Празници

Данас, 15/28. августа, Света Црква слави празник Успења Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије. Овога дана завршавамо и пост који је установљен Њој у част. Доносимо у наставку беседу Светог Григорија Паламе у част овог празника. 1. Моју беседу данас чине љубав, жеља и дужност, али не само зато што услед љубави према вама и по дужности свештеничке службе желим да у ваш богољубиви слух унесем спасоносну реч и да њоме нахраним ваше душе, него и стога што ми и љубав и дужност налажу да, више него о било чему другом, уз похвале Цркве приповедам о величини Приснодјеве и Богомајке. Ова жеља, међутим није једнострука него, напротив, двострука, и она узноси, призива и подстиче, а неминовност дужности и приморава, иако реч не може да се приближи ономе што превазилази речи, као што ни око није у стању да нетремице гледа у сунце. Будући да се речима не може исказати оно што речи превазилази, по човекољубљу прослављених дозвољено нам је да им узносимо похвале, а како није допуштено додирнути недодирљиво, речима ћемо испунити дужност и љубав према Богомајци, колико је могуће, изразити похвалама. 2. Ако је пред Господом часна смрт преподобних Његових (в. Пс. 115; 6) и ако се праведника опомињемо похвалама, утолико нам још више доликује да Светој над светима, кроз Коју је наступило свако освећење светима, односно Приснодјеви и Богомајци, помен вршимо уз највеће похвале. Тако, уосталом, данас и поступамо празнујући свето Успење или Пресељење Оне Која је незнатно заостајала за ангелима, а све ангеле и архангеле, и све надземаљске силе што су над њима неупоредиво превазишла по својој блискости Богу сваке твари и по чудима, од века записаним и у Њој извршеним. 3. Због ње беху божанствена предсказања богонадахнутих пророка, чуда која су унапред указивала на будуће велико чудо васељене – на ову приснодевствену Богомајку: смене племена и догађаја који су припремали пут извршењу нове тајне везане за њу, заповести Духа што су на различите начине предизображавала будућу Истину, крај или, боље речено, почетак и корен потоњих чуда и дела, испуњење обећања Божијег Јоакиму и Ани, у то време најузвишенијим у врлини, да ће они, иако бездетни од младости, постати родитељи у дубокој старости и да ће родити Ону Која ће бесемено родити Сина, надвремено (безвремено) рођеног од Бога Оца пре свих векова, а такође и завет оних што су тако чудесно родили Ону Која ће још чудесније родити, да ће Даровану предати Дароватељу и, услед овог најузвишенијег завета, задивљујуће пресељење Богомајке, још од младенаштва, из родитељског дома у дом Божији, Њено чудесно пребивање у овој Светињи над светињама током вишегодишњег периода где јој је под надзором ангела била доношена неизрецива храна какву Адам није успео да окуси, јер тада не би отпао од живота као што није отпала ни Ова Пречиста, премда је била његовог рода и његова кћи, како би се показало да се Она, незнатно уступајући захтевима природе као и њен Син, сада са земље преселила на небо. 4. После оне неизрециве хране, уследио је најтајанственији домострој зарука ове Дјеве а затим и загрљај, чудесни и надразумни, које се збило посредством Архангела што је слетео с висина, и Божије објаве и поздрави који су преобратили осуду Еве и Адама, исцелили проклетство што је било на њима и претворили га у благослов. Пожелевши тајанствену красоту ове Приснодјеве, Свецарје, према пророштву Давидовом, савио небеса, сишао и осенио је или, боље речено, у Њој се настанила ипостазирана сила Свевишњега, али не посредством примрака и огња, као у случају боговидиоца Мојсеја или као у случају пророка Илије, када је Он кроз буру и облак објавио Своје присуство, него је непосредно и без било какве завесе сила Свевишњег осенила свепречисту и девствену утробу, и између њих није било ничега, ни ваздуха, ни етра, нити било чега од чувствених твари или од оних што се налазе изнад њих: то није било осењивање, него непосредно сједињење. 5. Будући да у природи увек бива тако да оно што осењује утискује свој облик и сопствено обележје у оно што бива осењено, у њеној утроби није дошло само до сједињења него и до уобличења, и оно што се уобличило од једног и другог, тј. од силе Свевишњег и од оне пречисте и девствене утробе, био је оваплоћени Логос Божији. На тај начин се у њој неизрециво настанио и од ње потекао отелотворени Логос Божији, „на земљи се појавио и међу људима живео“, обожујући нашу природу и дарујући нам, према речима божанственог апостола, оно у што ангели желе завирити (1. Петр. 1; 12). Ово је натприродна похвала и преславна слава ове Приснодјеве пред Којом уступа сваки ум и свака реч, макар они били и ангелски. И која би, опет, реч могла да искаже оно, што се збило после неизрецивог рођења? Будући сатрудница и саучесница у преузвишеном снисхођењу (умањењу) Логоса Божијег које је кроз Њу извршено, праведно се са Њим сапрославила и саузвисила, свагда увећавајући Своје величанство натприродним делима. Након што се од Ње оваплоћени вазнео на небеса Она се, величанственим делима која је од Њега у себи савршено поседовала а која превазилазе ум и реч, саподвизавала са Њим најпостојанијим и најразличитијим подвигом, молитвама и бригама за читав свет, саветујући и подстичући проповеднике Речи Божије по свим крајевима земаљским. Једино је она свима била подршка и утеха, онима који су је слушали и онима што су је видели, и на сваки начин је садејствовала проповедању Еванђеља, показујући тако умом и речима најузвишенији начин живота и подвижништва. 6. Због тога је и њена смрт животоносна, пресељење у небески и бесмртни живот. Помен те смрти је радосни празник и васељенска светковина, која не само да обнавља сећања на чудесна дела Богомајке, него томе придружује и сећање на опште и ново сабрање светих апостола, доведених од свих народа због овог свесветог погреба, на богооткривена славословља богонадахнутих (апостола), на ангелску стражу, хорско појање и служење око ње, на апостоле који су претходили, следили, садејствовали, супротстављали се, одбијали, штитили, који су помагали и свим силама се усаглашавали са свима што су величали ово животоначално и богопријемно тело, спасоносни лек нашег рода којим се поноси читава твар, на оне што су

