Категорија: СПЦ

Подаци до којих су дошли историчари указују да је након Косовске битке 1389. уследио период у коме су цркве и манастири били истинска лечилишта за напаћени и мукама обремењени народ. Молитвена традиција исихазма, започета још у време Светог кнеза Лазара који је дао прибежиште многим монасима исихастама са разних крајева, успела је да народу приближи хлеб насушни пројављен у литургијском Хлебу Живота који је сам Христос Господ. Молитва је постала начин живота који је објашњавао оно што се у народној песми формулисало као “Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“. По предању, тада настаје и Манастир Каменац у селу Честин у прелепој и од Бога природним лепотама благословеној Гружи. Као задужбина приписује се дивном Деспоту Стефану. Он је у својој личности можда најбоље у целој српској историји пројавио парадокс где пораз не значи уништење, већ нови блистави почетак. Сила Васкрсења овде је засијала показујући да нас Бог као народ није заборавио. По једној усменој повести, од преосталог камена који је ношен за изградњу Манастира Каленића по идеји Деспота Стефана настаде Манастир Каменац. Својим именом сведочи кроз векове истину о чврстини и неуништивости вере која је попут камена, јер је заснована на Крајеугаоном камену Христу. Врата пакла која су се у лику османлијског зулума надвила над средњовековном Србијом нису успела да надјачају ову задужбину вере у народу. Векови су пролазили али је сваки удар проналазио искру у камену. Ватра која је грејала срца верних никада није престајала да краси овај манастир, макар је и насилно палили безбожници. Уосталом, спаљене мошти Светог Саве су архетип бивствовања свих наших светиња. И поново слика Васкрсења. Нашем народу је легенда о птици Фениксу јаснија него другима, јер смо толико пута сами били живи пример поруке коју ова легенда носи. Наш пут је пут Богочовека.   Лета Господњег 2018. Манастир Каменац слави шест векова постојања. Заједно са њим и оближња школа слави 200 година постојања. Када су се ослобађали окова ропства физичког, наши преци су пожелели да се и духовно ослободе. У истинској слободи они Цркву и школу нису раздвајали. Светост и просвета су ишле руку под руку. Знамо да је и данас тако. Прослава 600 година Манастира Каменца нас снажно подсећа да се кандило вере у српском народу није угасило, а да смо ми дужни пред прецима и потомцима да пламен побожности даље носимо ка Долазећем Христу коме у сусрет ходимо. Протонамесник Александар Р. Јевтић  

На дан када прослављамо чудо Светог архангела Михаила у Хони свештенство и монаштво из више намесништва се окупило да са верницима и парохом приличке парохије прославе храмовну славу. Светом Литургијом началствовао је јереј Владе Капларевић, старешина цркве у Атеници, а саслуживали су протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић, парох ивањички, јеромонах Орсисије (Ивановић) из Манастира Тројице, протојереј Драган Стевић, старешина ариљске цркве, протојереј Небојша Дабић, парох чачански, јереј Зоран Стевлић, јереј Аранђел Петровић, парох радаљевски, јереј Душан Тодорић  и јереј Јован Кушић. Да би Литургија била свечанија својим гласом допринели су и протојереј Синиша Раденковић, старешина ивањичке цркве, јереј Бојан Милошевић, парох ариљски, јереј Милун Стефановић, парох вички, протојереј Милинко Тимотијевић, парох ивањички, јереј Љубодраг Стојковић, парох брезовачки, као и игуманија Евгенија из Манастира Клисуре. Храм је био испуњен верним народом који су са радошћу у великом броју приступили Светој Чаши. После резања славског колача јереј Владе Капларевић се бираним речима и очинским словом обратио верујућем народу.   Након Свете Литургије у сали црквеног дома уготовљена је за све присутне трпеза љубави за време које се обратио парох прилички протонамесник Синиша Никитовић који се првенствено захвалио Господу Богу што је у овом малом месту на данашњи дан сабрао оволики број свештеника и монаха да заједно са верујућим народом ове парохије прославе храмовну славу. ЦО Прилике

