Категорија: Издања

Нови број Жичког благовесника посвећен је у целини јубилеју тридесет година архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Г. др Јустина. Обиман садржај и дизајн инспирисан фотографијама које прате службу Епископа Јустина од искушеничког времена до данас, чине овај број духовном и естетском гозбом за дух посвећених читалаца. Часопис отвара Предговор уредништва под насловом „Речи Архијереја – путоказ спасења“. Следи Интервју са Епископом Јустином, у коме је уредништво нашег часописа имало прилику и част да са Епископом поразговара о његовом погледу на тридесет година архијерејског служења, али и данима искушеништва, монаштва, као и академског усавршавања у братској Јелади. У наставку се налазе беседе поводом важних догађаја (приступне беседе са хиротоније из Манастира Сопоћана 1992. и приликом устоличења у Краљеву 2014, обраћања приликом важних догађаја из живота Епархије жичке). У три одвојене рубрике налазе се Беседе на Господње и Богородичне празнике, Недељне беседе, Беседе на светитељске празнике. Оне су пробране на различите теме током свих 30 година архијерејског служења, истовремено праћене пригодним фотографијама (почевши од оних из 1980). У беседама из тимочког периода, Епископ вапајно призива народ да се окрене Богу и Цркви, да се сете да њихова брига није само о приватном материјалном благостању, већ је то на првом месту брига за спасење душе. Будећи успавану духовну савест народа, он их подсећа и на назначење да сачувају свој српски идентитет који је на овим граничним просторима увек био на удару, као и да не дозволе да цркве буду запуштене, већ да се обнављају старе и подижу нове. У беседамa из жичког периода, Епископ подстиче речју и делом на свесрдно служење Цркви на свим пољима. Као плодови тога, ничу нови прелепи храмови, обнављају се и уређују стари, граде се објекти намењени за бољи развој свих видова црквене делатности. Поред материјалне обнове, путем мисионарских подухвата живом и писаном речју проповеда се Јеванђеље на свим пољима које савремени свет нуди. Посебну рубрику чине речи које су Епископу Јустину посветили знаменити савременици (Патријарх Павле, Добрица Ерић, Адам Пуслојић). Најсрдачније препоручујемо читаоцима да у црквеним продавницама потраже овај број, кроз њега се боље упознају са ликом и делом нашег Епископа Јустина, а потом пронађу место на полицама својих библиотека, како би себи и другима могли ове речи понудити као подсетник и путоказ на путу спасења. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа

Средином септембра у нашим Црквама прослављамо празник рођења Пресвете Богородице, у народу познат под називом Мала Госпојина. Ово је празник испуњен светлошћу и радошћу, јер се родила Она која је, како то певамо у песмама посвећеним Богомајци, лествица Небеска којом Бог сиђе ка нама и мост који преводи са земље (нас слабе и недостојне) на  Небо. У овом тексту ћемо најпре описати околности које су пратиле Њено рођење. Наиме, много векова пре Христа, Свети цар Давид је пророчки, у Духу Светоме, видео да ће Христос Спаситељ бити његов потомак. То се остварило преко Јоакима, оца Марије, који је био од рода Давидова, док је Њена мајка Ана била из рода Арона, првосвештеника јеврејског народа. Њих двоје су, као што је тада био обичај, млади ступили у брак и трудили су се да живе у духу заповести Господњих. Били су благи, поштени, часни, добри људи, дубоко верујући у Бога. Међутим, нису могли да имају децу. У оним временима то је сматрано великим проклетством од Бога које прати оне људе који су били велики грешници, тако да су на својим плећима носили две патње. Са једне стране, нису имали утеху у деци, а са друге стране, били су прокажени у своме окружењу. Но, будући верујући људи, они су ту патњу носили не падајући у очај пред Богом и у презир према људима који су их сматрали за грешнике. Време је пролазило, они су трпели и у својим молитвама стајали пред Господом, поверавајући се Његовој заштити и бризи. И, Господ је, видевши њихову непоколебиву доброту и поверење у Њега, за њих предвидео нешто сасвим посебно. Када су већ дошли у старачке године и када је, посматрано из перспективе биолошких закона то било немогуће, Господ их је благословио да постану родитељи Оне која ће се удостојити да постане Мајка Божија. Баш они су изабрани од Бога да се преко њих испуни обећање које је Господ изрекао Светом цару Давиду… А Она се удостојила да се преко Ње роди Спаситељ Христос због своје испуњености врлином и смиреношћу којима се најпре учила у свом родитељском дому.   