Празници

Тебе, дакле, пророци проповедају. Теби служе Анђели, службују Апостоли, Девственик и Богослов Јован – Вечнодевојци и Богородици. Јер Тебе данас, кад си отпутовала Сину Твоме, спровођаху Анђели, душе Праведника, Патријараха и Пророка; испраћаху Те Апостоли, безбројно мноштво богоносних Отаца са крајева земље, божанском заповешћу Сина Твога сабираху се као на облаку ка овоме божанскоме и свештеном Јерусалиму, и Теби – Извору Живоначалног тела Господњег – свештене химне најбогонадахнутије говораху. О, како се Извор Живота кроз смрт преводи животу! О, како Она која је при рађању (Христа) превазишла границе природе, сада подлеже њеним законима, и Тело (Њено) непропадљиво, потчињава се смрти? Зато што (оно) треба, одложивши ово смртно, да се обуче у непропадљивост, пошто и Господ природе није одбацио искуство смрти. Јер Он умире телом, и смрћу уништава смрт, и пропадљивошћу дарује непропадљивост, и умртвљење чини извором васкрсења. О, како (Њену) душу свету, раздвајану од богопријемног Тела, прима сопственим рукама Светворац, законито одајући част Оној коју је, иако по природи слушкињу, неистраживим дубинама човекољубља домостројитељно учинио Мајком (Својом), оваплотивши се истински, а не чинећи очовечење привидним. Јер гледаху, како изгледа, присутне Анђелске војске, очекујући Твој излазак из људског живота. О предивнога ли одсељења, које дарује досељење Богу! Јер, иако се то исто дарова и свима богоносним Божијим угодницима, – и заиста се дарова и то верујемо, – али је разлика бескрајна између слугу Божијих и Мајке! Како ћемо, дакле, назвати ову тајну о Теби? – Смрт? Али, мада се и природно Твоја свесвештена и блажена Душа раздваја од Твога свеврлинског и непропадљивог Тела и Тело се предаје законитом погребу, оно међутим не остаје у смрти, нити се распада од трулежи. Јер Оне, чије девичанство и док рађаше остаде неповређено, Тело Њено и при престављењу би сачувано непропадљиво; и пресељава се ка бољем и божанскијем животу, не прекиданом смрћу, него остајућем вечно у бескрајне векове векова. Јер, као што ово свесјајно и многосветло сунце, закратко скривано од месечевог сјаја, изгледа као да некако нестаје и покрива се мраком, и тама замењује светло, ипак оно не губи своју сопствену светлост, него има у себи свагда извирући извор светлости, или тачније: само оно је непресушни извор светлости, као што је одредио Бог који га је створио; тако и Ти – Стални Извор истините Светлости, непотрошива Ризница Саможивота, богато Врело благослова, свих нама добара Узрочник и Посредница, мада се за краћи рок времена телесно прекриваш смрћу, но изобилно нам извиреш непрестане и чисте и непотрошиве валова бескрајне светлости и пића бесмртног живота и истинског блаженства, реке благодати, изворе исцељења, благослов вечни. Ти си као Јабука међу дрвећем у лугу, и плод је Твој сладост у грлу верних. Зато Твоје свештено Пресељење нећемо назвати смрћу, него је својственије рећи: Успеније, или одсељење, или досељење (Богу). Јер одсељавајући се од тела, досељаваш се ка Господу. Тебе са Арханђелима прате Анђели. Од Твојег узласка (на Небо) устрашише се нечисти ваздушни духови (демони). Твојим проласком благосиља се ваздух, и етар изнад њега освећује се. Твоју Душу са радошћу прима Небо. Тебе са свештеним химнама (и упаљеним свећама) и светлим празновањем сусрећу Силе Небеске и као да говоре: „Ко је Ова Узлазећа сва у белом; Јављена као зора, Лепа као месец, Изабрана као сунце?“ Како си Пролепшана, како Слатка! Ти си Цвет пољски, као Крин усред трња. Зато Те заволише девојке. Трчаху за мирисом миомира Твога.Уведе Те Цар у одају Своју, где Те (Небеске) Власти прате, Начала благосиљају, Престоли песмопоју, Херувими с усхићењем радују се, Серафими славослове – Ону Која је природом и истинским домостројем постала Мати Господа њиховога. Ниси попут Илије узишла као на небо, нити си као Павле узнета до трећега неба, него си достигла до самога Царског Престола Сина Твога, самолично гледајући и радујући се, и са многом и неизрецивом слободом предстојећи (Њему), Ти Која си – неизрециво расположење Анђелима и свима надсветским Силама, непрестајуће весеље Патријарсима, неисказива Радост Праведнима, вечно радовање Пророцима: свет Благосиљајућа, свемир Освећујућа! Ти си – уморнима олакшање, болнима исцељење, витланима буром пристаниште, грешницима  опроштај, тугујућима благонаклона утеха, – свима молећима готова Помоћнице! (Извод из: Беседе, превод са грчког: Епископ Атанасије (Јевтић), Требиње-Врњци 2002, стр. 303-306)

