Година 2012. и предавање из црквенословенског језика: Професор нам предаје прву деклинацију и узима за пример реч младенецъ, (множ. младенци) и објашњава њено значење: то је млад мушкарац. Светих четрдесет мученика који су пострадали у Севастији око 320. године, били су млади момци, војници у римској војсци. Тада сам научио да реч младенци нема никакве етимолошке везе са младим супружницима, који су тек ступили у брак.
Као млади богословци себи смо поставили питање: због чега онда наш народ посвећује овај празник младим брачним паровима? Није ли то још неки пуки народни обичај, настао погрешним разумевањем црквенословенске речи младенецъ и нема никакве везе са црквеним празником?
Наравно да није тако. Свети мученици севастијски и улазак у Свету Тајну Брака су ипак органски повезани. Пре него што објасним како, осврнућемо се на кључне моменте из житија ових Светих мученика (њихово житије је веома занимљиво и ваља га прочитати у целини).
Светих четрдесет мученика су били припадници римске војске. Пошто су били хришћани, у време гоњења су изведени пред суд, на којем им је понуђено да бирају: или да се одрекну Христа, а задрже војничку службу и чин, или да остану хришћани и буду осуђени на смрт. Свих 40 младих војника одабрало је ово друго. Били су бачени у ледено језеро недалеко од града Севастије, на чијој је обали била постављена стража и парно купатило. Један од војника се, видевши топло купатило, одрекао Христа и изашао на обалу, али је на његово место дошао други човек—и то стражар! Он је са свог стражарског места видео једну несвакидашњу појаву: необична светлост с неба пала је на мученике, загрејала воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спуштало се с неба четрдесет венаца на њихове главе. Стражар је без размишљања, не часећи часа свукао са себе војничко одело и ускочио у ледено језеро, где је примио четрдесети венац са неба. Тела ових светих мученика хришћани су сакупили и сахранили, док су њихове душе отишле Христу Господу.
А није морало бити овако. Млади војници могли су да се одрекну Христа и наставе да уживају у свим благодетима војничке службе које им је тада најмоћнија светска империја гарантовала. Могли су да пропутују широм тада познатог света, једу, пију, грабе најбоље на шта наиђу у својим походима, стичу имања и богатство за своје заслуге, да се ожене најпривлачнијим девојкама, да остављају стечено богатство својим потомцима, итд. Једном речју, њихов живот могао је проћи много лагодније. Но, они су ипак одабрали да иду уским и трновитим путем, јер су знали и осећали да само такав пут ,,води у Живот Вечни.“, док широки пут води у пропаст.
Да би ишао овим уским и трновитим путем, човек не мора нужно пострадати телом. Уским и трновитим путем ишли су и иду многи подвижници и монаси, који су се одрекли свега из љубави према Христу. Тим истим путем ходе и двоје хришћана који су у браку. Они су се определили на подвиг заједничког живота који увелико надилази егоизам себичне воље. Брак је, у том смислу, подвиг добровољног мучеништва, добровољног одрицања од тога да се све подређује сопственом егоизму. Зато се на Светој Тајни Венчања и певају мученични тропари: Свети мученици, који сте се добро борили и венце стекли, молите се Господу да се смилује на душе наше. Брак је подвиг у којем двоје постају једно тело. Како? Кроз одрицање од гордости, себичности, самовоље, каприца, гнева, блуда и разврата, лењости, малодушности… Кроз борбу против поменутих страсти, супружници, попут Светих мученика Севастијских, задобијају царске венце са неба. ,,Ставио си им на главе венце од драгог камења, живот су затражили од тебе и Ти си им дао“, пева се на Светој Тајни Венчања. У тој борби најјаче оружје јесте ЉУБАВ. Љубав између мужа и жене у браку је попут љубави између Христа и Његове Цркве: ,,Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и Његовој цркви“, вели свети апостол Павле о браку. Када писци житија светих мученика говоре о интензитету и врсти њихове љубави према Христу, они је упоређују са љубављу невесте према женику. Свети мученици Севастијски (као и сви остали) толико су били везани љубављу према Господу Христу да су из те љубави били спремни да се одрекну свега: богатства, пријатељстава, почасти, слободе кретања, здравља и на крају су за Христа жртвовали и сами живот на земљи. Том својом жртвом они су ПОСВЕДОЧИЛИ љубав и веру у Христа (мученик се на грчком оригиналу каже ,,мартис“(ο μαρτυς), што дословно значи ,,сведок“).
Баш попут светих мученика и двоје људи у браку ради међусобне љубави треба да буду спремни на жртву. Можда нам најбољи пример за то дају свети Петар и Февронија, кнез и кнегиња руског града Мурома с почетка 13. века. Кнез Петар је толико волео своју супругу Февронију, да се оженио њоме упркос њеном ниском сталежу и противљењу властеле . И више од тога: када је кнез Петар морао да бира између владарске титуле и своје жене Февроније, он је без двоумљења скинуо круну и одрекао се престола, уз речи: Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа! Наставио је да живи у браку са Февронијом далеко у прогонству. Навешћу још неке од дивних примера светих који су ради љубави према брачном другу жртвовали себе: Свети Захарија и Јелисавета, Јоаким и Ана—дуго година нису имали деце, али су ипак остали верни једно другоме; Адријан и Наталија—њихова брачна љубав подстакла их је и утврдила да заједно пострадају за Христа; Симеон Мироточиви и Анастасија – договорно примили монашки постриг; кнез Лазар и кнегиња Милица – после погибије свог супруга примила монашки постриг; Ксенија Петроградска—после смрти супруга постала јуродива, узевши његов идентитет; цар Николај II Романов и царица Александра – подигли 5 деце и сви пострадали за Христа; Јелисавета Фјодоровна Романова—после смрти супруга посветила се делима милосрђа…
Данас, када живимо у епохи хедонизма и материјализма мислим да су брак и породица насушно потребан лек. Треба нам што више спасоносног пожртвованости, дуготрпљења и послушности кроз љубав у браку како бисмо стали на пут малодушности и егоизму, који су се у модерном друштву одомаћили. А да би брак био спасоносан, тј. да би супружници, попут светих мученика у Севастији, стекли венце Божанске славе, они морају имати Царство Небеско за своје крајње одредиште и Господа нашега Исуса Христа за путовођу, Коме нека је слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова! Амин!
Вероучитељ Филип Зеленовић
Извор: Ибарске Новости, рубрика „Жички благовесник“
петак, 22. март 2024. године