Категорија: СПЦ

ЈОВАН МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВОМ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози!          Постоје личности значајне за своје време и за свој завичај, за народ у којем су рођене. Такође, историја зна и за личности које су рођене не само за своје, него за сва времена. Постоје, међутим, и личности значајне не само за свој народ и за своје време, већ за сва времена и за све народе. Такве личности су као хлеб којим се сви хране, као вода коју сви пију, као сунчева топлота којом се сви греју. Међу овакве људе спада и Свети Сава, оснивач помесне Српске Цркве, велики просветитељ српског и свих православних народа и први архиепископ све српске и помесне земље.        Више од осам векова српски народ неуморно и благодарно преноси лични доживљај заједнице са Светим Савом у похвална слова и друге хагиографске и химнографске списе њему у част, у којима је о овом Божијем угоднику готово све речено. Али, ова свевремена личност обавезује да се о њој и данас пише и говори. Истовремено, поставља се питање, може ли човек нашег века, имајући у виду толику временску дистанцу, достојно и прилично одговорити на изазов да изговори нову реч у химнама или беседама о архипастиру свих наших архипастира и дода још које слово у славу Светитеља, али и Господа Исуса Христа који га је учинио Светим.        Колико је то тешко, у име свих нас који се усуђујемо да о Светом Сави говоримо, упозорава и хиландарски монах и његов биограф Теодосије, који је библијски и молитвено певао: Којим (и каквим) духовним песмама да похвалимо Саву свештенога, Који нам разјасни таблице Јеванђеља Новог Божијег Завета, Којим познасмо истиниту веру православља, Који нас учини христоимен(ит)им људима?        Свети Сава није само најзначајнија личност у српском народу XII и XIII века. Он је и светионик словенског југа у тој преломној историјској епохи и једна од најзначајнијих личности тадашње хришћанске Европе. Својим просветитељским делом и путовањима спајао је Европу и Азију, обједињавао и надахњивао балканске хришћанске земље, источне и западне земље. Успостављао је и изузетно значајне контакте, пророчког значаја, са исламским светом Истока.        Одредио је ко смо и коме припадамо, јер нас је привео Христу. Свети Сава нас је сабрао и одредио пут којим треба да идемо. То је пут Христов, пут Јеванђеља. Усадио је српском народу вредности које трају, вечне вредности као што су Истина Божија, Правда Божија, Љубав Божија, Милосрђе Божије. Он нас је увео у заједницу Божијег народа, новог Израиља у којем се не потиру Богом дане особености појединих народа, него се сви народи, као и сваки човек поименично, препознају по својим даровима којима обогаћују заједничку духовну ризницу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Свети Сава је још као светогорски монах засијао светлошћу Божанских врлина и дарова. А као архиепископ српски, због васељенских размера његове личности, био је уважен и поштован, како од Васељенског патријарха, византијског цара, свих источних патријараха и хришћанских кнежева, тако и од египатског султана и багдадског калифа, који су га поштовали као Божијег човека.        Укупну енергију своје христољубиве личности Свети Сава је уложио у просвећивање свога народа светлошћу православне вере, истовремено оплемењујући српски народ православном духовношћу и православном културом. Младој српској држави удахнуо је душу и духовност кроз утемељену и добро организовану Српску православну архиепископију са пуним достојанством једне помесне православне Цркве која је од свих била призната и подржана. Успоставио је и правно уредио симфонију између Цркве и државе која ће одолевати бројним искушењима.        Свети Сава је учитељ и предводник пута који води у живот и зато је он личност коју можемо следити само јеванђелском вером и добрим делима. Не можемо га следити механички, него подвижнички и стваралачки, јер је у својој личности сјединио најбоље и од подвижника и од ствараоца.        Кроз култ Светог Саве, који је код нас Срба веома развијен, открива се тајна његовог духовног очинства и небеског заступништва. Заиста, овај Светитељ се настанио у души свог народа који се потпуно са њим поистовећује. Призивали су га у помоћ сви и свуда, ратник и ратар, мудрац и сељак, удовица и сиротица. Зато није чудо што се увек свечано прославља, најпре литургијски, а потом као свенародна и школска слава. Славе га Срби у песмама и легендама, а његово име носе многи храмови и места. Тако је светосавско предање у српском народу, и у овом нашем времену, извор новог надахнућа и нових стваралачких подвига.        