Категорија: Издања

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Г. др Јустина настављa се богата традиција издавачке делатности Епархије жичке. Наша нова издања  биће у домену теологије, историје, културе, философије, психологије, историје уметности као и у области савремених тема актуелних за мисионарску делатност Цркве. Такође, издавачка делатност Епархије жичке ће подразумевати превођење књига са руског, грчког, старогрчког, латинског, енглеског, немачког и француског језика. Акценат ће свакако бити на оригиналним издањима, али једнаку пажњу ћемо посветити квалитетним и потребним  преводима светоотачке литературе и капиталних дела са наведених језика.  Делатност на овом пољу ће подразумевати и остваривање сарадње са музејима, архивима и другим културним и научним институцијама на територији Епархије жичке, као и сарадњу са Високошколским установама из Републике Србије и региона. На овај начин надамо се да ћемо читаоцима приближити важне теме из светотајинског живота Цркве као и многе друге теме из других области хуманистичких наука. Након неколико оригиналних издања  произашлих из пера свештенства Епархије жичке, ЕУО Епархије жичке објављује друго допуњено и исправљено издање књиге „Историја Цркве у периоду Васељенских сабора: историја богословске мисли“ Василија Васиљевича Болотова (1853-1900). У питању је књига која је током година, од свог првог издања 2006. године постала неизоставна за изучавање догматског и патристичког богословља на високошколским богословским училиштима наше помесне Цркве. Основни текст књиге представљају ауторизована предавања професора Болотова из периода 1885. па све до 1900. године која су издата литографски. Као допуна тексту унете су многобројне и по обиму значајне деонице из личних белешки Василија Васиљевича Болотова као и одређене деонице са његових предавања где су забелешке хватали студенти. Материјал обухвата тријадолошке, христолошке и иконоборачке спорове којима се Болотов континуирано бавио годинама кроз бројна предавања. Специфичну одлику излагања у овим предавањима В. В. Болотова представља чињеница да је читав низ грчких (понекад и латинских) израза, а понегде и дугих тирада које су унете у текст остављено без превода. У првом издању ти страни елементи обично се замењују преводом на руски језик, са којег су преведене на српски. Међутим упркос труду многе деонице, посебно везане за иконоборство, остале су непреведене. У нашем другом, допуњеном и редизајнираном издању унете су исправке појединих термина, имена и одређених ортографских грешака. Такође, непреведене деонице на грчком језику сада су преведене и унете у фусноте. Надамо се да ће овако уређене олакшати теолозима ишчитавање и потпуније разумевање овог веома важног богословског штива. Штампајући друго издање В.В. Болотова настављамо издавачку делатност на темељима старијег издаваштва, истовремено гледајући ка будућности, обзиром да су у припреми и нова издања која ће, надамо се, бити занимљива како теолозима тако и широј читалачкој публици. Уредник издавачке делатности Епархије жичке                                                                      протојереј др Слободан Јаковљевић

Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа су јавности представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:

Добио сам од Вас писмо. Опростите што дуго нисам одговарао. Сад послови, сад путовања, и тако прође прилично времена, а и, што је најважније, тешко ми је да Вама пишем и зато што сте много искуснији од мене – више сте искусили, и више знате. Шта корисно или утешно може рећи човек који је читав живот проживео у сујети и самовољи? Али, на Вашу молбу, покушаћу да поделим са Вама оно што задивљује и теши: бескрајна је васељена коју је Бог створио – каква је тек свемоћ Божија? Све у васељени, у целини и у појединим њеним деловима (нпр. у људском организму) налази се у дивној хармонији – каква тек онда мора да је Премудрост Божија?! А какве су моћ Божија и Премудрост, такво је и „Срце Божије“, тј. Љубав Божија. Ту непојамну љубав ми видимо у оваплоћењу Сина Божијега, Господа Исуса Христа, у Његовом кротком подношењу пљувања, удараца, свакојаких увреда и, најзад, распећа – непојамна је бесконачно велика љубав Божија! Свеколики анђелски свет дрхтао је у препасти, видећи оваплоћење и распеће Творца света, које је Он претрпео из љубави према паломе роду људском. Апостол Јован изјављује Духом Светим да Бог јесте Љубав, а не само да има љубави, макар она била и тако бесконачно велика, каква је. Љубав, пак, све покрива по речима апостола Павла. Покрива она и наше грехе, недостатке, немоћи, нестрпљења, роптљивост (склоност ка роптању) и остало. Онај ко верује у Христа, треба само да постане свестан своје немоћи и свих греха, и да замоли опроштај, јер љубав Божија очишћује и исцељује све ране греховне. Греси целога света тону у море љубави Божије, као камен бачен у воду. Не треба да буде места унинију, безнађу и очајању! Господ је сјединио људску природу са