Категорија: Издања

Оно што највише чуди када је реч о званично антирелигијској пропаганди, то је чињеница да она Христу придаје посве безначајно место. Колико књига, колико брошура је написано против хришћанства, шта све у њему нису разобличавали, раскринкавали и исмевали! Али о оном главном, о ономе што је, ван сваке сумње, живо срце хришћанске вере – у томе се о њој не говори скоро ништа. С времена на време може се чути бескорисни, застарели аргумент, да Христа уопште и није било, да је Он најпре измишљен, те да су затим људи поверовали у Њега и почели да му се клањају и да га обожавају. Овај аргумент је застарео зато што данас ниједан озбиљан научник не сумња у Христово историјско постојање, али и зато што је историју хришћанства, тако дугу, сложену и богату, напросто, апсурдно заснивати на најобичнијој превари. Зато и јесте неупоредиво лакше разобличавати недостатке свештенства и разна историјска застрањења религије, него ли говорити о ономе што је стварни покретач вере. Тешко је борити се против Христа, па је онда боље претварати се да у средишту хришћанске вере није Он, него нешто друго, некаква ,,религија уопште”. Али у центру хришћанске вере није ,,религија уопште”, него сам Христос. И зато хришћанин себе одређује једино у односу на Христа и једино о Христу треба расправљати, а не о нечем другом. Ако се све ово што званична пропаганда говори о штетности религије може применити и на Христа, ако се и за Њега може рећи све оно од чега врве ,,научно-атеистичке” брошуре, онда су њихови аутори у праву. Али, ако о Христу ћуте само зато што у души знају да о Њему немају шта да кажу, онда сва та антирелигијска пропаганда пада као најобичнија злонамерна лаж. Одакле ми знамо за Христа? Од оних који су били живи сведоци Његовог живота, од оних које је Он назвао апостолима – изасланицима. Хришћанска заједница, Црква, живела је сведочењем тих изасланика. То сведочење су затим чувала безбројна поколења хришћана, и оно је забележено у многим споменицама црквеног живота. Но најважнији споменик апостолског сведочења је Нови Завет – књига у којој су сакупљени најстарији и најважнији списи Христових непосредних ученика. О овој књизи се одавно воде многе дискусије и она је проучена са свих могућих становишта, а око сваке њене фразе су вођене битке, око сваке речи. Монографије и чланци о Новом Завету броје на десетине хиљада. На овом пољу радило је мноштво филолога, историчара и археолога, и верника и неверника. И мада се мишљења стручњака разилазе око многих питања, оно око чега се сви они слажу, може се изразити мислим овако: Нови Завет описује Христа онако како су га запамтили и онако како су у Њега поверовали непосредни сведоци Његовог живота. Ми можемо да не делимо њихову веру, али у том случају пред нама стоји загонетка човека који је живео као да је Бог, јер је управо то оно што тврди Нови Завет – да је Христос истинити Бог. Ми, дакле, можемо да не прихватимо ову тврдњу, али чињеница је да аутори Новог Завета тврде управо то, а не нешто друго. Да бисмо ову тврдњу могли вредновати, морамо је најпре саслушати. А управо то званична антирелигијска пропаганда не жели, па радије или ћути о Христу, или се извлачи на опште, безначајне фразе. Јеванђеље почиње Христовим рођењем и детињством. Сазнајемо да се родио у скромној пећини близу Витлејема, мајушног градића у невеликој Јудеји (тада провинцији Римског царства), у породици сиромашној, иако царског порекла. Као контраст сиромаштву, које додатно наглашавају околности рођења (у граду нема места за Христове родитеље који долазе издалека), јеванђеље је од самог почетка истицало тајанствену космичку славу којом је окружено Христово рођење: Мајка Дјева, звезда, анђели који певају хвалу… Овај контраст и спој слабости и моћи, сиромаштва и славе, даје да тако кажемо, тон целом јеванђељу. Бог долази људима, али долази тајно, у немоћи и понижењу, не да би застрашио или покорио, него да буде слободно препознат, слободно прихваћен. Бог је човекова слобода – то је прва тврдња, прво откровење Новог Завета. Затим нам се укратко говори о Христовом детињству. Христос одраста у кући сеоског дрводеље, и постаје такође, дрводеља. Живи са својом мајком, међу својима, и ради сопственим рукама. И Исус напредоваше у у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи (Лк. 2, 52). Другим речима, Исус одраста, и живи праведно, у слози са свима. Са око тридесет година напушта свој дом и и своје најближе и почиње да проповеда. Тада се одвија други догађај, којем поред Христовог рођења, јеванђеље приписује изузетан значај – Исусово крштење од Јована у реци Јордану. Палестински Јевреји су у то време живели у напетом очекивању Месије – Спаситеља којег ће послати Бог. Једни су очекивали да ће им Месија донети ослобођење од римског ропства, други су се надали свеопштем тријумфу једнобоштва, тј. вере у једног истинитог Бога, и крају паганског многобоштва, док су трећи чекали долазак Царства Божјег на земљу, тј. апсолутног моралног савршенства и љубави. У сваком случају, било је то време напетог очекивања. Непосредно пре него што ће Христос започети своју проповед, у Палестини се јавља верски учитељ по имену Јован, који свуда објављује да је куцнуо час Спаситељевог доласка, и да се треба припремити тако што ће се свако покајати и очистити свој живот. У знак тог покајања или признања својих грехова и потребе за очишћењем, мноштво људи је долазило код Јована да их он крсти у водама Јордана. Тако је дошао да се крсти и сам Христос, и Крститељ је у Њему препознао Месију, Спаситеља. Нови Завет истиче да се овим догађајем Христос поистоветио са свим људима, узевши на себе њихову судбину, или како Црква каже, узевши грехе света, и да је управо у том смирењу, у тој љубави по први пут признат, препознат и исповеђен као Спаситељ људског рода. Опет исти контраст и у исто време спој, и опет иста она мисао од суштинског значаја за свеобухватно разумевање хришћанства: пут према Богу није ка споља, него ка изнутра, јер је то пут слободног препознавања, слободног сусрета. Хришћанско схватање Бога се не може разумети, ако не схватимо да Бог човека не

