непосредне информације о томе како је изгледало богослужење у Јерусалиму на почетку 18. века, а такође нам омогућава да изведемо одређене закључке о богослужењу Српске Цркве тог периода. Немамо довољно простора за анализу целокупног путописа, али ћемо упутити на неколико занимљивих места. Излажући личне утиске, приметно је у самом делу да је Јеротеј одушевљен лепотом цркава и мобилијара. Он описује димензије цркава, боје мермера, златом окована јеванђеља, иконе, величину, бројност и лепоту сребрених кандила. Даје нам мере величине богослужбених утвари, цркава, описује читав ефемерни спектакл богослужења: број свештенослужитеља, ипођакона, чтечева, лепоту одежди и сасуда. Описујући архијерејску литургију наводи моменат Великог входа у храму Васкрсења Христовог на Голготи. Тако описује да ђакони рипидама трепере изнад путира и дискоса на Великом входу и каже да свештенослужитељи током процесије изговарају једино прозбу Све вас да помене и то најпре један ђакон узглашава, иако их има више, па после њега сви свештеници углас и улазе у олтар. „Нити патријарха нити цара спомену“ (.Јеротеј, 2001, 86). Истина је да нам богослужење Јерусалимске цркве које посматра наш путописац приказује древнију праксу која је најпре подразмевала само помињање Све вас тихо да би прешла у гласно и на крају у опширно набрајање епископа, власти, болесних, оних који се уче и који их

Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа, свештенослужитељи, вероучитељи и студенти теологије, јавности су представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:

У очекивању сверадосног празника Рођења Христовог који као ново Сунце обасјава свет и наше животе, читалачка публика имаће прилику да о овом великом догађају прочита поучне мисли у новом броју Жичког благовесника (јануар-март 2025). Празничну рубрику отвара Божићна посланица Светог Владике Николаја из 1937. Вечно актуелан и богонадахнут, светитељ Христов описује време у Европи уочи Другог светског рата: „Као у време Христова живота на земљи тако и данас многи су се људи удаљили од Оца свог небесног, срцем и душом и мислима и речима и делима. И постали су несрећни, веома несрећни као онај блудни син, који се оделио од богатог оца па се удаљио у земљу туђу, где је принуђен био да од свиња краде свињску храну и утољава своју глад. Велики је број таквих несрећника по целом свету, највећи у Европи, одакле су и у нашу земљу злим ветром нанети. Они траже памет на оним стазама, на којима се виде јасни трагови лудости. Траже снагу везујући многе слабости у један сноп. Траже богатство крадући од своје браће. Траже мир помоћу рата. Траже срећу на свима путевима које је Бог огласио и означио сигналима као путеве несреће. Мудри су да зло чине, а добро чинити не умеју (Јер 4, 22).“ Поучава да је мир и радост у Сину Божијем, преко Кога долазимо до усиновљења: „Држите везу са Оцем небесним, срцем и умом и свом снагом. Јер ко год држи везу са Оцем небесним, тај држи везу и са родитељима и прародитељима својим земаљским.“ Протојереј Александар Р. Јевтић, парох у Краљеву, у тексту О лепоти Христовој, указује на светописамска и светоотачка места која су се дотицала теме лепоте Христове као естетског критеријума, повезаног са темама добродетељи и вечног постојања. Анализира савремене естетске трендове култа вечне младости, као бега од питања смисла, смрти и живота. Упућује на христоцентричност којом су живели светитељи Божији, као судеоници Христове лепоте која се у њих уселила као благодатни дар психофизичке целовитости и сведочења свету мира Божијег. Јереј Саво Величковић, парох у Пожеги, пише о богослужбеним и обичајним особеностима празника Божића. Спајајући векове кроз које је дошло до данашњег начина прославе Божића, поручује: „А Црква овог дана сјаји истом оном топлотом којом је и пећина у ноћи Рођења Богомладенца била загрејана. Свака празнична