Категорија: СПЦ

У Месопусну недељу, 23. фебруара, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин поделио је литургијску радост празника са верницима Цркве Рођења Пресвете Богородице у Косјерићу. На Светој Литургији саслуживали су: архијерејски намесник црногорски јереј Жељко Пантелић, протојереј Радомир Трипковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Томислав Гајић. Епископ се народу сабраном на Светој Литургији обратио беседом којом је, сумирајући црквено искуство, истакао како значај припремних недеља великог поста, тако и разумевање саме суштине и карактера поста у Православљу. Поучио нас је да прва припремна недеља Великог поста, недеља Митара и фарисеја, учи смиреноумљу. Недеља Блудног сина учи да живот без Оца нашег небеског води у пропаст, а живот у покајању и посту води у живот вечни. Такође, подсетио нас је да је први човек изгубио рај прекршивши пост, а да се нама пост даје као начин којим ћемо поново задобити рај, као начин којим ћемо умањити бригу за житељске ствари, а посветити се бризи о спасењу душе своје. Нагласивши битност Месопусне и Сиропусне недеље, Епископ нам је указао на мудрост Цркве која нас постепено уводи у Васкршњи пост. За пример најузвишенијег начина да се започне Часни пост, Владика је указао на Тримирје. Подсетио је да је то начин којим посте испосници, подвижници, светитељи Божији, а да је плод таквог поста мир и радост у Духу Светом.     Након окончања Свете Литургије, верни народ је са својим Епископом поделио трпезу љубави током које се старешина цркве јереј Жељко Пантелић захвалио Епископу на посети и пожелео му свако добро од Бога. Ђакон Томислав Гајић

У суботу 22. фебруара, на „Задушнице“, Владика Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму у Краљеву.  „Задушнице“ су, као што Владика рече у својој беседи, веома значајан дан јер се тада молимо за наше драге који су се упокојили и који више ништа не могу учинити за своје добро. Владика је говорио о томе како треба искористити овај живот пошто време пролази и долази тренутак смрти после ког више не можемо делати. Дакле, сада треба настојати да живимо хришћански, да се кајемо за своје грехе и да се молимо Богу. А опет многи људи жуде за тим да поживе што дуже како би имали још времена за уживања. Међутим, каква су то уживања у овом свету који је огрезао у злу и смрти и који је привремен?     Владика је цитирајући знамените речи потекле из народне мудрости – „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“ – желео да нас пред почетак поста и пред сутрашњи дан који је посвећен Другом Доласку Христовом подсети да треба да живимо са свешћу да је Царство Божије једино и истинско мерило сваког живота и сваке вредности. После завршетка Свете Литургије уследио је парастос у оквиру ког смо се молили за блаженопочивше Архијереје наше Епархије, за упокојене свештенике, за ктиторе и приложнике и за све оне које носимо у својим умовима и срцима. Нека им Бог подари Царство небеско! Амин! Ђакон Стефан Милошевски

Дана 20. фебруара 2020. године под омофором и благословом Епископа жичког Господина др Јустина, у Храму Свете Тројице у Краљеву, молебаном за призив Светог Духа, који су служили архимандрит др Тихон (Ракићевић), протојереј-ставрофор Љубинко Костић, протојереј-ставрофор Ненад Илић и ђакон Милутин Балтић, отпочела је редовна скупштина Савета Епархије жичке.   Радни део седнице одржан је у просторијама ЕУО, где је сабране најпре поздравио домаћин, Епископ жички Г. др Јустин. Након тога разматрани су сви аспекти духовног и материјалног деловања у Епархији у години која је за нама. Направљен је пресек рада и пословања кроз исцрпне извештаје о финансијском пословању, грађевинским подухватима у парохијама и манастирима, социјалној, духовној и културној делатности.   Као што је познато читава прошла година била је у великој мери посвећена доличном прослављању великог јубилеја, осам векова од добијања аутокефалности СПЦ. Епархија жичка на челу са Његовим Преосвештенством Епископом жичким Г. др Јустином била је домаћин почетка редовног заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ, а потом и централне прославе у октобру. Између осталог разговарало се и о свим осталим питањима и темама које се тичу рада на унапређењу црквеног живота. Након радног дела, разговор је настављен за трпезом љубави. Из Канцеларије ЕУО Епархије жичке