Током претходних девет година, увериo сам се да се свештеници у изузетној мери сусрећу са разноразним патњама и боловима. И то практично свакодневно. Верујте ми на реч: просечној особи је тешко и да замисли шта све може мучити човека и какве све невоље и какви све проблеми постоје међу нама. Наравно, временом постаје мучно и напорно слушати о туђим патњама и боловима и просто се запиташ: Како је то могуће? Откуда те патње? Зар Бог не чује вапаје унесрећених? Из тог разлога веома ми је драга прича о једном старом монаху кога је мучило исто питање. Наиме, тог монаха, који је имао шездесет година свештеничког искуства иза себе (замислите шта је све он видео и са чиме се све срео?) одликовала је изразита мудрост и проницљивост због које је био веома поштован међу верујућим људима. Како је време пролазило, све већи број људи је долазио к њему по савет, поуку, реч утехе, али и за то да се он помоли Богу за њих. Бивало је, када се заврши Литургија, да му је требало по тридесет минута да стигне до своје келије удаљене педесетак корака од Цркве, јер би га сколило мноштво људи са својим проблемима, патњама, болестима, мукама невољама, недоумицама… Дошло је до тога да је, већ уморан од муке људске, почео себи постављати иста она питања са почетка текста. Боље рећи, постављао их је Богу: „Господе, шта је то? Откуда толика мука? Господе, Ти си милостив, зар не чујеш вапаје свога народа? Зашто им не помогнеш, него изгледа као да је муке све више и више?“ Ускоро је стигао одговор на његова молбе… Једном приликом, када је, враћајући се уморан са Литургије и оптерећен људским патњама, ушао у своју келију и сео на фотељу спрам иконе Христове испред које је горело кандило, поново се обратио Господу са овим питањима, и тако утонуо у сан. У сну се поново обрео у Цркви. У току је била Света Литургија. Поред њега се налазио анђео који га је узео за руку и полако су кренули да се уздижу на небо. Прошли су кроз куполу храма и наставили да иду навише. Што су више усходили на Небеса, то је постајало све тише и тише, а на Небу је владала потпуна тишина, што је запрепастило старога монаха. „Зар је могуће да се горе не чују наши вапаји“? Тада га је анђео поново вратио у Цркву у којој је и даље у току била Литургија. То се видело по кретњама свештеника, по хору који је отварао уста као да пева, али, овога пута, и овде је била потпуна тишина. Ништа се није чуло. Монаху, тек сада ништа није било јасно. Анђео је тада дотакао (када би анђео некога дотакао тада би се чула унутрашњост бића тог човека, тј. чуло би се о чему тај неко размишља) једног младића који је стално долазио код монаха жалећи се на своју слабост према спортском клађењу. Младић је стајао усправно, погледа усмереног према олтару, и изгледало је као да се предано моли Богу. Међутим, он је заправо размишљао о предстојећој утакмици између Челсија и Барселоне. Дотакао је другога младића, а он је заљубљено размишљао о девојци којом је био очаран. Опет, нека жена која је била незадовољна својим браком, размишљала је о томе како ће „чим дође кући, коначно, на миру, одгледати ону епизоду турске серије коју није стигла да одгледа“. И, тако редом. Нико се ту није молио, већ су се сви бавили својим мислима. Монаху је сада све постало јасније. Био је веома погођен сазнањем и, у немоћи и сузама, сломљен, пао је на под Цркве. Лежао је тако неколико тренутака. Тада се, напокон, зачуо танани гласић који је пристизао са дна Цркве. Монах се пренуо и кренуо у правцу тог гласића који је постајао све јаснији и разговетнији. То се, заправо, у дну Цркве, држећи мајку за руку, у сузама, за свога оца молила девојчица од шест година. Говорила је: „Господе, ти знаш колико мама и ја волимо мога тату, и знаш колико је он добар. Немој допустити да умре. Болестан је, помози му Господе“. Од читаве Цркве пуне људи, једино се истински, из дубине срца, молила ова мала девојчица и једино се њена молитва чула на Небесима. Монах се пробудио, а сузе су се сливале низ његово лице. Он је схватио да, веома често, људи у својим невољама и мукама, кукају и запомажу, али ипак и даље не предају, искрено и сасвим, своја срца Богу. А муке се умножавају… Премда ова прича не може, наравно, сасвим описати разлоге страдања људи, ипак много казује. Дубоко сам уверен, премда је ово ипак пали свет, а не Царство Божије (те су смрт и патње нешто неизбежно), да би било неупоредиво мање бола, невоља, патњи, па чак и смрти, када би људи искрено и покајано своје животе поверавали бризи Божијој. Било би много више истинског мира, али изгледа да нема искрених покрета ка том Миру. Нажалост, изгледа да смо далеко од покајања и искрености… Ту треба тражити разлоге за многе патње и невоље.                                                           Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 29. март 2024. године

Година 2012. и предавање из црквенословенског језика: Професор нам предаје прву деклинацију и узима за пример реч младенецъ, (множ. младенци) и објашњава њено значење: то је млад мушкарац. Светих четрдесет мученика који су пострадали у Севастији око 320. године, били су млади момци, војници у римској војсци. Тада сам научио да реч младенци нема никакве етимолошке везе са младим супружницима, који су тек ступили у брак. Као млади богословци себи смо поставили питање: због чега онда наш народ посвећује овај празник младим брачним паровима? Није ли то још неки пуки народни обичај, настао погрешним разумевањем црквенословенске речи младенецъ и нема никакве везе са црквеним празником? Наравно да није тако. Свети мученици севастијски и улазак у Свету Тајну Брака су ипак органски повезани. Пре него што објасним како, осврнућемо се на кључне моменте из житија ових Светих мученика (њихово житије је веома занимљиво и ваља га прочитати у целини). Светих четрдесет мученика су били припадници римске војске. Пошто су били хришћани, у време гоњења су изведени пред