прослава најпре и изворно је литургијска, а потом се преноси у наше куће и окружење. Анђели певаше: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Проф. др Александар Петровић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, пише текст под насловом Божић – празник празнине времена. Примећује да реч празник долази од празнине, „коју прослављамо у времену нагомиланих догађаја који се сустижу и сударају, не дајући нам да дигнемо поглед. И зато да бисмо то могли, долази празнина – празник. Долазак Бога је јављање празнине – јер је све стало, ничега више нема што се може упоредити са тим. Празник долази из празнине пећине јер тамо, у њеној топлоти, нема брига, хладних информација, намештања и смештања. То је само једна стваралачка празнина која обнавља и ствара свет.“ Упозоравајући на савремену тенденцију претварања света у слику, стварање заводљивих опсена и заблуделих илузија код свеотуђенијег човека који престаје да разликује стварно од виртуелног, пише: „Рођење Богочовека нас подсећа да иако смо пали у време можемо кроз празнину, чистину без историјских заплета, да се спасемо од болести зване историја тако што ћемо, као древни мудраци, пратити нестворену светлост која долази изван земаљских упоредника.“ У рубрици Библијски ликови, налази се текст Антијунаци библијских прича Ирод Велики и Јуда Искариотски, аутора чачанског вероучитеља Бојана Кнежевића. У овом броју је штампан први део текста који говори о лику и делу цара Ирода Идумејца, као и контексту у коме долази до његове жеље да убије Богомладенца Христа. У рубрици Духовна созерцања, монахиња Христина (Стојановић), у тексту О усамљености и непроницљивости душе, предочава нам мисли великог руског књижевника и философа Ивана Иљина. Освртима који се одликују пажљивом посвећеношћу и духовним надношењем над унутрашњим струјањима дубоких егзистенцијалних дилема, указује на основно својство душе – непроницљивост. Она се тиче како нас самих, тако и наших ближњих. Текст се завршава подсетником: „И зато не отежавајмо једни другима крстоносни ход осуђивањима и захтевима, већ искреном молитвом, разумевањем и љубављу облагодаћујмо простор у себи и између нас.“ У рубрици Ускликнимо с љубављу, Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности, пише текст У сусрет Савиндану. Издвајајући поједине епизоде из житија Светог Саве, расветљава духовно сиромаштво савременог човека, који се не украшава врлинама којима је био одевен син владара који се приволео скромном монашком живљењу. Примећује да је он стрпљиво чекао да се узнемирено срце његовог оца смири, како би почео са духовном изградњом у народу. Лена Петровић, студент Економског факултета Универзитета у Крагујевцу, се пита Шта бих поручила Светом Сави? Указивањем на велику моралну кризу у друштву и поремећај система вредности, упућује да Свети Сава већ све види, а на нама је да пазимо шта радимо. У рубрици Православље и спорт, јереј Немања Матејић, парох у Вичи, пише о односу теологије и спорта. Уводне напомене о спорту обогаћене су старозаветним увидима о играма и радости, али и местима из посланица Светог апостола Павла на којима су коришћене аналогије из спорта за расветљавање мотива духовне борбе подвижника. Аутор предлаже да би спортисти требало да имају духовнике, како би њихова стремљења била обогаћена духовношћу која подразумева световрлински и светотајински живот у Цркви. У рубрици Лирски благовесник, читаоци могу прочитати песму посвећену вујанском светитељу, из пера јеромонаха Авакума (Проковића), сабрата Манастира Вујна. Рубрика Веронаука доноси текстове ученика Медицинске школе у Чачку – Милутина Јовановића о Светој Литургији и Јелене Ацовић о праштању и покајању. Подстакнути идејама свог вероучитеља Бојана Кнежевића, ђаци су пред нас изнели своја размишљања на ове важне теме хришћанског живота. Ту је Кутак из веронауке – из дечијег срца, који у неколико последњих бројева нашег часописа, приређује вероучитељ Александра Малешевић са основцима из бајинобаштанске школе Свети Сава. Овога пута, читаоци могу прочитати занимљиве дечје мисли на тему Шта је то рај? У рубрици Прикази књига представљени су најновији наслови издавачке делатности Епархије жичке. Протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке, представио нам је вредно критичко издање из ризнице светоотачког богословља – Свети Симеон Сoлунски, Тумачење о божанском

