Category: Издања

Поводом осамсто педесет година од рођења Светог Саве, сестринство Манастира Жиче заједно са песником Милојем Радовићем, уприличили су и издали књигу „Мале приче из Жиче“. Књига је у форми прича, где актери, ученици и вероучитељ кроз искуствено доживљајну спознају, откривају спасоносне истине, а на тему: Светитеља, Светих моштију, иконописа, Литургије, манастира. Промоција је одржана 26. 11. 2025. у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву, где је поводом промоције постављена и адекватна пратећа сценографија. Ученици наше школе имали су прилику, да кроз заједничку припрему са учитељицама и вероучитељем, уобличе програм за промоцију књиге. Одељења млађих разреда, у мањим групама кроз дијалог, дочарали су најбитније и кључне поруке и сазнања, према свакој причи из књиге. Костими су садржали мотиве који одговарају теми. Најпре је о значају књиге и њених поука говорила проф. др Вања Ковић са Филозофског факултета УБ из Београда. Она је истакла вредност свих прича, које на пријемчив начин, откривају дечији вид и жељу за сазнањима о узвишеним и светим вредностима. Деца у улози васпитача, која са правилном спознајом о суштинским вечним путоказима на путу спасења постају, по запажању уважене професорке, васпитачи и својим родитељима. Ученици из ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Врбе и Ратине, по завршетку програма, допунили су све изнете делове истине у смеру богопознања песмом „Ми смо деца неба, Оца небеског“, коју су отпевали уз подршку публике. На крају, песник и надахнути казивач Милоје Радовић, завршио је промоцију изводима из прича које су биле поздравни полетни дар, који ће понети сви присутни са овог догађаја. Сестре Манастира Жиче, даривале су ученике наше школе књигама, уз позив, да посете манастир поводом нових активности, као и кроз литургијско присуство. Вероучитељ Милан Милутиновић

У уторак 25. новембра 2025. године у препуној галерији Историјског архива у Ужицу, одржана је промоција Монографије „Црква Светог великомученика Георгија и њено свештенство (1844 – 2024)“. Промоција је почела песмом етно групе „Ђурђевак“ уз музичку пратњу ученика Музичке школе. Присутне су поздравили директор Историјског архива у Ужицу г. Жељко Марковић  и старешина храма протојереј Милан Луковић. Монографију су представили г. Немања Спаловић и аутори др Гордана Лазић и протојереј Милан Филиповић. Историјском архиву додељена је захвалница Црквене општине за све што су учинили и чине за наш храм. За све присутне уприличено је послужење у холу архива. ЦО при Храму Светог Георгија овим путем се захваљује свим учесницима на промоцији. Захваљујемо се Митрополиту Јустину на благослову за ово богоугодно дело, Граду Ужицу за помоћ и подршку коју су указали приликом обележавања јубилеја. Захвалност дугујемо и Министарству културе Републике Србије. Велика захвалност ауторима монографије др. Радовану Пилиповићу, др Гордани Лазић и протојереју Милану Филиповићу. Братство храма

Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (октобар-децембар 2025) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.