У среду прве седмице Часног поста, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Литургију Пређеосвећених Дарова у Храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживали су протојереј Радоја Сандо и ђакон Стефан Симић. Братство храма, као и верници ове литургијске заједнице приступили су да се причесте.

Пост и вера — Василије, Богословље — Григорије. Милосрђе — Златоусти, Златоусти, Медоусти! Работници једног дела; Три напосе — три ангела, Три заједно ко Бог један, Нит ко главни ни узгредан. У вечности сви се слажу. Једног вичеш — три помажу. Једног певаш, сва три чују, Једног славиш, три с’ радују. Три човека — једно цело, Три Јерарха – једно дело, Три имена — једна слава, Свој тројици — Христос глава. Свети Владика Николај, Пролог

Богојављење је један од дванаест великих празника Цркве, изузев Васкрса који се не убраја у овај број као Празник над празницима. Поред значаја који празник има по себи јер се у њему прославља један јеванђелски догађај из Христовог живота који је имао сврху откривања тајне Свете Тројице и потврде Исуса као Спаситеља света (=Месија, Христос), овај празник у нашем народу има посебно место као што га имају Васкрс и Божић. Та посебност несумњиво происходи из тога што се на овај дан врши Велико водоосвећење и што се освећена вода даје верном народу са вером да она доноси здравље и спасење душе и тела. И управо то је порука коју шаље Црква, не самог овог дана него од самог њеног почетка па до данас, порука да је спасење једино у Богу, кроз веру у Свету Тројицу и Христа као Сина Божијег, кроз Цркву и наше живо учествовање у њеним Светим Тајнама (пре свега у Светој Тајни Причешћа). Светотајински живот, тиме и наше спасење у Христу, свакако најпре почиње са крштењем. Ова порука иако се чује на светој служби тога дана, са певнице, из олтара, са амвона, и у проповеди, као да не допире до срца појединих људи који су ту дошли само због воде, мислећи више о телесном здрављу, а духовно остављајући по страни. Ова заблуда не може да буде непримећена, јер главна њена потврда јесте та што су Света Литургија и Причешће који су круна сваког празника у другом плану. У првом плану је вода и чин водоосвећења па тако неки људи мисле да не чине ништа погрешно тиме што се нису причестили на тај дан и што нису присуствовали Светој Литургији. Отуд имамо питања упућена свештенству када се завршава Литургија да би сходно свом временском распореду дошли у оно време када могу да добију освећену воду. А одговор Цркве је увек био позив да идемо Христу Који говори: „Ко је жедан нека дође к мени и пије“ (Јн 7, 37б). Жеђ за Христом је једина истинска жеђ, и Христос је једини који може утолити ту жеђ, ту тежњу човека да живи вечно у радости. Једино такво просвећење нас може усмерити да познамо шта је суштина празника Богојављења и шта је потребно да знамо шта нам је чинити. Празник Богојављење, или Крштење Господа Исуса Христа, првобитно је у раној Цркви празнован као празник Теофанија (или Епифанија=објављивање, појављивање), празник Божијег откривања у свету у личности Исуса Христа (Месије, Спаситеља света). Овај празник је садржао прославу више догађаја из Христовог живота описаног у Јеванђељима: рођење Христово, поклоњење мудраца, обрезање у осми дан од рођења, увођење у Храм у Јерусалиму, крштење у реци Јордану од руке