Дана 18. 09. 2018. године, када наша Света Црква прославља Светог пророка Захарију и праведну Јелисавету, Његово Преосвештенство Епископ жички господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Никољу. Владики су саслуживали: протосинђел Сава (Илић), протојереј Иван Пауновић и протођакон Александар Грујовић. Преосвећени Владика је поучио народ истини да када човек тражи нешто и искрено вапи Господу, Он му даје ако не оно што је тражио, онда бар оплемењује срце и душу и ум његов. Тако ономе који моли и тражи цео живот, Господ дарује наду, љубав, трпљење и поверење у подвигу. Најважније је да стекнемо поверење у Господа, да се уверимо у истинско његово постојање. Има много оних који су молили за пород свој или за нешто друго, али пошто то не беше остварено почели су да малаксавају у молитви и полако да губе наду у Господа. А када губе наду у Господа онда Господ није и даље у души, у срцу, у уму, у вољи њиховој. То значи да су ослабили своју везу са Богом. Макар не добили оно што тражимо, треба да имамо наду у Бога. Јер када Бога човек задобије, онда има све, поучио је сабрање Епископ. Преосвећени је честитао имендан игуманији Јелисавети, пожелевши јoj да на много година буде са сестрама и да их води. Након Свете Литургије игуманија са сестринством је уготовила трпезу љубави.  Чтец Филип Нешковић

На дан када прослављамо Светог Јоаникија, првог Патријарха српског, Епископ жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Успења Пресвете Богородице у Годачици. Епископу су саслуживали архијерејски намесник жички протојереј ставрофор Ненад Илић, протојереј ставрофор Мирослав Јаковљевић, протосинђел Сава (Илић), јереј Ненад Јаковљевић и ђакон Стефан Милошевски. Храм је био испуњен верним народом годачичке парохије и околине. Највише радује присуство ученика из ОШ “Олга Милутиновић “ у Годачици, који су заједно са својим вероучитељом дошли да осете радост пастирске посете Његовог Преосвештенства.   Епископ је у својој беседи подсетио присутни народ на значај јеванђелске приче о талантима. Прича о талантима нам говори о једном господару који је поделио своје благо слугама. Тај господар је уствари Господ Бог који је даровао сваком човеку онолико таланта колико човек може да прими. Епископ је посебно нагласио да су ти таланти дар, али ако их човек правилно не употреби не може да их умножи и тиме употпуни вољу Божију. Он је ову причу осавременио, тако што је упоредио са данашњим светом који је добио таленат од Бога. Примере је нашао у данашњим спортистима, физичарима, математичарима, певачима. Спортиста добија таленат од Бога, али ако не иде на тренинге и не труди се, не може да их умножи. Такође, Владика је подсетио народ да ми уствари још не схватамо шта је живот. Мислимо да треба наситити себе и испунити све што срце зажели. Али, живот je само пут ка вечном Царству Божијем и спасењу. Верници су приступили у великом броју Светој Чаши Крви и Тела Христовог. Тако је ова Света Литургија добила своје испуњење сједињењем верног народа са Христом. По изласку из храма деца су поздравила Епископа играма и песмама овог краја. На крају, парохијани и њихов месни парох приредили су трпезу љубави за све присутне вернике. Народ овог краја захваљује се Епископу на архипастирској посети и дивној поруци, са надом да ће што чешће посећивати овај храм и крај. Вероучитељ Ненад Петровић    

„Баш као што је Рођење Светог Јована Претече и Крститеља почетак Јеванђеља за живе, тако је и његово усековање почетак Јеванђеља за мртве.“ (Свети Јован Шангајски) На дан када се Света Црква сећа мученичке смрти Светог Јована Пророка и Крститеља Господњег, Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву.  Уз саслужење свештеника овог храма, верног народа и појаца византијске певнице, принета је бескрвна Жртва. После прочитане јеванђеоске перикопе, у слову своје архипастирске беседе Преосвећени Владика се осврнуо на житије Светога Јована, на његово тамничење, на опијеног Ирода који слуша жељу своје жене Иродијаде да посече главу Светог Пророка и Крститеља Господњег, као и на његову смрт. Епископ је истакао чињеницу да је и сам цар Ирод волео да слуша мудре мисли пророкове, али је заслепљен сластима овога живота, оним што је пропадљиво и трошно, одлучио да погуби пророка. Овим се показало у коликом злу и греху лежи овај свет. Највећи човечански злочин после братоубиства где је Каин убио Авеља, представља управо овај чин, погубљење Јованово. Јован Крститељ је био образац за даље руковођење у правди и истини мученичким путем. То руковођење било је борба против греха, ђавола и смрти. Такав пример су следили и Свети апостоли. Преосвећени се на крају осврнуо и на однос Бога и човека. Нагласио је да човека ка Богу води љубав, а таква љубав се одржава и допуњује, кроз поштовање, молитву и кроз заповести које нам је Он дао. Те заповести нису тешке и немогуће. Сам Господ у Светом Писму говори: „јарам је мој благ и бремеје  моје лак“ (Мт 11, 30). Бога треба љубити свим срцем својим и свом душом својом, да тако припремљени будемо у крилу Божијем. Волети Бога јесте и волети друге око себе, тиме подражавамо саму тајну Љубави и чинимо да ми са њом будемо вечно у Царству Небеском, рекао је Владика Јустин. Душан Дуњић, студент ПБФ у Београду

