Category: Издања

Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2025) доноси у првој тематској рубрици пет текстова посвећених на различите начине овом великом празнику за српски народ православни. Предња корица је украшена чувеном сликом “Косовка девојка“, сликара Уроша Предића, а на задњој корици је слика храма у Матарушкој Бањи, који је посвећен овом великом празнику и његовим Светим носиоцима. Први текст је Видовданска беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, изговорена 1939. поводом прославе 550 година од Косовског боја. Боравећи у Ћуприји и Манастиру Раваници, Владика је изнео неколико заветних идеала српског народа који зраче из Видовдана. Посебно место међу њима заузимају задужбинарство, свечарство и храброст. Народ се позива да из њих црпи снагу за религијски и морални препород појединца и заједнице. Протојереј-ставрофор Љубинко Костић је аутор текста о велелепном Храму Светог великомученика кнеза Лазара у Матарушкој Бањи. Као вишедеценијски парох при овом храму, носилац идеје и реализатор изградње храма, износи нам упечатљиве детаље који сведоче о специфичности времена и људи 90их година, када је почела градња. Јереј Марко Денић, парох у Сирогојну, подсећа на витештво српских јунака из ратова 1912-1918. којима су посвећене спомен плоче у храму у чувеном златиборском селу Сирогојну. Ове плоче су неми чувари и подсетници на велике жртве наших сународника, о којима се у овом тексту износе и узвишене и потресне речи једног немачког пастора, које је у част нашим војницима, њиховом трпљењу и неосветољубивости, изнео 1945. у својој опроштајној беседе у једном малом месту Евебургу,  поред Оснабрика, места логора и великог страдања нашег народа. Др Милутин Живковић је потписник текста „О феномену (не)видљивих граница. Прилог историји Старе Рашке у Другом светском рату“. Анализирајући специфичности овог простора, менталитетска обележја народа, као и историјске заплете који су чинили да су се овде вековима успостављале границе народности и вера, износи важне податке као прилог наведеном. Расветљава улогу великих сила у овим процесима, као и последице попут ниског образовног профила и тешког материјалног стања који су дуго пратили становништво на овим просторима. Александра Мијаиловић пише текст о односу појединца и заједнице из угла чувене Похвале кнезу Лазару од монахиње Јефемије. Улогу Светих ратника управо на такав начин разуме и читаоцима појашњава. Наредна рубрика – Богословље, историја, култура, започиње текстом архимандрита Јована (Радосављевића) о Светом преподобномученику Јовану Стјеничком, који је на овогодишњем Светом Архијерејском Сабору СПЦ прибројан лику Светих. Текст нас упознаје са ликом и делом овог мало познатог светитеља. У наставку су текстови из области богословља и психологије. Ђакон Филип Зеленовић пише о проблему страха и анксиозности. Монахиња Христина (Стојановић) нас упознаје са аспектима теме односа појединца и заједнице кроз призму Јововог страдања и подвига Свете Марије Египћанке. Психолог и психотерапеут Бојана Димитријевић нас упознаје са постулатима системске Породичне терапије у Светом Писму. Психолог Милош Благојевић нас упознаје са начелима психосоматике, дајући нам могућност да схватимо важност ове мало познате теме. Рубрика Веронаука нам доноси разноврсне текстове. Вероучитељ Дарко Стевановић пише на тему важности библијских мотива у образовном процесу младих, наводећи улогу драмских приказа као посебан вид доживљаја и прилике за узрастање младих. Вероучитељ Милица Глукчевић нас упознаје са историјом и радом Основне школе „Таковски устанак“ у Такову. Вероучитељ Ана Црепуљаревић описује сарадњу школе у Жичи са сестринством Манастира Жиче на примеру тематске радионице о Ноју. Сара Пушоња, ученица средње Економско-трговачке школе из Г. Милановца пише о томе шта за њу значи живот у Христу. Вероучитељ Александра Малешевић преноси духовита размишљања ученика Основне школе „Свети Сава“ из Б. Баште на тему Зашто се молитве у Цркви певају? Часопис закључује Летопис богослужења Митрополита жичког Г. Јустина, који нам верно предочава сапутник са истих – владичански ђакон Стефан Симић. Захваљујемо се Митрополиту Г. Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа

Из штампе је изашло ново издање манастира Жиче. У питању је књига ”Чуј добро дете моја”, у којој су сабрана питања деце тинејџерског узраста и одговори на њихова питања блаженопочившег Митрополита Сисаније и Сијатисте Павла. Одговори откривају његово искуство и посебан дар за комуникацију са младима, као и снажну љубав коју је увек испољавао у разговору са њима. Млади су га питали са искреним ентузијазмом, а он је одговарао једноставно, одмерено и дубоко, у духу и тону који подсећају на мудрост и животно искуство светих стараца, како древних тако и савремених. Кроз разговоре које је осмислио и забележио Илиас Лиамис, стичемо драгоцене увиде у то како да боље приступимо деци, тинејџерима и младима, које често без јасног разлога губимо. Ово је књига сусрета младих са православном духовношћу кроз речи једног блаженопочившег епископа који је свим срцем волео Бога и младе људе. Извор: Манастир Жича

Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа, свештенослужитељи, вероучитељи и студенти теологије, јавности су представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:

У данима пред освит свеспаситељног Дана Пасхе Господње, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (април-јун 2025). Прва рубрика је посвећена васкршњим темама. Јереј Александар Ђуричић, парох у Кремнима, пише на тему овог Празника над празницима кроз призму јеванђелских описа догађаја. Катихета Бранислав Илић пише о светлоносном и радосном карактеру овог празника, ослањајући се на химнографску традицију, нарочито на Пасхални канон Светог Јована Дамаскина. Вероучитељ Јовица Стефановић пише о Светом Лазару Четвородневном, пријатељу Христовом, ослањајући се на јеванђеоски извештај о догађају његовог васкрсавања, као и на усмене традиције које се чувају и преносе генерацијама на простору Кипра где је Лазар вршио епископску службу и где је сахрањен по другој смрти. Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности, пише о Пекићевој интерпретацији Васкрсења Лазаревог у делу Време чуда. Истиче рационалистички приступ којим се Пекић даровито руководио, али и недостатке његовог (не)искуства вере, којима се чуда догађају и објашњавају. Рубрика Богословље, историја, култура, доноси нам текст протојереја-ставрофора Милића Драговића из Ужица на тему „Господар винограда и зли виноградари“. Актуализујући мотиве јеванђелске приче, аутор нас позива да на основу ње преиспитамо данашње међуљудске односе и покушамо да их преображавамо како би то благотворно утицало како на појединца, тако и на шири друштвени контекст. Протојереј др Слободан Јаковљевић из Чачка појашњава порекло и мистагошко значење чина уливања воде – топлоте у Свето Причешће. Упућујући нас на изворе који указују на смисао овог чина, даје и драгоцене практичне смернице за свештенослужитеље приликом употребе топлоте. Јереј Бојан Мијаиловић, парох из Доброселице, у тексту „У свако доба и инкогнито – ревизија живота“, подсећа на мотиве из чувеног Гогољевог дела Ревизор, указујући да су многи од њих и данас присутни као модели друштвеног живота и понашања. У рубрици Библијски ликови вероучитељ Бојан Кнежевић пише о Јуди Искариотском, који је од апостола Господњег постао издајник Богочовека. Описујући његову личност и деловање, као о и основни проблем несхватања Христа као Сина Божијег, примећује да јеврејски првосвештеници нису узели у обзир Јудино законско право да промени исказ, те да је излаз потражио на погрешном месту – у самоубиству. У рубрици Ликови светитеља Александра Димитријевић нам на сажет и сликовит начин представља главне моменте из живота и дела Светог Симеона Мироточивог. Рубрика Здравље душе и тела нам доноси два текста о анксиозности. Текстови су настали као плод сарадње управе Медицинске школе из Краљева, краљевачке библиотеке и Епархије жичке, реализоване кроз трибину Како си? посвећену очувању здравља младих. Први текст је из пера Милице Лазић, психолога у Економско-трговинској школи у