Светог Јована Крститеља, чудо претварања воде у вино у Кани, чудо умножења хлебова. Отуда је празник заправо био Богојављења, у множини, због више догађаја који су указивали да је Христос Богочовек. Празник је установљен на Истоку у 3. веку и ту потврду налазимо у делима Светих Отаца и црквених писаца тог времена. Пре свега код Климента Александријског у делу Стромата, затим код Оригена, Светог Григорија Неокасаријског (једна његова беседа на Богојављење). У првој половини 4. века већ имамо више спомена о празновању Богојављења што указује да се оно већ укоренило на Истоку и да се празник Рођења Христовог посебно славио. На Западу је празник Богојављења почео да се слави у другој половини 4. века (6. јануар) под утицајем са Истока, као што је на Истоку прихваћено засебно празновање Рођења Христовог (25. децембар) под утицајем са Запада. Тако је дошло до извесне размене празника. Садржај Богојављења као празника на Истоку није подразумевао само Христово крштење у Јордану већ и чудо претварања воде у вино у Кани Галилејској које је касније исчезло као садржај овог празника. У Јеванђељу по Матеју имамо кратак опис чуда које се догодило приликом Христовог крштења на реци Јордану када га је крштавао Јован Крститељ. Након крштавања и изласка из воде отварају се небеса и Дух Свети силази на Христа у облику голуба а глас Очев са Неба говори: „Ово је син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт 3, 17). Овим чином се објављују личности Свете Тројице: Исус Христос, Син Божији, Који се нас ради и нашег ради спасења јавио у телу – Дух Свети као голуб који силази на Христа – Отац који се јавља гласом и потврђује Исуса као Сина. Дакле, Бог се јавља, сам се открива и то у личности Богочовека Исуса Христа. Ово откривање тајне Бога није било резултат неког људског умовања, већ дело Божије милости. Само крштавање Јевреја на реци Јордану је било ради исповедања и очишћења грехова (реч крштење је наш превод грчке речи ваптизо која значи погрузити). Исус не долази на реку Јордан да исповеди и спере грехе већ како сам каже да испуни сваку правду. То је било ради тога да се покаже како је овде присутан Онај који на себи нема греха и то Онај на Коме почива Дух Свети. Овде је онај Који је ту зарад нашег очишћења и помирења са Богом. Отуда глас Очев потврђује Исусову месијанску мисију. Зато Јован говори: Онај који долази за мном јачи је од мене и Он ће крстити водом и Духом. На реци Јордану почиње још једно дело борбе за вечно спасење човека. Открива се Исус као Син Божији који је као Јагње Божије дошао да узме на себе грехе света (Јн 1, 29). И одмах након тога одлази у пустињу да порази оног који има власт смрти, тј. ђавола.  Тиме је показао да и након нашег крштења почиње једна духовна борба не против неког апстрактног зла већ једна непоштедна борба пуна искушења којом нас куша кнез овога света и отац лажи. Средство за ту борбу јесу пост и молитва, јер тиме се по Христовим речима изгони род овај, тј. род демонски. Након тога почиње проповед Христова са речима: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт 4, 17). Оно што је потребно на почетку за спасење иде једно са другим повезано: вера у Христа као Спаситеља, вера у Свету Тројицу, крштење, пост, молитва и покајање. Тиме се отвара Царство Небеско. Водоосвећење на Богојављење Освећење

