Претходних дана је шира јавност путем бројних медија упознала г. Слободана Бркића – младог човека који упркос губитку вида са којим се суочио од рођења, живи хришћански активан црквени живот, говори велики број страних језика и има веома успешну радну каријеру програмера. Радује нас чињеница да смо крајем прошле године у часопису “Жички благовесник“ објавили веома поучан интервју са Слободаном, који у наставку предочавамо Вашој пажњи.
М. В.: Помаже Бог, Слободане. Пре свега, желим да ти се захвалим што си пристао да издвојиш своје време како би дао интервју за наш епархијски часопис – Жички благовесник. Замолио бих те да нам, за почетак, кажеш нешто о свом детињству и одрастању?
Бог ти добро дао. Хвала теби и драгом Господу што ми је пружио ову прилику. Одрастање, тј. детињство, није било ни мало лако, јер, као што се зна, наше друштво је пролазило кроз разна искушења, укључујући ратове, санкције, урушавање вредности, мењање система и многе друге ствари. То се свакако одразило и на обичне људе, укључујући и мене. Поента је да се све може кад се хоће и кад човек нађе начин, а не изговор. Пошто не волим да кукам над оним што се десило или што се дешава, увек се трудим да се фокусирам на оне позитивне и богоугодне ствари, којима нас Господ обасипа свакодневно само што ми некад нисмо у стању да то схватимо и прихватимо. С тим у вези, треба рећи да сам, ипак, задовољан својом прошлошћу, тј. детињством, јер сам уз подршку родитеља, пре свега мајке, успео да добијем све оно што ми је било потребно. Истичем да је најбитније то што сам васпитаван у православном духу, следећи светосавски пут речи љубави Христове, борећи се за праве вредности и радећи на томе да све што даље будем чинио буде на корист људском роду, народу српском, а пре свега у славу Господа нашега Исуса Христа.
М. В.: Да ли би желео да са нама поделиш мисли о губитку свог телесног вида? Како је то утицало на твој живот?
Ништа није случајно. Све што нам се деси од рођења па до краја овоземаљског живота има свој смисао и своје разлоге. Тако се и ово сигурно није десило без допуштења Господњег. Пошто сам превремено рођен са две сестре те далеке 1989. године, завршили смо у инкубатору, где смо грешком лекара једна од сестара и ја остали без вида. Наравно, то нас није омело да наставимо даље, да и даље славимо Христа. Због тога никада нисмо вапили, негодовали и очајавали, јер свако зашто има своје зато, па ако је човек спреман да се суочи са ситуацијом и да настави даље, ту нема немогућег. Немогуће је само у глави, тј. ако дозволимо да нас негативни утицаји поколебају и сломе. Многи слепи се неће сложити са мојим мишљењем, али, у мом случају, губитак телесног вида ми је само допринео да будем ближи Богу, да се фокусирам на оно што хоћу, а не да радим оно што нећу или што други хоће, као и на духовни развој моје личности. Слепа особа може много боље да се фокусира на оно што се догађа, без утицаја других људи или фактора, тако да сматрам да ми је то донело само предност. Наравно ту има и проблема и потешкоћа, али, као што рекох раније, готово се никад не фокусирам на то.
М. В.: Бавиш се компјутерима и програмирањем. Како је све то почело и који је твој примарни циљ у свету интернета? Сматраш ли да је тај свет човечанству донео више предности или штете?
Све је почело у раној младости када сам самоиницијативно почео да се интересујем за програмирање и да експериментишем. Наравно, после неколико година успео сам да овладам многим техникама, али свакодневно се надограђујем и учим нове, јер је то у свету интернета и информатике нормално. Мој примарни циљ је допринос сајбер безбедности, ширење позитивног начина размишљања на интернету, враћање младих генерација правим вредностима и најпосле срећан сам кад друге учиним срећнима. Сматрам да је интернет као и све друго у животу. Ако се човек концентрише на оно добро, онда ће му као и његовој околини бити добро, а ако се ипак фокусира на мрачну страну, у овом случају технологије, е онда ће се после кајати дуго и полако.
М. В.: Слободане, веома је импресивна чињеница да говориш десет језика, ако сад тај број није и већи. Да ли можеш нашим читаоцима да кажеш који су језици у питању и како си успео све да их савладаш? Такође, занима нас одакле љубав према језицима и који је твој циљ када су исти у питању?