Краљеву, која пише о основним карактеристикама анксиозног поремећаја, потреби да буду примећени и да на време буду превенирани и лечени. Други текст је из пера Љубинка Јовановића, професора физичког васпитања у Медицинској школи у Краљеву. Он истиче важност практиковања физичког вежбања као начина за борбу са стресом у савременом животу, што даље утиче на правилно лучење одређених хормона задужених за расположење. У рубрици Несвети, а свети, јереј Младен Миливојевић из Ивањице, у тексту „Сусрет две душе, чисте“ пише о истинитом догађају сусрета две девојчице са посебним потребама у дому у Сремчици. Пожртвовање и делатна љубав утицале су да њихови тешки здравствени проблеми буду ублажени, живот лепши, а као коначни резултат старања о другом као смисла сопственог живота пројавило се својеврсно чудо оспособљења једне од девојчица за рад и оформљење сопствене породице. У рубрици Лирски благовесник налази се инспиративна песма Невини грешник, аутора Софије Броћић, ученице Економско-трговачке школе у Горњем Милановцу. Рубрика Веронаука доноси нам текст вероучитеља Вељка Живановића о Основној школи Бранко Радичевић у Вранешима код Врњачке Бање. Износећи историјат школе у ширем контексту почетака образовног процеса на овом простору у седмој деценији 19. века, аутор постепено долази до нашег времена и деловања школе у њему. Давид Драмлић, основац из Гуче, у тексту „Црква, веронаука и ја“ пише о изазовима савременог живота, доживљају вере и доласка у Цркву не као обавези, већ као смислу живота. Милица Васиљевић из СШ „Драгачево“ у тексту „Светлост вере у мом животу“ пише о плодовима вере и црквеног живота како их лично доживљава. Број закључује рубрика Летопис богослужења у којој владичански ђакон Стефан Симић пише о богослужбеним активностима Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Г. др Јустина у протеклом периоду. Захваљујемо се Митрополиту Г. Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа

Феномен зависности од интернета је релативно млад. Он постоји тек с краја прошлог века. Међутим, он је једнако озбиљан медицинско-психолошки проблем као и свака друга зависност. Појам зависност од интернета први пут је употребљен још 1996. године у САД, да би 2005. године у Кини, почело лечење групе младих људи којима је дијагностикована зависност од компјутерских игара и Интернета. Симптоми су били као и данас: депресија, нервоза, страх, испољавање недруштвености, паника, агресија…  Под зависношћу од дигиталног света подразумевамо пре свега зависност од друштвених мрежа, прегледања вести и других садржаја на интернету, али и играња видео игара, гледања видео клипова, филмова и серија, с обзиром на то да се данас ово углавном обавља преко интернета. Кад све ово узмемо у обзир, јасно нам је да скоро ниједна друштвена група, узраст и пол нису поштеђена од ове зависности. Чини нам се да је свако од нас био бар неколико пута ,,ухваћен“ у њој. Ипак по резултатима једног америчког истраживачког центра, од ове зависности највише пате мала деца и тинејџери. Најопасније делује на децу у развоју, од прве до дванаесте године. Како објашњава наш чувени неуропсихијатар проф. др Ранко Рајовић, јавља се низ проблема у структури мозга, уколико дете расте уз телефон: што мање покрета у детињству, то је број синапси у мозгу мањи и интелигенција је мања! Свака нова генерација је когнитивно слабија: лошије рачунају, слабије памте, имају све оскуднији вокабулар…Са друге стране имамо још један проблем: зависници прихватају  ужас, зло и грех као нормалне појаве. Праћењем црне хронике, играњем насилних видео игара, гледањем насилних цртаних и хорор филмова, као и развратних сцена, наше жлезде луче одређене хормоне: адреналин, допамин и полне хормоне. Као и у свакој зависности(дрога, алкохол, коцка), доза се временом мора повећавати да би се ниво ових хормона одржао истим. То значи да ће зависник од интернета временом тражити да све дуже и дуже борави за рачунаром, да гледа све окрутније хорор филмове и игра све крвавије игрице. Исто тако је и са праћењем туђих живота и новости на друштвеним мрежама: мозак тражи све јаче бомбардовање информацијама. Многе земље су већ забраниле употребу мобилних телефона у школама (Норвешка, Шведска, Финска, УК, Француска, Италија…), а нове забране се тек уводе широм света(Русија, Индија, у 5 држава САД …). У Србији је препорука да се телефони одлажу за време школског часа, а преузимају по завршетку истог. Шта је то у дигиталном свету толико ,,примамљујуће???