Светосавље има огроман значај за наш народ и за нашу Цркву, па зато можемо говорити о Светосавском народу и Светосавској Цркви. Светосавски пут нас је увео на православни пут, то јест Христов пут. Али, Светосавље није замена за Православље. Светосавље себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега и њиме се оваплоћује, оно је и локалног и саборног карактера. Представља догађај Светодуховског укључења хришћанског православног српског народа у пуноћу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Светосавље је још један од Светодуховских плодова Светог предања које се пројавило унутар српског народа. Реч је о још једном од Светодуховских догађаја који одређује синтезу црквеног правоверја и правоживља, стамених у свом корену, чији је носилац наш српски народ.        Охристовљујући српски народ Јеванђељем и Светим тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, Свети Сава је све оно што је у српском народу било добро препознао као хришћанско. И све оно што је у свом отачаству затекао као већ христијанизовано увелико је уграђивао у своје виђење отачаственог Православља и Цркве свога народа. И тако ће Свети Сава, као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ, порађати освештана духовна чеда у отачаству своме.        Свети Сава је у свом времену, као пастир и Епископ, имао многе изазове и искушења. Суочавао се са тешкоћама које по интезитету и обиму нису биле ни мање ни

Ј О В А Н СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ И ЖИЧКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2, 14). Ево нас и ове године, драга браћо и сестре и децо духовна, пред колевком Богомладенца Христа! Велика и надумна тајна рођења Бога Логоса десила се у скромној витлејемској пећини, која је од тог тренутка, једном за свагда, постала центар света – место славе Божије и извор утехе свим боготражитељима кроз историју људског рода. Христово рођење је преломни догађај у историји света. То је тренутак када се Бог поистоветио с човеком, а људска природа прослављена и уздигнута до самог божанског престола. Зато је Рођење Христово у неку руку ново стварање света, преломни догађај у историји света. Рођење Сина Божијег анђели су огласили песмом: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2, 14). Овим је наговештено да спасење људи почиње измирењем неба и земље, измирењем Бога и човека. Данас многи пишу и говоре о миру. Чак постоје и многе међународне и националне организације, које раде на успостављању мира међу људима. На том пољу раде многи државници, дипломате, политичари, миротворци. Али и поред свега тога, мир је у сталној опасности. Сви ти напори су добри, такве иницијативе су корисне, али зашто често изостају резултати? Трајних резултата нема због тога што су разлике огромне у схватању шта је живот, шта прави мир, шта поштење, шта правда, шта љубав, шта вера. Где је права вера и туђини постају сродници, где ње нема сродници постају туђини. Савремени свет постаје све више свет без другог упркос интезивној интеграцији. Човек све више губи свако осећање за грех и све је мање покајања. Он је, углавном, самозадовољан собом. Због тога људи не живе у међусобној слози и поверењу. Они који мрзе узнемирени су као и они који су омрзнути. Себични нису мирни јер су у сталној борби да што више приграбе. Нарочито немају мира они који зло чине. Нема мира безбожницима вели Господ кроз уста пророка Исаије (Ис 48, 22). Прави мир је могућ само уз опроштај и помирење.Управо томе нас учи Христос у молитви Господњој (Мт 6, 12) Богочовек Христос је наш Мир. Мир најпре са Богом, па затим са људима. Помирио нас је са Богом, уклонивши грехе наше који непрестано ратују против Бога. Помирио нас је са људима, јер нам је показао да је грех онај који изазива и одржава непријатељства међу људима, и открио нам нов начин општења са људима, а то је љубав. Својом бескрајно човекољубивом крсном жртвом Господ Христос је сатро грех, убио силу греха, и тиме убио наше непријатељство према Богу и према људима. И тако нас помирио и са Богом и међу собом. Све је то Господ учинио у телу Свом: распетом, васкрслом и вазнесеном. Све то Он и даље чини у телу Свом – Цркви, пеображавајући у њој благодаћу Својом људе из старих у нове, и дајући им божанске силе за нови живот. Својим животом међу људима Богочовек је донео све ново: и Истину, и Правду, и љубав, и Живот, и Доброту, и Савршенство и нови Мир и то Мир који надилази смрт, јер Христов човек се не боји смрти; Мир изнад греха, јер се и њега не боји пошто га Христос савлађује, Мир и пред самим ђаволом, јер је и он потучен до ногу. То је Мир који долази од духовне сједињености са Господом Христом, Јединим победитељем свега у свим световима. Испуњен