Седиште Епархије жичке, једне од првих по својој старини и значају у нашој Помесној Цркви, данас се налази у Краљеву, при овдашњем Саборном храму Спаљивања моштију Светога Саве. Будући да је ова светиња млађег датума (навршило се тек нешто више од 30 година од почетка њене изградње и још увек се налази у фази радова), ми ћемо своју пажњу усмерити на један други краљевачки храм (не заборављајући ни овај првопоменути), који је до изградње краљевачког Светосавског храма имао улогу и звање саборног. У питању је храм Свете Тројице, данас најстарија православна богомоља у граду на Ибру.
О историји овога храма могло се до сада дознати у бројним списима и записима, расутим међу корицама различитих штива. Међутим, благодарећи учености и труду др Драгољуба Даниловића, историчара и осведоченог пријатеља Цркве, сав досадашњи живот ове светиње је сабран и објављен 2024. године у капиталној монографији под називом „Црква Свете Тројице у Краљеву“, а поводом два века њеног постојања. У наставку ћемо, користећи се сазнањима из овог дела, али и из других извора, покушати да представимо богату повест Светотројичне цркве у Краљеву.
У Првом и Другом српском устанку Карановац (тако се овај град звао до 1882. године када је у част крунисања Милана Обреновића у манастиру Жичи понео данашњи назив; прим. прир.) је био место великих борби и устаничких победа. Током тог периода па све до краја Српске револуције (1835. године) он се од паланке постепено развијао у уређени и важан трговачко-занатски центар Кнежевине Србије. У томе је нарочито била важна улога цркве Свете Тројице, која је изграђена између 1822. и 1824. године. Подизање овога храма спада у један од почетних ктиторских подухвата књаза Милоша Обреновића.
Дело Јоакима Вујића „Путешествије по Сербији“ је један од најважнијих извора за почетак изградње цркве Свете Тројице у Карановцу. Вујић је први пут стигао у Србију 1823. године, а потом је 1826. године на позив књаза Милоша Обреновића поново пропутовао Србијом. На источној страни Карановца путописац је запазио камену цркву, посвећену Светој Тројици. Вујић је навео податак о 7.000,00 гроша које је књаз Милош доделио за изградњу цркве, сматрајући да он није једини ктитор.
Место на којем је подигнута карановачка црква имало је своју посебну симболику. Наиме, ту, у Старој чаршији, књаз Милош је у Другом српском устанку успео да натера Турке да се предају и положе оружје. Такође, ово место је подсећало и на смрт знаменитог драгачевског војводе Милића Радовића који је убијен управо по наређењу књаза Милоша. Његов гроб налази се у порти овог храма. Изградњу Саборне цркве у Краљеву прати и једна легенда, сачувана у Летопису цркве. У горњем делу Карановца у коме су живели Срби, била је у турско доба мала дрвена православна црква од дебелих дасака и греда. Ту је боравио кнез Милош. На месту где је кнез Милош ноћио, сањао је да има црква и да се у њој молио Богу да му помогне да би победио Турке и ослободио народ српски турског ропства. Када се пробудио, сетио се сна и рекао: „Ако Бог да, те успем да победим Турке, на овоме месту подићи ћу цркву у знак захвалности Богу“. Када је кнез Милош почео да зида цркву, наредио је да са стара црква-брвнара премести у порту нове цркве и да се у њој служи док се не сазида нова црква. Међутим осим Летописа нема других података о постојању ове цркве-брвнаре.
Неимар ангажован за изградњу храма Свете Тројице и један од најпознатијих српских градитеља у првим деценијама XIX векa био је чувени Јања Михаиловић, познат по имену Јанко, пореклом из Македоније, вероватно из Охрида. Он и хаџи Никола Ђорђевић били су ангажовани на свим градитељским пројектима у доба кнеза Милоша Обреновића.
У Србији су се углавном градиле дрвене црквице, брвнаре, у чему је и сам књаз Милош учествовао. Зидање каменом карановачке цркве показује истицање репрезентативности овог храма. Иако првобитни изглед цркве није познат, честе интервенције нису измениле архитектонски пројекат. Ово је једнобродна подужна грађевина ca полукружном апсидом у источном делу и две мање бочне певнице полукружног облика. Захваљујући овоме источни део цркве има облик тролиста, што је карактеристично за моравску школу. Наос je подељен у три травеја, рашчлањен снажно истуреним пиластрима на које се ослањају ојачани лукови полуобличастог свода. У западном делу цркве налази се припрата са галеријом и двоспратним звоником. У почетку је наос био јединствен, без дрвене галерије (тј. хора). Црква првобитно није имала звоник. У Летопису цркве стоји да je 1839. године дозидан торањ, али на основу податка да је Општина настојала да се 1844. године задужи за 400 дуката са намером да се звоник подигне, његову изградњу би требало померити на ту годину.
У 1827. години, на основу писма Јована Обреновића, посведочено је да је црква добила свој први иконостас. Његову израду је такође финансирао кнез Милош. Он je цркви 1826. године поклонио и једно јеванђеље на великом колу које je до данас сачувано. На значај и углед храма у Карановцу указује и то што су се, након Хатишерифа из 1830. године, у првој групи наручених звона за цркве у Србији из 1831. године налазила и она за цркву у Карановцу. Од звона за карановачку цркву једино су била скупља она која су била намењена за Саборну цркву у Београду.