Српску теологију, у издаваштву Епархије жичке и благословом Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита жичког Господина др Јустина, обогатила је новоиздата монографија Кад су људи постајали хришћани: Историјски развој хришћанске мисионарске методологије, аутора др Ведрана Голијанина – доцента на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву. Уредници монографије су вероучитељ Милорад М. Васиљевић и протојереј др Слободан Јаковљевић. Рецензију књиге потписују проф. др Љубивоје Стојановић, проф. др Зорица Кубурић, проф. др Владан Бартула, проф. др Саша Шољевић. Аутор кроз четири поглавља пружа свеобухватну историјску анализу разлога због којих су људи током различитих епоха примали хришћанство: у „ранохришћанском добу катакомбне Цркве, ери тзв. хришћанске васељене, колонијалном и савременом добу“ (9). Са теолошком и историјском прецизношћу, аутор истражује културне, друштвене и духовне факторе који су утицали на такве одлуке појединаца или заједница. Осим изврсне аргументације, научној озбиљности ове монографије доприноси опширан одабир како домаће, тако и стране литературе. Поред језика који је лишен претераног академизма, чинећи тако књигу доступну свим читаоцима, писац на сликовит начин приближава тему коју анализира. Неоспорно је да је са оваквим делом, као и многим другим запаженим радовима, професор Голијанин пионир у систематичном бављењу мисиологијом међу богословима Српске Православне Цркве. Такође, мимо разлога за прихватање хришћанства, аутор се бави и мисионарском методологијом: „Уместо историје мисије, пред читаоцем се налази историјски преглед развоја хришћанске мисионарске методологије или, другим речима, прича о начинима на које су мисионари проповедали Христа нехришћанима и начинима на које су нехришћани реаговали на ову проповед“ (8). У првом поглављу монографије, насловљеном Vicisti, Galilaee! Галилејац који је покорио Рим, аутор описује како су хришћани користили јеврејску Библију (Стари Завет) да би убедили Јевреје да је Исус Христос обећани Месија. Потом, он објашњава на који начин су хришћани паганску философију, религију и уметност тумачили Грцима и Римљанима као хришћанске – оне су, како су хришћани тврдили, садржавале тајанствене знакове који упућују на Христа. Аутор описује како је виђење императора Константина Великог, у којем му се на небу указао знак крста са поруком In hoc signo vinces (У овом знаку ћеш победити), било један од одлучујућих тренутака за прихватања хришћанства као слободне религије у Римској империји. Осим овог чуда, пут ка христијанизацији многих Римљана отворила су страдања хришћана. У делу се истиче како су мучеништва и храброст првих хришћана у суочавању са смрћу оставила снажан утисак на Римљане. Пагани су били задивљени спремношћу хришћана да дословно испуњавају Христове заповести о љубави према другима. У том контексту, на пример, аутор износи задивљујуће примере хришћана који су током великих епидемија лечили болесне пагане одбачене од својих породица: „То је нарочито дошло до изражаја у катастрофалним епидемијама које су задесиле Римску империју, најпре у време тзв. Галенове куге (165–180), а онда и током тзв. Кипријанове куге (око 250–270)“ (43). Савременом хришћанском читаоцу, који је пре свега неколико година посведочио пандемију вируса корона, поступци његових предака могу бити повод за нове мисаоне