На дан када се Православна црква сећа приче о блудном сину, када се припремамо за почетак Великог поста слушајући о сину који се враћа у загрљај оцу, имали смо прилику да у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, угостимо предавача из Краљева протонамесника Александра Јевтића. Наш уважени гост одржао је предавање на тему „Савремене теме о слободи пред изазовом поста“. Предавача је најавио јереј др Слободан Јаковљевић. Предавач је истакао да још од периода Другог светског рата и спознаје о страшној деградацији човека у то мрачно време, постоје одређене тежње које за циљ имају да нагласе људску слободу и очувају људски лик од злоупотребе и негације. Универзална декларација о људским правима из децембра 1948. део је тих залагања. У међувремену, свет је допустио да слобода изнедри различита застрањења. Црква, као чувар аутентичних људских вредности повучена је у неки други план, иако су теолози имали значајну улогу 1948. у формулисању агенди о људским правима из угла учења о лику Божијем у сваком човеку. Учењу о вредностима и достојанству човека, о подобију Божијем које се задобија или губи, није било места у свету новооткривених „слобода“. Хришћанство је окарактерисано као непријатељ и узурпатор слободе и људских права, иако је оно свету све време сведочило истиниту слободу синова Божијих и право да се чак буде Бог по благодати (не по природи, како су то хтели просветитељи и разни каснији човекобошци). Још од античке Грчке и раног хришћанства постојао је проблем схватања да је Бог постао човек, јер је античком човеку било неприхватљиво то мењање стања из вишег у ниже биће. Управо је тај чин божанске присутности у нашем свету доказ Божије слободе коју Црква проповеда и на коју позива човека. Основни циљ је да се сачувамо од падања у самовољу. Али, како је то могуће? Црква није та која негира слободу, она са великим поштовањем негује реч слобода, али слобода као подвиг а не слабост повлађивања својим манама. Отац Александар је даље навео примере из Предања Цркве. Могли бисмо рећи, позивајући се на Нови Завет: где је Дух Свети, ту је слобода или спознајте истину и истина ће вас ослободити. Прави пример слободе јесте драматична ситуација у којој Богородица прихвата, поред свих опасности од јеврејског Закона, благу вест од архангела Гаврила да ће родити Сина Божјег без учешћа мужа у чину рађања! Свети Оци су исписали много редова о слободи. Можда се најбоља синтеза и објашњење налази код Светог Максима Исповедника, који је истакао разлику природне и гномичке воље. Суштина овог разликовања се налази у схватању да сам чин избора између добра и зла није највиши домет слободе, већ је то чињење по вољи Божијој. У наставку, предавач је говорио о посту као борби са палом природом и властитим егом, одстрањењу свих „вишкова“, као и смрти старог палог начина постојања (чак је и Велики пост изворно настао као припрема за крштење на Велику суботу, пролазак/пасху кроз смрт Христову за нас и учествовање у Васкрсењу) Истакао је поуку Светог Марка Подвижника о томе да се врлине међу собом односе као мајка и ћерка – ланчано су повезане. Исто је и са пороцима. Зато ништа не смемо олако схватати нити потцењивати. Уколико желимо да наш ум и жеље усмеримо и управимо на хришћански пут, Свети оци су још давно рекли да су три битна поља човековог бића: же(лате)љни, умни и афективни (паралела овоме је научно истраживање о нервном систему са: сензорним, централним и моторичким делом). Велики изазов модерног доба, који нам даје лажан осећај и привид слободе јесу друштвене мреже и модерни видови комуникације. Уплетени у све те мреже долазимо у опасност да поклекнемо, изгубимо своју слободу и потпаднемо под утицај туђег мишљења о нама. Са друге стране, поред злоупотребе друштвених мрежа имамо велико искушење и злоупотребу различитости. Не прихвата се богомдана различитост у односу на друге, него се приступа чак и промени пола, а управо је то исказивање „различитости“ на тај начин злоупотреба слободе коју нам је Господ дао. Такође, предавач је