Средином септембра у нашим Црквама прослављамо празник рођења Пресвете Богородице, у народу познат под називом Мала Госпојина. Ово је празник испуњен светлошћу и радошћу, јер се родила Она која је, како то певамо у песмама посвећеним Богомајци, лествица Небеска којом Бог сиђе ка нама и мост који преводи са земље (нас слабе и недостојне) на Небо. У овом тексту ћемо најпре описати околности које су пратиле Њено рођење.
Наиме, много векова пре Христа, Свети цар Давид је пророчки, у Духу Светоме, видео да ће Христос Спаситељ бити његов потомак. То се остварило преко Јоакима, оца Марије, који је био од рода Давидова, док је Њена мајка Ана била из рода Арона, првосвештеника јеврејског народа. Њих двоје су, као што је тада био обичај, млади ступили у брак и трудили су се да живе у духу заповести Господњих. Били су благи, поштени, часни, добри људи, дубоко верујући у Бога. Међутим, нису могли да имају децу. У оним временима то је сматрано великим проклетством од Бога које прати оне људе који су били велики грешници, тако да су на својим плећима носили две патње. Са једне стране, нису имали утеху у деци, а са друге стране, били су прокажени у своме окружењу. Но, будући верујући људи, они су ту патњу носили не падајући у очај пред Богом и у презир према људима који су их сматрали за грешнике. Време је пролазило, они су трпели и у својим молитвама стајали пред Господом, поверавајући се Његовој заштити и бризи. И, Господ је, видевши њихову непоколебиву доброту и поверење у Њега, за њих предвидео нешто сасвим посебно. Када су већ дошли у старачке године и када је, посматрано из перспективе биолошких закона то било немогуће, Господ их је благословио да постану родитељи Оне која ће се удостојити да постане Мајка Божија. Баш они су изабрани од Бога да се преко њих испуни обећање које је Господ изрекао Светом цару Давиду… А Она се удостојила да се преко Ње роди Спаситељ Христос због своје испуњености врлином и смиреношћу којима се најпре учила у свом родитељском дому.
У том смислу, у праву је црквени песник када овај септембарски празник назива радошћу све васељене. Бог који је Љубав и који бескрајно воли све и свакога желео је да спасе род људски од смрти, греха и ђавола кроз Своје крајње сједињење са човеком, кроз Своје постајање човеком. Да се међу нама није појавила особа, каква је била Марија (а она је слика крајње врлине, доброте, смирености, поверења у Бога), Бог се не би могао родити међу нама као човек. Она је собом показала да је људски род (ове речи које следе су врло снажне) достојан Љубави и Доброте Божије и Бог је у Њој пронашао Сасуд преко којег ће се родити међу нама као човек. Она је Сину Божијем који је, како у једној својој песми вели Свети цар Давид, прстима Својим створио све (Пс 8), подарила људско тело, Она га је хранила као одојче и неговала као младенца. Зато, у црквама најчешће сликамо икону Богородице са младенцом Христом у рукама – Она је била истинска Мајка Бога. (Зар то није дивна слика наше вере и слика Љубави нашега Бога? Он нам не долази у сили, као некакав силни цар, већ нам долази преко Богородице, као дете које Она одгаја.) Чедо остарелих Јоакима и Ане је личност преко које се одиграло наше спасење!
Због овога, у личности Пресвете Богородице, имамо снажног Заступника пред Господом. У нашим молитвама називамо је Надом безнадежних, Брзопомоћницом, Заштитом, Прибежиштем у невољама… Она је наш Покров који нас покрива и чува од свега лошег, непрестано се молећи своме Сину за нас. После Бога, особа којој се најчешће обраћамо у својим молитвама, је Она, која као наша мати брине о нама и брише наше сузе јер је родила Онога који је обрисао сваку сузу са наших лица. Требало би да знамо да имамо коме да се обратимо у својим невољана, јер нас Она неће постидети.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 23. септембар 2022. године