Категорија: Празници

“Зашто тражите Живога међу мртвима? Зашто оплакујете Нетрулежнога међу трулежнима?“ Свеколико Хришћанство, у суштини, јесте опит вере, који се понавља свагда изнова, као први пут, кроз оваплоћивање вере у богослужењима, црквеним речима, појањем и бојама. Неверујућем човеку све то може да се учини као некакав привид. Он слуша само речи, види само неразумиви обред и схвата само његов спољашњи аспекат. Али, за верујућег човека све то само зрачи изнутра, и то не као доказ, већ као плод његове вере, као живот вере у души, у свету, у историји. Зато таму и тугу Страсне Седмице ми осећамо као оно што је стварно, живо и савремено. И ми, заиста, на Велики Петак плачемо под Крстом, проживљавајући све што се тада збило у тој победи зла, кукавичлука, издаје и неверности. И ми заиста, на Велику Суботу, са потресеношћу и са надом, гледамо у тај Животворни Гроб. И зато сваке године заиста можемо да празнујемо Пасху, Васкрсење Христово. Пасха није само успомена на догађај који се једанпут збио у прошлости. Пасха је стварни сусрет у срећи и радости са Оним Кога смо срцем одавно упознали и срели као Живот и Светлост која обасјава све. Пасхална ноћ сведочи да Христос јесте Живи и да је Он са нама, и да смо ми живи и да смо са Њим. Свецело пасхално богослужење јесте позив да гледамо свет и живот, и да угледамо освитање тајанственог дана у Царству Светлости. “Данас се осећа дах пролећа – пева Црква – и ликује нова твар“. Ликује твар – у вери, љубави и нади! Дан је Васкрсења,  просветлимо се Празником, једни друге загрлимо, рецимо браћо и онима који нас мрзе, опростимо све Васкрсењем, и овако ускликнимо: “Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова“. 

