Празници

Највећи од свих хришћанских мученика су пророци. Они нису подносили само страдања у тренутку прогона и мучења, већ су били мучени знањем свега онога што ће доћи на њихов вољени народ због одступања од служења истинитом Богу. Сазнање и прорицање о томе, а истовремено и народно непокајање, чинило их је двоструким мученицима, па су зато они највећи мученици. Свети Пајсије Светогорац

“Шта је то човек, какво је благородство наше природе и за какву је врлину способно ово биће, – више од свих људи показао је на себи Павле. Од оног времена, када је постао апостол, па до сада он громким гласом оправдава Господа насупрот свих, који Га осуђују за такво устројавање нас, подстиче на врлину, затвара бестидна уста хулитеља и показује, да између анђела и људи није велика раздаљина, ако ми само усхтемо да будемо пажљиви према самима себи. Он није добио неку другу природу, није имао другачију душу, није живео у другом свету, него је био васпитан на истој оваквој земљи, под истим оваквим законима и обичајима, и превазишао је све људе, од њиховог постања. А где су они, који говоре, да је врлина тешка, а порок лак? Павле тврди супротно њима: јер наша пролазна мала невоља, каже он,  припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (2 Кор. 4, 17). А ако су лаке невоље, онда су тим већа – унутрашња задовољства. И не само да је то задивљујуће, што од сувишка ревности он није осећао тежину трудова, предузетих ради врлине, него што и овој последњој није био предан ради награде. Ми и при предстојећим наградама не издржавамо напоре ради врлине; а он ју је и без награда испуњавао и волео, и привидне препреке ка њој побеђивао је са потпуном лакоћом, не изговарајући се ни слабошћу тела, ни величином дела, ни влашћу природе, нити чиме другим. Без обзира на то, што је он био обремењен бригама више од свих војсковођа и царева на земљи, он је ипак сваким даном јачао, и са увећавањем опасности по њега, стицао је нову ревност, као што је сам ово изражавао, када је говорио: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Флп. 3, 13); и очекујући смрт, призивао је на учествовање у овој радости, говорећи: исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном (Флп. 2, 18); и пред опасностима, увреда и сваке невоље, такође је ликовао, и у посланици Коринћанима је говорио: зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима (2 Кор. 12, 10). Све ово је он називао оруђем правде, изражавајући да је и отуда добијао највећу корист, и са свих страна био неуловљив за непријатеље. Свуда сусрећући ударце, ожалошћивања, грдње, он као да је савршавао свечани ход и подизао по читавој земљи непрекидне трофеје, одушевљавајући се и узносећи благодарност Богу: а хвала Богу, Који нам свагда даје победу у Христу Исусу (2 Кор. 2, 14). Невоље и жалости због проповеди он је тражио више, него ми почасти; смрти, више него ми живот, сиромаштво више него ми богатство; жалости више, него други радости, и молитве за непријатеље више, него ли други молитве против непријатеља. На тај начин он је превраћао поредак ствари, или боље речено – ми смо га превратили, а он га је сачувао онаквим, каквим га је установио Бог. Све прво је природно, а последње супротно. Ко је доказ за ово? Павле, који је био човек, али је тражио више прво, него ли последње. Само је једно било страшно и опасно за њега – увредити Бога, и ништа више; исто за њега није било ништа друго пожељно, него само да угађа Богу; не кажем: ништа од садашњег (није било за њега пожељно), него чак ништа ни и од будућег. Не говори ми о градовима, народима, царевима, војскама, оружју, богатству и власти, – ово он није сматрао чак ни за паучину, него замисли оно, што је на небесима, и тада ћеш увидети силу његове љубави према Христу. Гајећи ову љубав, он се није дивио ни достојанству анђела, ни арханђела, и ничему другом сличном, зато што је имао у себи оно, што је више од свега – љубав Христову, и са њом је он сматрао себе блаженијим од свих, а без ње није желео да буде ни са Господствима, ни