У земаљском животу Господа Исуса Христа било је веома мало радосних, светлих тренутака. Бог се оваплотио, дошао у овај свет најпре због тога да би се погрузио у нашу таму, поделио са нама муку и свакодневницу људског живота. Управо је зато Господ Исус Христос толико времена проводио с грешним људима, који су требали очишћење, просвећење, спасење. Управо је зато Господ за Себе изабрао крсни пут, пострадао за људе, био одбачен од њих, био пљуван и ударан (заушение), примио крсну смрт и сишао у ад, да би сво то пространство којим је до Његовог доласка царовало зло, напунио својим божанством и светошћу. У Јеванђељу је описано само неколико случајева када је Христово Божанство на видљив начин било показано људима. На пример, то се догодило у време Исусовог крштења, када је са неба одјекнуо глас Божији: „Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи“ (Мт 3,17). Други такав тренутак, и управо га данас ми спомињемо, било је Преображење, када је Господ, узевши три своја најближа ученика, попео се са њима на високу гору, и тамо, када се молио, „просијало је Његово лице као сунце, а одећа Његова постала бела као светлост“. И поново је одјекнуо Очев глас: „Ово је син Мој љубљени, Који јепо мојој вољи, Њега послушајте“. Када се виђење наставило, један од ученика, Петар, је рекао: „Господе! Добро нам је овде бити; ако желиш, да направимо овде три сенице: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији“, јер су се Мојсије и Илија јавили Исусу и разговарали са Њим о Његовом крају, то јест, о крсној смрти (Мт 17,1-9). Речи апостола Петра биле су природна реакција човека на присуство Божије, на Његово изненадно јављање, на неочекивано блиставо просвећење одозго. „Добро нам је овде бити“, то јест, добро је да се све ово продужи, да се овај тренутак славе, светлости никада не заврши. Али након Исусовог изласка на гору, догодио се силазак са ње, догодио се његов сусрет са бесним младићем и многим другим људима који су потребовали исцељење. Силазећи са горе, Господ се поново погрузио у нашу људску таму, да би је поделио са нама, а затим су наступили Гетсиманијски врт и Голгота. Свако од нас пролази кроз разна стања. Понекад бивамо на Тавору, а понекад се налазимо на Голготи. Некада је присуство Божије тако осетно, јасно, да пожелимо да се ти тренуци никада не заврше, да се продуже вечно. Али понекад нас Бог дословно напушта, остављајући нас у тами са самима собом, са нашим проблемима и гресима. Али у таквим тренуцима нарочито је важно сећати се Његовог присуства и тога да нашу људску таму он просвећује изнутра божанском светлошћу. Божанска светлост која се јавила ученицима на Тавору, није никаква материјална светлост која светли „као сунце“, него је то Нетварна Светлост, то је Сам Бог, само присуство Божије, енергија Божија – то је божанско дејство, посета одозго, у којој се људима јавља слава Божија. И та светлост није осијала само ученике на Тавору, Он се јављао многим људима, многим светитељима, између осталих и светитељу Григорију Палами и преподобном Симеону Новом Богослову. И међу нашим савременицима има људи који созерцавају божанску светлост. Блаженог сећања старац архимандрит Софроније се више пута удостојио да угледа божанску светлост, која за Њега није била само јављање славе Божије, преображујући га изнутра. Али због чега нас Господ посећује својом божанском светлошћу? Не због тога да би, јарко блеснувши, хитро нестала и оставила нас у тами. Господ нас посећује да би, видевши Његову светлост, постали прожети њоме, и сав се наш живот изменио, да би се с нама догодило оно што је Сам Господ рекао: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на небесима“ (Мт 5,16). Божанска нас светлост посећује, да би преобразила не само све око нас, већ и наш сопствени живот, да би се ми изменили и светлост се Божија кроз нас почела распростирати на друге људе. Управо зато Црква празнује Преображење Господње, да он може постати и наше преображење, да се и за нас