нагласио да морамо правити велику разлику између поста и дијете. Иако делују као да деле слична средства, циљ им је различит. Дијета се заснива на култу тела, дакле сујете. Са друге стране, пост представља наш слободни покрет којим се окрећемо и управљамо ка Заједници са Богом. Да бисмо постигли ту заједницу, уз пост се од нас очекују и добра дела, милосрђе, исказивање своје слободе, али кроз прихватање слободе и оног другог. Козметичка индустрија и естетска хирургија покушавају да нас слажу да нисмо смртни. То је потиснута жеђ за вечношћу, али извитоперена- на бази човекобоштва, уместо богочовечанства. Однос Цркве према телу се најбоље изражава кроз исповедање очекивање васкрсења мртвих, али и кроз монашку изреку: Ми нисмо убице тела, већ убице страсти. У светлу савремених друштвених токова, предавач је говорио и о односу слободе и поста према психологији (где је основна замка самозатвореност ега и неотвореност за Бога), етичким и полним застрањењима (где се заборавља да је природа оболела, као и да навике постају нова природа, али и да је Црква болница која налажући епитимије даје терапију онима који хоће да се лече од духовних болести, а не да их проглашавају духовним здрављем), изазову капитализма и међуљудских односа (богатству које не познаје ближњега, али и неправедне и немилостиве води далеко од Бога и вечног живота), националном питању (свести о (не)припадности народу и Цркви), васпитању деце (примером и молитвом, а не куповином модерних телефона и непосвећеношћу), болестима зависности (алкохолизму, наркоманији, шопингхоличарству  и много чему другом). Не смемо дозволити да нам лоша навика постане друга природа. Наш највећи задатак, према Светом Исаку Сирину, јесте да усмеримо своју вољу ка Богу, а Он ће дати снагу да испунимо оно што се од нас очекује ради спасења. Уколико смо спремни да се молитвом и постом препустимо спознаји Господа, Бог ће нам дати снаге да истрајемо. То је изворна слобода, која подразумева храброст и снагу да будемо бољи од себе самих. У Цркви се дарује благодат којом се спасавамо и остварујемо замисао Божију о нама. Као што у Богу као Светој Тројици постоје љубав и слобода заједно, тако се и људима ова синтеза нуди у Цркви као Сабору светих. То

У недељу Блудног сина, 16. фебруара, ужичко свештенство заједно са својим верницима имало је част да нам у канонску посету дође духовни отац – Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Саборни ужички храм Светог великомученика и победоносца Георгија био је премали да прими велики број верног народа из Ужица и околине, који су дошли да се помоле Спаситељу Христу и приме благослов од свога Владике. Света Архијерејска Литургија почела је у 9 часова. Преосвештеном Епископу саслуживали су архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протојереј Владимир Дуканац, старешина храма, протојереј-ставрофор Милић Драговић, старешина Храма Светог Марка у Ужицу, протојереј Добрица Миленковић, протојереј Миливој Илић, протојереј Миле Спасојевић, протонамесник Милан Луковић, протонамесник Дејан Марковић, протођакон Александар Грујовић, као и ђакони Богдан Милић и Александар Тимотијевић. Велики број деце и верног народа узео је учешће у Светој Чаши Тела и Крви Господње и на тај начин напојили су се са Извора Живота и посведочили веру и љубав према своме Творцу и Спаситељу. Својим умилним гласовима Свету Литургију увеличали су појац Иван Трајковић и ужички црквени хор. У својој богонадахнутој беседи Преосвећени Владика је указао на поруку данашњег Јеванђеља у коме нас Господ Исус, кроз причу о блудном сину, учи важности покајања. Оно што је заиста важно за наше спасење јесте да овде на земљи урадимо оно што можемо и колико је до нас. Без покајања не можемо остварити свој циљ у животу, а то је улазак у Царство небеско. Преосвећени је присутне поучавао речи Божијој као пастир своје стадо. Истакао је да је покајање Божији дар милости нама људима, јер Он прима наше искрено покајање иако смо грешни. Тако и ми треба да опраштамо својим ближњима као Отац наш небески што опрашта нама и чека да се покајемо, да нађемо прави пут када се изгубимо и скренемо са Божијег пута. Бог ће тада и нама да крене у сусрет, као отац ка млађем сину у данашњој јеванђелској причи. То је централна порука данашњег Јеванђеља. Сваки човек има свој однос са Богом, а покајање је чин личности, јер се свако од нас каје на свој начин. Ми молимо за опроштај најпре Оца нашег небеског, а затим и све којима смо нешто сагрешили. Покајање треба да буде стање које траје у човеку, да се кајемо увек и на сваком месту, рекао је Владика.   