божанском суштином, Својом Крвљу омио је грехе свега верујућег човечанства, усиновио пале људе и вазнео их на Небо, учинивши их причасницима (удеоничарима) божанскога живота и радости, радости занавек. Овдашње земне невоље, болести и тегобе старости радоваће нас у будућем животу. Ако је Господ страдао за нас, како онда да и ми, макар у малој мери, не будемо причасници страдања Христових!? Душа је наша лик Божији, који живи у нама, и жели да буде причасник страдања Христових, само се наше малодушје и слабост страдања боје, иако би снаге за трпљење, можда, и било. И, ето, Господ из љубави према нама шаље нам, сходно снази свакога од нас, принудне жалости и болести, али нам даје и трпљење, да би и нас учинио причасницима својих страдања. Ко овде није страдао Христа ради, тога ће гристи савест у Будућем Веку – јер своју љубав према Христу човек је имао могућности да покаже трпљењем невоља, а то није учинио, настојећи да се уклони и избегне сваку жалост и невољу. Савест ће нас гристи зато што нисмо Богу узвратили љубав. Благодарићемо, пак, од свег срца Господу за све што му буде угодно да нам пошаље. Господ нам невоље и жалости не шаље у гневу, не шаље нам их казне ради, него из љубави према нама, премда људи, по правилу, то не схватају увек. Зато је и речено: „За све благодарите“. Треба се свом душом предати благој вољи Божијој, која нас спасава, љуби и жели да нас преко невеликих жалости земаљскога живота, приведе вечном блаженству, ка слави чеда Божијих… Нека се ово збуде, са свима нама. Амин! Опростите, драги баћушка, што сам се осмелио да уопште нешто напишем. Нека Господ побуди у Вашем срцу благодарност према Њему, највеће поштовање и потпуну преданост Његовој Светој вољи са спремношћу да све претрпите из љубави према Њему.  Срдачни поздрав у Христу Господу!                                                                                                 Игуман Никон (Воробјов) Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 12. април 2024. године

Садржај новог броја епархијског часописа Жички благовесник (април-јун 2024) усклађен је са великопосним периодом у коме се налазимо. Рубрика посвећена празнику Васкрсења Христовог састоји се од пет текстова на различите теме, који на одговарајући начин описују богатство живота на које нас призива Празник коме у сусрет ходимо. Др Ненад Божовић, доцент на ПБФ у Београду, пише о улози коју старозаветна читања и личности имају у Великом посту. С обзиром на специфичности развоја типика кроз векове до данас, ова читања своју улогу најбоље пројављују управо у богослужбеном периоду у коме се налазимо. Јереј Саво Величковић нам на оригиналан начин тумачи Васкршњу катавасију, која стилски и садржајно представља врхунац домета црквеног песништва, чији је најбољи репрезент управо аутор ове катавасије – Свети Јован Дамаскин. Увиди о присуству стихова ове катавасије у тексту литургијске Анафоре, указују на чињеницу да се аутор није ограничавао на једноставно тумачење, већ је у тексту пројавио способност шире богословске синтезе. Краљевачки ђакон Горан Вучковић нам излаже један од ретко помињаних, али веома важних аспеката богословља Светог Владике Николаја Велимировића – учење о важности људског тела кроз есхатолошку оптику. Ослањајући се на спис Рехабилитација тела, Вучковић подвлачи Николајеву мисао да хришћанство свету није као највећу новост донело учење о бесмртности душе, већ о васкрсењу тела. За многе је ово изненађујуће, посебно ако се у виду има и новија богословска интерпретација овог становишта која је код многих изазвала анимозитет према богословима који су сличне мисли износили у наше време. Пожешки ђакон Дарко Глукчевић пише о Литургији Пређеосвећених Дарова, износећи податке о времену њеног настанка и карактеристикама. Текст закључује речима: „У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог раног црквеног Предања, који опомиње да верници не могу да живе у Христу ако стално не обнављају своју везу са извором Живота, причешћујући се са Телом и Крвљу Господњом. Јер, Христос је,  по речима Светог апостола Павла, наш живот (Еф 2, 5).“ Ужички ђакон Бојан Мијаиловић пише о Канону Андреја Критског, који нас у току овог поста окрепљује и надахњује дубином молитвеног заноса који од земље стреми ка небу. Поред важних историјских смерница за развој овог текста и његове улоге у богослужбеном животу, аутор износи и антрополошки оквир богословља које је овде заступљено. Закључује: „Свети Андреј нас позива да кроз пост, угледајући се на Спаситељевих 40 дана у пустињи, молитвом и кајањем пробудимо своју душу, да расуђивањем стекнемо ум који гледа Бога. Крстоносни знак наше љубави биће богољубље и братољубље, једини сигурни пут ка Оном ко је победивши природу смрћу смрт победио, ка Оном на Кога нас Велики канон усмерава и позива да се покајемо, преобразимо и обожимо.