могу открити двери созерцања божанске светлости, созерцања које су се до сада удостојили многи. Али да ова светлост не би била угушена нашом људском грешном тамом, ми смо дужни да живимо у сагласности са Јеванђељем, и нашим добрим делима, да би у нашем обличју људи познали Христа. Јер о Христу и хришћанству суде пре свега по нама, верујућима, члановима Цркве. Око нас живи доста људи који би можда већ давно пришли Цркви, да на животном путу нису сусрели хришћанина који није био достојан тог високог звања, који уместо да је исијавао светлост и сијање Божаства, истакао је смрад греховних страсти. Сетимо се тога да ти тренуци просветљења, које ми доживљавамо (испробавамо) или сада, у храму, причешћујући се Светим Христовим Тајнама, или у време молитве, дају нам се, да би се мењали на боље, преображавали се. Стремимо томе да у моралном и духовном погледу увек будемо на за нас максималној доступној висини, никада се не спустивши испод те веома високе планине, коју видимо у Јеванђељу. Амин. Извор: www.verujem.org  

А шта Макавејци? Зар нису достојни части мучеништва? Јер је данас њихово светковање, иако од многих нису поштовани, пошто им страдање није било после Христа, али су они достојни да их сви поштујемо, јер им је трпљење било за отачку веру и Закон. Јер и они који су страдали пре Христових страдања, шта би друго имали чинити ако би после Христа били гоњени, и хтели да Његову за нас смрт подражавају? Они, дакле, који су,без таквога примера, били тако велики у врлини, како се не би показали јуначкији када би се с таквим примером пред собом нашли у мучењима? Мени пак, и свима богољубивима, долази на ум као врло вероватан овај разлог слављења, истовремено и тајанствен и неизрецив: ниједан од оних који су пре Христова доласка скончали није то савршенство постигао без вере у Христа. Јер Логос Божији појавио се јавно у каснијим временима, али су Га и раније познали они чистога ума, као што је то јасно код многих који су пре Њега стекли поштовање. Дакле, зато што су пре Крста, ови се могу превидети; али зато што су по Крсту (тј. сходно Крсту страдали), достојни су хвале и достојни почасти речима. Не да би ови добили неки додатак или славу- јер коју то славу да одамо онима чије је дело по себи славно? – него да се прославе они који њих похваљују и да слушаоци поревнују врлини њиховој, покретани памћењем као бодилом на исто дело. А ови Макавеји који су и одакле су, и са којим од почетка кренуше одгојем и васпитањем да су достигли тако велике врлине и славе, да их поштујемо и оваквим годишњим празницима и свечаностима, и да се веће од овог што се види слава о њима налази у душама свију – то ће трудољубивима који воле да уче показати књига о њим (Четврта Макавејска), која мудро учи о томе да је разум самодржац над страстима и господар над двоструком склоношћу: ка врлини, велим, и ка пороку. Јер та књига наводи о томе не мала друга сведочења, но нарочито то доказује подвизима страдања ових мученика. (…) Подражавајмо их, и свештеници, и мајке, и децо! Свештеници у част Елеазара, духовног оца, који је и речју и делом показао најбољи пример. Мајке – да  се покажу заиста детељубиве као ова племенита Мајка, и да Христу принесу свој пород, да се и брак освети таквом жртвом. Деца – поштујући свештену Децу, да младост троше не на срамне страсти, него на подвиге против страсти, и да се племенито боре против свакодневног Антиоха (ђавола), који напада на све удове и прогања на разне начине. Тако да ту љубав према подвижничким страдалницима има у свако време и са сваким понашањем и сав народ и сваки узраст, који бива и јавно нападан и потајно изложен заседама. И да се помаже старозаветним повестима, али помаже и новозаветним, и одасвуд, као пчела, да сабира оно најкорисније за фино прављење и заслађивање јединствене свеће, да би и Старим и Новим Заветом био добро поштован у нама Бог, Који се у Сину и Духу прославља, и познаје Своје и бива познаван од Својих, признаван и признајући, прослављан и прослављајући, у самоме Христу, Којему слава у векове векова. Амин. Празничне беседе, превод са јелинског: епископ Атанасије (Јевтић)   Седам Макавеја, Соломонија матер њихова и Елеазар свештеник. Пострадаше сви за чистоту вере Израиљске од цара Антиоха званог