Категорија: Издања

Реч уредника – архимандрита Дамјана (Цветковића) Предлажући читаочевој пажњи нову књигу ђакона Стефана Милошевског, уредништво жели да још једном, укратко, истакне достојност овог богословског и пастирског труда који не представља ништа друго него живот и делање ђакона Стефана, лично искуство вере преточено у слова и речи. Имајући радост и благослов да је о. Стефан члан нашег братства, да заједно Богу приносимо бескрвну жртву и да смо кроз такву заједницу стекли дубље познанство, сведочимо о веродостојности изнетог у овој књизи. О. Стефан, Символ вере који тумачи, доживљава дубоко. Текст који пише је због тога налик на његове беседе – жив, непосредан, одмерен и практичан. Премда публикација не претендује да буде научна, аутор одлично познаје правила научне акривије и уредно водећи мисао, текст богати цитатима и референцама које недвосмислено сведоче о његовој ерудици, а уједно су и одличан путеводитељ свима онима који би да се упусте у самостално истраживање неких од тема које су преко тумачења Символа вере покренуте. Из Предговора аутора Са осећањем стида признајем, да сам на почетку свог „бављења“ Веронауком, помало и несвестан тога, имао бојазан да темама везаним за веру не можемо заинтересовати младе људе, рођење у двадесет првом веку. Међутим, показало се да је наша вера много „актуелнија“ и подстицајнија од онога што ми, по својој слабости, сматрамо. Навешћу врло индикативан пример: пре извесног времена, одржао сам час посвећен тумачењу 41. Псалма Давидовог. Садржај тог часа је, готово у целости, потекао из тумачења Светог Јована Златоустог, уз моја, само незнатна, осавремењивања и скраћивања његовог текста. Када сам видео да је деци ово веома занимљиво, одржао сам час са истом садржином у свим одељењима средње школе, у којој предајем, и у свим одељењима је био исти резултат. Са једне стране, деца овог века за коју обично кажемо „да их ништа живо не интересује“, а са друге стране, Свети Јован Златоусти који је живео пре хиљаду пет стотина педесет година, и песма која је настала пре готово три хиљаде година… Колико год то било неочекивано, деца су са изузетном пажњом слушала ове речи, записане у далекој прошлости. Зашто ово говорим? Зато што сам књигу која се налази пред вама писао са уверењем да је наша вера благо испуњено светлошћу и смислом, које је итекако у стању да загреје боготражитељско срце човеково. Жеља ми је била да једноставним језиком, човеку просечног образовања, представим лепоту наше верe, јер прича о љубави и доброти Божијој је насушна потреба у овом времену које нагони људе у депресију. Човек двадесет првог века, као и људи свих претходних векова, жѐђа за Богом, и наша је обавеза, као вероучитељâ и свештенослужитељâ, да пред њега распростремо дар који нам је поверен. Двадесет први век и сви други векови до Доласка Господњег ће се показати као векови вере и Цркве, насупрот многим очекивањима пророкâ безбожности и лажне слободе, јер душа људска жеђа за Богом живим који је Милост, Љубав и Доброта. Наше је да, у складу са сопственим могућностима, сведочимо Лепоту и Светлост којима одише биће Божије, а све остало ће Господ додати. Садржај књиге је у великој мери настао током предавањâ која сам одржавао у Дому Светог Владике Николаја, у Краљеву. Једна од многих тема о којима смо, у оквиру ових сусрета, говорили, била је и тема посвећења тумачењу Символа вере. Наравно, током непосредног писања књиге, трудио сам се да још јасније, прецизније и са више детаља, пишем о ономе о чему смо тамо говорили. Велика већина тих предавања је снимљена у аудио формату и може се пронаћи на YouTube каналу под називом „Хришћански разговори“. У том смислу, дугујем велику захвалност о. Влади Јовановићу, старешини Дома Владике Николаја, и људима који су, из седмице у седмицу, узимали учешће у овим нашим сусретима. Хвала им на истрајности и стрпљењу! Изузетну захвалност упућујем својој супрузи и мајци наших четворо деце, Клаудији, која је и током тих предавањâ и током часова настајања књиге, показивала велико разумевање и пружала подршку како би књига „угледала светлост дана“. Хвала мојој драгој породици. Нека нас Господ чува! Господин Ненад Поповић, вероучитељ из Параћина и мој друг из школских и факултетских дана, је учествовао у свим фазама настанка књиге. Његове, некада и врло строге, критике су ме приморавале да још јасније и недвосмисленије изражавам ставове и закључке који су изражени на претходним страницама. Он је читао радне верзије текста у настајању, пружао сугестије, указивао на пропусте и грешке, марљиво исправљао штампарске грешке… Овим путем му изражавам