Након евхаристијског сабрања уприличена је трпеза љубави. Овом приликом се старешина храма протојереј Владимир Дуканац захвалио Његовом Преосвештенству Господину Јустину на канонској посети, са надом да је ово само једна у низу посета Преосвећеног Владике нашем храму и нашем граду у овој години Господњој. Ђакон ужички Александар Тимотијевић  

Данас када Света, саборна и апостолска Црква празнује Сретење Господње, служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Сретење у Овчару. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Саслуживали су: архимандрит Венијамин (Мићић), архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Тимотеј (Миливојевић), протојереј-ставрофор Милун Ивановић, јеромонах Виталије (Милошевић), протојереји Србољуб Стојковић и Милан Филиповић, јеромонах Иларион (Богојевић), као и протођакон Александар Грујовић. Сретење Господње се слави на 40 данa од Божића. Празнује се од самог почетка Хришћанства, а торжествено празновање установљено је око 544. године у време цара Јустинијана. Свето Писмо говори да четрдесети дан по Рождеству Христову донесе Пресвета Дјева свог Сина у храм јерусалимски да га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти. Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео да се огреши о Закон, који је Он дао преко Свога слуге и пророка Мојсеја. У то време у храму је боравио првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он постави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом, појавиле су се у храму две личности – старац Симеон и Ана пророчица, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и речe: ”Сада отпушташ у миру слугу својега, Господе, по речи Својој, с миром; јер видеше очи моје спасење твоје, које си припремио свим народима, светлост да обасја незнабошце, и славу народа твога Израиља.” Joш рече Симеон за Богомладенца Христа: ”Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити.” Речима Светога Аве Јустина, питамо ко је то срео кога? Човек је срео Бога. Ето зато се овај велики празник назива Сретење – сретање. Први пут је дато светом човеку, побожном човеку и праведном Симеону Богопримцу да у малом детету Исусу сагледа Бога, сагледа Спаситеља света, сагледа сав домострој спасења, све што је Господ учинио да спасе род људски од смрти, греха и ђавола.   Празник Сретење је веома битан за српски народ, јер је дан државности Републике Србије. На овај дан 1804. године, у срцу Шумадије у Орашцу, развијена је застава слободе и подигнут устанак предвођен Ђорђем Петровићем Карађорђем против петвековног турског ропства. Манастир Сретење налази се у Дучаловићима, у општини Лучани, под самим врхом планине Овчар на 800 метара надморске висине. По писаним подацима, Манастир Сретење се први пут помиње у запису из Манастира Јовање 1571. године. Претпоставља се да манастир датира из 13. века. Предање каже да је са врха Овчара бачена круна (корона) па се гледало где ће пасти ту ће се градити Црква. По том догађају се и брдо изнад манастира зове Короњско брдо. Манастир броји 17 сестара са мати игуманијом Аквилином. Епископ Јустин се на данашњи празник у својој беседи обратио верном народу и заблагодарио Богу. Рекао је да се данас, како наш народ каже: срећу зима и пролеће. Владика Јустин је напоменуо да треба Господу да благодаримо на сваком дану када смо легли и када смо устали живи. Свакога дана треба да се трудимо да увидимо да ли се мењамо на боље. Човек се споља мења. Мења фризру, одело… Најбитније је да унутрашњу промену учинимо Господа ради. Владика је у својој беседи говорио о битности празника и тајни Оваплоћења Богомладенца Христа од Марије Дјеве. То је тајна коју ниједан човек не сазнаје до краја, не улази у ту велику тајну која је и од анђела сакривена. У тој тајни се налази домострој спасења људског који се