са Силама, ни са Властима; са овом љубављу он је више желео да буде међу последњим и кажњеним, него ли без ње међу највишим и онима, који се обасипају почастима; једина казна за њега је била – лишити се ове љубави: ово је била за њега геена, мучење, врхунац зла; исто као што је представљало задовољство – имати је: у томе је био његов живот, мир, анђео, садашњост, будућност, царство, обећање, врх добра. Све што није било у вези са овим, он није сматрао ни тегобним, ни пријатним, него је презирао све видљиво као увелу траву. Властодршци и људи, који су дисали гневом, чинили су му се као комарци, а смрт, казне и безбројна мучења – дечијим играчкама, осим када је он страдао због Христа: тада се и њима он одушевљавао, и оковима се поносио тако, као што се Нерон није поносио, имајући дијадему на глави; и у тамници је живео као на самом небу, и ране и бичевања је прихватао са већим задовољством, од оних који примају награде. Он је волео напоре не мање од награда, сматрајући саме трудове наградом за себе, – због чега их је и називао благодаћу. Погледај: ослободити се живота у телу и бити са Христом било је за њега награда, а остајање у телу – подвиг; ипак он бира последње као претежније од првог, и говори, да је оно потребније за њега. Бити одлучен од Христа било је за њега подвиг и напор, или тачније – више од подвига и труда, а бити са Христом – награда, ипак ради Христа он бира прво, као претежније од последњег. Међутим, можда ће неко рећи, да му је све ово било угодно ради Христа. И ја такође говорим, да је њему достављало велико задовољство оно, што нама причињава жалост. Али зашто ја говорим о опасностима и другим невољама? Он је био непрестано у невољама, – зато је и говорио: ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (2 Кор. 11, 29)? Неко ће рећи, да и у жалости има задовољства; на пример, многи, изгубивши децу и имајући слободу да плачу, налазе утеху, а ако им то бране, онда

Васкрсење се односи на умрлу плот, али дух не умире. Душа се налази у телу, а бездушно тело не живи, и када се душа из њега удаљи, не постоји. Јер тело је обиталиште душе, а душа обиталиште духа. Ово троје очуваће се код оних који имају искрену наду и чврсту љубав у Бога. Према томе, разматрајући оне основе које постоје у свету, не налазимо да је немогуће васпостављање плоти; с друге стране, Спаситељ у читавом Еванђељу показује очување наше плоти; па ако је тако, зашто бисмо прихватали вери противно и погубно учење и безумно се повлачили кад зачујемо да је душа бесмртна, а тело трулежно и неспособно да опет оживи? То смо и пре познања истине чули од Питагоре и Платона. Ако би то исто говорио Спаситељ и проповедао само спасење душе, шта би нам онда Он донео ново у односу на Питагору и Платона са свим следбеницима њиховима? А сада је Он дошао да благовести нову и нечувену наду. Истински ново и нечувено дело је то што Бог не обећава да ће очувати непропадљивост непропадљивог, него да ће пропадљивом даровати непропадљивост. Али начелник зла, не будући кадар да другојачије исквари ово учење, послао је своје апостоле, који уносе разна зла и погубна учења, изабравши их међу онима што распеше нашега Спаситеља: они су носили име Спаситеља, али су творили дела онога који их је послао, и преко њих само име Божије подвргнуто је хули. Ако тело неће устати, зашто га обуздавамо и не дозвољавамо да се приволева похотама, зашто не поступамо попут лекара, који, видећи пред собом очајног болесника коме нема оздрављења, допуштају таквоме човеку да испуњава све своје жеље? Лекари знају да ће такав умрети. А ово чине они што мрзе плот, лишавајући је у оноликој мери колико то од њих зависи, наслеђа: из овог разлога они је срамоте, пошто њу очекује само да постане леш. А ако наш Исцелитељ Христос, удаљавајући нас од похота, плоти нашој прописује њој својствен целомудрени и уздржљиви начин живота, јасно је да је он чува од грехова, будући да она има наде на спасење, слично као што лекари болесницима којима има наде не допуштају да задовољавају све своје прохтеве. Извор: Фрагмент о Васкрсењу, у: Господ није створио смрт, стр. 65-66