суд, на којем им је понуђено да бирају: или да се одрекну Христа, а задрже војничку службу и чин, или да остану хришћани и буду осуђени на смрт. Свих 40 младих војника одабрало је ово друго. Били су бачени у ледено језеро недалеко од града Севастије, на чијој је обали била постављена стража и парно купатило. Један од војника се, видевши топло купатило, одрекао Христа и изашао на обалу, али је на његово место дошао други човек—и то стражар! Он је са свог стражарског места видео једну несвакидашњу појаву: необична светлост с неба пала је на мученике, загрејала воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спуштало се с неба четрдесет венаца на њихове главе. Стражар је без размишљања, не часећи часа свукао са себе војничко одело и ускочио у ледено језеро, где је примио четрдесети венац са неба. Тела ових светих мученика хришћани су сакупили и сахранили, док су њихове душе отишле Христу Господу. А није морало бити овако. Млади војници могли су да се одрекну Христа и наставе да уживају у свим благодетима војничке службе које им је тада најмоћнија светска империја гарантовала. Могли су да пропутују широм тада познатог света, једу, пију, грабе најбоље на шта наиђу у својим походима, стичу имања и богатство за своје заслуге, да се ожене најпривлачнијим девојкама, да остављају стечено богатство својим потомцима, итд. Једном речју, њихов живот могао је проћи много лагодније. Но, они су ипак одабрали да иду уским и трновитим путем, јер су знали и осећали да само такав пут  ,,води у Живот Вечни.“, док широки пут води у пропаст. Да би ишао овим уским и трновитим путем, човек не мора нужно пострадати телом. Уским и трновитим путем ишли су и иду многи подвижници и монаси, који су се одрекли свега из љубави према Христу. Тим истим путем ходе и двоје хришћана који су у браку. Они су се определили на подвиг заједничког живота који увелико надилази егоизам себичне воље. Брак је, у том смислу, подвиг добровољног мучеништва, добровољног одрицања од тога да се све подређује сопственом егоизму. Зато се на Светој Тајни Венчања и певају мученични тропари: Свети мученици, који сте се добро борили и венце стекли, молите се Господу да се смилује на душе наше. Брак је подвиг у којем двоје постају једно тело. Како? Кроз  одрицање од  гордости, себичности, самовоље, каприца, гнева, блуда и разврата, лењости,  малодушности… Кроз борбу против поменутих страсти, супружници, попут Светих мученика Севастијских, задобијају царске венце са неба. ,,Ставио си им на главе венце од драгог камења, живот су затражили од тебе и Ти си им дао“, пева се на Светој Тајни Венчања. У тој борби најјаче оружје јесте ЉУБАВ. Љубав између мужа и жене у браку је попут љубави између Христа и Његове Цркве: ,,Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и Његовој цркви“, вели свети апостол Павле о браку. Када писци житија светих мученика говоре о интензитету и врсти њихове љубави према Христу, они је упоређују са љубављу невесте према женику. Свети мученици Севастијски (као и сви остали) толико су били везани љубављу према Господу Христу да су из те љубави били спремни да се одрекну свега: богатства, пријатељстава, почасти, слободе кретања, здравља и на крају су за Христа жртвовали и сами живот на земљи. Том својом жртвом они су ПОСВЕДОЧИЛИ љубав и веру у Христа (мученик се на грчком оригиналу каже ,,мартис“(ο μαρτυς), што дословно значи ,,сведок“). Баш попут светих мученика и двоје људи у браку ради међусобне љубави треба да буду спремни на жртву. Можда нам најбољи пример за то дају свети Петар и Февронија, кнез и кнегиња руског града Мурома с почетка 13. века. Кнез Петар је толико волео своју супругу Февронију, да се оженио њоме упркос њеном ниском сталежу и противљењу властеле . И више од тога: када је кнез Петар морао да бира између владарске титуле и своје жене Февроније, он је без двоумљења скинуо круну и одрекао се престола, уз речи: Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа! Наставио је да живи у браку са Февронијом далеко у прогонству. Навешћу још неке од дивних примера светих који су ради љубави према брачном другу жртвовали себе: Свети Захарија и Јелисавета, Јоаким и Ана—дуго година нису имали деце, али су ипак остали верни једно другоме; Адријан и Наталија—њихова брачна љубав подстакла их је и утврдила да заједно пострадају за Христа; Симеон Мироточиви и Анастасија – договорно примили монашки постриг;  кнез Лазар и кнегиња Милица – после погибије свог супруга примила монашки постриг;  Ксенија Петроградска—после смрти супруга постала јуродива, узевши његов идентитет; цар Николај II Романов и царица Александра – подигли 5 деце и сви пострадали за Христа; Јелисавета Фјодоровна Романова—после смрти супруга посветила се делима милосрђа… Данас, када живимо у епохи хедонизма и материјализма мислим да су брак и породица насушно потребан лек. Треба нам што више спасоносног пожртвованости, дуготрпљења и послушности кроз љубав у браку како

Шта за духовни живот хришћанина значи Свето Причешће јасно је из речи самога Господа: „Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно… Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв моја право пиће.“ Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на Литургију и на ђаконов позив – „са страхом Божјим и вером приступите!“ сви су, у реду, прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се „свети“ и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да „ко чини грех, роб је греху“, да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за св. Причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио Свето Причешће: „Јер, који недостојно једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње.“ У исто време, хришћани су свето држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као „наредбу вечну“. У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су Апостоли и сви Свети… Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава за њега. За Свето Причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха.  Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство небесно били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли „благо скривено у пољу“ и који нису били спремни да све даду да би купили то поље… Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом Причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљног старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак Светој Чаши да одлажу, са изговором да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре Причешћа. Но, и то им је падало тешко, па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе.Због оних првих, Црква је, по речима св. Јована Златоуста, и установила 40 – дневни пост пред Божић и Васкрс: Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана… да би смо сви ми, очистивши пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили Причешћу чисте савести, колико је то могуће.“ Оне друге, пак, Свети Отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање „којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују, или онима који то чине често“, он одговара: „Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека пристају свагда. А који нису такви – ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.“Но од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ и , кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај… А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо.  Против оваквог механичког приступа Причешћу, у православном свету свештеници – пастири интензивно настоје на томе да се верни што чешће, по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и у време мрса, при чему некима да посте два – три дана некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста… Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца,

Реч уредника Епархија жичка богата је за још једно капитално дело, књигу протојереја др Слободана Јаковљевића У светом и свечасном храму овом  – историјске и литургичке теме. На почетку је важно истаћи да аутор, доктор теолошких наука, из угла православног свештеника, предочава и актуализује увек важне црквено-историјске и литургичке теме, као и теме из пастирске праксе. Текстови сабрани у овој књизи настали су, како и сам аутор наводи, током једне деценије служења у храму Вазнесења Господњег у Чачку, али и као плод преданог рада на писању докторске дисертације. Као што је протојереј др Владимир Вукашиновић у предговору запазио, аутор није запоставио талант, него је након одбране докторске дисертације на Православном богословском факултету у Београду, наставио марљиво да ради, пише, истражује, да ствара и умножава дарове, на добробит Цркве. Управо је као плод тог рада и труда настала ова књига. Теме о којима протојереј Слободан пише, везане су, као што је већ поменуто, за храм у ком служи, а то је храм Вазнесења Господњег у Чачку, древна светиња, задужбина Страцимира брата Стефана Немање. Овај храм сведочи о бурној историји српског народа, не само на овим подручјима, него историје српског народа и Цркве уопште, али је изнад свега храм који представља сведочанство и потврду васкрсења и духовне обнове верног народа и кроз векове је представљало духовно средиште чачанског краја. Аутор је бацио ново светло на Конкордатску кризу, на основу до сада необјављених докумената из Архива Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Имајући у виду значај Светог Владике Николаја Жичког у борби против Конкордата, нова сазнања и сведочанства која нам аутор даје од велике су важности за нашу Цркву. Такође, аутор кроз радове актуализује и важна литургичка питања. Ауторов рад и труд на изучавању старих рукописа, преписиваних у манастиру Рача представљају вредно сведочанство о богослужбеном животу Српске Православне Цркве кроз векове. Иако је већина радова писана у складу са академским стандардима, систематично и научно, то не отежава разумевање садржаја ни оним читаоцима који се не служе стручним теолошким терминима. Сматрамо да ће је са лакоћом и уживањем, читати „шира читалачка публика“. На крају, свештеник Слободан овом књигом сведочи и доприноси, важности присуства писане речи у животу верника.                                                                                Архимандрит Дамјан (Цветковић) Реч аутора Књига У светом и свечасном храму овом настајала је током једне деценије мога свештеничког службовања у храму Вазнесења Господњег у Чачку. У њој се налазе разнородни текстови: литургичке и историјске студије, пригодни осврти, беседе. Доминирају три целине у којима су сабрани радови који се тичу историјата цркве у Чачку, Конкордатске кризе (1937/1938) и историје српског богослужења. Студије које ова књига садржи у свом оригиналном облику објављене су раније у разним научним часописима и зборницима радова са научних конференција на које се примењује систем бодовања. Изузетак је рад који је објављен као уводна студија књиге Приче из Великог рата, али и текстови у целини Varia (сваштице). Детаље о тим радовима и часописима у којима су објављени заинтересовани читаоци могу пронаћи на последњим страницама књиге. Текстови у овој књизи прилагођени су оваквој врсти издања и усклађени су са најновијим резултатима истраживања на пољу историје, историје српског богослужења и њима комплементарних дисциплина. Такође, радови пред читаоцима могу се надовезати на конкретне црквено-историјске, теолошке и богослужбене полемике у савременом животу Цркве. Назив књиге позајмљен је из Сугубе јектеније која се чита на Литургији Светог Јована Злaтоустог и некако на најбољи начин смислено повезује главне целине које се баве историјом чачанске цркве, Српске Цркве, литургијом и телетургијом. У храму и кроз храм прелама се целокупан живот православних хришћана, али и различити друштвени феномени и дискурси. Према речима књижевника Миодрага Павловића храм прелама, претвара, отвара и затвара. Целина која се тиче храма Вазнесења Господњег у Чачку представља фрагментарне прилоге за историју наше цркве и својеврсну допуну вишегодишњим истраживањима