Издаваштво Епархија жичке богатије је за једно научно, критичко, издање која излази са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина: Свети Симеон Сoлунски: Тумачење о божанском храму, О Светој Литургији, Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2024. стр. 284. (преводилац др Дарко Крстић, уредник издања протојереј др Слободан Јаковљевић).
Превод овог капиталног дела урадио је теолог и преводилац др Дарко Крстић. Књига је приређена двојезично и подразумева византијски грчки текст наведених дела Светог Симеона Солунског и превод на српски језик. Својеврсну новину представља чињеница да ово значајно светоотачко дело излази у критичком издању. Критички апарат подразумева филолошке и библистичке напомене које је уносио преводилац, док је литургичке напомене урадио протојереј др Слободан Јаковљевић иначе уредник издања, уз значајну помоћ рецезената. Оно што је такође вредно истаћи јесте графички дизајн књиге који је у целини у функцији критичког издања. Истовремено, графичка опрема књиге у потпуности комуницира са савременим трендовима у издаваштву теолошких публикација.
Рецензију ове књиге потписују проф. др Панајотис Скалцис, Богословски факултет Аристотеловог универзитета у Солуну, проф. др Ненад Тупеша, Православни богословски факултет Свети Василије Острошки – Фоча, проф. др Атанасиос Атанасијадис, Богословски факултет Аристотеловог универзитета у Солуну, др Александар Стојановић, професор богословије Свети Кирило и Методије у Нишу.
Примерена графичка опрема дело је господина Мирка Тутуновића из графичког студија „Тачка“ из Чачка.
Текст који је коришћен за критичко издање преузет је из рукописа који се чува у јавној библиотеци у месту Загора у Грчкој под сигнатурним бројем 23. Овај текст је послужио као предложак критичког издања који је на енглеском језику приредио Стивен Хокс Типлс (Steven Hawkes-Teeples) и овај превод објављен је под окриљем Понтификалног института за средњовековне студије (Pontifical institute of medieval studies) у Торонту (Канада) (St. Symeon of Thesasalonika, The Liturgical Commentaries, edited and translated by Steven Hawkes-Teeples, Toronto, 2011). Предложак текста који је Стивен Хокс Типлс користио за критичко издање уз дозволу Понтификалног института користимо за критичко издање на српском језику. Због тога им изражавамо неизмерну захвалност. Заправо, реч је о преводу са најпотпунијег рукописа који садржи готово оба поглавља која говоре о Храму и Литургији. Овај рукопис из 15. века који се чува у Загори у Грчкој у центар интересовања поставио је Дејвид Балфур. Реч је о много супериорнијем тексту за критички превод од оног у Migne Patrologia Graeca. Разлог лежи у чињеници да је текст Загора 23 уствари рукопис који је настао у време Светог Симеона у који је он лично уносио екскурсе, корекције и додатна појашњења која многоструко побољшавају текст. Додатни текст је уношен на два начина: кроз маргиналије или интерлинеарно. Рукопис екскурса поклапа се са рукописом потврђеног Симеоновог аутографа из Националне Библиотеке у Атини (Рукопис бр. 2065). Због тога се може рећи да је у питању најпотпунији предложак који се може користити за превођење ових дела. Међутим, текст у рукопису Загора 23 није потпун. Дело Тумачење о Божанском храму започиње на листу 175, ред 1 и наставља се до краја листа 182v, где недостаје пар листова рукописа. Текст се наставља на листу 184 до краја листа 187v. Поглавља 91–110 у потпуности недостају у рукопису Загора 23. Тај текст је у критичком издању преузет из Мињове Patrologia Graeca 155. Трактат О Светој Литургији у рукопису Загора 23 започиње од листа 23 ред 16 и наставља закључно до листа 40v.