Шта су хришћани? Хришћани су христоносци, и тиме носиоци и имаоци вечнога живота. И то по мери вере, и по мери светости која је од вере. Светитељи су најсавршенији хришћани, јер су у највећој мери осветили себе подвизима свете вере у васкрслог и вечноживог Господа Исуса. Уствари, они су једини истински бесмртници у роду људском, јер васцелим бићем својим живе у васкрслом и ради васкрслог Господа Христа, и над њима никаква смрт нема власти. Њихов је живот сав од Господа Христа, и зато је сав – христоживот; и мисао њихова је христомисао; и осећање њихово је христоосећање. Све њихово је прво Христово, па онда њихово. Ако је душа, она је прво Христова, па онда њихова; ако је савест, она је прво Христова, па онда њихова; ако је живот, он је прво Христов, па онда њихов. У њима и нема њих, већ све и у свему Господ Христос.   Зато „Житија светих“ и нису друго до живот Господа Христа, поновљен у сваком светитељу у већој или мањој мери, у овом или у оном облику. Или тачније: то је живот Господа Христа, продужен кроз светитеље, живот оваплоћеног Бога Логоса, Богочовека Исуса Христа, који је и постао човек: да би нам као човек дао и предао Свој божански живот; да би као Бог Својим животом осветио и обесмртио и овечнио наш људски живот на земљи. „Јер и Онај који освећује, и они који се освећују, сви су од једнога“ (Јевр. 2, 11). To је омогућио и учинио остварљивим у свету човечанском Господ Христос откако је постао човек, узео удела у нашој човечанској природи, удела у телу и крви, и тако постао брат људима, брат по телу и крви (ср. Јевр. 2, 14.17). Поставши човек а оставши Бог, Богочовек је водио свет, безгрешан, богочовечански живот на земљи, и Својим животом, смрћу и васкрсењем сатро ђавола и његову државу смрти, и тиме дао, и непрекидно даје благодатне силе свима који верују у Њега, да и они сатиру ђавола и сваку смрт и свако искушење (ср. Јевр. 2, 14.15.18). Тај богочовечански живот је сав у Богочовечанском телу Христовом – Цркви, и стално се доживљује у Цркви као земнонебеској целини, и од појединаца по мери њихове вере. Живот светитеља, то је уствари живот Богочовека Христа, који се прелива у Његове следбенике и доживљава од њих у Цркви Његовој. Јер и најмањи делић тога живота, увек је од Њега непосредно, зато што је Он – живот (ср. Јн. 14, 6; 1, 4), живот бескрајан и безграничан и вечан, који божанском силом Својом побеђује све смрти и васкрсава из свих смрти. По свеистинитој благовести Свеистинитога: „Ја сам васкрсење и живот“ (Јн. 11, 25). Чудесни Господ који је сав „васкрсење и живот“, васцелим бићем Својим је у Цркви Својој као богочовечанска стварност, и зато нема краја трајању те стварности. Живот Његов продужује се кроз све векове; сваки хришћанин је сутелесник Христов (ср. Еф. 3, 6), и хришћанин је тиме што живи богочовечанским животом тог тела Христовог као органска ћелијица његова.         Преузето из: Свети Јустин Ћелијски, Предговор Житијима Светих

Молитва Царе небески је једна од најчешћих молитава како у богослужбеним књигама, тако и у молитвеницима за келијска правила. Ипак, постоји недоумица на коју би требало обратити пажњу. Наиме, реч је о обраћању: Царе небески, Утешитељу, Душе истине. Овако стоји у Служебнику (издање Светог Архијерејског Синода СПЦ 1998, стр. 54). Реч “Душе“ је исписана са великим почетним словом. Тако је и у Сужебнику из 2007 (стр. 14). У јелинском тексту стоји τό Πνεΰμα τής αληθείας (ΙΕΡΑΤΙΚΟΝ, издање из 2009, стр. 46). У црквенословенском тексту пише дүшє ѝстины (Часословъ, издање Светог Архијерејског Синода СПЦ 2009, 24). Ако погледамо начин писања почетних слова у реченичком току на црквенословенском језику, видећемо да се у богослужбеним књигама и речи као што су Господ, Бог, Тројица, Христос, пишу малим словом. Тиме је јасно зашто је у овом језику и реч обраћања Духу Светом исписана малим почетним словом. Дакле, реч је о Духу истине, а не о души истине. Стога је посебно важно обратити