прегалаца и посвећеника Народног музеја у Чачку који се кроз различите научне дисциплине баве његовом историјом. У ту целину је уклопљен је и текст о овчарско-кабларским манастирима и везама поменутих манастира са зачетком преписивачке школе у манастиру Рачи. То је учињено из разлога што тај текст више припада црквеној историји Чачка. Конкордатска криза је тема која је са многих аспеката већ подробно обрађивана, али је у тексту који је пред читаоцем уочљиво коришћење Архиве Синода СПЦ којa готово да није коришћена у студијама које се баве овом тематиком. Подаци пронађени у Архиву Синода не мењају значајно познате закључке, али бацају мало јасније светло на догађаје у вези са Конкордатском кризом. Ова грађа расветљава чињеницу да је било прогона СПЦ и њених присталица у периоду конкордатске кризе и ствара нам слику на који је начин вршена коренспонденција и организација међу јерархијом током кризе. Студије из литургијске теологије и праксе Српске православне цркве могу заинтересованим читаоцима помоћи да разумеју одређена питања у вези са литургијским и телетургијским развојем српског богослужења. Током тешких векова туркократије богослужење је одиграло одлучујућу улогу у духовном животу и, уопште, опстанку српског православног народа. Стога богослужење и богослужбени рукописи заступљени у овим литургијским и телетургијским студијама представљају, с једне стране, културно благо српског народа чија је вредност непроцењива, а са друге, изворе од прворазредног значаја. Проучавајући их отварамо ризнице светотајинског искуства Цркве. Познавање структуре српских средњовековних рукописа може да помогне у одгонетању шта је у савременој литургијској пракси саобразно старијем српском литургијском предању а шта не. Јер истинско следовање предању Цркве, па и литургијском предању, подразумева да смо сигурни шта смо наследили и чему смо верни да бисмо се креативно односили према стварности и преображавали сопствену савременост која је исто тако део предања. Важно је напоменути да је систем цитирања и навођења литературе задржан у оригиналном облику како су то захтевали часописи са листе која је дата на крају. Као узор смо користили издања сличног типа. Овако сложени говоре и о потреби да се унификује систем научног цитирања у Србији. Такође, два рада су коауторска и она су, уз дозволу сарадника, објављена у овој књизи.                                                                                        протојереј др Слободан Јаковљевић    

Ето, показа нам Господ данас, ко смо и шта смо, куда идемо. У Светом Еванђељу, прича о Блудном сину казује тајну свакоме од нас. Данас, се налазимо пред Великим Постом, у ствари Велики Пост почео је прошле недеље. Постоје два поста: духовни пост и телесни пост. Духовни пост је почео пре телесног поста, јер је душа важнија од тела, јер душа је та која решава питање нашег живота, начин нашег живота, све оно што треба да чинимо и (што) не треба да чинимо. Пости се пред Васкрс. Зашто се пости пред Васкрс? Зато да се покаже да ми у овом свету живимо као мртваци, као овај блудни син што је мртав био, како вели Отац, мртав био и оживео. Како то? Шта се десило с њим? Он је оживео, и он је васкрсао, васкрсао из мртвих – каже нам ова дивна прича. Он је потрошио све своје имање живећи развратно. Отац Небески дао је њему, као (и) старијем сину, имање, и он је пола имања узео и отишао у даљну земљу. Значи, отишао je далеко од Бога, престао да мисли на Оца Небеског, Који му је дао толико имање, и почео je да живи својим животом, да троши богатство душе своје. И, потом, је душу своју упропастио живећи развратно, чинећи сва безакоња. Али, кад је глад настала у тој земљи, то јест далеко, од Бога, тада човек осети да је сиромашан, бедан, ништаван, пуст, празан и сиромах пуки сиромах. И вели се, што је он радио да би спасао себе од глади? Он се прими за чувара свиња у једнога домаћина. Шта су то свиње? То су страсти. Шта су то страсти? Страсти, ненасите страсти, свака страст је ненасита: и мржња, и пакост, и злоба, и свако друго безакоње, ненасито је. И не може да нахрани душу, која тражи божанске небеске хране. Не задовољава се душа човекова обичним стварима овога света и уживањима овога света. Напротив, она се троши, све се божанско троши у души кроз грехе, кроз страсти. И кад је већ овом несрећном сину досадило то гладовање међу свињама, међу страстима својим, он дође себи, вели се у Светом Еванђељу, дође себи. Где је то он био? Он као да је био луд! Јесте био луд, јер човек у гресима јесте луд. Човек, налазећи се у гресима, он је вансебан. Када се човек преда страстима страшним, онда, то је потпуно лудило, губи душу, губи тело. Кад дође себи, то јест, када размисли о себи: где је, што је, шта је начинио са богатством које му је дато, када је све упропастио, он рече: У оца мојега толико имања, толико најамника има, никад не гладују, а ја умирем од глади. Устаћу, идем оцу своме и рећи ћу: Оче, сагреших небу и теби, прими ме као једног од својих најамника. И он то заиста учини. Сада се дешава једно дивно чудо, чудо васељенско, чудо целога света. Отац, кад је угледао сина да долази к Њему, потрчао, загрлио га, и опростио му све, и није ништа рекао. А он је замуцао и рекао: Сагреших и Небу и Теби. Тада Отац, да би показао љубав према покајнику, нареди слугама да спреме гозбу, да се веселе, јер овај мој син беше мртав и оживе, беше изгубљен и нађе се. Кад је човек далеко од Бога, он је заиста мртав, мртав за све што је добро, за све што је божанско, мртав за рај, мртав за све племените и богате мисли, за жеље и за дела. Изгубљен беше и нађе се, изгуби се човек у гресима, изгуби се човек у искушењима. И не зна шта ће са собом. Али Отац Небески приређује гозбу. Шта се десило са овим сином? Каква је то сила која је њега спасила и Оца толико обрадовала? То је – покајање! У овој причи, браћо и сестре, Господ показује, да ако желиш да достигнеш васкрсење и да знаш шта је то васкрсење ево покајања. Покајање васкрсава из мртвих, као што је