У том смислу, у праву је црквени песник када овај септембарски празник назива радошћу све васељене. Бог који је Љубав и који бескрајно воли све и свакога желео је да спасе род људски од смрти, греха и ђавола кроз Своје крајње сједињење са човеком, кроз Своје постајање човеком. Да се међу нама није појавила особа, каква је била Марија (а она је слика крајње врлине, доброте, смирености, поверења у Бога), Бог се не би могао родити међу нама као човек. Она је собом показала да је људски род (ове речи које следе су врло снажне) достојан Љубави и Доброте Божије и Бог је у Њој пронашао Сасуд преко којег ће се родити међу нама као човек. Она је Сину Божијем који је, како у једној својој песми вели Свети цар Давид, прстима Својим створио све (Пс 8), подарила људско тело, Она га је хранила као одојче и неговала као младенца. Зато, у црквама најчешће сликамо икону Богородице са младенцом Христом у рукама – Она је била истинска Мајка Бога. (Зар то није дивна слика наше вере и слика Љубави нашега Бога? Он нам не долази у сили, као некакав силни цар, већ нам долази преко Богородице, као дете које Она одгаја.) Чедо остарелих Јоакима и Ане је личност преко које се одиграло наше спасење! Због овога, у личности Пресвете Богородице, имамо снажног Заступника пред Господом. У нашим молитвама називамо је Надом безнадежних, Брзопомоћницом, Заштитом, Прибежиштем у невољама… Она је наш Покров који нас покрива и чува од свега лошег, непрестано се молећи своме Сину за нас. После Бога, особа којој се најчешће обраћамо у својим молитвама, је Она, која као наша мати брине о нама и брише наше сузе јер је родила Онога који је обрисао сваку сузу са наших лица. Требало би да знамо да имамо коме да се обратимо у својим невољана, јер нас Она неће постидети. Пресвета Богородице, спаси нас!                                                             Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 23. септембар 2022. године

Почетак црквене нове године, када прослављајући начало Индикта узносимо молитве за благословено ново лето доброте Господње и свеколики успех, радост и љубав, из штампе је изашао 386. број „Православног мисионараˮ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, који је надахнут темом једног од блаженстава – Блажени изгнани правде ради На првим страницама овога броја читаоци су у прилици да се поуче пастирским словом презвитера др Оливера Суботића, који у оквиру свог уредничког уводника указује на значај правилног разумевања блаженства коме је посвећен овај број мисионарског гласила Српске Цркве. Беседа Светог Јована Златоуста о Првосвештеничкој молитви објављена је у рубрици „Свети оци тумаче Свето Писмоˮ. Свети Јован Златоуст громогласно благовести да из Првосвештеничке молитве учимо са каквом усрдношћу треба приносити молитве, учимо се и стојећи не гледати само очима телесним, већ и душевним, и преклањати колена са скрушеношћу срца. Никшићки парох протопрезвитер др Никола Маројевић, у оквиру рубрике „Хришћанска етикаˮ пише о Светлости љубави Божје, те указује да Речи Господње нама људима постају истинска светила на животном раскршћу. Зато се у Јеванђељу и каже да је светиљка телу око (Мт 6, 22), оно управо представља Господа. У рубрици „Реч пастираˮ благодарећи нашем сараднику Небојши Ћосовићу, објављена је беседа архимандрита Авраама Рејдмана у трећу недељу по Педесетници, на Јеванђеље од Матеја, 18 зачало, глава VI, стихови 22–23. На велику радост редакције Православног мисионара, први део овога броја посебно краси интервју са протопрезвитером-ставрофором Миливојем Мијатовим, умировљеним парохом новосадским, чија се пастирска служба може сликовито описати као драгоцени