Од 1848. до 1860. године карановачка црква Свете Тројице имала је две парохије на којима су у првим годинама служили свештеници Димитрије Борисављевић и Василије Протић, да би од 1854. године уз свештеника Василија Протића били и јереји Јован Николајевић, Милован Миладиновић, Јован Павловић и Милош Вујовић. Храм Свете Тројице у Карановцу је епископска црква од 1859. године. До те године седиште епископа и конзисторије било је у Чачку. Но, када је епископ Јоаникије Нешковић — Јања био премештен из Шапца у Чачак, он је мање времена проводио у Чачку а више у Карановцу, јер је оправљао манастир Жичу, што је доцније утицало да епископ ту трајно борави. У Карановцу седиште епископа је било до 1887. године, када је враћено у Чачак. Краљево је поново постало седиште епископије 1890. године за време епископа Никанора. Године 1897. седиште епископије се поново премешта у Чачак, а 1934. године, за време владике Николаја, донета је одлука да епископија буде премештена у манастир Жичу.
Прве поправке на здању карановачке цркве извршене су 1846. године када су реконструисани торањ и кров, који су срушени у олуји. Неку деценију иза овога, уследио је следећи значајнији подухват у циљу улепшавања цркве – постављање новог иконостаса, рад Николе Марковића. Могући наручилац новог иконостаса је био владика Јоаникије Нешковић, који је нови иконостас највероватније наручио јер је постојећи иконостас био дотрајао. Уколико је епископ Јоаникије заиста наручио нови иконостас, то значи да је он наручен најкасније 1873. године јер је ове године епископ преминуо. Са друге стране, у Архиву Србије постоје подаци који показују да су у периоду од 1869. до 1874. године утрошена знатна средства за обнову цркве. Такође, стилском анализом иконостаса и његовим упоређивањем са другим иконостасима који су дело Николе Марковића, може се закључити да је Марковић на овом иконостасу највероватније радио крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 19. века. Следећа обнова десила се у време владавине краља Александра Обреновића, 1894. године, када је на оправку цркве утрошено око 8000 динара. Велика реконструкција цркве је извршена и у периоду од 1945. до 1952. године. Маја месеца 1984. године приступило се рестаурацији иконостаса у краљевачком храму Силаска Светог Духа на апостоле а убрзо је урађена и велика икона Свете Тројице. На празник Светог Ћирила и Методија 1991. године завршена је и електрификација црквених звона, а у току лета 1998. године урађене су грађевинске поправке од темеља до крова. Током 2003. и 2004. године Завод у Краљеву извео је конзерваторске радове на изради дренажног канала, реконструкцији фасаде и кровној конструкцији цркве. У сарадњи са Заводом у Ваљеву, после земљотреса 2010. године, израђен је Пројекат санације цркве Св. Тројице у Краљеву. Године 2013. Завод је извео конзервацију иконостаса и дрвених делова галерије.
А сада да кажемо коју реч о младом наследнику старе карановачке цркве, данашњем Саборном храму Светитеља Саве. Свештеници Епархије жичке и владика Николај Велимировић истицали су све више потребу изградње већег православног храма у Краљеву. Црква Свете Тројице није могла често да прихвати све вернике и саслужитеље а била је и прескромних димензија за катедрални храм, због чега је један од приоритетних циљева био и пројекат за нову и већу цркву. У том циљу започета је да се зида „Нова рејонска црква“, задужбина проте Миливоја М. Црвчанина, изасланика Светог Архијерејског Синода при амбасади у Прагу. Пројекат за ту цркву израдио је угледни архитекта Момир Коруновић. Међутим, њену изградњу је прекинуо Други светски рат, а затим су је нове комунистичке власти тотално запечатиле. На месту ове недовршене светиње налази се данашњи Рукометни клуб „Жељево“.
Пропаст Југославије и повратак српског народа из челичног загрљаја комунизма у крило Мајке Цркве, омогућили су да вишедеценијски сан о подизању већег и новим потребама примеренијег саборног краљевачког храма постане стварност. За патрона новог храма изабран је први српски архиепископ и први жички архијереј, Светитељ Сава, а као узор за градњу узет је његов храм на Врачару, само у знатно мањим димензијама. Изградња је започета 1. августа 1994. године, молебаном за почетак градње у парку у Доситејевој улици. Чинодејствовао је Епископ жички Стефан уз присуство краљевачких свештеника и приличног броја верника.
Наредне, 1995. године освештани су темељи нове цркве, а 10. маја исте године, на темељима и поодмаклим зидовима прослављена је прва храмовна слава. Од 1996. године, после завршетка грубих грађевинских радова, због недостатка средстава градња је успорена. Нови замах на пољу довршења овога храма уследио је од 2004. године, доласком на трон епископа жичких блаженоупокојеног владике Хризостома Столића. У његово време подигнут је и Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи, дотадашњем епархијском седишту. У време садашњег жичког архијереја, Митрополита Јустина, под руководством проф. др Горана Јовића 2018. године је започето живописање краљевачког Саборног храма, и оно до данас траје.
Коначним завршетком радова на Саборном храму Спаљивања моштију Светога Саве у Краљеву, који се очекује у скорој будућности, ова светиња ће засијати у пуноћи своје лепоте и мисије, на славу Тројединог Бога, у част оца нашег Саве а на духовно укрепљење и понос свих Краљевчана и целога нашег рода.
Владимир Јовић
Објављено у Православљу – новинама Српске Патријаршије, број 1404 од 15. септембра 2025. године.
Извори: Драгољуб Даниловић, „Два века традиције – Црква Свете Тројице у Краљеву“, Жички благовесник (октобар-децембар 2024)
/ https://eparhija-zicka.rs/prof-dr-dragoljub-danilovic-dva-veka-tradicije-crkva-svete-trojice-u-kraljevu/;Википедија;
Светосавске светиње краљевачког краја/https://www.kraljevacki.press/