од једних Епифанос (просветљени), а од других Епиманис (безумни). Због великих грехова у Јерусалиму, а нарочито због отимања око власти архијерејске, и злочина, учињених приликом тог отимања, попусти Бог велику беду на свети град. Антиох хтеде пошто по то да наметне Јеврејима идолопоклонство јелинско на место вере у једнога живога Бога, и чињаше све у томе правцу. Помагаху ту његову мисао и неки вероломни архијереји и друге старешине јерусалимске. Једном дође сам цар у Јерусалим и нареди, да сви Јевреји једу свињско месо, противно закону Мојсијеву. Јер једење свињског меса беше очигледан знак, да се неко одрекао вере Израиљске. Старац Елеазар, свештеник и један од седамдесет преводиоца Старог Завета на грчки језик, не хте јести свињског меса. За то би мучен и у огњу спаљен. Враћајући се у Антиохију цар узе са собом седам синова, званих Макавеји, и мајку њихову Соломонију. Седам браће Макавеја зваху се: Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел. На очи мајке опаки цар мучаше једног по једног сина, дерући свакоме кожу с лица и бацајући их потом у огањ. Они сви храбро претрпеше муке и смрт, но вере се своје не одрекоше. Најзад и мајка, када виде и свог последњег трогодишњег сина у огњу, и сама скочи у огањ и изгори, предавши душу Богу. Сви чесно пострадаше за веру у једног живога Бога око 180. године пре Христа. (Из Охридског пролога за 14/1 август )    

У име Оца и Сина и Светога Духа.* Светог пророка Илију наш народ посебно цени и слави као угодника Божијег. Ако не рачунамо Светог Јована Претечу и Пророка, који је заправо граница између пророкâ Старог и Новог Завета, онда је Свети Илија у нашем народу у посебној богослужбеној части међу свим старозаветним пророцима. Он је међу њима једини заповедни празник, или „црвено слово“, како би то наш народ једноставније рекао. На данашњи дан највећи број Срба који су при сеоским домаћинствима не ради никакве радове у знак тог поштовања. Додуше, ако је до правог поштовања, онда би заправо требало да дођу на Литургију у храм на данашњи дан, али шта је ту је, зар се на неки начин указује дужно поштовање према празничном дану. Откуда то да је Свети Илија у толиком поштовању међу Србима? Постоји овде неки чудан промисао. Наиме, у српској историји ћемо пронаћи људе које су верне аналогије старозаветним личностима, патријарсима и пророцима по значају за свој народ. Тако је Стефан Немања односно Симеон Мироточиви по свом значају за Србе исто што је и Авраам по свом значају за Јевреје, а заслуге Светог Саве у погледу црквеног устројства за Србе су исте као и заслуге Мојсеја за Јевреје у погледу старозаветног Закона. Ко је онда међу нашим историјским личностима аналогија за Светог Илију? То је сваки онај Србин који је храбар, истинит и веран Богу да изобличи грехе свога народа и његово неверство према Господу. Као што је старозаветни Израиљ био тврдоврат, тако је и наш српски народ, у готово истој мери. Као што је старозаветни Израиљ био васпитаван страдањим, тако је и са Србима. И као што је пророк Илија јеврејском народу стално говорио да не може да храмâ на обе ноге, већ да треба да се одлучи хоће ли служити истинитом Богу Господу или лажном богу Ваалу (в. 1Цар 18, 21), тако је и са Србима: стално храмају на обе ноге и вазда им је потребно да их неко пророчки изобличава због неверства Христу. Због тога им је у своје време свети Владика Николај, као својеврсни „српски Илија“, песнички упућивао прекор да „на три вере оком намигују, а ниједну право не верују“. Када би пророк Илија данас дошао међу нас, можда баш у овај градић под Златаром, сигурно је да би поставио једноставна питања свима нама који смо убеђени да смо православни хришћани. Примера ради, питао би зашто нема још људи на недељној литургији – да ли можда зато што су суботом увече до касно у кафанама, кафићима и  дискотекама? Или зашто златарска Сиријада мора да се организује баш на петак, зар нема других благословених дана током седмице када се не пости? Питања би била крајње једноставна, а 0дговор би био мук, баш као и у старозаветно време. Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин. * Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене на Илиндан 2013. године у храму Свете Тројице у Новој Вароши.