васкрсло овог сина. Покајао се он, васкрсао из мртвих, нашао себе: изгубљен беше и нађе се. Тако пре Ускрса, Господ нам је дао врлину, Господ нам је дао савет и мудрост да ми можемо сами да доживимо васкрсење. Као што је доживео блудни син покајање, тако и ми да се покајемо за своје грехе – а нико није без греха. Сваки кад је далеко од Бога, кад је у гресима – мртав је. Да би себе васкрсао, потребно је, најпотребније је – покајање. То је сила која васкрсава душу човекову из мртвих. Само то покајање, ето, враћа човека Богу, води га рају, враћа га радостима небеским. Јер Отац Небески наређује слугама својим да приреде велику гозбу. Анђели се радују на Небу за сваког грешника који се каје. Анђели се радују васкрсењу нашем из мртвих, то јест васкрсењу душе када напусти грех и живи Богом. Данас, Недеља блуднога сина, ето, открива нам ту силу и моћ, како да васкрснемо из мртвих када смо у гресима. Ако смо у гресима онда смо мртви – мртви за Небески свет, мртви за Цара Небеског и Оца Небеског. Анђели се веселе за тебе и за мене кад се кајемо, Небо се узбуди гледајући наше покајање. Зато, не треба човек да пада у очајање због грехова својих. Постоји лек, сигуран лек за сваки грех – а то је покајање. То нам каже данашња дивна и чудесна прича Спаситељева о блудном сину. Не сумњај да када оставиш грехе и кренеш ка Оцу, да ће ти се припремити гозба и небеско весеље, да се за нас води борба Богу и зато што смо васкрсли из својих смрти. Нека би Благи Господ, молитава свих Светих и Пресвете Богомајке, и нас водио из греха у покајање и из сваког греха. А ми сваки дан грешимо. Зато и треба сваки дан да васкрсавамо из смрти, да творимо вољу Божију, и да добијемо Царство Божије и вечну радост. Амин. Преподобни Јустин Ћелијски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, петак, 3. март 2024. године

Претходних дана је шира јавност путем бројних медија упознала г. Слободана Бркића – младог човека који упркос губитку вида са којим се суочио од рођења, живи хришћански активан црквени живот, говори велики број страних језика и има веома успешну радну каријеру програмера. Радује нас чињеница да смо крајем прошле године у часопису “Жички благовесник“ објавили веома поучан интервју са Слободаном, који у наставку предочавамо Вашој пажњи. М. В.: Помаже Бог, Слободане. Пре свега, желим да ти се захвалим што си пристао да издвојиш своје време како би дао интервју за наш епархијски часопис – Жички благовесник. Замолио бих те да нам, за почетак, кажеш нешто о свом детињству и одрастању? Бог ти добро дао. Хвала теби и драгом Господу што ми је пружио ову прилику. Одрастање, тј. детињство, није било ни мало лако, јер, као што се зна, наше друштво је пролазило кроз разна искушења, укључујући ратове, санкције, урушавање вредности, мењање система и многе друге ствари. То се свакако одразило и на обичне људе, укључујући и мене. Поента је да се све може кад се хоће и кад човек нађе начин, а не изговор. Пошто не волим да кукам над оним што се десило или што се дешава, увек се трудим да се фокусирам на оне позитивне и богоугодне ствари, којима нас Господ обасипа свакодневно само што ми некад нисмо у стању да то схватимо и прихватимо. С тим у вези, треба рећи да сам, ипак, задовољан својом прошлошћу, тј. детињством, јер сам уз подршку родитеља, пре свега мајке, успео да добијем све оно што ми је било потребно. Истичем да је најбитније то што сам васпитаван у православном духу, следећи светосавски пут речи љубави Христове, борећи се за праве вредности и радећи на томе да све што даље будем чинио буде на корист људском роду, народу српском, а пре свега у славу Господа нашега Исуса Христа. М. В.: Да ли би желео да са нама поделиш мисли о губитку свог телесног вида? Како је то утицало на твој живот? Ништа није случајно. Све што нам се деси од рођења па до краја овоземаљског живота има свој смисао и своје разлоге. Тако се и ово сигурно није десило без допуштења Господњег. Пошто сам превремено рођен са две сестре те далеке 1989. године, завршили смо у инкубатору, где смо грешком лекара једна од сестара и ја остали без вида. Наравно, то нас није омело да наставимо даље, да и даље славимо Христа. Због тога никада нисмо вапили, негодовали и очајавали, јер свако зашто има своје зато, па ако је човек спреман да се суочи са ситуацијом и да настави даље, ту нема немогућег. Немогуће је само у глави, тј. ако дозволимо да нас негативни утицаји поколебају и сломе. Многи слепи се неће сложити са мојим мишљењем, али, у мом случају, губитак телесног вида ми је само допринео да будем ближи Богу, да се фокусирам на оно што хоћу, а не да радим оно што нећу или што други хоће, као и на духовни развој моје личности. Слепа особа може много боље да се фокусира на оно што се догађа, без утицаја других људи или фактора, тако да сматрам да ми је то донело само предност. Наравно ту има и проблема и потешкоћа, али, као што рекох раније, готово се никад не фокусирам на то. М. В.: Бавиш се компјутерима и програмирањем. Како је све то почело и који је твој примарни циљ у свету интернета? Сматраш ли да је тај свет човечанству донео више предности или штете? Све је почело у раној младости када сам самоиницијативно почео да се интересујем за програмирање и да експериментишем. Наравно, после неколико година успео сам да овладам многим техникама, али свакодневно се надограђујем и учим нове, јер је то у свету интернета и информатике нормално. Мој примарни циљ је допринос сајбер безбедности, ширење позитивног начина размишљања на интернету, враћање младих генерација правим вредностима и најпосле срећан сам кад друге учиним срећнима. Сматрам да је интернет као и све друго у животу. Ако се човек концентрише на оно добро, онда ће му као и његовој околини бити добро, а ако се ипак фокусира на мрачну страну, у овом случају технологије, е онда ће се после кајати дуго и полако. М. В.: Слободане, веома је импресивна чињеница да говориш десет језика, ако сад тај број није и већи. Да ли можеш нашим читаоцима да кажеш који