“ У рубрици Богословље и историја, читаоци имају прилику да наставе са упознавањем са Чином освећења храма, о чему је у претходном броју започео да пише катихета Бранислав Илић. Поред изложеног текста, веома богатог и сложеног чина, аутор на крају износи важне увиде који указују да је овај чин веома сличан чину крштењског увођења нових чланова у Цркву, као и да оба ова чина имају идентично испуњење у служењу и учествовању у догађају Свете Евхаристије. Чтец Филип Нешковић нам расветљава развој вечерње аколутије, преплете монашког и парохијског типика, све до облика вечерње службе који данас препознајемо. Посебан допринос овај рад има у указивању на одређене савремене богослужбене недоумице, попут оне о служењу мале  велике вечерње службе, петохлебници у или ван контекста бденија. Професор др Драгољуб Даниловић нас упознаје са ликом и делом Светог Владике Николаја (Велимировића) кроз призму охридског периода његовог епископовања. Познато је да овај период има важну улогу у вајању духовног лика будућег жичког Владике, али мало је оних аутора који су попут Григорија Божовића, а сада и проф. Даниловића, ставили значајнији нагласак на историјски оквир ове тематике. У рубрици Црква и свет, др Зорица Кубурић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, указује на закључке до којих се дошло на пољу истраживања религиозности људи. Износи четири типа слике о Богу: помажући Бог, ауторитарни Бог, одсутни Бог, критички Бог. Оне имају значајан утицај у животу људи. Позивајући се на резултате Галуповог истраживања (Gallup Europe) религиозности људи на Балкану (у коме је учествовала, а чији су резултати објављени 2007), где је понуђено шеснаест особина које описују Бога, примећује: „Када се укрсте варијабле, веровање да је Бог љубав, што зовемо позитивна слика о Богу са варијаблама веровања у Божје постојање и црквеност, видимо да што је слика о Богу позитивнија то је и јача вера у Божје постојање а и већа учесталост одласка у цркву. Бог који кажњава у свести је атеиста и оних који избегавају верске објекте.“ У рубрици Савремени т(р)агови, др Александар Петровић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, на необичан начин у форми осврта на један сусрет, пише о, широј јавности, мало познатом Речнику технологије, у коме је учествовао, а који је одмах по изласку 1981. изазвао  велико подозрење власти комунистичке Југославије, што је резултирало укључењем тајне полиције, као и хајком на свим медијима и претњом за деловање против државе и народа. Савремени проблеми дигиталног света, развоја вештачке интелигенције, овде су расветљени у антиципирајућем антрополошком кључу, а о томе у овом тексту између осталог, аутор бележи: „У очајању самоизолације дигитална култура једино што може је да ствара слику. Осуђена је да у тамној комори глача површину да би огледало било што вернији двојник света. Разлика је у томе што између 0 и 1 нема ничега, то је прескакање срца света које удара без ритма и повезаности, неналазећи идентитет. Дан и ноћ су бинарни, али они су окружени циклусом зоре и сумрака чега у дигиталној култури нема. Разлика онога што постоји и не постоји јесте да ли пулсира у циклусу или је линеарно ишчашен из њега. Живот има смисла, каже Алкмеон, само када се споје почетак и крај.“ У истој рубрици, вероучитељ Милорад М. Васиљевић пише на тему „Инок и амок: танке границе између духовности и насиља“. Израз инок нам је познат као онај који указује на људе посвећене Богу у миру и молитви, док израз амок потиче из малајског језика и означава, према речима аутора текста, „стање психичког растројства при коме индивидуа, услед беса, незадовољства и огорчења неконтролисано убија

Оно што највише чуди када је реч о званично антирелигијској пропаганди, то је чињеница да она Христу придаје посве безначајно место. Колико књига, колико брошура је написано против хришћанства, шта све у њему нису разобличавали, раскринкавали и исмевали! Али о оном главном, о ономе што је, ван сваке сумње, живо срце хришћанске вере – у томе се о њој не говори скоро ништа. С времена на време може се чути бескорисни, застарели аргумент, да Христа уопште и није било, да је Он најпре измишљен, те да су затим људи поверовали у Њега и почели да му се клањају и да га обожавају. Овај аргумент је застарео зато што данас ниједан озбиљан научник не сумња у Христово историјско постојање, али и зато што је историју хришћанства, тако дугу, сложену и богату, напросто, апсурдно заснивати на најобичнијој превари. Зато и јесте неупоредиво лакше разобличавати недостатке свештенства и разна историјска застрањења религије, него ли говорити о ономе што је стварни покретач вере. Тешко је борити се против Христа, па је онда боље претварати се да у средишту хришћанске вере није Он, него нешто друго, некаква ,,религија уопште”. Али у центру хришћанске вере није ,,религија уопште”, него сам Христос. И зато хришћанин себе одређује једино у односу на Христа и једино о Христу треба расправљати, а не о нечем другом. Ако се све ово што званична пропаганда говори о штетности религије може применити и на Христа, ако се и за Њега може рећи све оно од чега врве ,,научно-атеистичке” брошуре, онда