мозаик који је сачињен од дела љубави, ревности, и неуморног проповедања благе вести јеванђеља Христова. Разговор је водио члан редакције, који је имао прилику да више од једне деценије духовно стасава уз новосадског проту који је својим саветима и љубављу у великој мери обликовао његово биће. Топло препоручујемо овај исцрпни разговор, а у оквиру приказа овога броја, издвајамо пастирски савет крстоносног проте Миливоја Мијатова који са љубављу пише о узвишености свештеног служења: Свештеничка служба је нешто најлепше и најчовекољубивије што је Господ Бог могао даровати Свом боголиком створењу. Довољно је само свагда на уму имати речи које свештеник чита сваки пут кад служи свету Литургију, па схватити да је то дар над даровима, милост над милостима и благослов над благословима. Др Александар Милојков и у овом броју наставља да води рубрику „У дијалогу са атеизмомˮ у оквиру које је објављен други део, или наставак текста из претходног броја, под насловом: Биоетика између интуиције, рационалности и идеолошког конструкта. Грех се не потире казном већ милошћу и љубављу Божијом. Правда се показује као узимање на себе свега онога што човека одваја од Бога, а то је грех и зло, поучава презвитер Владимир Пекић, парох београдског храма Светога апостола и јеванђелисте Марка и дугогодишњи сарадник нашег часописа, који својим ауторским текстом отвара централни – тематски део овога броја. У оквиру текста под насловом Изгнанство Христа ради, протопрезвитер Слободан Лукић, парох будвански указује да није свако страдање правде ради. Према речима будванског проте у духовном животу потребно је расуђивање да би се препознало да је страдање које нас сналази заиста ради истине и правде Божије, а не ради сопствених слабости и грехова. Наша млада и даровита сарадница Маријана Пилиповић, у оквиру свог текста који је, такође, објављен у тематском делу овога броја, саветује да је важно чувати се лажног прогона, и да је потребно да знамо да ли је страдање које нам се дешава заиста Христа и вере ради или је због наших слабости и грехова. Навршило се пет година од упокојења знаменитог игумана лепавинског архимандрита Гаврила (Вучковића), а поводом ове годишњице о лику и делу незаборавног оца Гаврила пише Ненад Бадовинац, који у свом сећању, између осталог, истиче: У свом пастирском раду архимандрит Гаврило је био познат по коришћењу савремених технологија за потребе интернет мисионарског рада. Приликом оснивањa Мисионарског одељења СПЦ 2014. године, Свети Архијерејски Синод СПЦ изабрао је оца Гаврила као једног од дванаест сталних чланова. Овај број Православног мисионара краси интервју са сестрама Марином и Маријом Гобовић, уметничким руководиоцима дечјег хора „Славујчићиˮ који делује при заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Веома смо поносне што смо добиле благослов Његове Светости да при храму Светог Саве водимо дечији хор „Славујчићи“ учећи их изворне песме. Сматрамо да је наша култура и изворна музика веома битна за очување српске културне баштине. Ми сада наше дугогодишње искуство преносимо на најмлађе. Рад са најмлађима је веома захтеван и одговоран, али леп и занимљив. Њихову радост што долазе код нас, ми осећамо на сваком часу, истакла је Марина Гобовић у оквиру исцрпног интервјуа који је обогаћен дивним фотографијама. На насловној страни на полеђини овог 386. броја налазе се сестре близнакиње Марина и Марија Гобовић испред заветног спомен-храма Светог Саве на Врачару. У оквиру рубрике Света Земља, објављен је текст о манастиру Харитона исповедника. Јелена Јонић, ауторка овог текста истиче да је манастир Фаре или данас познатији као Фаранска лавра током дуге историје много пута рушен од стране варвара, али се после свих тих пустошења увек обнављао. Хиландарска келија Светог Николе Чудотворца, Буразери, тема је текста др Немање Јонића, који за рубрику Света Гора, читаоцима предочава бројна сведочанства о значају и настанку ове познате келије. Аутор подсећа да данас келија има укупно 5 храмова и по величини је већа од појединих манастира и скитова. У њој борави и до 50 монаха, данас је веома позната и