У уводнику новог издања епархијског часописа, протојереј Александар Јевтић истиче главне мотиве који доприносе важности двоструког јубилеја. Повезује их догађајем Оваплоћења Бога Логоса, око кога су се ломила теолошка копља 325. у Никеји, а који је у центар своје Беседе о правој вери 1221. поставио Свети Сава, актуализујући тиме непролазни значај догматског доприноса никејског богословља. Протојереј др Слободан Јаковљевић у тексту “Богослужбена традиција и типикална разноликост у Србији Светог Саве“ пише о постепеним и посвећеним трудовима Светог Саве да српској Архиепископији подари типик који ће садржати највише домете из тадашњих богослужбених центара широм православне икумене. Проф. др Драгољуб Даниловић у тексту “Организција српске Цркве у време Архиепископа Саве I“ објашњава геополитичке прилике у којима је Свети Сава успео да издејствује аутокефалност за српску Цркву, као и његов труд на организацији новопроглашене Архиепископије. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић у тексту “Будимо људи – на светосавском путу“  истиче путничку црту у карактеру принца Растка, а потом монаха и архиепископа Саве. Сва та путовања по Светим местима богатила су његову личност, а даље утицала на све чега се он неуморном ревношћу дотицао на разним пољима црквеног живота. То је и нама данас поука да никада не посустајемо у доброчињењу. Проф. др Милош Ковић у тексту “Огледало Светог Саве“ пише о неопходности нашег народног одмеравања према идеалу новог Израиља Божијег, како га је Свети Сава видео. Идеал Царства Небеског није метафизичка утопија без повезаности са реалношћу,  већ почиње овде и сада као предокус обећаних блага, али и као суд за одступање од постављених смерница које Светосавље вредносно садржи. Јубилеју 1700 година од Никејског Сабора посвећени су текстови ђакона Милоша Јелића “Свети цар Константин и Први Васељенски Сабор“ и вероучитеља Бојана Кнежевића “Узроци сазивања Првог Васељенског Сабора“. У њима читаоци имају прилику да јасније схвате контекст у коме долази до сазивања овог Сабора, улогу цара Константина, сложеност богословских спорова, основне догматске истине које су Свети Оци тада истицали, али и значај који је овај Сабор имао за будућност даљег развоја богословља. Поред тематског јубиларног оквира, ту су и следећи текстови: Цветко Петровић, Реч више, ђакон Филип Зеленовић,  “Не бој се, само веруј – о проблему страха и анксиозности“, као и представљање нових издања Епархије жичке: Алексеј Петрович Лебедев. Огледи из историје ране Цркве; Милош Живановић, Верска настава. Радни листови за ученике од 1. до 4. разреда основне школе. Као и претходни, овај број се завршава извештајем о ревносним богослужбеним активностима Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Господина Јустина у протеклом периоду,  који потписује владичански ђакон Стефан Симић. Захваљујемо се Митрополиту Г. Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа

Епархија жичка са радошћу представља радне листове за ученике од 1. до 4. разреда основне школе – издање које на жив и креативан начин уводи децу у веру и живот Цркве. Епархија жичка, благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. Г. др Јустина, у протекле две године дала је приметан допринос мисији Цркве на пољу издаваштва. Круна тог труда јесу нови радни листови за часове Веронауке, намењени ученицима од првог до четвртог разреда основне школе. Већ је сам Господ наш Исус Христос рекао: „Пустите децу и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско“ (Мт 19,14). Свако верско образовање у најранијем добу треба да буде прожето управо овом Јеванђелском речју. Зато је први сусрет деце са истинама вере од пресудне важности, јер се у тим годинама полажу темељи будућег односа према Богу, Цркви и ближњем. Нови радни листови осмишљени су да помогну и деци и вероучитељима да пут ка Царству Небеском буде радостан, разумљив и близак. Радни листови 1 и 2 биће доступни у школама почетком школске године, док ће радни листови 3 и 4 бити достављени почетком октобра, тако да ће наставни процес протећи без значајних кашњења. Духовна димензија радних листова Радни листови за Веронауку у издању Епархије жичке нису тек педагошки материјал – они су својеврстан духовни путоказ. Свако поглавље и свака лекција осмишљени су тако да дете постепено уводе у литургијски живот Цркве, подсећајући га на значај молитве, богослужбеног ритма и врлинског