Од раног јутра на празник Сабора српских светитеља, у недељу, 27. јула/9. септембра 2018. године Господње, у Прељини почело је окупљање монаштва, свештенства и верника из Чачка, Краљева, Пожеге, Лучана и васцеле Западне Србије ради испраћаја знаменитог духовника протојереја-ставрофора о. Мирослава Милетића, који се упокојио у Господу у својој 69. години. Свету заупокојену Литургију служиле су десетине монаха и свештеника. Прота Мирослав је тридесет пет година неуморно радио на овој парохији и, милошћу Господњом, постао један од највећих градитеља у нашој Мајци Цркви. Заиста, јединствен и необичан подвиг остварио је „наш прота Миро“, како су га његови парохијани од милоште звали. Наиме, он је за живота изградио из темеља чак пет храмова. „Обнове већ постојећих цркава, парохијских домова и звоника не рачунам!“ – скромно је говорио отац Миро. По много чему бејаше необичан живот овог неуморног посленика на њиви Господњој, па се тако збило и приликом опроштаја од њега. Уочи опела у петнаест часова, Прељина готово да не памти толики број паркираних аутомобила с обе стране Ибарске магистрале и у свим улицама око порте храма Светог Јоакима и Ане. Преко хиљаду верника, у тихом и достојанственом мимоходу крај свештеничког одра у наосу, изразило је саучешће удовици-протиници Светлани, синовима Владимиру и Немањи, као и њиховим породицама. Опелом је началствовао архимандрит о. Јован, игуман оближњег манастира Вујан, дугогодишњи најближи пријатељ о. Мйра, уз присуство игумана преображењског о. Николаја и чак четрдесет свештеномонаха и свештеника. Око двадесет монахиња, које су узеле богослужбено учешће појањем, предводиле су мати игуманија Февронија (иначе тетка по крви о. Мирослава) и мати игуманија Аквилина, обе из оближњих овчарско-кабларских манастира. Податак да је опело (и свештеничка посмртна слова) у Храму Светих Јоакима и Ане трајало скоро сат и по, говори сâмо за себе. Занимљиво је да су, иначе прилично велики храм испунили углавном свештенослужитељи, породица и монахиње, а верни народ, њих око хиљаду присутних, побожно је учествовао у богослужењу, све време стојећи у порти. По окончању опела, један од многобројних свештеника, архијерејски заменик жички, протојереј-ставрофор Љубинко Костић смерно је пропустио породицу, монаштво и свештенство и последњи изишао из узорно уређене цркве. Када је стигао до портала, погледао је лево, ка непрегледној колони која се, за крстом, панаијом и сандуком, лагано поставила ка излазу из порте. Дубоко је уздахнуо и угледавши пред собом непрегледну масу верника и над њиховим главама крст са крова оближње цркве-крајпуташице (иначе, правог малог ремек-дела оца Мйра), онако више за себе изусти: „Ех, сви ми можемо да се меримо на руци оца Мирослава!“ При том, посебну тежину ове речи имају, јер их је изговорио неко ко је и сâм узорити градитељ предивног храма у Матарушкој Бањи. Уједно и узвишен и дирљив бејаше тренутак када су моћна звона са храма и крајпуташице сложно забрујала, а две унучице љубимице оца Мйра, понесоше крст са именом својег знаменитог деде и панаију. Оне лагано и свечано поведоше непрегледну колону цвећа, црноризаца и мирјана пӯт прељанског гробља. Док је снажни звõн преплављивао Прељинску долину чак тамо до Дичине и Соколића, провејавала је мисао како је цео овоземаљски живот Протин био је пун чудесне, светосавске символике. И породична страдања, и две тетке монахиње, и женидба са ћерком познатог проте Милуна Павлашевића, многа омаловажавања, вређања, чак и хапшења од стране острашћених несрећника-комуниста. А онда долазак „опозиције“ на власт (тј. Веље Илића за градоначелника Чачка, који је сада стајао у порти, са очима пуним суза). И наједном, све се обрнуʾ ̶ општина чачанска прогласиʾнашег оца Мйра за личност године у Чачку! Звона су и даље брујала, а мйсли и сећања навираше … Први пут, уз помоћ верног народа у првом месту службовања, у оближњој Горњој Горевници, отац Миро наумио да гради први нови храм у чачанском крају после Другог светског рата. Безбожне режимлије дочекаше га „на крв и нож“. Пљуштале су увреде у претње, псовке и омаловажавања. И лично, и преко радија, и преко тадашњих новина. А Прота бејаше неустрашив, непоколебив да храм ипак изгради. Међутим, онда настаде проблем прави, велики, непремостиви. Нестаде пара и, дабоме, стадоше радови. А баш тад је ваљало да се храм, нови, закрови. Недуго потом, отац Миро отиде неким послом код Владике Стефана у Жичу, али прво се упути у храм древни, жички, светосавски. И, гле, у припрати Светога Краља, са човеком неким, непознатим, готово се судари! То се промислом Господњим згоди, јер тај човек бејаше врло побожан. Представи се да је апотекар из Крагујевца. Причају се они о свему и свачему, а отац Миро на крају  усуди се, те повери незнанцу какав проблем има у Горевници са градњом Дома Господњег.  А човек, ни пет – ни шест, пõзове га да следеће недеље дође код њега у Крагујевац. Отац Миро отиде, а човек му рече: „Оче, ја имам малу државну плату, али многима сам помогао око набавке лекова. Један од њих донесе ми јуче ово! И утури му џеп од мантије смотуљак новинске ʾартије. Кад стиже у Горевницу, отац Миро одмота старе листове „Политике“ и имаше шта да види – новца таман толико, готово у динар, да се црква закрови! Други пут, отац Миро кренуо да обиђе Свету Гору Атонску, па полако иде својим старим „трабантом“ по северној Грчкој. На излазу из неког града спази цркву покрај пута. Иде тако даље путем ка Јерисосу, кад оно – опет црква! И све тако редом. Њему би жао што није тако и у Србији. „Знао сам да не могу да изградим, као Грци, стотине цркава крај пута, али, вала, одлучих да једну изградим на Ибарској магистрали, у мојој Прељини!“ Одлучи тако отац Миро и убрзо, као из воде, изрони предивна црква крајпуташица, прва у Србији, посвећена Светом Василију Острошком у Прељини. Трећи пут отац Миро шетао прељанским гробљем и на једном месту виде неколико каменова надгробних у земљу попанули, једва да из траве провирују. Пође мало даље, а оно – иста ствар. Распита се он код старијих људи у Прељини ко су покојници што им спомени попадаше, а они му одговорише – то су они што потомке немају да им споменике надгобне уздигнутим држе. И напречац отац Миро одлучи да све те спомене, заборављене и зубу времена остављене, подигне, да