њихова иконописачка радионица. О чудесном путовању светих Бранковића пише наш дугогодишњи сарадник др Ђорђе Вуковић, који наглашава да су после Јованове смрти, Максим и Ангелина кренули у Влашку, преносећи мошти Светог Стефана и Светог Јована. Тамо су мајка и син доста учинили на учвршћивању побожности у Влашкој, а затим су се, преко Будима, вратили у сремску земљу и на Фрушкој Гори подигли славни манастир Крушедол. Архимандрит Данило (Љуботина), духовник Саборног храма Преображења Господњег у Загребу, читаоцима Православног мисионара доноси занимљиву причу о саборном крштењу рома које је обављено у загребачком Саборном храму. Када се човјек окрене и схвати да у животу има нечег другог које није само бесмислено, горко и тужно, видјеће један океан безграничне Љубави, дубине и смисла човјековог постојања. Иконе су најљепше свједочанство те

Узимајући у обзир савремене мисиолошке потребе Цркве, као и интересовање људи са разних страна за садржај часописа “Жичког благовесника“, са радошћу обавештавамо читалачку јавност да су бројеви објављивани у периоду 2017-2021. доступни у електронском формату на сајту Епархије жичке (ОВДЕ). Бројеви из текуће године ће све до њеног истека бити доступни само у штампаном формату, а потом и у електронском. Овим желимо очувати културу читања штампане речи, али и бити доступни за потребе савременог доба. Благодарећи благослову Епископа жичког Г. Јустина и подршци ЕУО-а Епархије жичке, часопис је присутан широм наше Епархије, а интересовање и учествовање аутора из клира и мирског реда како са територије Епархије, тако и ван ње, охрабрује нас да уз помоћ Божију сваки наредни број буде садржајнији. Посебно се радујемо што ће наредни број који излази почетком октобра бити посвећен 30 година Архијерејске службе Епископа жичког Г. Јустина, а целокупан богати садржај испуниће његове беседе, јавна обраћања поводом важних догађаја, као и речи угледних савременика о Епископу. Ту је и интервју у коме је Уредништво часописа имало част да са Епископом поразговара о његовој служби Цркви од искушеничких дана у Манастиру Црној Реци, па све до планова за деловање у времену које долази. Садржај часописа се временски датира у протеклих тридесет година, те тако уз пропратне фотографије, постаје једно сведочанство о ревносној и посвећеној служби Архијереја у времену прожетом различитим и многобројним изазовима за нашу Цркву. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа

Данас нам предстоји да поразговарамо о Вавилону. Удубићемо се, колико је могуће, у библијску тему, полазећи од тога ко смо, како живимо данас, и имајући на уму да нема таквих библијских тема које се не би тицале данашњег времена и које би биле потпуно неутралне у односу на њега. Дакле, Вавилон. Вавилонска кула је неко мистичко окружење, које, нипошто, нису саградили глупи људи. То нису били људи са глупим представама, да ће, кобајаги, сада направити кулу и степенице ка небу. Они су схватали да је бескорисно занимање рукотворно, физички се успињати на небо. Био мистички задатак, који је однео са собом тајну својих градитеља. Чиме су желели да се баве, кога су призивали, кога отелотворили, шта су учинили? Вавилонска кула је један од симбола људске цивилизације, неуништива представа онога што људи стално покушавају да створе. Жеља да се рукотворним снагама попне на небо, на пример, изродила космонаутику, понос човека због лета у космос. И тај заслужени понос људског генија и храброст, ипак се, прилично, изгубила међу неким вавилонским тежњама: полетећемо тамо и доказаћемо да нисмо твар треперава, већ да имамо право — овај тренутак је присутан у одважности првих теоретичара космонаутике, првих теоретичара ваздухопловства. Тамо је био моменат противљења Богу. Наравно, космонаут може да буде верујући човек, са страхом Божијим, и уз молитву да полеће, и напушта гравитационо поље рођене планете, али испрва је у космонаутици био присутан вавилонски моменат. Питер Бројгел Старији је представио ово грандиозну изградњу — само недовршену. То је велико људско недовршено градилиште. Када је настала Европска унија, и када су изграђене