живота. Садржаји су прожети хришћанским врлинама: љубављу, добротом, истином, поштовањем и милосрђем. Посебан акценат стављен је на то да се деца не уче сувој информацији, већ да кроз различите активности (цртање, певање, размишљање, разговор) постану живи учесници наставе, односно да веронауку не доживљавају само као предмет, већ као начин живота. Педагошко-методолошке напомене Лектура Радни листови представљају уџбеник са верским садржајем који издаје Епархија жичка, па се за писање великог слова у понеким детаљима примењују особена правила, различита од оних у важећем правопису. Подршка вероучитељима Сви задаци и садржаји осмишљени су тако да помогну вероучитељу у реализацији часа. У радним листовима на самом крају налазе се и решења, што омогућава лакшу проверу усвојеног градива, али и подстиче децу на самопроцену. QR кодови и линкови воде до музичких и видео садржаја који обогаћују наставу и чине је блиском савременом ученику. Заједнички труд Аутори ових радних листова су искусни вероучитељи, док су рецензенти и уредници учитељи и теолози са богатом праксом и издавачким искуством. Изглед издања додатно је обогаћен оригиналним илустрацијама, које су са много труда и маште израдили наши илустратори. Целокупна замисао оживела је захваљујући графичком дизајнеру, који је све елементе ујединио у хармоничну и привлачну целину. Заједнички циљ био је да се градиво пренесе на садржајан, савремен и методички обрађен начин, прилагођен ученику и наставнику 21. века. Заједничким трудом учињено је да књига буде и духовно садржајна и визуелно привлачна. Циљ је био јединствен – да се истине православне вере пренесу деци на јасан, жив и радостан начин Мисија Мисија сваког катихете јесте да децу приведе Христу. Ови радни листови су помоћ на том путу – да часови веронауке постану место радости, заједништва и сусрета са живим Богом. Они не замењују живу реч наставника, али му пружају снажан ослонац и уједно помажу детету да истине вере не учи напамет, већ да веру доживи. У прилогу су прикази неколико лекција за 1. и 2. разред основне школе: Верска настава – радни листови за први разред основне школе Верска настава – радни листови за други разред основне школе Издаваштво Епархије жичке Одбор за школску катихизацију Епархије жичке

Епархија жичка је благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. Г. др Јустина, богатија за још једно значајно издање, овога пута из области најраније црквене историје: Алексеј Петрович Лебедев. Огледи из историје ране Цркве. Изабране студије, превео са руског протојереј Ђорђе Лазаревић, уредник, протојереј др Слободан Јаковљевић, Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2025, тираж 1000 примерака. Наглашавамо да је ова књига штампана уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије у оквиру пројекта „Жички источници“, који је покренуо Епархијски Управни Одбор Епархије Жичке. Алексеј Петрович Лебедев (1845 – 1908), руски црквени историчар, у књизи која је пред читаоцима, обрађује период црквене историје, српским читаоцима углавном непознат. Због озбиљног научног приступа изучавању тема, јединственог избора тема, богатог и до сада непознатог садржаја и лепог стила писања, ова књига заслужује пажњу како теолога, тако и свих заинтересованих за црквену историју. Књига садржи шест поглавља. У првом, уводном се упознајемо са животом и радом А. П. Лебедева, а следећих пет поглавља су заправо студије Лебедева. У уводном поглављу, које носи наслов Алексеј Петрович Лебедев: Живот и научни рад, сазнајемо да је А. П. Лебедев, Катедру за историју древне Цркве, на Московској Духовној Академији, предводио током двадесет пет година. Године 1879., одбранио је докторску дисертацију на тему „Васељенски сабори четвртог и петог века. Прегледи њихове догматске делатности у вези са учењем Александријске и Антиохијске школе“. У овом поглављу се упознајемо са богословским токовима на Московској Духовној Академији у деветнаестом веку, као и са животом и радом најзначајнијих професора. Сазнајемо да у развоју црквене историје као науке, А. П. Лебедеву припада једно од најистакнутијих места, он је био својеврсни „научни отац“ седморице доктора богословља, црквене историје и канонског права. Био је члан различитих црквено-друштвених и научно-просветних друштава, а због научних заслуга, био је изабран за почасног члана неколико Духовних академија и Универзитета. Према мишљењу