Дана 02. септембра 2018. године, када наша Црква прославља Светог пророка Самуила, у Јабланици код Горњег Милановца освећен је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. Чин освећења извршио је Епископ жички г. Јустин. У наставку је служена Света Архијерејска Литургија. Епископу Јустину су саслуживали архијерејски намесник таковски протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић, архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протојереј Милан Мионић, протонамесник Драган Ђорем, као и протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Пејовић. Велики број верника узео је учешћа у литургијском сабрању. Такође, чину освећења храма и Литургији присуствовали су председник општине Горњи Милановац Дејан Ковачевић и заменик председника општине Јадранка Достанић. У пригодној беседи Епископ Јустин је истакао значај овог дана за све вернике овог краја, јер то што смо се сабрали око светиње и што ћемо се убудуће сабирати треба да нас радује. Епископ је такође рекао: „Градећи овај храм на ма који начин, ми смо себе изграђивали у љубави, у трпљењу, у милосрђу, у сваком добром делу.“ У наставку је додао: „Велики је ово дан, јер је принесено Господу богослужбено место, место где ћемо се сабирати, прослављати Бога, али не само прослављати Бога него прослављати ближње наше, у љубави, смирењу, стрпљењу, да свако свога ближњега препозна као самога себе, јер дужност је наша да љубимо ближњега као самога себе. Зато ћемо у овом Светом храму да се учимо свему ономе што је добро, и да се припремамо за Царство Небеско.“ Након Литургије Епископ Јустин је уручио грамате заслужним приложницима и добротворима који су несебично помагали изградњу овог храма. Архијерејским граматама награђени су: Нада Пејовић, Милан Р. Хаџић, Драгољуб М. Хаџић, Томислав Мијајловић, Марко Ракић, браћа Радослав и Мирослав Стековић и Чедомир Новаковић. За све присутне је уприличена трпеза љубави на којој се обратио свештеник Милан Мионић, надлежни свештеник у Јабланици, захваливши се Епископу на доласку и свима који су се сабрали да узму учешћа у овом великом слављу.                                                                                              Вероучитељ Горан Вучковић