су језици у питању и како си успео све да их савладаш? Такође, занима нас одакле љубав према језицима и који је твој циљ када су исти у питању? Свакако. За сада говорим десетак језика, укључујући енглески, шпански, италијански, португалски, јапански, старогрчки, модерни грчки, латински, санскрит и арамејски, а служим с још понеким. Савладао сам их врло једноставно. За сваки ми је било потребно између месец и четири месеца, слушајући mp3 курсеве, причајући с људима и неколико других корака. Љубав према језицима је увек била присутна од малих ногу, јер сам увек волео да сазнајем о другим културама, обичајима и наравно језицима који се тамо говоре. Главни циљ ми је да имам могућност да помогнем многим људима, уколико говорим више језика, јер „колико језика знаш толико вредиш“. М. В.: Студираш међународне осносе на факултету политичких наука универзитета у Београду? Мислим да би младим људима, који тек треба да упишу факултете и определе се чиме ће се бавити у животу, било интересантно да сазнају зашто си одабрао баш тај факултет? Млади људи треба да знају да није важно шта ће уписати, него зашто то чине и шта је смисао тог факултета. Ако се људи фокусирају само на дипломе онда од тога нема никакве користи ни њима ни друштву. Поменути факултет сам уписао јер сам сматрао да ћу тако више допринети својој земљи, притом морам рећи да сам увек био заинтересован за друштвене науке, тако да је овај избор био готово идеалан. С тим у вези, изгледа да је овде немогуће остварити било какву идеју без политике, па ето да се нађе. М. В.: Какву улогу игра вера у твом животу? Да ли сматраш да си енергију и истрајност за постизање свих

Претходне седмице сам писао о Паскаловом подсмеху над људском гордошћу, па када смо већ код њега, можемо се присетити и чувене „Паскалове опкладе“ која, прилично јасно, показује сву бесмисленост атеистичког животног опредељења. Дакле, Паскал нас је позвао да се кладимо у погледу тога да ли Бог постоји или не. Јасно је да имамо само две могућности: или Бог постоји или Бог не постоји. Али, упозорава нас Паскал, пре него што положимо улог, требало би да добро (из свих углова) сагледамо све могуће ситуације како би оставили што мањи простор за грешку, јер за разлику од других грешака, ова би била судбоносна и имала би трајне последице. Према томе, у односу на ове две могућности, постоје четири могуће ситуације: 1) да Бог постоји и да човек верује у Њега и живи побожним животом; 2) да Бог не постоји и да човек верује у Њега; 3) да Бог не постоји и да човек не верује у Њега; и 4) да Бог постоји и да човек не верује у Њега. Прва ситуација: човек верује у Бога и живи животом на који смо позвани у Светом Писму (воли Бога, воли своју жену, воли своју децу, частан, поштен, одговоран, добар комшија којег људи поштују и цене) када се упокоји, шта онда бива са њим? У том случају, он ће изаћи пред лице милостивог Бога и наследиће дивну Вечност – ону красоту, ону радост, ону љубав, онај мир, све оно за чим чезну срца свих људи (било да су тога свесни или не). Човек из ове ситуације ће остварити потпуни добитак! Друга ситуација: човек верује у Бога и живи животом у складу са тим (као онај из прве ситуације), међутим Бог не постоји. Шта сада бива? Када се он упокоји, наступа смрт, крај, који чека и све друге људе без обзира на њихова уверења и њихове животе. Другим речима, ово је много тужнија варијанта, али овде човек није губитник када се упореди са другим људима, јер све чека исти, тужан, крај… Трећа ситуација: човек не верује у Бога (не мора нужно бити некаква пропалица, може да буде и најбогатији човек свог доба на свету) и Бог не постоји. И у овом случају као у претходном, нема губитка, просто је свима исто, и то на сву Вечност исто, а Вечност је неупоредиво више од седамдесетак година нашег животног века. Четврта ситуација: човек не верује у Бога, међутим, Бог постоји. Шта онда бива? Е, вели Паскал, у оваквој ситуацији се једино дешава потпуни, крајњи и ненадокнадив губитак. Човек током својих седамдесетак година непобожног живота губи дивну Вечност испуњену Светлошћу, и то на сву Вечност. Једном речју, ово је слика правога пакла и пропасти! Да резимирамо. Када човек верује у Бога, једино може истински добити (уколико Бог постоји), и ништа не изгубити (уколико Бог не постоји). Када човек не верује у Бога, може ништа не добити (у случају да Бог не постоји) и све, и то коначно и заувек, изгубити (уколико се испостави да Бог постоји).  Каже Паскал да би сваки рационалан (што би ми рекли „нормалан“) човек увек „играо“ на оно где једино можеш добити и никако не можеш изгубити. Уколико би било ко другачије поступио, то би, према њему, био знак својеврсног лудила. Дакле, закључује Паскал, човек би требало да верује у Бога и да живи побожно, у сваком случају – једино му се то може исплатити! На ово ћу додати још само једно лично запажање. Очигледно је да је ова „опклада“ својеврстан подсмех неверју, који прилично јасно открива нерационалност безбоштва. Но, истина је да када човек верује у Бога, Бог слуша молитве тог човека и показује себе присутним у његовом животу. Навешћу као пример парохијанку из нашег храма, којој су лекари пре много година саопштили да јој је остало шест месеци живота. Међутим, она се молила чувеном Светом Нектарију Егинском, и једне ноћи је уснила сан, у оквиру којег јој је он рекао да је здрава. На запрепашћење наших лекара, потоње анализе су показале да у њеном телу нема ни трага од болести. Када човек живи верујући у Бога и поверавајући свој живот бризи Божијој, Бог итекако показује да брине о Њему… И још ћу рећи, на самом крају: Паскал је итекако био у праву!                                                                                     Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика “Жички благовесник” петак, 01. март 2024. године