пажњу на изговор. Уколико употребимо краткосилазни акценат (  ̏  ) чућемо да је реч о обраћању Духу Светом. Употребимо ли дугоузлазни акценат ( ˊ ) личиће као да се обраћамо души. Испада да се у том случају молимо души. О непредањском карактеру овакве ситуације нема потребе говорити ништа више од тога до да се упозори на исповедање идолопоклоништва. Обраћајући се Духу Светом ми остајемо на тлу црквеног Предања, као и граматичке исправности. Важност је посебно наглашена чињеницом да је ово молитва која се изговара на почетку Свете Литургије скоро у целом годишњем богослужбеном кругу. Свети Оци су често наводили аналогију да у односу према Богу треба имати пажње и усрдности бар онолико колико бисмо имали према неком овоземаљском владару када би се нашли у његовој близини. Наш Господ је Цар над царевима. Не тражи од нас да Га се плашимо, али би било лепо да покажемо љубав и пажњу када Му се обраћамо. Јереј Александар Р. Јевтић ∗ Објављено у часопису Православље бр. 1200, 15. март 2017.г.

“ А ако се Христос проповеда да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша. А показујемо се и лажни сведоци Божији што сведочисмо против Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају. Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овом животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи“. (Свето Писмо Новог Завета, Посланица Коринћанима Светог апостола Павла 15 поглавље, стихови 12-19)

Стефан Немања, српски владар или пустињак, телесни отац Светога Саве или његов духовни син? Ко је заправо овај човек? Вечерашњи скуп, ипак, није посвећен Немањи, нити нама који учествујемо; није посвећен чак ни Немањином завештању, већ нечем много значајнијем од свега наведеног заједно,  а то је Предање са великим почетним словом. Предање јесте Божије Откровење човеку. Предање јесте продужетак Откровења љубави: „Јер, Бог толико заволе свет да је дао свога Јединородног Сина да ко год у Њега верује не пропадне, него да има живот вечни“ (Jн. 3, 16).  Догађај тог Откровења је Личност Богочовека Христа – кога Апостоли проповедаше, а Свети Оци сачуваше. Због тога Предање не може бити поједностављено на традиционални обред, већ се може осетити као доживљај Личности тог Откривења љубави, доживљај Богочовека Христа у Цркви Христовој. Ово Предање, овај легат потврђује у лику Немање да је он нови делегат Божији и као такав служитељ Божије службе у овом свету. Стефан Немања, потоњи монах Симеон и Сава, принц новог друштвеног уређења нађоше се као два најскупља имена у ризници посрбљене хришћанске цивилизације. Ова два имена не могу се откупити, већ задобити избором животног пута којим су Немања и Сава заједно ишли. Част ношења имена Стефан или Στέφανος испред крштеног имена је краљевско обележје свете династије Немањић. Име, међутим, има једну дубљу нит која повезује човека са оним од кога је призван. Заиста, како се можемо одазвати некоме ако претходно нисмо именовани: од наших родитеља по рођењу, од свештеника на крштењу или као Стефан Немања на монашењу. Добити име значи бити у односу са неким, припадати некоме: родитељима, једној заједници или народу. На основу тог односа изграђује се наше биће. Име као такво донекле одређује наш карактер и задатак. Тако је име на крштењу или монашењу најлепше, јер човек добија име не само по једном свецу, него је и сам призван да постане свети по коме је добио име. Због тога је име Стефан далеко изнад једног титуларног имена, јер пре свега значи избор за истинско биће и истински живот. Немањина слобода избора је двојака: прва слобода је слобода за Богочовека Христа, а друга – слобода од греха, смрти и љубоначалија, то јест властољубља. Сваки сусрет са Христом јесте позив човеку да препозна истинску слободу и да одговорно прихвати свој избор. Имућни српски владар постаје пустињак. Замислите тежину догађаја данашњег краља или премијера који одлази у Свету Гору да се замонаши? Зар то не би уздрмало и запитало многе – чему такав избор? Овај скандал, у изворном значењу спотицање, није на