Претходне седмице сам писао о Паскаловом подсмеху над људском гордошћу, па када смо већ код њега, можемо се присетити и чувене „Паскалове опкладе“ која, прилично јасно, показује сву бесмисленост атеистичког животног опредељења.
Дакле, Паскал нас је позвао да се кладимо у погледу тога да ли Бог постоји или не. Јасно је да имамо само две могућности: или Бог постоји или Бог не постоји. Али, упозорава нас Паскал, пре него што положимо улог, требало би да добро (из свих углова) сагледамо све могуће ситуације како би оставили што мањи простор за грешку, јер за разлику од других грешака, ова би била судбоносна и имала би трајне последице. Према томе, у односу на ове две могућности, постоје четири могуће ситуације: 1) да Бог постоји и да човек верује у Њега и живи побожним животом; 2) да Бог не постоји и да човек верује у Њега; 3) да Бог не постоји и да човек не верује у Њега; и 4) да Бог постоји и да човек не верује у Њега.
Прва ситуација: човек верује у Бога и живи животом на који смо позвани у Светом Писму (воли Бога, воли своју жену, воли своју децу, частан, поштен, одговоран, добар комшија којег људи поштују и цене) када се упокоји, шта онда бива са њим? У том случају, он ће изаћи пред лице милостивог Бога и наследиће дивну Вечност – ону красоту, ону радост, ону љубав, онај мир, све оно за чим чезну срца свих људи (било да су тога свесни или не). Човек из ове ситуације ће остварити потпуни добитак!
Друга ситуација: човек верује у Бога и живи животом у складу са тим (као онај из прве ситуације), међутим Бог не постоји. Шта сада бива? Када се он упокоји, наступа смрт, крај, који чека и све друге људе без обзира на њихова уверења и њихове животе. Другим речима, ово је много тужнија варијанта, али овде човек није губитник када се упореди са другим људима, јер све чека исти, тужан, крај…
Трећа ситуација: човек не верује у Бога (не мора нужно бити некаква пропалица, може да буде и најбогатији човек свог доба на свету) и Бог не постоји. И у овом случају као у претходном, нема губитка, просто је свима исто, и то на сву Вечност исто, а Вечност је неупоредиво више од седамдесетак година нашег животног века.
Четврта ситуација: човек не верује у Бога, међутим, Бог постоји. Шта онда бива? Е, вели Паскал, у оваквој ситуацији се једино дешава потпуни, крајњи и ненадокнадив губитак. Човек током својих седамдесетак година непобожног живота губи дивну Вечност испуњену Светлошћу, и то на сву Вечност. Једном речју, ово је слика правога пакла и пропасти!
Да резимирамо. Када човек верује у Бога, једино може истински добити (уколико Бог постоји), и ништа не изгубити (уколико Бог не постоји). Када човек не верује у Бога, може ништа не добити (у случају да Бог не постоји) и све, и то коначно и заувек, изгубити (уколико се испостави да Бог постоји). Каже Паскал да би сваки рационалан (што би ми рекли „нормалан“) човек увек „играо“ на оно где једино можеш добити и никако не можеш изгубити. Уколико би било ко другачије поступио, то би, према њему, био знак својеврсног лудила. Дакле, закључује Паскал, човек би требало да верује у Бога и да живи побожно, у сваком случају – једино му се то може исплатити!
На ово ћу додати још само једно лично запажање. Очигледно је да је ова „опклада“ својеврстан подсмех неверју, који прилично јасно открива нерационалност безбоштва. Но, истина је да када човек верује у Бога, Бог слуша молитве тог човека и показује себе присутним у његовом животу. Навешћу као пример парохијанку из нашег храма, којој су лекари пре много година саопштили да јој је остало шест месеци живота. Међутим, она се молила чувеном Светом Нектарију Егинском, и једне ноћи је уснила сан, у оквиру којег јој је он рекао да је здрава. На запрепашћење наших лекара, потоње анализе су показале да у њеном телу нема ни трага од болести. Када човек живи верујући у Бога и поверавајући свој живот бризи Божијој, Бог итекако показује да брине о Њему… И још ћу рећи, на самом крају: Паскал је итекако био у праву!
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Ибарске Новости – рубрика “Жички благовесник”
петак, 01. март 2024. године