Пре много стотина и хиљада година, древни грчки мислилац по имену Протагора, изнео је својеврсну релативистичку мисао према којој је човек мера свих ствари. Векови су мирно протицали и ова мисао је била сасвим заборављена. Овако је било све до краја седамнаестог и почетка осамнаестог века када су је људи са атеистичким убеђењима почели извлачити из заборава историје и истицати је као велико достигнуће људског духа. Они су ово гесло, сасвим различито од самог Протагоре, сматрали врхунцем хуманистичког погледа на свет. Шта су они желели поручити наглашавањем ове мисли, тј. зашто је она била посебно занимљива људима који не верују у Бога? У првом реду, они су потенцирањем става да је човек мера свега желели рећи како су човеково биће, човекове потребе, човекова угодност и комфор, нешто што би требало да буде од највећег и превасходног значаја свих човекових напора и прегнућа. Све би требало да буде измерено и осмишљено спрам човека – он је најбитнији. А зашто је ово постала атеистичка мисао? Па, баш због тогa. Посредно су овим желели рећи: не треба се човеков живот уредити спрам Бога, већ спрам самог човека. „Бог нам“, говорили су оваквим приступом, „није потребан и чак представља својеврстан терет који човек нипошто не мора носити на својим плећима“. Другим речима, стављајући човека у центар свих напора  изостављали су Бога из приче о човеку… Ипак, у савременим околностима еколошке кризе страшних размера, и сами атеисто-„хуманисти“ су престали да човека описују као меру свеукупне стварности. Сада је и врапцима на грани јасно да нису пресудне само човекове потребе и човеков угођај, тј. да уколико човек, задовољавајући све веће и веће прохтеве својих потреба, сасвим уништи воду, ваздух, тло, биљни и животињски свет, једноставно ни сам више неће постојати. Када би се атеисти из претходних векова поново огласили са овим Протагориним геслом били би ућуткани и од стране савремених атеиста, њихових духовних потомака, јер нам је постало јасно колико су лажне те речи. Но, остаје чињеница да су у тим временима многи одлазили у правцу атеизма, задојени оваквом мишљу која је била слика тобожњег „ослобођења“ од Бога… У данашњем тексту, инспирисан промишљањима Блеза Паскала, чувеног физичара, математичара, филозофа, који је, у своје време снажно говорио о неопходности Бога човековом бићу, покушаћу да укажем на сву лаж, па чак и бесмисленост, ове мисли која је, у оно време, ширила авет атеизма. Сматрати ишта слично о човеку, је исувише гордо и представља тешку глупост, говорио је Паскал. Човек не може да појми ни величину, ни сву шареноликост планете Земље, а камоли да буде сматран за меру свеукупног постојања. Просторија у којој се тренутно налазим док пишем текст, не представља ни тачкицу која може бити обележена на било каквој представи планете Земље. Уколико би неко желео да моделује глобус на којем ће бити могуће да се оцрта тачка са овом просторијом (а да тиме не буде обухваћен и неки други простор), тај глобус би вероватно морао имати пречник од најмање петнаест километара. А где су непрегледне дубине океана са животом који је тамо присутан? А изузетно високе и окомите планине на којима постоје подручја на које људска нога још увек није крочила? А сва дубина (или висина)  ваздушног омотача који нам пружа могућност да дишемо и да живимо? Нема човека, а чини ми се да је то чак и незамисливо, који је својим ногама додирнуо сваки квадратни метар планете (математичари који воле да рачунају би могли израчунати колико би векова требало човеку, да без трена одмора, својим корацима обиђе све скривене кутке квадратних метара спољне површине планете). Но ту није крај нашој малености. Како стоји ствар са Сунцем које нас свакога дана обасјава и греје својом светлошћу и без којег, исто тако, нема живота на нашој плаветној планети? Вероватно сте у школским атласима могли видети скице Сунчевог система, међутим, оно што можда нисте знали јесте то да такве скице не одражавају верне пропорције односа величина планете Земље и Сунца. Сунце је, наиме, стотину девет пута веће од Земље, не три или четири пута, и, чак, три стотине тридесет хиљада пута масивније. Планета Земља је величине једне сунчеве пеге… Растојање између нас и Сунца је 149.600.000 km – непрегледни простор који сунчева светлост пређе за осам минута и осамнаест секунди. А, само Сунце кружи око центра галаксије Млечни Пут на приближној удаљености од 27.000 светлосних година, не минута или секунди. То су непрегледна пространства испуњена милионима небеских тела – за наш ум прилично непојмљива. А, колико милиона галаксија постоји? Ми то себи ни не можемо представити! Како је онда могуће сматрати да је човек мера свега? Сувише је то гордо! Но, каже Паскал, хајде да оставимо ове готово бескрајне величине, и да пажњу нашег ума усмеримо на оне ствари које су незнатне спрам нас. На пример, на маленог мољца. Или, још боље, на очи мољца. Савремени микроскопи ће нам показати изузетну савршеност тих очију, које су функционалне и које итекако имају смисла за постојање мољца. Можемо спознати тачну био-хемијску структуру тих очију, али их, са свим невероватним технолошким средствима која поседујемо, не можемо произвести. Можемо отићи и даље, све до атома од којих су изграђене. Па чак можемо ући и у сами атом и тамо ћемо наићи на читав један свет – протоне, електроне, неутроне, који се налазе у стању непрекидног кретања. Све те честице имају своју функцију и смисао за постојање атома. Савремена наука чак тврди да постоје непојмљиво малене честице, тзв. „Кваркови“, које се крећу таквим брзинама као када бисмо ми у исто време били у Бечу и у Краљеву. Дакле, читав један свет пун смисла се налази у атому мољчевог ока, а од колико милиона таквих светова је саткано читаво тело мољца? Ми никако не можемо сагледати те светове и та кретања, од којих смо и ми састављени, можемо их само, са приличне дистанце, назрети. Зар није онда сувише смело, гордо и глупо, сматрати човека мером свих тих светова? Рећи ћу отворено: једини ко може сагледати све те бескрајно малене светове, и све те бескрајно огромне светове, и човека са његовим унутрашњим светом, у појединостима и у целини, је Онај који је све то створио