разочарење средњовековног јавног мњења, већ на корист сваког верујућег житеља Србије. Вртоглави дар слободе за Христа је изненађење за многе умне државнике, али Немања бира стратегију хришћанског подвига као лек за своје биће, а онда и рецепт за свој народ. Немањин одзив је био нарочито тежак. У лику владара, он је први међу одговорнима за једног од своје мале браће, али у монашкој ризи скрива се први међу молитвеницима за свој народ па чак и за друге народе. Ново име – нови живот. Умире Немања рађа се Симеон. Ово је велика прекретница за Немању, јер живећи у светлости Христовој он сагледава своју грешност и циљеве кратког века. Криза или време одлуке почетак је Немањиног правог наслеђа, а то је да материјално наслеђе Србије веже Православном вером за истинско Предање, за самог Христа. Ово је програм правог Немањиног наслеђа. Напојен несхоластичком философијом и вером Источне Цркве, Симеон упознаје Бога. Вера иако невидљива није неосетљива; она се доживљава и непрестано живи. Чак и оно што је од Симеона сачувано у  писаној форми, забележено је не због забаве, већ да се учврсти вера у народу и осмисли живот кроз веру. По речима Светога Саве: „Како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију и научи нас како правоверни хришћани треба да држе праву веру у Бога. Прво на себи благоверност показа, а потом друге научи“ (Житије Светога Симеона Немање). Данас прослављамо Светог Симеона, али који је смисао празновања, ако не повратак учењу свечевом? Славља многих светих формално обележавамо, али их врло мало познајемо. Зашто? Лик Симеона, многоталентованог свеца, пуног жара љубави, самопожртвовања и служења није подобан узор модерном човеку, нарочито не једном властодршцу. Како да један Србин говори о другом, а да се не упоређује са истим? Али, ми се не упоређујемо са светима. Постоји један неописиви страх од поређења са светитељима. Стајати испред личности Симеона значи откривање наше личности. Заиста, на Божијој светлости у лику свеца ко може заклонити свој грех?! Светац је хришћански калуп који ће обликовати многе ако будемо усвојили личност и живот Симеона као путоказ за нашу личност и живот. Зато личност светог обавезује да бавећи се њиме почнемо да се бавимо собом. Значај Симеона јесте искуствено знање његовог животног избора – Христа. Знање овде не подразумева концептуалну анализу исцрпљену разумом, већ знање доживљено кроз осећајна, пипљива и остала невидиљива и видљива чула која у непосредном односу са другим добијају право знање о другом. Док имађаше привилегију да кроз свој иметак буде учен и стекне велика знања, овај богоугодни муж гледаше далеко изнад. Он је знао и да му се крај приближава, али пре свега је знао да све знање овога света не може осигурати његов живот, а сигурно не његово наслеђе. Због тога име Симеона неће постати мит, већ проживљено предање – монах који је спознао Живога Бога—истинско Предање. Избор Симеона није изветрели обичај средњовековног владара, већ слобода за истинско исцелење појединца па онда читаве заједнице. Последице тог избора су слатки плодови истинског знања. Симеонов сусрет са Богом је заиста срећа, највећа срећа јер упознаје живо Предање, Бога који му се открива. Кроз упознавање таквог Бога, човек као у великом огледалу сагледава своју ништавност, али и могућност узрастања и савршенства. У огледању Бога налазимо одговор избора на који је Симеон позван. Симеон зато не може остати једна тема академског скупа,  јер Бог у личности Симеона јесте доживљај на који су сви позвани. Избор за овакво предање јесте легат Божијег делeгата Светога Симеона – својој деци и свом народу у свим временима. Токови светске историје ипак, одражавају једну

“Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности. Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“. У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“ Митрополит Јован (Зизјулас) Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов су били родом из области Кападокије, а Свети Јован Златоусти из Антиохије.