проживљава у Цркви на Светој Литургији. Епископ Јустин је подсетио на нашу многострадалну браћу и сестре у Црној Гори, који су васкрсли као народ у борби за Цркву Христову и његове Светиње. Такође, Владика је подсетио да ми хришћани треба дубоко да се погрузимо и загледамо у себе. Треба да се клонимо лоших дела, да чинимо милостињу, добра дела и да се молимо за непријатеље своје како Господ заповеда. Савремени човек се труди да све своје проблеме привидно реши и да се брине само за себе, а не за свет и своје ближње. Ми хришћани смо призвани да све наше тешкоће носимо са Господом кроз молитву и мир. Тако ћемо бити помогнути силом Духа Светога.     Епископ Јустин је благословио сав народ српски и пожелео свако благостање и мир. На Светој Литургији причестио се велики број верног народа. На крају, Епископ Јустин је пререзао колач у славу и част данашњег празника и славе манастира. Данашњи празник и славу Манастира Сретење увеличали су својим присуством велики број монаштва, игуманија Манастира Благовештење Михаила са сестринством, сестринство Манастира Вољавче, игуманија Манастира Никоља Јелисавета са сестринством, настојатељица Манастира Јовање мати Теодора са сестринством и мноштво верног народа. На крају, приређена је трпеза љубави у којој је верни народ узео учешће. Чтец Петар Ђерковић

Дана 12. фебруара, када Света Црква слави Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста и Светог Григорија Богослова – Света Три Јерарха, у новој пожешкој цркви прослављена је храмовна слава. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслужење: архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења, архијереског намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, протојереја-ставрофора Милића Драговића, протојереја-ставрофора Далибора Милошевића, протојереја Небојше Дабића, протојереја Милана Поповића, протојереја Војка Михаиловића, јереја Рада Марића, јереја Божа Главоњића, старешине овог храма, јереја Дејана Војисављевића, јереја Небојше Вукадиновића, јереја Милана Ђокића, протођакона Александра Грујовића, ђакона Станимира Мирковића, ђакона Томислава Гајића, ђакона Радомира Митровића, ипођакона Дејана Камиџорца, чтечева Бојана Милошевића и Саше Варагића. Присуствовале су и игуманија Наума из Манастира Успења и игуманија Јелисавета из  Манастира Никоља. У очинској беседи Владика се обратио верном народу изражавајући велику част и радост што се налазимо у храму који је посвећен великим светилима цркве. Преосвећени је рекао: „Трудом и љубављу овај храм узраста, а са њим узрастамо и ми у меру висине раста Христовог. Света Три Јерарха су своје знање преточили у богопознање и то богопознање описали у својим делима као догматски сусрет са истинским Богом. Они нису себи поставили задатак да буду учитељи народа. Нити су поставили задатак да ће њихове књиге бити читане и да ће тиме остварити себи име. Њихова имена су записана у Књизи Живота. Живели су пре око шеснаест векова, али су они и сада живи пред Богом. Због тога данас славимо њихов подвиг. Читајући њихова дела можемо да се уверимо у њихову велику веру у Бога, као и у њихово трпљење, страдање у гоњењу. Били су гоњени, омаловажавани, баш као и Христос Који нам је рекао да ћемо имати невоље у овом свету, али да се не бојимо јер је Он победио свет. Постоји само један Владар, Цар царева, Господар господара, а то је Христос. Због тога што Он влада животом, смрћу и душама нашим. Хришћанин треба у смирењу да заблагодари и затражи опроштај од Бога, а не да тумачи да ли је Црква на правом путу. Црква Божија иде ка своме одређењу две хиљаде година и не може да застрани. Од постанка света људи су говорили да је човек центар света, да је он силан и моћан. Из тога је настао хуманизам. Човек је велики само када се управи на пут и промисао нашег Спаситеља. Када уђе у заједницу са свима светима у Цркви Божијој. Тада он спознаје себе, своје слабости и призива Божију помоћ. Нека нас Он просвети, да уђе у нашу нарав, нашу вољу, да нас охрабри, подигне и подсети да смо синови светлости. Хришћанин само читајући Свето Писмо, Псалтир, дела Светих Отаца, треба да се упозна са етосом нашег живота, а Црква се стара за вечно битије сваког од нас. Данас Света Три Јерарха благосиљају ово место, наш народ и породице, показујући нам пут који води у Царство Божије. Нека је срећна слава овом граду и свима присутнима. Амин.