Мајко Слова и Спаса, Тројеручице,  нека наше чамце у благе луке из густих олуја с пучине доведу птице, излетеле из Твоје треће руке! Тројеручице, катанце, браве и врата, браћу у казану олова које кључа, све што су безбројне руке закључале, нека нам Твоја трећа рука откључа! Тројеручице, док нас лове и мере метром, литром, кантаром, тегом и врећом, Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом, измери нас, и помилуј нас, трећом! Док кишу проткива суснежица, и вук, риба и врана крећу на нас, у лов, бескућнима у вејавици, Тројеручице, Твој трећи длан нека нам буде кров! Док се затварају све капије, сви капци, пред смрадом наших грехова и рана, Тројеручице, нек нам се отвори црква на Твојој трећој руци сазидана! Голе, млаћене моткама, секирама, оборене под ноге, и дотучене у подножју брда уз које смо се пели, трећом нас руком, Тројеручице, исцели! И узвиси, трећом руком, Тројеручице, све оне који су, стотинама руку, стотинама година, из жетвених слама, бацани на дно казана и јама! У овом свету несланих мора и јела, док нам се броје последњи тренуци, нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице, со суза, скупљена у Твојој трећој руци! Тројеручице, луко и утехо, мајко чокоту ког распињу и туку, смилуј нам се, грешним и убогим, и прими душе наше у Твоју трећу руку! Двема рукама сахрањене, Тројеручице, у ову земљу, испуњену муком, нек нас из ове црне земље у облак понесе храст, засађен трећом руком!  

Свети Петар, најревноснији следбеник Исуса Христа, за своје високо исповедање Његовог Божанства „Ти си Христос, Син Бога Живога“ удостојио се да као одговор од Спаситеља чује „Блажен си, Симоне, сине Јонин! А и ја теби кажем да си ти Петар (Petrus), и на томе камену (petra) сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт 16, 16-18). На „том камену“ (petra), на ономе што си рекао: „Ти си Христос, Син Бога Живога“, на том твом исповедању сазидаћу Цркву Моју. Јер „ти си Петар“: од „камена“ (petra) си Петар (Petrus) а не од Петра (Petrus) „камен“ (petra), потпуно исто као што је од Христа хришћанин, а не од хришћанина Христос. Да ли желите да знате од каквог „камена“ (petra) је апостол Петар (Petrus) тако назван? Послушајте апостола Павла: „ А нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под облаком бијаху, и сви кроз море прођоше, и сви се у Мојсеја крстише у облаку и мору; и сви исто јело духовно једоше; и сви исто пиће духовно пише; јер пијаху од духовне стијене која их је слиједила, а стијена бјеше Христос“ (1 Кор 10,1-4). Ето од каквог „Камена“ је Петар! Господ наш Исус Христос, у последњим данима Свог земаљског живота, у данима Свог служења роду људском изабрао је међу ученицима Својим дванаест Апостола за проповед Речи Божије. Међу њима се апостол Петар за своју пламену ревност удостојио да заузме прво место (Мт 10, 2) и буде као представник целе Цркве. Зато му је и речено након исповедања: „И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима“ (Мт 16, 19). Јер ове „кључеве“ и право да свезује и разрешује“ није добио један човек, већ Једна Васељенска Црква. А да је заиста Црква добила ово право, а не једно искључиво лице обратите пажњу на друго место из Писма где Господ то исто говори и свим Својим Апостолима: „Примите Дух Свети“ и одмах за тим: „Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн 20, 22-23); или „Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу“ (Мт 18, 18). Тако, Црква свезује, Црква разрешује; Црква основана на крајеугаоном Камену – Самом Исусу Христу (Еф 2, 20), свезује и разрешује. Нека се уплаше и свезани и разрешени: разрешени да се не предају поново оном истом (што их је свезало); свезани да не остану заувек у том стању. Јер Премудри говори: „у ужа греха својих заплешће се“ (Прич 5, 22). Осим тога, трократни позив Спаситеља Петру и трократно исповедање Петрово пред својим Господом имао је још посебан, благопријатан циљ за Апостола. Онај коме су дани „кључеви Царства“ и право да „свезује и разрешује“ сам је трократно себе везао страхом и малодушношћу (Мт 26, 69-75) и Господ га трократно разрешује Својим позивом и његовим исповедањем снажне љубави. А да пасу словесно Христово стадо дато је свим Апостолима и њиховим наследницима. Апостол Павле позива старешине црквене: „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом“ (Дап 20, 28) и апостол Петар старцима: „Чувајте стадо Божије, које вам је повјерено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка,него од срца; Нити као да господарите насљедством Божијим; него будите углед стаду; И кад се јави Архипастир, примићете вијенац славе који не вене“ (1 Петр 5, 2-4). Значајно је да Христос говорећи Петру „паси овце Моје“ није рекао „паси овце своје“, већ паси, добри слуго, овце Господње. „Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?“ (1 Кор 1, 13) „Паси овце Моје“…  

Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода српскога. Загрлили видовданским загљајем. На данашњи дан пре 550 година, наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са небеском правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском. И ми смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје. Сваки прави син рода нашег давао је оно што је најдрагоценије на земљи – живот, ради онога што је најдрагоценије на небу – ради правде. А по суду и по вери нашег народа и његових светих, видовитих вођа, драгоценије и од најдрагоценијег на земљи јесте небеска правда, јер на њој и ради ње земља стоји и постоји; приволевши се небеском Царству, косовски су мученици жртвовали себе за небеску правду, и тиме везали земљу са небом, осветили земљу небом. Где су пали, ту се земља претворила у небо; а где почивају, ту је свето место, јер су мученици за божанску правду. Никада наша душа народна није била тако видовита као на Видовдан, пре 550 година. Тог судбоносног дана, она је кроз светога Кнеза и његове витезове сагледала сву истину неба и земље, и правом ценом оценила зе-маљско и небеско царство. О томе народна песма потресно казује и прича: Полетео соко тица сива, Од светиње од Јерусалима И он носи тицу ластавицу. То не био соко тица сива, Веће био светитељ Илија: Он не носи тице ластавице, Веће књигу од Богородице, Однесе је Кнезу на Косово, Спусти књигу Цару на колено, Сама књига Цару беседила: „ЦареЛазо, честито колено! Коме ћеш се приволети царству? Или волиш царству небескоме, Или волиш царству земаљскоме, Седлај коње, притежи колане, Витезови, сабље припасујте, Па у Турке јуриш учините, Сва ће турска изгинути војска; Ако л волиш царству небескоме, А ти сакрој на Косову цркву, Не води јој темељ од мермера, Већ од чисте свиле и скерлета, Па причести и нареди војску; Сва ће твоја изгинути војска, Ти ћеш, Кнеже, шњоме погинути“. А кад царе саслушао речи, Мисли царе мисли свакојаке: „Мили Боже, што ћу и како ћу? Да или ћу царству небескоме? Да или ћу царству земаљскоме? Ако ћу се приволети царству, Приволети царству земаљскоме, Земаљско је за малена царство, А небеско увек и довека „. Цар воледе царству небескоме, А неголи царству земаљскоме. Ето нашег народног еванђеља, ето еванђеља програма наше историје: жртвовали привремено ради вечнога, земаљско ради небескога. Ово није ништа друго до наше, народно издање Христовог Еванђеља, јер је основни закон Богочовековог Еванђеља ово: „Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно остане; ако ли умре, много рода роди“. Што важи за појединца, важи и за народ: ако не умре за небеску правду, не може створити велика, вечна дела, нити ће ући у Царство небеско, где вечни живот царује и влада. Кроз смрт за небеску правду, улази се у праву бесмртност и божанску вечност. Васкрсења не бива без смрти, али смрти за небеску правду, небеску истину. Такво је наше лазаревско, наше видовданско, наше косовско еванђеље! Зашто је свети Кнез претпоставио небеско Царство земаљскоме? Зато што небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног, ни смртног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свима световима. За њу радосно гину сви косовски витезови, сви: од честитога Кнеза до последњега себра. Када тужна царица Милица преклиње свога дичног брата Бошка Југовића да не иде у бој на Косово већ да остане са њом у Крушевцу, да би имала брата од заклетве, он јој овако одговара: „Иди, сестро, на бијелу кулу, А ја ти се не бих повратио, Ни из руке крсташ барјак дао, Да ми царе поклони Крушевац. Да ми рече дружина остала, Гле, страшљивца, Бошка Југовића, Он не смеде поћи у Косово, За крст часни крвцу прољевати, И за своју вјеру умријети „. А када сетна сестра свије руке око врата свог најмлађег брата, Војина Ју-говића, преклињући га да остане са њом у Крушевцу, он јој овако одвраћа: „Иди, сестро, на бијелу кулу, Не бих ти се јунак повратио, Ни цареве једеке пустио, Да бих знао да бих погинуо, Идем, сејо, у Косово равно, За крст часни крвцу прољевати, И за вјеру с браћом погинути“. Кад бесмртни орао наше историје, Милош Обилић, брани себе од клевете на Косовској вечери, он овако кликће: „Вала теби, славни кнез Лазаре! Вала тебе на твојој здравици, На здравици и на дару твоме; Ал не вала на таквој беседи, Јер, тако ме вјера не убила, Ја невјера никад нисам био, Нит сам био, нит ћу кад бити, Него сутра мислим на Косово За ришћанску веру погинути… Сутра јесте лепи Видов данак, Видјећемо у пољу Косову Ко је вјера, ко ли је невјера!