У име Оца и Сина и Светога Духа! Часно свештенство, богољубиво монаштво, уважена мати игуманијо са сестрама, драга браћо и сестре, драга децо, Данас је велики дан за ову свету обитељ. Данас је велики дан за нас хришћане. Данас је дан када се враћамо мислима у најсветије и најблагословеније тренутке рода људскога – враћамо се у Назарет, где Пресветој Богородици благовести Архангел Гаврил да ће зачети од Духа Светога и родити Бога Слова. И она, чедна и честита, питаше само једно: Како је то могуће кад ја не знам за мужа? И заиста она, не само да не зна за мужа, него се она у храму Господњем од своје треће године припремала за своју највећу мисију – да избави род људски. И Анђео јој рече: Не бој се Марија, не размишљај тако! Оно што ће се у теби зачети од Духа је Светога, и ти ћеш родити Сина Емануила, и Он ће спасти род људски. И Пресвета Богородица као послушна, као света, пресвета, пречиста, рече само једно: Нека ми буде по речи твојој! И тога момента, примањем промисла Божијег речју, умом, вољом, зачиње се Спаситељ, а кроз Њега зачиње се Црква Божија – почиње спасење. Заиста је долично хвалити, величати, певати, молити се Пресветој Богородици и нико од људи достојно не може опевати, рећи, исказати све оно што је Пресвета Богородица учинила до дана данашњега за род људски. Нико не може да проникне у ту тајну зато што је она сместила Реч Божију у себе – и каква реч људска може да опише тај догађај, Пресвету Богородицу, осим само песмама, акатистима, химнама и молитвама?! И ниједну реч нећу додати овоме, нити ћу било шта говорити, само подсећам и себе и вас, да је Пресвета Богородица избављала род људски кад год би је призвали и помишљали на њу. По речима Светог Григорија Паламе, митрополита солунског, великог молитвеника и исихасте, кад год поменемо њено свето име, природа наша се освећује, ум постаје чедан, ми остављамо житејско размишљање и улазимо у највећи промисао да именом Њеним бивамо сачувани и избављени од свакога зла. Има један велики догађај у историји грчкога народа за време агарјанске окупације: када су војници били опкољени на мору од Агарјана, шта су могли друго него да упуте молитве Пресветој Богородици. Али замислите, они нису могли да упале никакво светло, јер би непријатељ видео где су, него су напамет изговарали акатист Пресветој Богородици: Теби, Војвоткињи, Која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се од зла, песме захвалне, ми, слуге Твоје, Богородице. И пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави да Ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна! И још: Анђео првак послан би с неба да каже Богородици: Радуј се… И Она чувши молитву и речи познатог, вековног акатиста благовештењског, избави и војску и народ, те је овај дан национални празник нашег братског грчког народа. И шта рећи, чиме похвалити Ону која је шира од небеса, ону која је Царица небеска, која је Царица и већа од херувима, и од анђела, и од арханђела?! Шта принети њој, коју реч, осим само и једино молитве. Два велика светитеља нашега века, старац Пајсије и старац Порфирије, говорили су својој духовној деци: Ако и не стигнете да завршите своје молитвено правило у току дана, потрудите се да прочитате акатист Пресветој Богородици. Тај акатист има силу да вас чува читавог дана и читаве ноћи. И не само то, него да се сви хришћани потрудимо да научимо напамет овај акатист. Тиме ћемо показати колико је волимо, јер љубав се мери жртвом, а жртва је наша замислите колико велика – да научимо напамет акатист Пресветој Богородици. И то је аманет њиховој духовној деци – и старца Порфирија и старца Пајсија. Благодаћу Пресвете Богородице и сâм сам почео да учим акатист, тако што свакога дана уз све оно што треба да урадим, нађем времена (а то је само дванаест минута) и прочитам акатист. То саветујем и вама. И замислите ако дође време, да се и ми нађемо у ситуацији у којој су се нашли борци, ратници који су чували отаџбину своју, да треба да прочитамо акатист Пресветој Богородици, а немамо ни молитвеник, у мраку смо, у мукама смо… Шта ћемо чинити? Како да се молимо? Јесте да Пресвета Богородица прима и уздахе наше, и сваку молитву прима, и сваку реч прима, али часно је и достојно је да је величамо онако како су је светитељи, како су је анђели Божији величали – да то научимо и да се у сваком времену и на сваком месту можемо бавити том молитвом. У манастиру Параклиту, био сам сведок, да било шта да раде, најстарији почиње молитву: Теби Војвоткињи која се бориш за нас, узносимо песме победне…. Затим наставља други, трећи, и тако читав акатист они заврше као своје правило: и знате какву силу задобијају?! Какав мир задобијају?! То је једина психотерапија, не постоји друга. Видели сте данас колико је свет изгубљен, колико људи немају смисла – зато што се никада не сете Пресвете Богородице – Богомајке се никада не сете. А када би се само ње сетили, она би их чудесно исцељивала, јер она све што чини, невидљиво и тајно чини. Али засигурно чини! Спасава! Доказ су мироточиве иконе свуда по свету, доказ су чуда која се дешавају хиљадама година. И када све то знамо дужни смо да се сходно томе и владамо. Нека Пресвета Богородица чува све вас, ову свету обитељ, све људе добре воље, читав свет, и да сви познају да су једина врата кроз која се сви спасавамо – Пресвета Богородица. Она је родила Сина Божијега, главу Цркве наше, Она је родила Спаситеља душа наших, коме нека је слава у све векове и сву вечност, и да је вечно славимо, и да је вечно величамо са хоровима анђела у све векове. Амин. Епископ жички др Јустин Објављено у: Жички благовесник, април-јун 2018. Беседа је изговорена на Благовести 2016. године, у Манастиру Благовештењу (Каблар)