су њихови аутори у праву. Али, ако о Христу ћуте само зато што у души знају да о Њему немају шта да кажу, онда сва та антирелигијска пропаганда пада као најобичнија злонамерна лаж. Одакле ми знамо за Христа? Од оних који су били живи сведоци Његовог живота, од оних које је Он назвао апостолима – изасланицима. Хришћанска заједница, Црква, живела је сведочењем тих изасланика. То сведочење су затим чувала безбројна поколења хришћана, и оно је забележено у многим споменицама црквеног живота. Но најважнији споменик апостолског сведочења је Нови Завет – књига у којој су сакупљени најстарији и најважнији списи Христових непосредних ученика. О овој књизи се одавно воде многе дискусије и она је проучена са свих могућих становишта, а око сваке њене фразе су вођене битке, око сваке речи. Монографије и чланци о Новом Завету броје на десетине хиљада. На овом пољу радило је мноштво филолога, историчара и археолога, и верника и неверника. И мада се мишљења стручњака разилазе око многих питања, оно око чега се сви они слажу, може се изразити мислим овако: Нови Завет описује Христа онако како су га запамтили и онако како су у Њега поверовали непосредни сведоци Његовог живота. Ми можемо да не делимо њихову веру, али у том случају пред нама стоји загонетка човека који је живео као да је Бог, јер је управо то оно што тврди Нови Завет – да је Христос истинити Бог. Ми, дакле, можемо да не прихватимо ову тврдњу, али чињеница је да аутори Новог Завета тврде управо то, а не нешто друго. Да бисмо ову тврдњу могли вредновати, морамо је најпре саслушати. А управо то званична антирелигијска пропаганда не жели, па радије или ћути о Христу, или се извлачи на опште, безначајне фразе. Јеванђеље почиње Христовим рођењем и детињством. Сазнајемо да се родио у скромној пећини близу Витлејема, мајушног градића у невеликој Јудеји (тада провинцији Римског царства), у породици сиромашној, иако царског порекла. Као контраст сиромаштву, које додатно наглашавају околности рођења (у граду нема места за Христове родитеље који долазе издалека), јеванђеље је од самог почетка истицало тајанствену космичку славу којом је окружено Христово рођење: Мајка Дјева, звезда, анђели који певају хвалу… Овај контраст и спој слабости и моћи, сиромаштва и славе, даје да тако кажемо, тон целом јеванђељу. Бог долази људима, али долази тајно, у немоћи и понижењу, не да би застрашио или покорио, него да буде слободно препознат, слободно прихваћен. Бог је човекова слобода – то је прва тврдња, прво откровење Новог Завета. Затим нам се укратко говори о Христовом детињству. Христос одраста у кући сеоског дрводеље, и постаје такође, дрводеља. Живи са својом мајком, међу својима, и ради сопственим рукама. И Исус напредоваше у у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи (Лк. 2, 52). Другим речима, Исус одраста, и живи праведно, у слози са свима. Са око тридесет година напушта свој дом и и своје најближе и почиње да проповеда. Тада се одвија други догађај, којем поред Христовог рођења, јеванђеље приписује изузетан значај – Исусово крштење од Јована у реци Јордану. Палестински Јевреји су у то време живели у напетом очекивању Месије – Спаситеља којег ће послати Бог. Једни су очекивали да ће им Месија донети ослобођење од римског ропства, други су се надали свеопштем тријумфу једнобоштва, тј. вере у једног истинитог Бога, и крају паганског многобоштва, док су трећи чекали долазак Царства Божјег на земљу, тј. апсолутног моралног савршенства и љубави. У сваком случају, било је то време напетог очекивања. Непосредно пре него што ће Христос започети своју проповед, у Палестини се јавља верски учитељ по имену Јован, који свуда објављује да је куцнуо час Спаситељевог доласка, и да се треба припремити тако што ће се свако покајати и очистити свој живот. У знак тог покајања или признања својих грехова и потребе за очишћењем, мноштво људи је долазило код Јована да их он крсти у водама Јордана. Тако је дошао да се крсти и сам Христос, и Крститељ је у Њему препознао Месију, Спаситеља. Нови Завет истиче да се овим догађајем Христос поистоветио са свим људима, узевши на себе њихову судбину, или како Црква каже, узевши грехе света, и да је управо у том смирењу, у тој љубави по први пут признат, препознат и исповеђен као Спаситељ људског рода. Опет исти контраст и у исто време спој, и опет иста она мисао од суштинског значаја за свеобухватно разумевање хришћанства: пут према Богу није ка споља, него ка изнутра, јер је то пут слободног препознавања, слободног сусрета. Хришћанско схватање Бога се не може разумети, ако не схватимо да Бог човека не