све зграде Европског парламента у Стразбуру, архитектура тог објекта као да је специјално рађена по узору архитектуру недовршене Вавилонске куле на слици Питера Бројгела Старијег. Ови степенасти зидови, округла конструкција, недовршене арке, колонаде — све је лако препознатљиво: наменски је грађена нова зграда новооснованог међудржавног образовања, као духовно наслеђе Вавилонске куле, која је представљена на једној од најпознатијих слика западноевропског сликарства. Након рушења Храм Христа Спаситеља, уместо храма било је планирано да се изгради Дворац савета са огромном статуом Лењина на врху. Чак на цртежима је изгледало као нешто гнусно —цртежи су представљали неку језиву идеју неподношљиво велике зграде, неподношљиво страшних размера, на месту Божијег храма. То је била Вавилонска кула. Масони су себе називали зидарима који су настојали да направе: угломер, шестар, висак, длето — предмете њихове симболике. Градитељи шта раде? Наравно да граде. А шта граде? Граде нови свет. Христос нам говори о томе да постоји Небески Јерусалим, чији је архитекта и стваралац Бог. А на земљи постоје такви градитељи, који такође граде свој дом, супротан Небеском Јерусалиму. Тема свеобухватне изградње, дуготрајне, вишевековне, са милионима људи који учествују у грађењу — то је управо тема Вавилонске куле. Живимо у једној од етапа континуиране огромне градње. А површина градилишта заузима скоро целу васељену — по читавој земљи се гради нешто ново, нека невидљива, а понекад и видљива духовна грађевина. Ваљало би да се вратимо на мисли блаженог Августина, записане у његовој прекрасној књизи: „О граду Божијем“: постоје два града — Град Небески и град земаљски. Они ратују, као што су ахајци ратовали против Троје. Град Божији извргнут је исмевању, нападима, подсмеху, а град земаљски се гради попут узвишене тврђаве, попут Јерихона, да би се супротставио граду небеском и ратовао са њим. Августин пише, да човек и човечанство балансирају између два пола: на једном полу је љубав према Богу до самомржње (то су аскетизам и самопожртвовање), а на другом полу је љубав према себи до мржње према Богу. И Небески Јерусалим насељавају они који воле Бога до самопожртвовања, а земаљски град, полако и упорно, из века у век слободни зидари граде у мржњи према Богу и превеликој љубави према себи. Ова светска градња и јесте наша тема. Дакле, људи су се окупили да изграде себи име. Научили су да праве цигле. Очигледно да је цигла велико откриће: цигле дозвољавају да се граде какве желиш високе грађевине, уз правилне инжењерске прорачуне. И ево, они су почели да вуку наврх своје громаде и грдосије, и при томе је сво човечанство било тада уједињено и сви су говорили на једном језику. Господ је пореметио ту изградњу, помешао је језике људске. Људи су престали да разумеју једни друге. Од тада људи не разумеју једни друге. Чак и када људи говоре на једном језику, говоре о разним стварима: ти њему о попу, он теби о поповој кћерки… Не само да су се разни језици појавили, него се и комуникација разрушила. Људи су престали да се разумеју, да реагују једни на друге. Свако је затворен унутар свог егоизма, и то је један од разлога нашег неразумевања ближњих. И разлог што ближњи не разумеју нас. Господ је тако пореметио ту изградњу… Но, пошто смо новозаветни људи, враћамо се на догађаје Новог Завета. Све што је било у Старом Завету, има паралелу у Новом. Стари Завет је откривен у Новом, — говори блажени Августин, — а Нови Завет сакривен у Старом. Нешто супротно вавилонској изградњи било је у време Педесетнице. Света Педесетница, силазак Духа Светог на апостоле у облику огњених језика је оно што представља рефлексију у најбољем смислу те речи, исправљање онога што се десило у Вавилону. Ономад су људи престали да разумеју једни друге, а у време Педесетнице су одједном почели да разговарају о преславним делима Божијим на разним језицима, које до тада нису учили. Силазак Духа Светога је био анти-Вавилон. „Вавилон“ значи мешање, то јест све је било помешано. А изливање Духа Светога је божанствена хармонија и правилна подела једног од другог. Да бисмо, напокон, почели да разумемо једни друге, и да разумемо најважније: егоизам, национализам, затварање у уске оквире неће спасити човека, а изливањем Духа Светога свима је дато да схвате једни друге у Духу Светом. Речи о преславним делима Божијим, васкрслом Христу и будућем животу — то је анти-Вавилон, наша света и Божанска Педесетница. Ево, изволите, шта треба рећи од том грандиозном и великом догађају. Данас многи учествују — вољно или невољно, неки видљиво или невидљиво — у изградњи нове, огромне, богоборачке, људске грађевине са које ће или мудровати, или претити песницама небу, или директно ратовати