“ Но, интимни разлог због кога се честити Кнез приволео небеском Царству, надахнуто нам казују староставне књиге православне. Молитве у видовданској Служби светоме Кнезу најпотпуније нам дају лик свете душе његове. По њима, свети Кнез је „сачувао заповести Божије на земљи“; био је „благ, кротак, украшен незлобивошћу, истином и правдом“, био је „око слепима, нога хромима, потпора старима“. Једном речју, био је оличење свих еванђелских врлина. Зато се и определио за небеско Царство, јер свака еванђелска врлина повуче мало душе у небески свет, док је све скупа сасвим не превуку. Живећи еванђелским животом, свети Кнез није могао не изабрати еванђелску смрт, не приволети се царству небеском. Његово мучеништво за Христа природна је последица његовог живота у Христу. Што важи за њега, важи у већој или мањој мери и за

  (Извод из: Михаил Скабаланович, Педесетница, Истина, Шибеник 2016, 47-49) „Ковач, ма како вешто умео руковати алатом, ништа не може урадити без помоћи огња; тако и човек, макар учинио све са своје стране за очишћење срца, користећи ради тог циља врлине као алат, без помоћи огња Духа Светог, сав рад његов остаје бесплодан и некористан, пошто сам рад његов нема снаге да очисти душу од нечистоте и прљавштине…“ Свети Симеон Нови Богослов   У овој молитви, коју свакодневно произносимо у нашем дому или у храму, молимо Духа Светога да се усели у нас, тј. просимо да се са нама догоди оно што се својевремено догодило апостолима на дан Педесетнице. Јер, када је на њих сишао Дух Свети, они су се у потпуности испунили Њиме и у себи су осетили неизрециву љубав према Богу и према људима, љубав коју су до тада само наслућивали, а од тада је она постала део њих. Да су оно заиста имали такву љубав, о томе нам сведоче њихова житија у којима видимо да су они зарад Христа претрпели небројена страдања само да би људима благовестили истину спасења. Све то они су могли да “издрже“ јер је Дух Свети био у њима. Знајући то, ми се овом молитвом молимо да Он дође и да се усели у нас. А да се молимо управо Духу Светом, то потврђујемо тиме што га у молитви називамо Царе небески. О томе нам и Христос казује, рекавши: Иштите најпре Царство Божије. И заиста, истински хришћанин не може а да постојано не размишља о томе како да задобије то Царство. О, када би могли себи да представимо сва блаженства, сва та блага којима ће се угодници Божији наслађивати у том Царству! А колико нам је неопходан Дух Свети да би стекли то Царство, о томе нам казују Христове речи: А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије. Затим, у овој молитви Духа Светог називамо Утешитељем. Тако је Светог Духа назвао сам Спаситељ у својој беседи ученицима, указујући нам на истину да је након Његовог одласка на небо, првим хришћанима била потребна утеха. Човека, као што знамо, у потпуности може утешити само Бог – Онај који себе назива Богом сваке утехе, тј. кроз Утешитеља – Духа Светога. Душе истине – тако кличемо Светом Духу у овој молитви. А да Он то заиста јесте, и о томе нам казује Господ Исус Христос. Шта значе ове речи? Значе да Дух Свети нама открива истине, да нас учи истинама, да нас учи да волимо правду и истину. Ђаво, тај нечастиви дух, јесте отац сваке лажи и обмане. Насупрот њему, Дух Свети је за нас источник истине. Одбацивати Духа Светог од себе јесте ужасно дело због кога човек неретко запада у лажно знање које га затим одвлачи далеко од истине. То је разлог силних неправди и лажи које свакога дана сусрећемо у свету око нас. Али, ако је Дух Свети у нашим срцима и уму, у нама се полако искорењују ране од лажног знања и неистина, и наше читаво биће постаје способно да прихвата истину као нераскидиви део живота…  Духа Светог у молитви даље називамо Оним који је свуда присутан и Оним који све испуњава, а то су истине о Њему, тј. да се Он, као Бог, налази свуда. Све што је добро у свету – то је од Духа Светог и зато се Он у овој молитви назива Ризница добара, тј. ризница у којој су сабрана сва блага. Прво благо за нас јесте живот; благо које смо добили од Духа Светога – Животодавца. И када Он дође и када се усели у човека, Он сва блага даје човековој души. Између тих блага Он човеку саопштава и истину о томе да је Он, Дух Свети заиста Дух Свети. Усељавајући се у човекову душу, Он је очишћава од сваке прљавштине. О тој истини казују нам и речи молитве да нас очисти од сваке нечистоте. Нечистота, грех, то је оно што нас онемогућава на путу спасења. Због тога у овој молитви наилазимо и на прозбу у којој се молимо Духу Светом да Он спасе душе наше као Благ.  