Током претходних девет година, увериo сам се да се свештеници у изузетној мери сусрећу са разноразним патњама и боловима. И то практично свакодневно. Верујте ми на реч: просечној особи је тешко и да замисли шта све може мучити човека и какве све невоље и какви све проблеми постоје међу нама. Наравно, временом постаје мучно и напорно слушати о туђим патњама и боловима и просто се запиташ: Како је то могуће? Откуда те патње? Зар Бог не чује вапаје унесрећених? Из тог разлога веома ми је драга прича о једном старом монаху кога је мучило исто питање. Наиме, тог монаха, који је имао шездесет година свештеничког искуства иза себе (замислите шта је све он видео и са чиме се све срео?) одликовала је изразита мудрост и проницљивост због које је био веома поштован међу верујућим људима. Како је време пролазило, све већи број људи је долазио к њему по савет, поуку, реч утехе, али и за то да се он помоли Богу за њих. Бивало је, када се заврши Литургија, да му је требало по тридесет минута да стигне до своје келије удаљене педесетак корака од Цркве, јер би га сколило мноштво људи са својим проблемима, патњама, болестима, мукама невољама, недоумицама… Дошло је до тога да је, већ уморан од муке људске, почео себи постављати иста она питања са почетка текста. Боље рећи, постављао их је Богу: „Господе, шта је то? Откуда толика мука? Господе, Ти си милостив, зар не чујеш вапаје свога народа? Зашто им не помогнеш, него изгледа као да је муке све више и више?“ Ускоро је стигао одговор на његова молбе… Једном приликом, када је, враћајући се уморан са Литургије и оптерећен људским патњама, ушао у своју келију и сео на фотељу спрам иконе Христове испред које је горело кандило, поново се обратио Господу са овим питањима, и тако утонуо у сан. У сну се поново обрео у Цркви. У току је била Света Литургија. Поред њега се налазио анђео који га је узео за руку и полако су кренули да се уздижу на небо. Прошли су кроз куполу храма и наставили да иду навише. Што су више усходили на Небеса, то је постајало све тише и тише, а на Небу је владала потпуна тишина, што је запрепастило старога монаха. „Зар је могуће да се горе не чују наши вапаји“? Тада га је анђео поново вратио у Цркву у којој је и даље у току била Литургија. То се видело по кретњама свештеника, по хору који је отварао уста као да пева, али, овога пута, и овде је била потпуна тишина. Ништа се није чуло. Монаху, тек сада ништа није било јасно. Анђео је тада дотакао (када би анђео некога дотакао тада би се чула унутрашњост бића тог човека, тј. чуло би се о чему тај неко размишља) једног младића који је стално долазио код монаха жалећи се на своју слабост према спортском клађењу. Младић је стајао усправно, погледа усмереног према олтару, и изгледало је као да се предано моли Богу. Међутим, он је заправо размишљао о предстојећој утакмици између Челсија и Барселоне. Дотакао је другога младића, а он је заљубљено размишљао о девојци којом је био очаран. Опет, нека жена која је била незадовољна својим браком, размишљала је о томе како ће „чим дође кући, коначно, на миру, одгледати ону епизоду турске серије коју није стигла да одгледа“. И, тако редом. Нико се ту није молио, већ су се сви бавили својим мислима. Монаху је сада све постало јасније. Био је веома погођен сазнањем и, у немоћи и сузама, сломљен, пао је на под Цркве. Лежао је тако неколико тренутака. Тада се, напокон, зачуо танани гласић који је пристизао са дна Цркве. Монах се пренуо и кренуо у правцу тог гласића који је постајао све јаснији и разговетнији. То се, заправо, у дну Цркве, држећи мајку за руку, у сузама, за свога оца молила девојчица од шест година. Говорила је: „Господе, ти знаш колико мама и ја волимо мога тату, и знаш колико је он добар. Немој допустити да умре. Болестан је, помози му Господе“. Од читаве Цркве пуне људи, једино се истински, из дубине срца, молила ова мала девојчица и једино се њена молитва чула на Небесима. Монах се пробудио, а сузе су се сливале низ његово лице. Он је схватио да, веома често, људи у својим невољама и мукама, кукају и запомажу, али ипак и даље не предају, искрено и сасвим, своја срца Богу. А муке се умножавају… Премда ова прича не може, наравно, сасвим описати разлоге страдања људи, ипак много казује. Дубоко сам уверен, премда је ово ипак пали свет, а не Царство Божије (те су смрт и патње нешто неизбежно), да би било неупоредиво мање бола, невоља, патњи, па чак и смрти, када би људи искрено и покајано своје животе поверавали бризи Божијој. Било би много више истинског мира, али изгледа да нема искрених покрета ка том Миру. Нажалост, изгледа да смо далеко од покајања и искрености… Ту треба тражити разлоге за многе патње и невоље.                                                           Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 29. март 2024. године