Дакле, свака уметничка школа јесте слично изображење (подобије) онога чија је то слика, и она у самој себи подражавањем показује нацрт (тј. карактер) прволика, као што о томе говори искусни у божанским стварима Дионисије (Ареопагит): „Истина се показује у подобију (тј. у свом ликовном облику), прволик — у слици (икони); свако од њих је у свакоме, осим разлике суштине.“ Тако, ко се поклања икони, поклања се ономе кога икона верно показује. Јер се он не поклања суштини иконе, него насликаноме на њој; нити он идентичношћу поклоњења раздељује икону од прволика (архетипа), јер је икона сличношћу изображења идентична са прволиком. Стога и Василије Велики вели: „Царем се назива и слика царева, па ипак нису два цара. Јер се тиме ни моћ (царска) не двоји, нити слава дели. Јер, као што је једно господство и власт (Божја) који нама владају, тако је и славословље које ми узносимо (Богу) једно, а не многа. Јер част слике (иконе) прелази на прволик (прототип).“ Ако дакле, част (која се одаје икони) прелази на прволик, онда почасно поклоњење није једно ово а друго оно, него је једно и исто, као што је један и исти прототип (прволик) којем се одаје поклоњење на икони. Једно је природна икона, а друго је икона (настала) подражавањем. Једна (тј. она прва) нема природну разлику према (своме) узроку, него ипостасну (личну) разлику, као Син према Оцу. Јер је друга ипостас (личност) Сина а друга Оца, док им је природа очевидно једна. Код друге пак иконе (тј. оне настале подражавањем) обратно је: она има природну разлику, али нема ипостасну, као — слика Христова према (самоме) Христу. Јер друга је природа материје слике, а друга Христова, али лице није друго, него једна и иста личност Христова, макар и била насликана на икони. Јер исти божанствени Василије опет говори: ,,Што је тамо икона подражавањем, то је овде Син по природи; и што је у репродукцијама уметности сличност изображења по спољашњем изгледу (по обличју), то је у Божанској и Несложеној Природи јединство кроз заједничност Божанства.“ (…) Тако дакле, како се мени чини, поклоњење икони Христовој заснива се на учењу Светих Отаца, и, ако се ово (поштовање) укине, потенцијално се укида и сам домострој Христов, те ако се икони (Христовој) не поклањамо, онда истовремено укидамо и поклоњење Христу. Свети Теодор Студит, Писмо Платону, своме духовном оцу, о поштовању икона

“Господе, подизао си пастире свакоме стаду, а пастири су ложили огњеве за своја стада, да се стада не замрзну на врлетном друму историје.  Док Свечовек, Син Јединородни, не разбукта огањ велики и не позва сва стада да се греју. Гле, како се дубоко крију сви племенити метали, очи дубине земаљске! Како ли си тек Ти скривен под пепелом земље, најплеменитији камене!“ Свети Николај Жички, Молитве на језеру, Поглавље 14

Мама је глагол од глагола радити Радити, подојити, покрити, повити, Прићи, обићи, опет подојити; Стално је ту, нећеш се прехладити – Мама је глагол од глагола радити. Доручак, ручак, ужина, вечера, Двадесет слатких и пет без шећера; Минут надокнадити, несаницу зарадити – Мама је глагол од глагола радити. Посоли, досоли, замеси, подмеси, Добар дан, изволи, побогу, где си? Коприву вадити, ружу садити – Мама је глагол од глагола радити. А тата ништа неће па неће, Да бар понекад купи цвеће; Стално рецитуј, треба му досадити – Мама је глагол од глагола радити. Мошо Одаловић

 И да зна сва­ки од вас др­жа­ти са­суд свој у све­то­сти и у ча­сти, а не у стра­сти по­хот­ној, као и не­зна­бо­шци ко­ји не по­зна­ју Бо­га (1. Сол 4, 4–5). Ово сло­во на­ме­ње­но је, пре свих, они­ма ко­ји су па­ли у пре­ве­ли­ки не­мар. А ако су та­кве оп­ту­жбе упу­ћи­ва­не Ју­де­ји­ма, ка­кав би­смо опро­штај и ка­кво оправ­да­ње мо­гли да оче­ку­је­мо ми ко­ји, на­кон то­ли­ке бла­го­да­ти ко­ју при­ми­смо, за­вр­ша­ва­мо у ис­тој ду­хов­ној бе­ди као и они? Мно­ги и да­нас стра­да­ју од ове бо­ле­сти и ра­за­ра­ју сво­је жи­во­те. Они ко­ји се ода­до­ше ба­вље­њу га­тар­ским бе­сми­сли­ца­ма, осим што се су­ко­бе са Бо­гом, до­би­ја­ју као пла­ту не­по­треб­не жа­ло­сти и уда­ља­ва­ју се од под­ви­га вр­ли­не. Ти­ме је ђа­во убе­дио оне нај­не­ра­суд­ни­је да не за­ви­се од њих са­мих де­ла вр­ли­не или гре­ха, ни­ти да су удо­сто­је­ни ика­кве сло­бод­не во­ље, на­сто­је­ћи да та­ко по­стиг­не две ства­ри, ко­је су ујед­но и нај­по­губ­ни­је: и да их од­го­во­ри од ула­га­ња тру­да у сти­ца­ње вр­ли­не и да их ли­ши пре­дра­го­це­но­га да­ра сло­бо­де. Ову стра­хот­ну бо­лест наш не­на­вид­ник уво­ди у чо­ве­ка не­ки пут кроз вра­ча­ње, не­ка­да кроз га­та­ње по зна­ко­ви­ма, кроз су­је­вер­но раз­ли­ко­ва­ње да­на, кроз зло уче­ње о суд­би­ни и на мно­ге дру­ге на­чи­не, до­во­де­ћи све у пот­пу­но ра­строј­ство. (На Иса­и­ју, ПГ 56, 35) Свети Јован Златоуст  