рефлексије. Из тог разлога, индикативно је да се аутор бави увек актуелним темама – страдање слуге Господњег, услед разних неприлика, присутно је како у давнини, тако и данас. У поглављу Res publica Christiana: Рађање хришћанске васељене аутор пише о даљем крштењу Римске империје и Европе. Он нарочито анализира сукобе између хришћанских вођа и крштених римских императора у дешавањима која су обликовала нову хришћанску државу. Такође, пише и о томе како је Римска империја, прихватајући нову веру, прогонила стару религију, те је тиме увела репресију у проповед Јеванђеља. У том светлу, истиче се да су прве монашке заједнице аутентично чувале хришћанску истину, а не насилни владари: „То је било време када се у пустињама Египта, Палестине и Сирије развило монаштво које ће постати најзначајнија мисионарска сила у историји хришћанства, неупоредиво доследнија изворним јеванђелским идеалима од државних службеника који су уништавали старе храмове и понекад убијали тврдокорне пагане“ (9). Насилну философију покрштавања „огњем и мачем“ усваја Карло Велики и многи други владари. Поглавље нуди увиде у парадоксалне аспекте христијанизације једне државе. Рана Црква, која је била прогоњена, постала је инструмент прогона под велом нове државне религије. Аутор указује на конфликт између аутентичне вере и политичке моћи као средства принуде. Монашке заједнице су представљале тихи али снажни отпор насилној „евангелизацији“. Но, аутор указује и на то да су кроз историју извесни црквени поглавари приступали репресивној мисионарској философији: „Уништење демонских култова је схватано као дужност државе, мисионарски метод и чак као пастирска одговорност Цркве, па су неретко епископи били задужени да руше паганске храмове или да их претварају у цркве“ (86). Професор Голијанин доноси слику историјског хришћанства – чланови Цркве су светитељи, али и грешни људи, те је због тога оно сведочено на разне начине. Поглавље Lumen ad revelationem gentium: Слуге Христове и господари света пружа казивање о крштавању неевропских народа од стране европских колонијалних сила. С тим у вези, аутор, на пример, пише о изузетно насилној проповеди хришћанства од стране Шпанаца на просторима Америке. Но, као у сваком поглављу, нису изостављени светли примери мисионара попут „заштитника Индијанаца“ Бартоломеа де Лас Касаса (1484–1566). У поглављу се анализирају и мисионарења Португалаца на Далеком истоку. Аутор посебно истиче чињеницу да су Португалци оживели стару идеју о тајним предзнацима Христа у паганској философији. Пажња је посвећена и проповеди хришћанства на Аљасци и у Русији: три светитеља, Филарет, Макарије и Инокентије, показују одлучност да се Библија преводи на народни језик, што ће изазвати отпор у црквеним круговима. Посебно је интересантан начин проповеди хришћанства у Јапану и Кини. Аутор о Кинезима пише: „Као некад Јеврејима (1 Кор 1, 23), крст Христов је Кинезима био саблазан, па је ово ʻконтроверзноʼ учење чувано за последње кораке адаптације“ (181). Анализирајући 17. век у Јапану, који је обележен свирепим прогонима хришћана, аутор о Јапанцима бележи: „Оставши без мисионара, јапански обраћеници повукли су се у катакомбне заједнице. У њиховом случају видимо пример самосталне адаптације, без страног надзора, због које их многи Европљани уопште не би сматрали хришћанима“ (187). У светлости наведеног, читаоци ће пронаћи фасцинантне податке о јапанским „киришитанима“ (хришћанима) или „какуре киришитанима“ (тајним хришћанима). Дакле, професор Голијанин успева да истакне комплексност мисионарских напора, који често нису били искључиво вођени верским идеалима већ и колонијалним амбицијама. Свака од ових прича открива изазове мисионарства, али и снагу хришћанске