(Исус Христос, Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд 2012, 46-48)   „ Четрдесет дана након Свог Васкрсења, Господ се вазнео на небеса и сео са десне стране Оца. О овом великом догађају Христос је два пута јасно говорио ученицима Својим. Први пут, говорећи са Никодимом, рече: Нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син човечији који је на небу. Други пут им је о томе говорио на дан Тајне вечере: Изиђох од Оца, и дошао сам на свет;опет остављам свет, и идем Оцу. Истовремено им је објавио да ће заједно са њима бити Дух Свети, Утешитељ. Ипак је раздвајање ученика од њиховог вољеног Учитеља било испуњено болом. Као што им је и Сам рекао, туга је испунила срца њихова. У часу када се Христос узносио на небо, послао је два анђела да утеше ученике због одвајања од Њега. Они стадоше близу њих и рекоше: Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо. Вазнесење Христово на небо јесте и узлазак природе људске на небо. Након овога догађаја читаво небо је постало достижно за човека који живи по Богу. Свети Григорије Палама каже да се Исус Христос, онако како је и сишао на земљу, не мењајући место већ снисходећи нама, тако и успео на небеса, не идући Божанством – већ је горе устоличио нашу људску природу коју је узео на себе Оваплоћењем Својим. Свети Златоусти прославља дан вазнесења Господњег, говорећи: „Ми људи, који смо се показали недостојнима и земље, данас смо се успели на небеса и приближили престолу Божијем. Овај усход људске природе на небо, који се кроз Христа збио, јесте потврда да се Бог спријатељио са родом људским“. Христос, дошавши на земљу и поставши човек, није престао да се стара о спасењу нашем, све до Крста и Гроба. А након свог Васкрсења, пошто је човека начинио пријатељем и домаћим Божијим, својим вазнесењем на небо, узвео је човека у близину Божију. Темељ ових добара јесте дан вазнесења. Јер је Христос, узевши оно одабрано од људске природе, тј. своју сопствену природу људску, њу принео Богу и тим својим приносом Христос је сав род људски учинио благословеним. Свети Златоусти наставља говорећи: „Када је Бог Отац примио Синовљев принос, удивио се дару ради достојности Онога који је дар принео, тј. Христа, јер принос беше неокаљан. Тако га је примио из руку Његових, и сместио близу Себе рекавши му: ‘Седи са десне стране мени’. Којој је природи рекао Бог:’Седи са десне стране мени’? Оној, која беше чула реч: ‘Земља си, и у земљу ћеш се вратити’. Обрати пажњу на то где се човек налазио и где се успео: није било нижег места да сиђе, нити пак вишег да узиђе, од онога на које га је узвео Христос.“ Свети Никодим Агиорит каже да је циљ божанске икономије да нас узведе на небо, јер тамо је наше истинито спасење, и тамо треба да примимо најслађе виђење сведоброг Владике нашег. Потребно је пак да збацимо велики терет да бисмо се узнели на небо… Ако не одбацимо свако страстољубље, свако частољубље, и уопште сваки труд овоземаљског живота, не можемо се успети на небеса. Ако пак деламо у складу са заповестима Божијим, Христос који седе са десне стране Оца, привућиће нас к Себи, свемоћном благодаћу Својом. “