“Зашто смирење узноси на висину праведности, а преузношење спушта на дно греховности? Зато што онога ко има високо мишљење о себи, и то пред лицем Божијим, Бог оправдано напушта, будући да такав и не сматра да му је потребна помоћ Божија. Онај пак, који себе сматра ништавним и стога гледа на вишње милосрђе, оправдано задобија Божије састрадање, помоћ и благодат, јер је речено: Господ се противи гордима, а смиренима даје благодат (Приче Сол 3, 34) “.

ОПЕТ бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља! Опет Језавеља хоће да отме Навутејев виноград и протера светога Илију у горе. Сећање на ове догађаје не узбуђује само мене већ и све вас који сте чули глас Еванђеља, и заједно са мном дивите се и јунаштву Јовановом и мекуштву Иродовом, и зверској јарости безбожних жена. Шта нам је испричало Еванђеље? Испричало нам је како је Ирод, ухвативши Јована, ставио га под стражу. Каквим поводом? Ради Иродијаде, жене Филипа брата свога (Мт. 14, 3). Ко неће окривити Ирода који је у мекуштву попустио безумним женама? Али како опет изразити, како описати необуздану злобу ових жена? Изгледа, нема на свету звера немилосрднијег од зле жене. У сваком случају, о таквој управо жени пало ми је да говорим овога тренутка а не о доброј и честитој, ма да знам не мало и поштених и добрих жена, и сматрам за дужност своје савести да у своје време проговорим и о њиховој преданости добру и богоугодном животу. Нема на свету звера с којим бих могао сравнити злу жену. Међу четвороношцима ко је страшнији од лава? Нико, разуме се. Међу гмизавцима ко је ужаснији од аждаје? Опет нико. Ипак, и лав и аждаја нису тако зли као жена. Позивам се на речи Премудрога: Боље је живети са лавом и змијом неголи са женом лукавом и злојезичном (Сирах. 25, 18). Можда ти у овим речима видиш просту иронију? Али њих потпуно потврђују дела. Лавови су се постидели Данила, баченог у јаму, а Језавеља уби праведнога Навутеја; кит је сачувао Јону у својој утроби, а Далила, одсекавши косу и свезавши Самсона, предала га је непријатељима. Аждаје, шкорпије и змије бојале су се Јована у пустињи, а Иродијада му је одсекла главу за време пира. Илију су гаврани хранили у горама, а Језавеља је, и онда када је на његову молитву пао благотворни дажд, желела смрт њему. Ево шта је она говорила: Ако си ти Илија а ја Језавеља, тако да ми учине богови и тако да ми помогну, ако сутра у ово доба не принесем на жртву душу твоју као душу ма кога од побијених (3 Цар. 19, 2). Илија се уплаши и отиде спасавајући душу своју, и удаљи се у пустињу дан хода; и дошав седе под смреку и зажеле да умре, говорећи: Доста је већ, Господе, узми душу моју од мене, јер нисам бољи од отаца својих (ст. 4.). Авај! Пророк Илија се уплаши жене! Он, који је речју закључао дажд за васељену, који је свео огањ с неба, који је молитвом васкрсао мртве, уплашио се жене? Да, уплашио се. Та ничија се злоба не може упоредити са злобом зле жене. Моје речи потврђује сведочанство Премудрости: нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). О, зло и преоштро оруђе ђавола! Преко жене је он некада ранио Адама