Седећи на ручку са својим пријатељем ових дана сам се поново разочарао када сам се чуо колико наш народ, има мало знања о светим угодницима Божијим које слави. Разговарао са човеком који ми је рекао да мора да иде у госте, на славу, на „неки“ Лесандровдан. Јасно је да не знамо много о нашим светитељима, зато сам решио да данас са вама поделим неке, не тако пуно познате чињенице о овом светом угоднику Божијем. Наиме, реч је о Светом Александру Невском, руском владару, витезу и светитељу из 13. века. Поштовање овог светитеља надилази границе велике Русије, и он се поштује  у Србији, Бугарској, Црној Гори, Белорусији, Македонији, Украјини, Молдавији, Пољској, Грчкој, Америци, Аустралији, Румунији и Африци. Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена је Александар био срцем окренут к Богу. Овај неустрашиви војсковођа, али са друге стране и велики подвижник, своју утеху, поверење али и наду увек је проналазио у личности Господа нашег Исуса Христа, а не у снази силе и оружија. Стога и не чуди што је увек пред бој својим војницима говорио: ,,Бог није у сили, него у правди“. Он је ову велику истину увек примењивао у пракси, чак и онда када је све деловало као унапред изгубљено.            У та тешка времена по руски народ и Православље, овај великан се јуначки борио.  Његова земља је доспела у грозну ситуацију. Са истока, притисла је  највећа војна сила тог времена – монголско-татарска армија знана као Зладна Хорда са својим каном Батуом, а са запада, ударне игле папске – Швеђани, Немци, те крсташки витезови Литве и тевтонски одреди. Божијом помоћи, овај свети ратник је поразио код ушћа реке Ижоре, у близине Неве (отуда Невски), поразио далеко бројнију шведску војску, а у финском заливу и на Чудском језеру, касније је поразио заједничке снаге Литве, Немачке и окрутних тевтонских витезова, којима ни најстрашнија зверства нису била страна. Он је стално одолевао папским емисарима који су желели да поунијате руски православни народ. Тако је упао у око папи Инокентију IV којем је јасно дао свој одговор по питању тога шта за њега представља Православље: ,,Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Васељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо“. Иако није могао војно да се супростави татарско-монголској сили, ту је показао своју дипломатску мудрост, те је снажном кану рекао: ,,Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твојим лажним боговима нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем”. Мало је познато да су руски добровољци, по Божијем промислу, 1876. године, у време Српско-турског рата, донели у Србију покретну шатор-цркву посвећену Светом Александру Невском. Та шатор-црква је првобитно била смештена на Дорћолу, а касније је била ношена по разним ратиштима. Дорћолци су заволели Светог Александра Невског и када су 1877. године подигли своју прву зидану –  цркву посветили су је управо њему. Њега посебно слави и поштује племе Васојевићи, јер их је у време агарјанског ропства свети Александар Невски чудесно помагао у ратовима против турских завојевача. У знак захвалности светом руском кнезу, од XVIII века прислава свих Васојевића је Свети Александар Невски. Непосредно пред смрт (1263.), овај угодник Божији се замонашио и добио име Алексије, а не неки Лесендрије ил ко већ као што рече наш човек с почетка приче. Молитвама Светог и Благоверног кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости, рубрика „Жички благовесник“ петак 09. септембар 2022. године