Година 2012. и предавање из црквенословенског језика: Професор нам предаје прву деклинацију и узима за пример реч младенецъ, (множ. младенци) и објашњава њено значење: то је млад мушкарац. Светих четрдесет мученика који су пострадали у Севастији око 320. године, били су млади момци, војници у римској војсци. Тада сам научио да реч младенци нема никакве етимолошке везе са младим супружницима, који су тек ступили у брак. Као млади богословци себи смо поставили питање: због чега онда наш народ посвећује овај празник младим брачним паровима? Није ли то још неки пуки народни обичај, настао погрешним разумевањем црквенословенске речи младенецъ и нема никакве везе са црквеним празником? Наравно да није тако. Свети мученици севастијски и улазак у Свету Тајну Брака су ипак органски повезани. Пре него што објасним како, осврнућемо се на кључне моменте из житија ових Светих мученика (њихово житије је веома занимљиво и ваља га прочитати у целини). Светих четрдесет мученика су били припадници римске војске. Пошто су били хришћани, у време гоњења су изведени пред суд, на којем им је понуђено да бирају: или да се одрекну Христа, а задрже војничку службу и чин, или да остану хришћани и буду осуђени на смрт. Свих 40 младих војника одабрало је ово друго. Били су бачени у ледено језеро недалеко од града Севастије, на чијој је обали била постављена стража и парно купатило. Један од војника се, видевши топло купатило, одрекао Христа и изашао на обалу, али је на његово место дошао други човек—и то стражар! Он је са свог стражарског места видео једну несвакидашњу појаву: необична светлост с неба пала је на мученике, загрејала воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спуштало се с неба четрдесет венаца на њихове главе. Стражар је без размишљања, не часећи часа свукао са себе војничко одело и ускочио у ледено језеро, где је примио четрдесети венац са неба. Тела ових светих мученика хришћани су сакупили и сахранили, док су њихове душе отишле Христу Господу. А није морало бити овако. Млади војници могли су да се одрекну Христа и наставе да уживају у свим благодетима војничке службе које им је тада најмоћнија светска империја гарантовала. Могли су да пропутују широм тада познатог света, једу, пију, грабе најбоље на шта наиђу у својим походима, стичу имања и богатство за своје заслуге, да се ожене најпривлачнијим девојкама, да остављају стечено богатство својим потомцима, итд. Једном речју, њихов живот могао је проћи много лагодније. Но, они су ипак одабрали да иду уским и трновитим путем, јер су знали и осећали да само такав пут  ,,води у Живот Вечни.“, док широки пут води у пропаст. Да би ишао овим уским и трновитим путем, човек не мора нужно пострадати телом. Уским и трновитим путем ишли су и иду многи подвижници и монаси, који су се одрекли свега из љубави према Христу. Тим истим путем ходе и двоје хришћана који су у браку. Они су се определили на подвиг заједничког живота који увелико надилази егоизам себичне воље. Брак је, у том смислу, подвиг добровољног мучеништва, добровољног одрицања од тога да се све подређује сопственом егоизму. Зато се на Светој Тајни Венчања и певају мученични тропари: Свети мученици, који сте се добро борили и венце стекли, молите се Господу да се смилује на душе наше. Брак је подвиг у којем двоје постају једно тело. Како? Кроз  одрицање од  гордости, себичности, самовоље, каприца, гнева, блуда и разврата, лењости,  малодушности… Кроз борбу против поменутих страсти, супружници, попут Светих мученика Севастијских, задобијају царске венце са неба. ,,Ставио си им на главе венце од драгог камења, живот су затражили од тебе и Ти си им дао“, пева се на Светој Тајни Венчања. У тој борби најјаче оружје јесте ЉУБАВ. Љубав између мужа и жене у браку је попут љубави између Христа и Његове Цркве: ,,Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и Његовој цркви“, вели свети апостол Павле о браку. Када писци житија светих мученика говоре о интензитету и врсти њихове љубави према Христу, они је упоређују са љубављу невесте према женику. Свети мученици Севастијски (као и сви остали) толико су били везани љубављу према Господу Христу да су из те љубави били спремни да се одрекну свега: богатства, пријатељстава, почасти, слободе кретања, здравља и на крају су за Христа жртвовали и сами живот на земљи. Том својом жртвом они су ПОСВЕДОЧИЛИ љубав и веру у Христа (мученик се на грчком оригиналу каже ,,мартис“(ο μαρτυς), што дословно значи ,,сведок“). Баш попут светих мученика и двоје људи у браку ради међусобне љубави треба да буду спремни на жртву. Можда нам најбољи пример за то дају свети Петар и Февронија, кнез и кнегиња руског града Мурома с почетка 13. века. Кнез Петар је толико волео своју супругу Февронију, да се оженио њоме упркос њеном ниском сталежу и противљењу властеле . И више од тога: када је кнез Петар морао да бира између владарске титуле и своје жене Февроније, он је без двоумљења скинуо круну и одрекао се престола, уз речи: Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа! Наставио је да живи у браку са Февронијом далеко у прогонству. Навешћу још неке од дивних примера светих који су ради љубави према брачном другу жртвовали себе: Свети Захарија и Јелисавета, Јоаким и Ана—дуго година нису имали деце, али су ипак остали верни једно другоме; Адријан и Наталија—њихова брачна љубав подстакла их је и утврдила да заједно пострадају за Христа; Симеон Мироточиви и Анастасија – договорно примили монашки постриг;  кнез Лазар и кнегиња Милица – после погибије свог супруга примила монашки постриг;  Ксенија Петроградска—после смрти супруга постала јуродива, узевши његов идентитет; цар Николај II Романов и царица Александра – подигли 5 деце и сви пострадали за Христа; Јелисавета Фјодоровна Романова—после смрти супруга посветила се делима милосрђа… Данас, када живимо у епохи хедонизма и материјализма мислим да су брак и породица насушно потребан лек. Треба нам што више спасоносног пожртвованости, дуготрпљења и послушности кроз љубав у браку како