Краљевчанима је још увек у свежем сећању догађај из новембра 2010. године, када је око 2 сата ујутру овај град на Ибру погодио јак земљотрес магнитуде 5,4 јединица Рихтерове скале. Овај разорни земљотрес је нажалост однео два живота, а многе људе је оставио у рушевинама својих домова. Случајно или не, овај земљотрес се десио свега 5 дана пре него што је календаром Цркве одређено обележавање Светог великомученика Димитрија Солунског. Истога дана, наизглед неуобичајено за Житије светих, али с разлогом, Црква обележава и Спомен великог земљотреса који је задесио Цариград 26. Октобра 740. године у време цара Лава Исаврјанина. Народ је тада, на библијски начин, схватио овај земљотрес као казну Божију за грех, те се молио Пресветој Богородици и Светом Димитрију са великим покајањем, све док се Бог не смилова и земљотрес не преста. Овај догађај је пресудно утицао на химнографски садржај службе овоме светитељу рођеном Солуњанину од високородних и побожних родитеља, коме је отац био и сам војвода Солунски у време цара Максимијана (285-305). Поред централне богослужбене слике Димитрија као „Христовог војника, страдалника, који је уништио Лијеву гордост, а за борбу из тамнице охрабрио Нестора“; који је мученички страдао „копљима прободен у ребра, ради прободеног у ребра на крсту Спаситеља“; велико место у Служби написаној њему у част заузима тема земљотреса. Тога дана певамо како се „земља збуњује страхом од гнева Божијег, те се тресу планине и море“; „потресају се темељи земље и дно океана од праведног гнева Створитеља“, а све то како би престали  „да даље зло чинимо, јер ево Спас негодује и потреса земљу“. Треба напоменути да нас Служба Светом Димитрију поучава да се земљотрес догађа ради оног унутрашњег потреса, који епицентар има у самом срцу људском, а све то како би нас Господ утврдио у „истинитом страху“, „утврдио у добру“ и упутио на „пут правде Своје“. При састављању Службе Светом Димитрију писац је свакако имао на уму његово Житије, али и библијска сведочанства о земљотресима. Тако се у захвалној песми великог цара Давида, „због гнева Божијег земља затресе и поколеба, а темељи небесима се задрмаше и померише“ (2. Самуил. 22, 8); пророк Исаија нам казује како ће оне који „војују на гору Сионску Господ над војскама походити громом, трусом и хуком великом“ (Исаија 29, 6); предсказујући страдање и ропство јеврејско, пророк Амос говори како ће га „Господ затрести са земље“ (Амос 9,8); коначно, Свети Јован Богослов нам у новозаветном Откривењу предсказује да ће се у „великом дану гнева Божијег“, након отварања шестог печата догодити велики потрес (Откр. 6, 12). Ипак, много чешће се библијски земљотреси догађају као реакција творевине на присуство Створитеља, али и као пројава славе и силе Божије. Док је Мојсије примао заповести Божије гора Синај се тресла веома (Изл. 19,18); пророку Илији се на гори Хорив Бог обратио „гласом тихим и танким“, а Њему су претходили страшни ветар, земљотрес и огањ (1 Цар. 19,11-12).   Важни догађаји у Домостроју спасења су праћени својеврсним потресима. Одмах пошто Спаситељ „испусти душу на Крсту земља се потресе и камење се распаде“ (Мт. 27, 51); у „први дан недеље“ Христово Васкрсење је учинило да се земља затресе врло, јер „анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему“ (Мт. 28,2); након једне заједничке молитве апостола у Јерусалиму, како нам бележи апостол Лука, „затресе се место где беху сабрани и напунише се Духа Светога“ (Дел.ап. 4, 31); а Божанско избављење од тамничких окова апостола Павла и Силе пратио је силан потрес услед кога су се померили темељи тамнице (Дел.