“ Након заамовне молитве, Преосвећени Владика је пререзао славски колач са свештенством, сабраним верним народом, домаћином храмовне славе господином Божидаром Пановићем и градоначелником града Пожеге господином Ђорђем Никитовићем. По изласку из храма, уприличена је славска трпеза коју нам је својим прилогом омогућио председник ЦО Пожега господин Божидар Пановић. Речима благодарности Преосвећеном Владици, као и свима присутнима, обратио се старешина храма јереј Божо Главоњић, пожелевши свима молитвену заштиту данашњих светитеља Божијих. Ђакон Станимир Мирковић  

Бежимо од фарисејеве хвалисавости и научимо се висини цариникових смирених речи, у покајању кличући: Спаситељу света, очисти од греха слуге Твоје. У недељу о Митару и фарисеју, дана 09.02.2020. године када се Света Црква почиње припремати за најузивишенији период у години, период Часног поста, Црква у Ратини је имала благослов да Свету Литургију служи Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Нашем Владици су саслуживали архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Милош Васиљевић, старешина храма, протојереј Драган Туба, јереј Владимир Благојевић војни свештеник, као и протођакон Александар Грујовић. По предању, у Ратини је било седам црква у Средњем веку од којих је једна била метох Манастира Жиче, а мештани су од краља Стефана Дечанског добили титулу „чувара манастира“. О овоме нам сведоче места у Ратини која се називају црквине или црквишта. Касније је та црква уништена од времена и немарности, а током турског ропства заборавило се на њено постојање. Изградња нове цркве у Ратини започета је крајем 90-их година 20. века, да би темељи били освештани 2001. године. У изградњи цркве учествовали су становници Ратине својим новчаним средствима и прилозима. Храм је освештан 2002. године од стране тадашњег Епископа нишког данас Патријарха српског г. Иринеја. Црква је грађена у рашко-моравском стилу, као умањена копија Манастира Грачанице, са пет купола које величају цео храм. Њену унутрашњост краси доста светла, мноштво стубова, иконостас са богатим радом у белом мермеру. Живопис још није завршен и налази се у фази даљег осликавања. Владика Јустин је поучио присутне указавши на то да већ од данашњег дана ми хришћани почињемо молитвено да се припремамо за Васкрсење Христово. Велики пост је најстрожи пост, и дужни смо, сви ми верни, да га се придржавамо – сем оних који из здравствених разлога то не могу. Пост, наравно може да буде ублажен по благослову или по појединачној потреби, али наша света дужност је да овај пост издржимо до краја. У томе нам помажу ове песме и химне из Триода које певамо све до Велике суботе. Пост није ништа друго него послушање, а послушање нас поставља пред Господа Бога. Ево, данашње Свето Јеванђеље нам управо говори шта значи покајање, шта значи смирење. Када су у јеврејски храм дошли фарисеј и цариник, припадали су истој молитвеној заједници. Баш као што и ми данас припадамо овоме светом храму. И сви ми имамо свој однос са Богом. Фарисеј дошавши у синагогу почео је да се хвали Господу својим врлинама, а цариник који је свестан своје недостојности од свег срца је завапио ка Господу: „Милостив буди мени грешноме“. Прва припремна недеља Свете Четрдесетнице посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој припреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране, позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо на пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила.   Бројни верници су из руку нашег Владике примили Тело и Крв нашег Господа и Спаса Исуса Христа. Продужетак Свете Литургије је била трпеза љубави. Трипо Данило Спахић, историчар