У нашем издању нема посебне студије која се бави животом и ерминијом Светог Симеона Солунског. Акценат је на самом тексту, који будући да представља критичко издање, већ садржи напомене које се тичу његовог начина тумачења Литургије и Храма, али и одређене филолошке и библистичке напомене. Све оне које занима потпуније житије и анализа дела Светог Симеона Солунског најпре упућујемо на студије Ηикодима Скретаса (Простор и време у литургијском богословљу Симеона Солунског: Реализам и Символ, Крагујевац 2017) и владике Атанасија Јевтића („Свети Симон Солунски као тумач богослужења и литургије“, Христос Нова Пасха 3, Београд-Требиње 2008, 442-465) на српском језику, а још заинтересованије читаоце на дела француског доминиканца Рене Борнера (René Bornert, Les Commentaires Byzantins de la Divine Liturgie du XVII au XV siècle, Paris 1966), Јована Фундулиса (Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, Τὸ λειτουργικὸν ἔργον Συμεὼν τοῦ Θεσσαλονίκης (Συμβολὴ εἰς τὴν ἱστορίαν καὶ θεωρίαν τῆς Θείας λατρείας), Θεσσαλονίκη 1966), Дејвида Балфура (David Balfour, „St. Symeon of Thessalonika: A Polemical hesychast“, Sobornost/Eastern Churches Rewiew 4:1, 1982), Џорџа Драгаша (‘A Discourse on the Priesthood to a Pious Monk’, in On the Priesthood and the Holy Eucharist (According to St. Symeon of Thessalonica, Patriarch Kallinikos of Constantinople and St. Mark of Ephesus), trans. George D), као и студију и Димитрија Мпатрелоса (Μπαθρέλλος Δημήτριος, Σχεδίασμα δογματικῆς θεολογίας (Μέ βάση τό συγγραφικό ἔργο τοῦ Ἁγίου Συμεών Θεσσαλονίκης († 1429), Ἐν πλῷ 2008), али и уводну студију критичког издања поменутог Стивен Хокс Типлса, уз предговор Роберта Тафта истом издању.
У издању Епархије жичке међутим имамо веома занимљив текст преводиоца др Дарка Крстића који говори о коришћењу Светога Писма у делима Светог Симеона Солунског. Заправо, чињеница је да је традиционална византијска литургијска мистагогија укорењена у Светом Писму. Када говоримо о начину и методама ерминије Светог Симеона јасно је да он изражава верност византијској традицији мистагошког тумачења и исказује одређену зависност од Дионисијевог корпуса рукописа али и мистагогија Светога Максима Исповедника у својим тумачењима. Мада се препознају и слојеви дела Светог Германа Цариградског, Николе Кавасиле и Исидора Пелусиота. Стивен Хокс Типлс износи опаску да Свети Симеон Дионисијев корпус користи више од свих мистагога. Синтагма која најпрецизније описује Светог Симеона можда је она коју је изрекао познавалац његовог живота и дела, Дејвид Балфур, у једном од својих говора 1981. године и како је назвао једну од својих студија а она гласи: полемички исихаста. Дакле, он је био усрдни припадник исихастичке школе и паламитске теологије. Али је такође био и борбеног и полемичког карактера нарочито према римокатолицима и монофизитима (Јерменима) критикујући неке одлике њихове богослужбене праксе а кроз то и њихове погрешне теолошке поставке.
Када говоримо о досадашњим преведеним делима Светог Симеона на српски језик, можемо рећи да имамо само фрагментарне преводе дела Светог Симеона који говоре о Храму и Литургији, вршене из текста Migne Patrologia Graeca 155 или пак преводе руских превода и издања. Таква су књиге: О храму Божијем и служитељима у њему, преводилац Монах Данило (Симић), Лио Горњи Милановац 2019, затим О Светој литургији; Књига о храму, преводилац Слободан Продић, Шибеник: Истина 2003. Такође, ту је и фрагментарни превод дела О Светој Литургији из предлошка Migne Patrologia Graeca 155 владике Атанасија Јевтића у капиталном делу Христос Нова Пасха. Међутим, до сада нисмо имали потпун превод два најважнија дела солунског оца са најпоузданијег извора. Постојећу празнину у патролошко-литургичкој литератури покушавамо да попунимо овим критичким издањем Епархије жичке.
Посебан квалитет овом издању доносе индекси на крају књиге. Индекс библијских цитата и референци, индекс имена и индекс грчких термина и израза. Последњи преставља и својеврсни речник кључних теолошких и литургичких термина језика Светог Симеона Солунског.
Као и свако критичко издање и ово је представљало саборни рад и у том контексту највећу захвалност упућујемо најпре др Дарку Крстићу за прегалаштво на превођењу овог драгоценог текста, рецезентима проф. др Панајотису Скалцису, проф. др Ненаду Тупеши, проф. др Атанасиосу Атанасиадису, др Александру Стојановићу. Верујемо да ће ово трудбовање послужити студентима Богословског факултета за прецизније проучавање дела овог светог оца и литургичара, који је у исто време камен темељац литургике али и кровни литургичар визaнтијске епохе. Такође, надамо се да ће како свештенослужитељима Цркве Христове тако и лаосу ова књига бити на корист у изграђивању и разумевању божанске Литургије и бољем разумевању символике литургијског простора.
протојереј др Слободан Јаковљевић,
уредник издаваштва Епархије жичке