У нашој Цркви три недеље пре Божића посвећене су везама и односима у породици: трећа недеља пре Божића – Детињци – опомиње децу на њихове дужности према родитељима. Друга недеља пре Божића – Материце, и прва недеља пре Божића – Очеви – опомињу родитеље на дужности према деци. Обичај да на ове празнике родитељи везују децу и деца родитеље има символичан значај. И једни и други одрешују се поклонима… Може ли жена заборавити пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје (Ис. 66, 13) Породичне везе Овај обичај је дивна слика нераскидивих веза између родитеља и деце, предака и потомака. Узице, којима једни друге везују, то су знамења њихових нераскидивих веза. То је символика конаца којима се тка историја једне породице, једнога рода, једнога народа и читавог човечанства. Шта би било са ткањем историје када не би било те потке и те основе? Сви би се конци расули и замрсили. Платно историје не би било саткано, јер родитељи предају деци основу живота, а деца у ту основу уткивају нову потку. Тако се везује прошлост и будућност, старо и ново, бивша и будућа поколења. Ова три породична празника славе се у три недеље пре Божића, пошто је овај велики празник посвећен рођењу Сина Божијег и у славу Небеске Породице. Данашња недеља посвећена је материнству, па се због тога овај празник зове Материце. Материно крило Један велики и у свету познати писац написао је књигу која носи наслов „Крило материно“. Данас имућни људи гледају које се високе школе у свету сматрају за најбоље, па тамо гледају да пошаљу своју децу на школовање. Многи мисле да су најбољи универзитети у Паризу, Оксфорду, Харварду и други. Међутим, овај велики писац доказује у својој књизи да од свих школа, које постоје на свету, за човека највише вреди оно што може да научи на „материном крилу“. Ту школу не може да замени ни једна друга школа, па ни најславнији универзитети. Питали су другог славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? „Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке“, одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени? На то питање није лако да се одговори. Само по себи материнство је једно од највећих чуда света. То је тајна сакривена у души и у срцу мајке са мноштвом других осећања, доживљавања и нагона. Све је то изузетно и величанствено, по чему мајка на земљи личи на Бога на небу. Материнска љубав Путописац је описао догађај из Индије. У неком селу запалила се кућа и људи су гасили ватру. За то време један човек се од свих одвојио, гледајући непрестано у једно дрво. На питање зашто не помаже у гашењу пожара, овај је одговорио: „Занело ме је једно чудо и не могу да се одвојим од њега. Ватра је захватила ово дрво и гнездо са младим птицама. Када је мајка птица приметила пламен око свога гнезда, почела је крилима да заклања своју младунчад. На крају је са њима изгорела. Ко даде у срце овом малом, неразумном створу толику љубав? То је могао да учини само Бог. Када не би било других, ово је довољан доказ да Бог постоји“, завршио је своју причу онај Индијац. Наш велики духовник и проповедник испричао је причу о једном свом доживљају. Вођен је на стратиште неки разбојник, који је био осуђен на смрт, зато што је убио у једној кући мужа и жену, а потом запалио кућу. Тако је затро целу породицу. Посматрајући овај несрећни догађај људи су ћутали и нико није ништа говорио. Наједном из масе је излетела мајка оног несрећника, вичући из свега гласа и преклињући: „Не убијајте, господо, мога сина! Он је био добар, али је наведен на зло. Убијте мене, њега пустите!“ Овде је одговор на питање по чему мајка највише личи на Бога. Ту је такође и одговор на питање где је центар материнства. То је материнска љубав. Криза материнства Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Но, поменимо и пример где није било кризе. Питали су једну мајку, која је имала дванаесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. „Држала сам се непрестано за Божију руку. Тако сам осећала да сам увек јака“, рече ова жена. „Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам онако како сам желела да се понашају наша деца када одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце“. Криза се материнства данас огледа и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још сасвим не можемо сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: „Зло се не може издробити“. Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на читав народ због греха који вапије на небо! Криза материнства је такође у томе што су многе наше мајке исувише дуго одсутне са породичног огњишта због запослености. Неки чак и остављају своју децу одлазећи, ради запослења, у иностранство. Још је велики број разлога који нас подсећа на материнску одговорност према деци у нашим приликама. Овај дан подсећа на ту одговорност и опомиње да се учини све што може да би се ствари поправиле. Премудри Соломон каже: „Мудар син је радост оцу својему а луд је син жалост матери својој“ (Приче Сол. 10, 1). Овај празник је још и дан који опомиње децу да доживе дубоку и молитвену благодарност за сва доброчинства којима су их задужиле њихове мајке. Било да су живе или мртве, оне су за своју децу живе и увек су уз њих присутне. Ма колико да деца учине –

Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.   14/1. августа почиње Великогоспојински пост који ће трајата до празника Успенија Пресвете Богородице, у народу званим Велика Госпојина, 28/15. августа. Извор: spc.rs

То је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Господом Христом на Јаковљевом бунару кад Сихема (Јн 4, 1-42). Поверовавши у Господа, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље, са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара које се зваху: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија. Дошли су у Картагину у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени, у време цара Нерона, и у тамницу бачени. Божјим Промислом, кћи Неронова Домнина дође у додир са Светом Фотином, и од ове буде обраћена у веру Христову. После тамновања сви пострадаше ради Христа. Фотина, која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, буде бачена у бунар, где сконча, и оде у бесмртно царство Христово. Извор: zitija.blogspot.com