ап. 16,26). Не доводећи у питање геофизичка сеизмолошка објашњења потреса, природне непогоде, па и земљотрес, треба најпре разумети у светлости тајанственог односа материјалне природе и греха људског, пре свега греха Адама и Еве. Кажњавање рода људског кроз разливање гнева Божијег у виду страшних природних непогода не треба разумети искључиво као јуридички однос злочина и казне, већ најпре као последицу првородног греха Адама и Еве услед чега је природа остала препуштена самој себи. Та богоостављеност и препуштеност, саме по себи јесу „казна Божија“, а наука их препознаје као законитости по којима се догађају природне непогоде, па и оне са катастрофалним последицама. Апокалиптичне природне непогоде које се догађају у континуитету нас непрестано подсећају колико смо велики, односно мали, спрам творевине Божије. Подморски земљотрес у Индонезији 2004. године је изазвао цунами који је однео преко 250000 људских живота. Земљотрес у јапанском граду Фукушими изазвао је експлозију нуклеарног реактора и цунами услед кога је животе изгубило преко 18000 људи.  Истовремено, овакви потреси, као што смо и напоменули, редовно изазивају и духовне потресе, који некима буду на спасење, али некима и на суд или осуду. Земљотрес у Краљеву је, на пример, „потресао срца“ бројних доброчинитеља који су несебично помогли унесрећенима. Бројни појединци су тада што у новцу, што у грађевинском материјалу, помогли да се изгради порушено и надокнади изгубљено. Поред значајне помоћи коју је Српска црква тада упутила Краљеву, вероучитељи Архиепископије београдско- карловачке новчано су посебно помогли обнову оштећене Економско-трговинске школе.  Ови примери доброчинстава кроз несебично приношење жртве су одувек градили Цркву Божију у којој заправо Богу приносимо свет који је Он створио „због свега и за све“, како то изговарамо на Светој Литургији. Онај коме се молимо у дане сваковрсних потреса је и сам живео за време великог друштвеног потреса у ери гоњења хришћана у Римској империји. На дистанци, далеко од епицентра потреса, Димитрије је, наследивши титулу војводе солунског од свога оца, могао мирно да сачека да гоњење хришћана прође. Међутим, видевши каква страдања подносе хришћани око њега, он се сам „стаде молити и постити, припремајући се за мученички венац“, одлучио је да  се „не уплиће у послове обичног војника, да би угодио војводи, већ да се злопати као добар војник Исуса Христа“ (2 Тим. 2,3-4). Пре него што ће бити заточен од стране богоборног Максимијана, предао је сав наслеђени иметак слузи Лупу уз вероватно последње речи изговорене на слободи у чину војводе: „Раздај ово земаљско богатство, да потражимо себи небеско“! Ни тамновање није поколебало овог страдалника Христовог у истрајном исповедању Христове вере. За њега је тамница била попут лађе (=Цркве) на узбурканом мору из јеванђелске приче коју читамо у дану када га литургијски прослављамо. У тој лађи, не марећи на „валове“

У петак 15. новембра 2024. у Народном музеју у Краљеву, одржана је промоција монографије о Цркви Свете Тројице у Краљеву. Аутор монографије је професор историје у краљевачкој гимназији, др Драгољуб Даниловић. Пред бројном публиком, промоцију је отворио ученик друге године гимназије у Краљеву, Богдан Пантовић. Богдан је на гуслама, одевен у традиционалну ношњу, испевао део чувене и увек актуелне песме Светог Владике Николаја, Небеска литургија. Након отварања, присутнима се у име Народног музеја у Краљеву обратила Ана Гвозденовић, лектор монографије, давши реч протојереју-ставрофору Љубинку Костићу, који је говорио о историјату Епархије жичке и истакао важност Цркве Свете Тројице, која је дуго времена била Саборни храм Епископа жичких. Драган Драшковић, дугогодишњи директор Народног музеја у Краљеву, говорио је о судбини Краљева и Цркве Свете Тројице кроз протекла два века и прочитао неколико важних историјских сведочанстава о томе. На крају, присутнима се обратио проф. др Драгољуб Даниловић. Професор је поздравио све присутне и захвалио им се на доласку, а затим говорио о архијерејима Епархије жичке, који су саградили, обнављали, даривали Цркву Свете Тројице и столовали при њој од 19. века до наших дана. Након промоције, Народни музеј је за све присутне припремио пригодно послужење. ђакон Филип Зеленовић