Лебедева, црквена историја је мајка богословских наука. Прва студија носи наслов Незнабоштво и Хришћанство и њихов утицај на ученике грчких и латинских школа од другог до четвртог века. Аутор каже да је за период свог истраживања узео други, трећи и четврти век, због тога што је у том периоду била веома наглашена борба између незнабожачких и хришћанских ставова, која се одвијала у храмовима науке, који су најтеже потпадали под утицај хришћанских принципа, а то су биле грчке и латинске школе Римске империје. „Сам циљ због ког су у школе одлазила деца незнабожаца и деца хришћана, у значајној мери се разликовао. Шаљући своју децу у школу, родитељи незнабошци су желели једно, а родитељи хришћани нешто друго. Сама деца, ако су била незнабошци, тражила су и очекивала од школе једно, а ако су била хришћани друго.“ Аутор говори и о учитељима у школама тог периода, који нису увек били на висини свог позива, а хришћанских учитеља у овом периоду, још увек је било мало. У незнабожачке школе хришћански младићи су ступали са великим опрезом, са циљем да се сачувају токсичног утицаја незнабожачких школа, а истовремено, да усвоје из њих оно што је потребно истински образованом човеку. У овом поглављу говори се и о наукама које су предаване у школама тог периода, као и о односу хришћана и незнабожаца према њима. Друга, најопширнија студија носи наслов Организација црквених служби. Овај период је веома важан у историји организације свештенства. До претпоследње деценије деветнаестог века, ово питање је било неосветљено, а откриће споменика под називом „Учење дванаесторице апостола“,  довело је до разјашњења историје јерархије најстарије епохе. Своје истраживање, наш аутор у највећој мери заснива на овом древном спису. Трећа студија у књизи је Васељенски мисионари другог столећа после Христа и њихови наследници. У овој студији, аутор полази од чињенице да апостоли нису могли да проповедају Јеванђеље на сваком месту у највећој империји на свету, они су проповедали пре свега у највећим градовима Римске државе. Они су бирали пре свега оне градове у којима је живео велики број Јевреја, а с обзиром да је таквих градова било релативно мало и сама проповед је била ограничена и није обухватала читав цивилизовани свет. Најпознатији пример како су многи грчки и римски градови поступали у древно време, насупрот историјским подацима, представља Византија, где је владало ничим засновано веровање, о хришћанском просвећењу од стране светог апостола Андреја. Историчар не може да преувеличава мисионарску делатност апостола, ослањајући се на чињенице које су записане у канонским књигама Новог Завета. На питање, ко су били настављачи мисионарске делатности апостола, одговор је дат у овој веома занимљивој студији. Аутор на крају студије каже „…Данас са сигурношћу можемо рећи да је хришћанска заједница, у најмању руку у другом столећу, имала одређену институцију мисионара, који су деловали са таквом ревношћу, којој може позавидети најуређеније мисионарско друштво данашњице… Апостоли-мисионари су ширили хришћанство само у другом столећу. У трећем веку их више не срећемо.“ Настанак аката Васељенских сабора наслов је четвртог поглавља у књизи. Саборским актима називају се записници онога што се дешавало на одређеном помесном или васељенском сабору. У тексту се говори ко су били људи који су присуствовали Саборима и имали улогу записивача, као и шта је све записано у актима Васељенских сабора. Аутор каже „…нотари су у своје белешке уносили кратка указивања на документе који су били прочитани на сабору који су им били познати,….нотари нису изостављали ни релативно неважне догађаје саборске делатности: њихов посао је био да буду прецизни. Они нису записивали само говоре и расуђивања појединих чланова сабора, већ и заједничке изјаве учесника сабора, речима су бележили и различите узвике који су се чули од више лица, било да су то изрази одобравања или негирања, радости или гнева, жеље или захтеви.“ Последња студија у књизи, под насловом Поклоништво у Свету Земљу у периоду древне Цркве, говори о потреби Хришћана из тог периода, да своју веру учврсте поклоничким путовањима у Јерусалим и Свету Земљу, али и о свим тешкоћама која су таква путовања тада подразумевала, као и ко су први поклоници који записују запажање и утиске са путовања да би кроз писану реч и друге подстакли да се отисну пут Свете Земље.                   ђакон Милош З. Јелић