у рају; преко жене је он навео прекротког Давида на подмукло убиство Урија; преко жене је удесио пад премудром Соломону; преко жене је ослепио, лишивши косе, врло снажнога Самсона; преко жене је погубио синове првосвештеника Илија; преко жене је вргнуо у тамничке окове племенитога Јосифа; преко жене је одсекао главу светилнику васељене — Јовану. Та шта ја говорим о људима! Помоћу жене ђаво је чак и анђеле збацио с неба. Помоћу жене он погубљује све, убија све, срамоти све, унижава све. Бестидна жена не штеди никога; ни левита не поштује, ни свештеника не уважава, ни пророка се не стиди. О, од свих зала најгоре је зло — зла жена! Ако је сиромашна, злоба јој доставља богатство; ако већ располаже богатством, она удваја своју злобу. Несносна животиња, неизлечива болест, неукротив звер — ето шта је она тада. Ја знам да је аспиде могуће припитомити благошћу, и да се лавови, тигрови и леопарди укроћују и припитомљују. А зла жена је неукротљива; притешњена — она лудује, милована надме се. Ако јој је муж начелник, она га и дан и ноћ наговара на убиства и сплетке, као Иродијада Ирода; ако јој је муж сиромашак, она га подстиче на завист и свађе; најзад, ако обудови, онда се подухвата да сама клевета све. Страх Господњи не обуздава њен језик; она се не боји ни Бога ни будућег суда, — закона љубави не признаје. Шта више, да сопственог мужа преда на смрт, за злу жену ништа не значи. У самој ствари праведнога Јова жена је подстрекавала да убрза свој крај богохулством. Реци реч неку Господу, говорила је она Јову, и умри (Јов. 2,9). О, злог бића! О, безумне жене! Њу није дарнула жалост при погледу на страдање човека чије је тело киптило црвима и, као живим угљевљем, било засуто гнојним ранама; она није омекшала гледајући патње и предсмртну муку, праћене грчевима и испрекиданим дисањем; њу није обузело сажаљење видећи где на ђубришту лежи го онај који се некада појављивао у царској пурпури; она се није сетила ни својих ранијих односа према њему, нити добра и славе које је добила преко њега. И место свега тога — реци реч неку Господу, и умри. Ето благодарности женине! Ето мелема који ублажава бол! Ето закона супружанске љубави! Је ли Јов икада говорио такве речи, жено, када си ти била болесна? Није ли се, напротив, старао да молитвама и добротворством ублажи твоју бољку? А ти, не задовољавајући се привременом казном која га је снашла, хоћеш да навучеш на њега вечну, подстрекавајући га на богохулство? Зар не знаш да ће се сваки грех и хула опростити људима, а на Духа Светога хула неће се опростити ни на овоме свету ни на ономе? (Мт. 12,31—32). Хоћеш ли да видиш и другу супругу са таквом злобом! Сети се Далиле. Снажнога Самсона она је ошишала, свезала и предала непријатељима. Свога сопственог мужа, с којим је делила исту постељу, она је заводила, обмањивала, заваравала својим миловањем и својим лицемерством. Јуче је љубила, а данас обманула; јуче је усрећивала љубављу, а данас погубила преваром. А зар он није био леп? Та ко је у оно време био лепши од њега, ко је носио на глави седам прамена косе, символ седмоструке благодати? Или,