Током претходних девет година, увериo сам се да се свештеници у изузетној мери сусрећу са разноразним патњама и боловима. И то практично свакодневно. Верујте ми на реч: просечној особи је тешко и да замисли шта све може мучити човека и какве све невоље и какви све проблеми постоје међу нама. Наравно, временом постаје мучно и напорно слушати о туђим патњама и боловима и просто се запиташ: Како је то могуће? Откуда те патње? Зар Бог не чује вапаје унесрећених? Из тог разлога веома ми је драга прича о једном старом монаху кога је мучило исто питање.
Наиме, тог монаха, који је имао шездесет година свештеничког искуства иза себе (замислите шта је све он видео и са чиме се све срео?) одликовала је изразита мудрост и проницљивост због које је био веома поштован међу верујућим људима. Како је време пролазило, све већи број људи је долазио к њему по савет, поуку, реч утехе, али и за то да се он помоли Богу за њих. Бивало је, када се заврши Литургија, да му је требало по тридесет минута да стигне до своје келије удаљене педесетак корака од Цркве, јер би га сколило мноштво људи са својим проблемима, патњама, болестима, мукама невољама, недоумицама… Дошло је до тога да је, већ уморан од муке људске, почео себи постављати иста она питања са почетка текста. Боље рећи, постављао их је Богу: „Господе, шта је то? Откуда толика мука? Господе, Ти си милостив, зар не чујеш вапаје свога народа? Зашто им не помогнеш, него изгледа као да је муке све више и више?“ Ускоро је стигао одговор на његова молбе…
Једном приликом, када је, враћајући се уморан са Литургије и оптерећен људским патњама, ушао у своју келију и сео на фотељу спрам иконе Христове испред које је горело кандило, поново се обратио Господу са овим питањима, и тако утонуо у сан. У сну се поново обрео у Цркви. У току је била Света Литургија. Поред њега се налазио анђео који га је узео за руку и полако су кренули да се уздижу на небо. Прошли су кроз куполу храма и наставили да иду навише. Што су више усходили на Небеса, то је постајало све тише и тише, а на Небу је владала потпуна тишина, што је запрепастило старога монаха. „Зар је могуће да се горе не чују наши вапаји“? Тада га је анђео поново вратио у Цркву у којој је и даље у току била Литургија. То се видело по кретњама свештеника, по хору који је отварао уста као да пева, али, овога пута, и овде је била потпуна тишина. Ништа се није чуло. Монаху, тек сада ништа није било јасно. Анђео је тада дотакао (када би анђео некога дотакао тада би се чула унутрашњост бића тог човека, тј. чуло би се о чему тај неко размишља) једног младића који је стално долазио код монаха жалећи се на своју слабост према спортском клађењу. Младић је стајао усправно, погледа усмереног према олтару, и изгледало је као да се предано моли Богу. Међутим, он је заправо размишљао о предстојећој утакмици између Челсија и Барселоне. Дотакао је другога младића, а он је заљубљено размишљао о девојци којом је био очаран. Опет, нека жена која је била незадовољна својим браком, размишљала је о томе како ће „чим дође кући, коначно, на миру, одгледати ону епизоду турске серије коју није стигла да одгледа“. И, тако редом. Нико се ту није молио, већ су се сви бавили својим мислима. Монаху је сада све постало јасније. Био је веома погођен сазнањем и, у немоћи и сузама, сломљен, пао је на под Цркве. Лежао је тако неколико тренутака. Тада се, напокон, зачуо танани гласић који је пристизао са дна Цркве. Монах се пренуо и кренуо у правцу тог гласића који је постајао све јаснији и разговетнији. То се, заправо, у дну Цркве, држећи мајку за руку, у сузама, за свога оца молила девојчица од шест година. Говорила је: „Господе, ти знаш колико мама и ја волимо мога тату, и знаш колико је он добар. Немој допустити да умре. Болестан је, помози му Господе“. Од читаве Цркве пуне људи, једино се истински, из дубине срца, молила ова мала девојчица и једино се њена молитва чула на Небесима. Монах се пробудио, а сузе су се сливале низ његово лице. Он је схватио да, веома често, људи у својим невољама и мукама, кукају и запомажу, али ипак и даље не предају, искрено и сасвим, своја срца Богу. А муке се умножавају…
Премда ова прича не може, наравно, сасвим описати разлоге страдања људи, ипак много казује. Дубоко сам уверен, премда је ово ипак пали свет, а не Царство Божије (те су смрт и патње нешто неизбежно), да би било неупоредиво мање бола, невоља, патњи, па чак и смрти, када би људи искрено и покајано своје животе поверавали бризи Божијој. Било би много више истинског мира, али изгледа да нема искрених покрета ка том Миру. Нажалост, изгледа да смо далеко од покајања и искрености… Ту треба тражити разлоге за многе патње и невоље.
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 29. март 2024. године