На дан 22.јан/4. фебруара 2020. године у Манастиру Вазнесењу у Овчарско-кабларској клисури сабрала се пуноћа Цркве да прослави Божијег угодника Светог апостола Тимотеја, ученика Светог апостола Павла, молитвеног заступника игумана Манастира Вазнесења архиманрдита Тимотеја, по коме је на монашком постригу добио име.     Службом Благодарења – Светом Евхаристијом, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење архимандрита Серафима, игумана Манастира Суково, јеромонаха Илариона, сабрата Манастира Преображења, свештеника Милоша Костића из Крушевца и Игора Аризановића из Лесковца, као и протођакона Александра Грујовића. Том приликом, Епископ Јустин замонашио је у чин Мале схиме брата Предрага Станковића, искушеника овога манастира, давши му монашко име Кипријан. Поучавајући верни народ после прочитаног одељка из Јеванђеља, Епископ Јустин је, честитајући имендан архимандриту Тимотеју, подсетио све на то како је и чиме је Господ призвао и уловио своје ученике и читаву васељену. Он то није учинио силом или неким декретом или упутствима и правилима. Није им обећавао почасти у овоме свету, није им рекао да ће бити велики и силни, него им је рекао: Ја вас шаљем као овце међу вукове. Али Он је собом донео љубав, кротост, смирење и благост и они пођоше за Њим. Осврнувши су у беседи на још један догађај који се данас збио у Цркви Божијој, на примање монашког пострига, подсетио је све верне да је монаштво изникло из Цркве. Монах је молитвеник за читав свет, моли се да цео свет прими Духа Светог. После заамвоне молитве Епископ је благосиљао славско кољиво у част и спомен Светог апостола Тимотеја. Братство манастира

У недељу кад се Света Црква сабира освећујући простор и време Духом Светим, приносећи Светајну Тела и Крви Христове за живот света, литургијско сабрање при Храму Светог Саве у Краљеву имало је радост да евхаристијским мољењем предстоји Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Уз саслужење братства храма, молитвеним присуством и учествовањем верујућег народа Божијег, богодоличним песмопојањем певнице предвођене г. Иваном Трајковићем, узнета је небоземна молитва која нас све чини једним у Христу. Врхунећи у причешћивању Светим Тајнама, заједница је попут зрна са разних страна сабраних у једном хлебу са Предложења, подсетила на слику којом је Свети Игњатије Богоносац описао јединство Цркве. С обзиром да нам ова недеља кроз јеванђелско читање приповеда о сусрету старешине цариника Закхеја са Господом Исусом Христом, Епископ Јустин се присутнима обратио тумачећи ову причу и дајући духовну поуку која из ње у предпосном периоду произилази. Том приликом је рекао: “У време када је Господ ходио земљом, многи потребити су добили излечења. Неки су попут Закхеја, који беше управник царинске службе и врло богат, гледали ово све са стране, из даљине. Његов мали раст нам поручује да није био на духовној висини да види Господа, па је стога морао учинити подвиг који изображава пењање на смокву. Тако је успео да угледа Господа. Тада он обећава да ће кроз покајање надокнадити све чиме је друге оштетио. Господ одлази у његов дом, уз негодовање већине која је сматрала да није добро да иде у кућу богатога. Милостиви Господ другачије поступа, знајући његово духовно стање и преумљење. Знајући све наше немоћи, Господ нам обећава да ће нам помоћи уколико кренемо ка Њему. Потребно је послушати Господњи позив, јер је Он дошао да спасе изгубљено. Свако ко призове Господа, неће бити заборављен. Кроз живот у Господу наћи ће мир и утеху. Ово се открива онима који имају љубав како према Богу, тако и према ближњима. Када чинимо ближњима, чинимо и Господу. На овај начин се уподобљавамо Господу. Лако је Њему се дивити као Милостивом, Човекољубцу, Силном… Али то није довољно ако не видимо браћу нашу. Прича вере се не завршава на релацији ја и Бог. Неопходно је укључити и ближњег. Често то заборављамо, иако има много невољних око нас. Некада је довољна и топла реч, а и то заборављамо. Кроз пост који нам предстоји имамо прилику да видимо где смо. Желим и себи и свима Вама, целом свету, да упознамо Господа Духом Светим, како је поучавао Свети Силуан Атонски. Тада се наш живот мења, постајемо богови по благодати и синови светлости.“ На крају, Епископ је са вернима поделио радост којом је данас обрадован од стране Црквене општине при овом храму. Од исте је на дар добио архијерејски жезал, “као потпору и силу у идењу за Христом; тешко је ићи за Христом, али часно, јер је то уски пут који води у Царство небеско“, рекао је Владика. Протонамесник Александар Р. Јевтић