Радмила Мишев Свети ратник Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје. У цркви Светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка Иконама Светитеља. Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет. Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази. Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“. Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему. Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле. Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону Светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под. Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“. На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини. Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године. То је била година Првог српског устанка. Догађај се збио у Солуну пре славе Светог Димитрија, 8. новембра 1991. године.

  Нема ума или речи да изрази Њену величину. Оне која се родила у грешном роду људском, а постала је часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Гледајући благодат Светих тајни Божјих које су се показале испуњавајући Дјеву, радујем се и не знам како да их разумем необичне и тајне, како се Изабрана откри изнад свих саздања, видљивих и духовних. Због тога, желећи да похвалим Њу, ја се ужасавам и умом и речју. Ипак се усуђујем да проповедам и величам Њу: Она је станиште небеског. Сваки језик је у недоумици како да похвали Тебе, по заслузи; сваки надсветски дух пада у безумље, када жели да ти пева песму хвале, Богородице. Али као добро према своме делу прими Веру нашу. Ти знаш нашу љубав, надахнуту Богом, јер Тебе заступницу хришћана величамо (ирмос 9. песме на Богојављење). Свети Јован Шангајски  

Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да сапразнујемо са празникољубивим Силама (небеским), јер су оне дошле овде да са нама празнују! Хајдете да устима као милозвучним органима запевамо! Ходите да духом заиграмо (од радости)! Јер коме је ово празник и свечаност? Коме расположење и весеље?  Онима који се боје Господа, онима који служе Тројици (Светој), онима који са Оцем Сина и Духа савечног поштују, онима који душом и мишљу и устима исповедају Једно Божанство у Трима Ипостасима (Личностима) нераздељиво познавано, онима који признају и исказују Христа Сина Божијег и Бога, познаванога као једну Ипостас (Личност) у двема нераздељивим и несливеним природама и у њиховим природним својствима. Нама је весеље и свака радост празнична. Нама Христос празнике усаврши, „јер нема радости безбожнима“ (Ис. 48, 22). Одагнајмо облак сваке жалости која ум помрачује и не допушта му да се уздигне у висину. Пренебрегнимо све земаљско, јер наше живљење није на земљи. Ка небу ум уздигнимо, одакле и Спаситеља Христа очекујемо Господа (Фил. 3, 20). Данас бездан неприступне Светлости (изли се)! Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен  јер то, рекао бих, означавају „леђа Божија“ (2 Мојс. 33, 23)  и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 22-23). А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: „А Стена беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја. Данас првоврховни (Апостол) новог Завета (Петар), који је Христа Сином Божјим најјасније назвао, рекавши: „Ти си Христос, Син Бога Живога“ (Мат. 16, 16), гледа начелника старог (Завета  Мојсија) како стоји пред Законодавцем обадва (Завета) и гласно говори: Ово је Онај Који Јесте (2 Мојс. 3, 14), Којега сам прорекао да ће устати Пророк као ја (5 Мојс. 18, 15), то јест: као ја као Човек и као Начелник новога народа, а изнад мене као Господар нада мном и над свом творевином, Који је и мени и теби (Петре) оба Завета, Стари и Нови, завештао. Данас девственику Новог (Завета  Јовану) девственик Старог (Завета  Илија) благовести Девственика Господа из Дјеве. Свети Јован Дамаскин, Слово на Преображење Господње  

“Хиљадама година у европској култури постојала је блиска и чврста веза између религије, етике и медицине. Циљ човековог постојања на свету који је осмислило и задало Хришћанство испуњавао се конкретним оријентацијама, вредностима, моралним нормама и остваривао се у конкретној практичној делатности милосрђа и лечења. Ту је везу откривала традиционална професионална лекарска етика као ниједна друга форма примењене професионалне етике“. Преузето из: Ирина В. Силујанова, Православље и савремена медицина