Речи Светог Климента Римског да Евхаристија вршена у Александрији, Риму или Антиохији, јесте овоземаљска благодатна заједница са небеском пуноћом, су се данас испуниле под сводовима Светосавског храма у Краљеву у благодарењу Богу за српски и грчки народ. На дан када Света Црква слави спомен Светог Андреја Стратилата, евхаристијска заједница сабрана око Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина заблагодарила је Богу, даровима Часнога Тела и Крви Христове, заједно са заједницом православних Грка окупљених око архимандрита Максима, игумана Манастира Светог Дионисија Олимпског у Грчкој. Радост заједнице била је већа јер су нас посетила наша браћа Грци, који су сам чин улепшали, доприносећи тиме да сама Евхаристија узнесена Господу буде још свечанија. Они су своју седмодневну турнеју окончали у Епархији жичкој, обишавши манастире Жичу и Студеницу. Епископ је уз пригодну беседу на грчком језику захвалио верном народу Грчке на њиховом доласку, пожелевши им тиме пуно љубави, здравља, среће и сваког истинског добра. И да, ако Бог да, овако окупљени, благодаримо заједно Богу чешће. Поред појаца нашега светосавског храма, појци Манастира Светог Дионисија Олимпског су такође учествовали својим појањем. Евхаристијско сабрање је настављено послужењем у порти Храма Светог Саве уз пригодно појање њихових и наших појаца. Душан Дуњић, студент ПБФ-а  у Београду  

Са љубављу верних људи и милошћу Божијом, 1991. године започета је изградња Храма Успења Пресвете Богородице у Чачку. Овај храм је заједно са својом црквеном заједницом на дан прославе празника Успења Пресвете Богородице имао велику радост, јер је торжественом Светом Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, старешине Храма Вазнесења Господњег у Чачку јереја Марка Мирковића, старешине храма Свете великомученице Марине у Атеници јереја Влада Капларевића, пароха успењског јереја Живка Дамјановића, протођакона Александра Грујовића и ђакона чачанског Немање Тимотијевића. Велики број православних хришћана из Чачка и околине је дошао да узме благослов од свог Епископа Јустина и учешће у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. Владика Јустин је на почетку Свете Литургије рукопроизвео студента теологије Филипа Нешковића из Чачка у чин чтеца. После прочитаног Јеванђеља, Епископ жички Г. Јустин се надахнутом беседом обратио свештенству и верном народу. Епископ је истакао величину Мајке Божије која је људима родила Вечни живот. Она није могла да остане у смрти као што и Сина Божијег није гроб држао, јер је Он пут истина и живот (Јн 14, 6). Апостол Павле каже да је у телу или изван тела узнет на треће небо где је чуо неисказане речи које човеку није допуштено говорити (2 Кор 12, 2-4). А Богородица која је часнија од херувима и много више славнија од серафима је зато узнесена изнад небеса где се налазе силе небеске, вечни мир, правда и љубав. Тамо је Господ и они који га истински љубе. Човек би на земљи волео да сазна све тајне које га окружују. Иако је наука толико тога доказала и човек се толико уверио и опипао окружење, једни виде нешто на један, а други исто то на други начин. Оно што је за једног светлост, истина и добро, за другог је тама, лаж и зло. Људи се деле на оне који живе како они желе и на оне који живе онако како нас је Спаситељ учио. Науком се не може доказати оно што је невидљиво, већ се може сазнати само вером. Оно што је недоказиво показује се често вером доказиво и опипљиво за душу, срце и ум. Али само онима који су своју душу, срце, ум и вољу прилагодили Божијој вољи. Епископ је нагласио да такви људи непрестано узрастају добрим делима у висину раста мере Христове. Они као апостоли имају ум Христов и чине оно што би Христос чинио. Бог жели да имамо љубав и мир, а то можемо задобити када нађемо мир у душама нашим. Тако једино можемо испунити циљ постојања човека, да будемо у Царству небеском са пресветом Богородицом, анђелима, арханђелима, мученицима, преподобнима и свим светима. Наш Архипастир је пожелео срећну славу и да Господ Бог да благодат и мир у Духу Светоме свима који су дошли у овај храм. Након заамвоне молитве Преосвештени Епископ је пререзао славски колач. По Светој Литургији је настављено празнично славље на трпези љубави, на којој се старешина храма јереј Никола Вукобрат захвалио Епископу на труду и љубави коју показује према верном народу и свештенству. Старешина је нагласио да је Епископ домаћин сваке цркве и да је увек добродошао у наш град и храмове.   Ђакон чачански Немања Тимотијевић