Шта за духовни живот хришћанина значи Свето Причешће јасно је из речи самога Господа: „Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно… Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв моја право пиће.“ Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на Литургију и на ђаконов позив – „са страхом Божјим и вером приступите!“ сви су, у реду, прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се „свети“ и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да „ко чини грех, роб је греху“, да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за св. Причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио Свето Причешће: „Јер, који недостојно једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње.“ У исто време, хришћани су свето држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као „наредбу вечну“. У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су Апостоли и сви Свети… Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава за њега. За Свето Причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха.  Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство небесно били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли „благо скривено у пољу“ и који нису били спремни да све даду да би купили то поље… Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом Причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљног старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак Светој Чаши да одлажу, са изговором да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре Причешћа. Но, и то им је падало тешко, па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе.Због оних првих, Црква је, по речима св. Јована Златоуста, и установила 40 – дневни пост пред Божић и Васкрс: Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана… да би смо сви ми, очистивши пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили Причешћу чисте савести, колико је то могуће.“ Оне друге, пак, Свети Отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање „којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују, или онима који то чине често“, он одговара: „Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека пристају свагда. А који нису такви – ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.“Но од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ и , кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај… А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо.  Против оваквог механичког приступа Причешћу, у православном свету свештеници – пастири интензивно настоје на томе да се верни што чешће, по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и у време мрса, при чему некима да посте два – три дана некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста… Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца,

Реч уредника Епархија жичка богата је за још једно капитално дело, књигу протојереја др Слободана Јаковљевића У светом и свечасном храму овом  – историјске и литургичке теме. На почетку је важно истаћи да аутор, доктор теолошких наука, из угла православног свештеника, предочава и актуализује увек важне црквено-историјске и литургичке теме, као и теме из пастирске праксе. Текстови сабрани у овој књизи настали су, како и сам аутор наводи, током једне деценије служења у храму Вазнесења Господњег у Чачку, али и као плод преданог рада на писању докторске дисертације. Као што је протојереј др Владимир Вукашиновић у предговору запазио, аутор није запоставио талант, него је након одбране докторске дисертације на Православном богословском факултету у Београду, наставио марљиво да ради, пише, истражује, да ствара и умножава дарове, на добробит Цркве. Управо је као плод тог рада и труда настала ова књига. Теме о којима протојереј Слободан пише, везане су, као што је већ поменуто, за храм у ком служи, а то је храм Вазнесења Господњег у Чачку, древна светиња, задужбина Страцимира брата Стефана Немање. Овај храм сведочи о бурној историји српског народа, не само на овим подручјима, него историје српског народа и Цркве уопште, али је изнад свега храм који представља сведочанство и потврду васкрсења и духовне обнове верног народа и кроз векове је представљало духовно средиште чачанског краја. Аутор је бацио ново светло на Конкордатску кризу, на основу до сада необјављених докумената из Архива Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Имајући у виду значај Светог Владике Николаја Жичког у борби против Конкордата, нова сазнања и сведочанства која нам аутор даје од велике су важности за нашу Цркву. Такође, аутор кроз радове актуализује и важна литургичка питања. Ауторов рад и труд на изучавању старих рукописа, преписиваних у манастиру Рача представљају вредно сведочанство о богослужбеном животу Српске Православне Цркве кроз векове. Иако је већина радова писана у складу са академским стандардима, систематично и научно, то не отежава разумевање садржаја ни оним читаоцима који се не служе стручним теолошким терминима. Сматрамо да ће је са лакоћом и уживањем, читати „шира читалачка публика“. На крају, свештеник Слободан овом књигом сведочи и доприноси, важности присуства писане речи у животу верника.                                                                                