“ Сама реч ,,virtual“ нам то открива, пошто долази од латинске речи virtus, што значи врлина. За разлику од реалног света, у дигиталном свету нема мана! Све је избрисиво (опција дилит), све се да вратити у прошлост(опција бекап,) све се може поново створити(опција ресет), а може се чак и  грешити без сношења одговорности и последица: убијање, пљачка, блуд у видео играма, праћење и посматрање штетних садржаја на друштвеним мрежама. Човек се не осећа безбедно и удобно у стварном животу и тражи излаз у свету у којем је све идеално: на друштвене мреже каче се најлепше фотографије, у списак пратилаца/пријатеља додају се само пожељни и добри људи, док се непожељни и несимпатични бришу и блокирају. Затим, потенцијални момак/девојка могу се уходити (стоковати) без бојазни да ће они то икада открити! Дописивање са симпатијом носи са собом много мање изазова од састанка и разговора у четири ока, јер сервер, као и папир, трпи све. Главни разлози бежања из реалног у виртуелни свет су страх и запостављеност, тј. одсуство љубави и пажње. То смо најбоље видели пре 5 година за време пандемије коронавируса. Корона нас је научила колико виртуелни свет може бити користан али нас је такође научила да боравак у дигиталном свету никада не може заменити живот у реалном свету: немогуће је служити Свету Литургију и дружити се онлајн. Какав лек наша вера нуди против ове зависности? Треба најпре схватити да је виртуелни свет опсена и лаж. Тај свет не постоји, то је само низ јединица и нула. Рај је био у овом свету, на планети Земљи. Овај свет нам је дат од Бога на дар, а не неки други. У њему треба да живимо и њега треба да преобразимо и принесемо Творцу као уздарје!  Други корак је признати да смо ми или неко у проблему зависности. Није то никаква срамота. Срамота је правити се да је све у реду и трпати проблеме под тепих. Човек је једино боголико биће зато што има СЛОБОДУ!  Човек је створен да буде слободан и вечан.  Дигитална технологија и интернет нису зло сами по себи. Они су нам и те како од помоћи и у духовној сфери живота: колико само песама, литературе и молитава, акатиста пронађемо на интернету, колико корисних савета, посних и других рецепата… Треба их користити са мудрошћу. Ми треба да владамо њима, а не они нама! Трећи корак: потражити помоћ ближњих и породице пре свега, а уколико је потребно и психолога. Говорећи са аспекта духовног, зависност од дигиталног света побеђује се најпре препознавањем и признањем поремећаја, покајним вапајем Богу за помоћ кроз молитву и пост и поклањањем пажње и љубави зависнику! Ово треће је најважније: многи посежу за ,,дигиталним“ пријатељима зато што немају праве пријатеље. Многи су почели да играју видео игре управо зато што нико није желео да са њима игра друштвене игре, лопте или рата. Многи су почели да слушају савете разних инфлуенсера, јутјубера, гуруа и животних тренера, јер им је недостајала родитељска љубав и пажња. И, коначно, многи су посегли за сатанским обманама лажне духовности, попут магије, секте или источњачких религија управо због недостатка духовне бриге: занемаривања, запостављања или одбацивања разговора о вери. Наш уважени психотерапеут, проф др Владета Јеротић рекао је: ,,Људи су зависна бића. Сваки човек има потребу да буде завистан од нечега, од некога. Можда сам и ја завистан од читања и писања?! Треба да смо зависни само од Бога.“ Осим свега наведеног, одлично средство за борбу и победу над сваком зависношћу, па и од дигиталног света, јесте ово што практикујемо већ ево три и по недеље – ПОСТ. Као што нам је свима познато, пост треба да буде уздржавање од греховних навика, а уздржање од од одређених врста хране је само помоћно средство. Каква је корист човеку