Богочовеком, Његовим божанским свепобедним силама (Кол 2, 9), човек се ничега и никога не плаши у овом свету; срце је његово заиста испуњено Божијим миром, који превазилази сваки ум (Фил 3, 15), те се срце њихово не плаши и не боји никога до Бога. Тај мир богочовечански, то јест, ту слободу од греха и зла, даје само Богочовек, и нико други; зато је та слобода, и мир у тој слободи, нешто што само Христос може дати, а никада свет или ма ко од овога света. Порука Божића обавезује нас да свуда око себе градимо мир. Сви ми знамо шта то значи када се немир усели у срце, када немир паралише разум, када човек изгуби веру, па почне бежати од других, затварати се у своју крхку тврђаву, изгубљен, немоћан и паралисан за сваки добар и поштен рад. Зато нам је потребан мир Божији, и то онај вишњи мир за који се молимо свакодневно на светим богослужењима, а посебно у овим Божићним данима. И ми се, не случајно, о Божићу поздрављамо са: Мир Божји – Христос се роди! Дакле, не колебљиви, срачунати, често двосмислени мир човеков, него мир Божији, помирење са Богом и једних са другима, мир у савести, оно истинско осећање мира као испуњење воље Божије и миротворства међу људима као свете обавезе човекове. Немир који је захватио савременог човека последица је његове духовне празнине, живота лишеног радости од Божије близине. На ту и такву љубав нас обавезује и овај велики празник: Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вјечни (Јн 3, 16). Кроз оваплоћење Сина Божијег, по речима Преподобног Симеона Новог Богослова, постајемо синови Бога Оца и браћа Христова. Бог се оваплотио да би имао могућност да општи са нама на равним основама, да би победивши нашу судбину и проживевши наш живот, добио право да нам каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити. Истина о томе да нема провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човека – очи у очи, лице у лице. Тај сусрет се дешава у нашем срцу. Ради тога сусрета Господ је сишао на земљу, постао човек и проживео људски живот родивши се у Витлејемским јаслама. Бог је на Божић загрлио човека и човек Бога. Његовим Рођењем зарадовали су се и небо и земља и сва творевина Божија. А и како не би, кад је

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2013. године И Р И Н Е Ј по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Јављам вам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ (Лк 2,10-11)        Овим речима, браћо и сестре и драга децо духовна, анђео Господњи се јавља пастирима у Витлејему и саопштава им радост велику – да се роди Христос, Господ и Спаситељ. Иако обузети страхом великим због појављивања анђела Божјег међу њима, они бише озарени славом Господњом. Ову исту радост велику поводом сверадоснога празника Рођења Господа Исуса Христа нама, сабранима у светим храмовима, у нашим домовима, у болницама и другим заводима, на путевима и радним местима, анђео такође данас објављује. Знајући то, уместо страха и изненађености, радујмо се и веселимо се, заједно са свим небеским силама, и препустимо се слави Господњој! Нека нас она све испуни и потпуно обузме, као некада пастире у Витлејему Јудејском! Својим слављењем Богомладенца Христа придружимо се хоровима анђелâ, арханђелâ и свих светих небеских сила које – тада у Витлејему, данас у нашим храмовима и непрестано на небесима – славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења! Рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи је и највеличанственији богочовечански догађај. Зато је Божић празник вечне и надвременске радости. Како је могуће да се Сâм Бог, односно Син Божји, Друго Лице Свете Тројице, оваплоти, роди, постане човек? Ово питање нас уводи у тајну над којом сви мудраци овога света остадоше неми и затечени. Ко је до тада, до тог чудесног јављања анђела у Витлејему Јудејском, чуо да се Бог оваплотиo, да се родио као човек? Нико! Само је пророк у Старом Завету пророковао: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и наденуће му име Исус“ (Ис 7,14). Пророк само пророкује, али не даје одговор на питање зашто се Бог оваплотио, родио, очовечио. У речима анђела добили смо одговор. Он гласи: Христос Господ се родио ради нас људи и ради нашег спасења. Као што Бог из љубави, само из љубави, створи све и сва, и човека као круну свега створеног, тако исто, из исте љубави, Он се родио од Дјеве да би сву Своју творевину, а пре свега човека, обновио и препородио љубављу. Наднесен над тајну Рођења Богомладенца Христа, Свети апостол Павле говори о божанском смирењу, „самоиспражњењу“, кенози. Бог је, пише он, „понизио себе узевши обличје слуге, и изгледом се нађе као човек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту“ (Рим 2,7-8). То је распон безграничне и недокучиве тајне љубави Божје, љубави која састрадава са палим Адамом и Евом до те мере да се најпре спушта у пећину витлејемску, а потом и до ада преисподњег. То је иста љубав Божја која је састрадавала са палим човечанством и док је оно пребивало у тами и сенци смрти. Знајући то, Свети Јован Богослов Духом Светим благовести: „Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да нико који верује у њега не пропадне, него да свако има живот вечни“ (Јн 3,16). Данас, када славимо Рођење Богочовека Господа Исуса Христа, пре свега опростимо једни другима и кажимо брат брату: Мир Божији, Христос се роди! Покажимо да можемо бити и да јесмо народ љубави Божје, народ који у свим искушењима овога века може бити веран и частан. Осим што нам доноси радост велику, Христос нам доноси и даје мир Божји, а то је Он Сâм. Зато божићно празновање и почињемо поздравом: Мир Божји, Христос се роди! Тиме изражавамо своју пламену жељу и насушну потребу да се мир Божји усели у сваког од нас, али и међу нас, децу Божју, наслеђе Његово у овоме свету, прво као Живот нашег живота, Светлост света, Истина и Пут, а потом и све остало! У ове радосне дане празника Рођења Господа Исуса Христа, обратимо посебну пажњу на заповест коју је Бог још у рају дао првом човеку и првој жени, рекавши им: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом…“ (1. Мој 1,27-28). У овој узвишеној и светој заповести Божјој сажет је узвишени смисао и тајна човека као боголиког бића – да буде родитељ и управитељ над свим што је Бог створио и дао му на управљање. Како је то могуће? – упитаће неко. Могуће је из разлога што је човек жива слика Божја, саздан по лику Божјем, а Бог је Творац и Творитељ, Отац и Родитељ. Заповест рађајте се и множите се прва је света заповест дата роду људском. Јер, без рађања и множења нема љубави нити према Богу нити према ближњима. Бити родитељ највећи је дар човеку. Дух времена у којем живимо и „култура“ која нам се насилно намеће управо су уперени против достојанства човека као родитеља. Као зрео и достојанствен народ, народ светих предака и светле историје, снагом вере и љубави према Богу и роду, одупримо се насиљу које се врши над нашим народом! Најбољи одговор на све непримерене понуде и захтеве кваритељâ Закона Божјег и природног јесте вршење воље Божје. Рођењем Богомладенца Христа од Пресвете Дјеве Богородице благосиља се и на најсавршенији начин се освећује материнство. Ништа не претпостављајмо овом узвишеном и светом дару! Не тражимо изговоре и оправдања за наш егоистички комодитет и немарност према своме спасењу и спасењу света! Поштујмо слободу и право свакога, али исто тако знајмо да свака злоупотреба слободе као последицу оставља грех, односно смрт. А ми нисмо створени за грех и смрт већ за врлину и вечни живот. У ове радосне празничне дане молитвено се сећамо страдања нашег распетог и заветног Косова и Метохије, колевке наше народне душе и наших најплеменитијих осећања. Молимо се Богомладенцу Христу да буде воља Божја са нашим Косовом и Метохијом. Бранили су Косово и Метохију од Турака Османлија 1389. године

 Ево, овог лета доброте Господње дарована нам је ретка и истинска свечаност: дато нам је да прослављамо 1700 година од дана када је Промисао Божји проговорио кроз светога цара Константина и дао слободу и силу вери хришћанској. Заиста је ово посебно лето и посебан јубилеј! Јер, свети цар Константин не бејаше обичан римски император, попут других. Јер, његова победа не беше победа попут других. Јер, његов Едикт не беше обични царски указ којим се неко, употребом царске моћи, присиљава да се покори властима. Напротив: све то беше посебно и благословено, све то беше толико значајно и велико да и ми данас славимо светлост која нам је засијала Миланским едиктом 313. године и великим делом славногa Константина. Иако сва хришћанска васељена слави, ми, православни хришћани, а поготову верни народ наше свете помесне Цркве славимо са умноженом радошћу јер славимо сазивача Првог васељенског сабора, нашег суграђанина, човека којег су подигле наше реке и наше равнице, грејало наше сунце и отхранила наша земља. Зато поручујемо свим православним хришћанима, као и свима хришћанима и нашим пријатељима других вера који схватају значај Миланског едикта: нека се умножи духовна радост и славље!        