Архимандрит Дамјан (Цветковић) Реч аутора Књига У светом и свечасном храму овом настајала је током једне деценије мога свештеничког службовања у храму Вазнесења Господњег у Чачку. У њој се налазе разнородни текстови: литургичке и историјске студије, пригодни осврти, беседе. Доминирају три целине у којима су сабрани радови који се тичу историјата цркве у Чачку, Конкордатске кризе (1937/1938) и историје српског богослужења. Студије које ова књига садржи у свом оригиналном облику објављене су раније у разним научним часописима и зборницима радова са научних конференција на које се примењује систем бодовања. Изузетак је рад који је објављен као уводна студија књиге Приче из Великог рата, али и текстови у целини Varia (сваштице). Детаље о тим радовима и часописима у којима су објављени заинтересовани читаоци могу пронаћи на последњим страницама књиге. Текстови у овој књизи прилагођени су оваквој врсти издања и усклађени су са најновијим резултатима истраживања на пољу историје, историје српског богослужења и њима комплементарних дисциплина. Такође, радови пред читаоцима могу се надовезати на конкретне црквено-историјске, теолошке и богослужбене полемике у савременом животу Цркве. Назив књиге позајмљен је из Сугубе јектеније која се чита на Литургији Светог Јована Злaтоустог и некако на најбољи начин смислено повезује главне целине које се баве историјом чачанске цркве, Српске Цркве, литургијом и телетургијом. У храму и кроз храм прелама се целокупан живот православних хришћана, али и различити друштвени феномени и дискурси. Према речима књижевника Миодрага Павловића храм прелама, претвара, отвара и затвара. Целина која се тиче храма Вазнесења Господњег у Чачку представља фрагментарне прилоге за историју наше цркве и својеврсну допуну вишегодишњим истраживањима прегалаца и посвећеника Народног музеја у Чачку који се кроз различите научне дисциплине баве његовом историјом. У ту целину је уклопљен је и текст о овчарско-кабларским манастирима и везама поменутих манастира са зачетком преписивачке школе у манастиру Рачи. То је учињено из разлога што тај текст више припада црквеној историји Чачка. Конкордатска криза је тема која је са многих аспеката већ подробно обрађивана, али је у тексту који је пред читаоцем уочљиво коришћење Архиве Синода СПЦ којa готово да није коришћена у студијама које се баве овом тематиком. Подаци пронађени у Архиву Синода не мењају значајно познате закључке, али бацају мало јасније светло на догађаје у вези са Конкордатском кризом. Ова грађа расветљава чињеницу да је било прогона СПЦ и њених присталица у периоду конкордатске кризе и ствара нам слику на који је начин вршена коренспонденција и организација међу јерархијом током кризе. Студије из литургијске теологије и праксе Српске православне цркве могу заинтересованим читаоцима помоћи да разумеју одређена питања у вези са литургијским и телетургијским развојем српског богослужења. Током тешких векова туркократије богослужење је одиграло одлучујућу улогу у духовном животу и, уопште, опстанку српског православног народа. Стога богослужење и богослужбени рукописи заступљени у овим литургијским и телетургијским студијама представљају, с једне стране, културно благо српског народа чија је вредност непроцењива, а са друге, изворе од прворазредног значаја. Проучавајући их отварамо ризнице светотајинског искуства Цркве. Познавање структуре српских средњовековних рукописа може да помогне у одгонетању шта је у савременој литургијској пракси саобразно старијем српском литургијском предању а шта не. Јер истинско следовање предању Цркве, па и литургијском предању, подразумева да смо сигурни шта смо наследили и чему смо верни да бисмо се креативно односили према стварности и преображавали сопствену савременост која је исто тако део предања. Важно је напоменути да је систем цитирања и навођења литературе задржан у оригиналном облику како су то захтевали часописи са листе која је дата на крају. Као узор смо користили издања сличног типа. Овако сложени говоре и о потреби да се унификује систем научног цитирања у Србији. Такође, два рада су коауторска и она су, уз дозволу сарадника, објављена у овој књизи.                                                                                        протојереј др Слободан Јаковљевић