Свакако. За сада говорим десетак језика, укључујући енглески, шпански, италијански, португалски, јапански, старогрчки, модерни грчки, латински, санскрит и арамејски, а служим с још понеким. Савладао сам их врло једноставно. За сваки ми је било потребно између месец и четири месеца, слушајући mp3 курсеве, причајући с људима и неколико других корака. Љубав према језицима је увек била присутна од малих ногу, јер сам увек волео да сазнајем о другим културама, обичајима и наравно језицима који се тамо говоре. Главни циљ ми је да имам могућност да помогнем многим људима, уколико говорим више језика, јер „колико језика знаш толико вредиш“.
М. В.: Студираш међународне осносе на факултету политичких наука универзитета у Београду? Мислим да би младим људима, који тек треба да упишу факултете и определе се чиме ће се бавити у животу, било интересантно да сазнају зашто си одабрао баш тај факултет?
Млади људи треба да знају да није важно шта ће уписати, него зашто то чине и шта је смисао тог факултета. Ако се људи фокусирају само на дипломе онда од тога нема никакве користи ни њима ни друштву. Поменути факултет сам уписао јер сам сматрао да ћу тако више допринети својој земљи, притом морам рећи да сам увек био заинтересован за друштвене науке, тако да је овај избор био готово идеалан. С тим у вези, изгледа да је овде немогуће остварити било какву идеју без политике, па ето да се нађе.
М. В.: Какву улогу игра вера у твом животу? Да ли сматраш да си енергију и истрајност за постизање свих успеха у животу добио од Бога? Познато је и да певаш у црквеном хору. Како је духовна музика и музика уопште утицала на твој живот?
Вера игра велику улогу у мом животу и раду. Заправо наша православна вера је кључни чинилац, или боље речено темељ свега онога што радим у пословном и приватном животу. То је покретачка снага која ме гура напред и „која вазда даје смисла мом животу и сновима“, што би рекао чика Јова Змај у песми „Мојој вери“. Наравно да је све што смо добили дошло од Бога, без обзира на то што се они који нису у вери неће сложити. Наравно, сваки постигнути циљ и добијени резултат неће нам пасти с неба и мораћемо мало и сами да се око тога потрудимо. На нама је слобода избора коју смо опет добили од Бога, али нам није све на корист и шта год да се деси то је или Божија воља или по његовом допуштењу, а за наше добро и других око нас.
Тачно, певам у хору Цркве Светог Марка, а често и у хору Цркве Светог архангела Гаврила у Београду. То је утицало и даље утиче веома позитивно и окрепљујуће на мене. Човек ако живи литургијски не може да потоне и какве год да има проблеме и недаће – једноставно испливаће из свега као победник.
М. В.: Ко је твој узор у животу и највећи ослонац? Да ли постоји мисао неког великог ума, које волиш да се често присетиш? Ако постоји, да ли би је поделио са нама?
За разлику од многих припадника данашњих генерација морам да кажем да сам ретко имао узоре, барем на начин на који се данас мисли. Наравно, ако и јесам то су били наши славни јунаци и војсковође: Свети кнез Лазар, велики витез и јунак Милош Обилић, многи знани и незнани хероји током вишевековног ропства под туђином и током Првог и Другог српског устанка, војвода Степа Степановић, Живојин Мишић и многи други. Пре свега, то су наши духовни великани, чије су речи и мисли оставиле велики печат на духовно битисање српског народа – Свети Сава, Свети Владика Николај Велимировић, Свети ава Јустин Поповић, Свети Јован Шангајски и Санфранцискански, наш блаженопочивши патријарх Павле и многи други Божији угодници. Што се тиче онога што су неки од њих изрекли, осврнуо бих се на једну духовну поруку и поуку патријарха Павла који нам је лепо саветовао: „Не бранимо се од туђег зла злом у себи; Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује; Када би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али кад би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави – јер љубав је веза савршенства – када би се макар држали принципа ‘што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима’, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја.“
М.В.: За крај, шта би желео да поручиш млађој генерацији која тек треба да се определи у животу којим ће путем ићи, а и свим читаоцима овог часописа уопште?
Млађим генерацијама, као и свим читаоцима, препоручио бих да живе у садашњости, за бољу будућност, да користе прошлост као лекције или смернице шта треба или не треба поново да ураде, да се окрену или врате Богу и једни другима, да буду срећни с оним што имају, уместо да кукају над оним што немају или што би могли имати, да цене и поштују оно што други раде за њих, као и да чине оно што желе да други чине њима, не чинећи другима оно што сами не желе да други њима чине.
Разговор водио: вероучитељ Милорад М. Васиљевић
Извор: Жички благовесник октобар-децембар 2023.