С правом се наша Црква дичи светим царем Константином. Не дичи се она само рођењем његовим овде, у древноме Наисосу, данашњем Нишу, него свиме оним што је он видео и постигао. Ниш ондашњи не беше неко забачено село, али не беше ни моћни Рим, ни древна Атина, ни богати Коринт, ни космополитска Александрија. Па ипак, Промисао Божји који делује увек путевима неисказивим и мале у великоме прославља, даде да ни из једног од ових градова не изиђе човек и цар који је толико схватао величину Христове личности и науке, као што то учини Константин Нишки. Не преузносећи се пореклом, он се прославио својим великим делима – као цар и државник, али најпре и највише као слободољубац, и слобододаватељ, и поклоник Крста и Христа. Управо зато нити га је понео отаџбински понос Римљана, нити гордост древне философије, ни бахатост Коринћана, ни индиферентност Александријаца. Него га просветли Светлост Христовог Васкрсења и Његове победе над смрћу, тако да је Христовим Крстом постао већи, славнији, духовно богатији и већи космополит од свих својих претходника.        Истинска величина се види у способности да видимо даље и дубље, да испод замагљене површине видимо јасну унутрашњост. Управо такав беше цар Константин, такав беше и његов славни Едикт који прослављамо. Видећи Светлост Тиху Свете Славе бесмртног Оца небеског, он је видео даље и јасније од ма ког од својих претходника на трону римском. Он је, данас знамо и слободно можемо рећи, видео бар 1700 година унапред. Јер, непосредно пред сјај Миланског едикта Цркву и империју потресали су Диоклецијанови прогони, најкрвавији и најперфиднији до тада. Они су Цркву украсили мноштвом мученика, али су позну антику нагрдили невиђеном свирепошћу: у доба које се дичило философијом, културом и цивилизацијом, прогоњени су, огњем и мачем, људи чија је једина кривица била у томе што нису веровали у мноштво лажних богова, него у Једнога и Јединога Бога – у Господа Исуса Христа, само зато што нису хтели да учествују у култу власти него су проповедали љубав за сваког човека. И управо када се чинило да ће антика неславно завршити свој славни ток у крви хришћанских мученика, долази Константинова, али и Христова победа. Долази повратак тадашње културне васељене њој самој у откривању трајних вредности хришћанске вере које постају трајне вредности пре свега хришћанске културе, а потом сваке цивилизације. А све је то било могуће само због боговидне далековидости нашег суграђанина – Константина Великог и Славног.        „Увиђајући већ одавно да не треба порицати слободу религије никоме“, вели овај славни човек на почетку Миланског едикта. Никада се ниједан цар пре њега, а ретко ко и после њега, није уздигао до тог степена богопознања и човекопознања. Јер – слобода је основ свеколиког постојања човековог уколико оно треба да оствари своје назначење. Човек је слободан јер је боголик, јер је створен по икони и подобију, по слици и прилици слободног Бога. Јесте да је човек ту слободу злоупотребио још прародитељским грехом, јесте да човек ту слободу пречесто злоупотребљава на разне начине, често угрожавајући друге својом слободом. Али без слободе он није ништа, он се не осећа као човек јер му је у слободи дат осећај његовог назначења за слободну заједницу са Богом. То се тим пре односи на слободу религије. Јер, човек је по природи homo religiosus, религиозно биће, биће које у вери тражи смисао свога постојања. Вера, као највиша човекова активност којом он ступа у заједницу са живим Богом – дакле, као света вера, посебно захтева свету слободу. Јер, вера рађа наду, нада љубав, а љубави нема онде где влада присила. Зато је слобода вероисповести темељ свих осталих вредности, сваке цивилизације и културе која себе сматра вредном човековог поштовања и живљења у њој. Данас ми не тражимо ништа ни више ни мање од онога што је римском императору и потоњем светитељу постало јасно пре 1700 година. А то је основна чињеница да је човеку неопходно омогућити да слободно, ни од кога ометан, верује и исповеда онако како му срце жели и савест налаже. Нису тако далеко била времена када ово није било могуће. Нису тако далеко од нас простори где ово јесте могуће, али многи одступају од вере, не питајући себе уопште о смислу живота у друштвима која нуде такозвани бољи живот. Свети цар Константин Нишки, православни и европски, знао је да оба ова искушења прете да униште не само веру него и друштво, јер друштво без основних вредности само је понешто боље регулисан чопор вукова. Знао је свети Цар и видео да нити помаже присила да се верује или не верује само зато што је неко тако наредио. Знао је и да ниједно друштво неће преживети ако не дозволи свакоме своме грађанину оно основно – веру, искреност и слободу.        Био је свети Константин, у свом Едикту који данас прослављамо, „модернији“ и племенитији него многи властодршци који су уследили после њега, или који владају данас, када су милиони хришћана у свету угрожени. Имајући слободу детета Божјег, он је знао