дубоку захвалност на великом труду и на посвећености са којом је вршио рецензију текста. Током писања сам водио велику борбу са употребом „запетâ“ и других интерпукцијских знакова. У тој борби сам имао вeеома квалификованог савезника у лику др Јовице Станковића, професора. Он је, чини ми се, успео да ми, макар у малој мери, покаже да „запете“ имају своје разлоге које треба испоштовати, како би целина реченице исказивала недвосмислено јасан смисао. Хвала, драгом господину Јовици. И на самом крају, желео бих да изразим захвалност једном монаху дугачке, а сада већ и седе, браде. „Ни на крај памети“ није ми било да пишем било какву књигу. Током тумачења Символа вере у Дому Владике Николаја, једна жена је рекла да би било лепо да то о чему говоримо, буде изражено у форми књиге. Међутим, понављам, нисам ни помишљао на било шта слично. После неколико дана, срео сам овог монаха који ми је, у необавезном разговору, рекао да би требало да напишем некакву књигу. Испрва сам помислио да бих могао сакупити текстове, који су током година писани за локални градски часопис, и од њих саставити својеврстан „зборник“. Ипак, када сам стигао кући, схватио сам да, у забелешкама са предавања, већ имам довољну количину материјала, неопходног за писање. Тако је све и почело. Дакле, књиге не би било да није било речи наговора овог монаха. Овим путем му изражавам своју велику захвалност. И његов удео у овом труду је веома велики. Хвала и нашем Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, без чијег благовољења и благослова, верујем, ничега од овога не би било. Слава Ти, Господе! „Не нама, Господе, не нама, већ Имену Твоме дај Славу, због Милости Твоје и Истине

Протопрезвитер Александар Р. Јевтић, Господе, где станујеш?, Краљево 2023, ЕУО Епархије жичке;  друго, допуњено, издање Аутор, протопрезвитер Александар Јевтић, је клирик Епархије жичке, сабрат Саборног храма Светог Саве у Краљеву. Такође, он је уредник часописа Жички Благовесник, као и члан уредништва часописа Православни Мисионар. Уз то је и докторанд на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.  Прво издање његове књиге Господе, где станујеш? изашло је 2020. године у издању ЕУО Епархије жичке. Књига је у том издању систематизована и подељена у четири целине: Ликови и дела светитеља, Врлине-украси душе, Бог у књижевности и Вечно у савременом свету. Сви текстови из ова четири одељка објављени су у часопису Православни Мисионар у рубрикама Светачник и Реч пастира. За ову књигу важи закључак да је теологија молитвени, али и интелектуални израз мисије Цркве. Мисија за Цркву није тек један аспект њеног послања, већ коренити део и крунски критеријум дејства. А шта више један свештенослужитељ може учинити на пољу мисије него да поред хришћанског живљења, проповеда речју или пером? У књизи која истовремено представља беседе, књижевне есеје, теолошка промишљања и критику, отац Александар Јевтић нам приказује мозаик кратких и директних одговора на актуелне, животне теме. Аутор то чини на основу своје ерудиције и неуморног бављења теологијом, философијом, књижевношћу, психологијом. Локално читалиште је 2020. било обогаћено првим издањем књиге оца Александра Јевтића која је тада наишла на добру рецепцију. Стога се  појавила потреба за новим, допуњеним издањем. У том новом издању дoдата је још једна целина под називом Правило вере и молитве. У овом одељку аутор нас поново суочава са различитим феноменима савременог Православља дајући одговоре промишљено и надахнуто. Можемо чак рећи да у овој целини отац Александар на оригиналан начин прави сакралну мапу здраве духовности. У првом тексту под називом Богословље у потрази за изгубљеном целовитошћу отац Александар пише о великом проблему противприродне поделе на молитвено и академско богословље. Међутим, како аутор исправно примећује многи Свети оци били су и академски образовани и живели подвижнички те да у пуном смислу здрав богослов се једино може формирати кроз подражавање таквих светоотачких примера. У одељку Пут Богопознања аутор исправно примећује да опхрвани свакодневницом многи верујући људи не схватају пуни значај Оваплоћења и Васкрсења Христовог и уопште кључних догађаја Домостроја спасења. Међутим, узрастајући у вери могуће је доћи до здравог виђења и живљења вере. Аутор настављајући у истом ритму пише о богословљу и богопознању користећи метафору два плућна крила, те да су оба неопходна за здрав духовни живот. У одељку под називом Света тајна Јелеосвећења: некад и сад пише о потреби схватања ове Свете тајне у данашњем контексту и правилне употребе Јелеосвећења које је неодвојиво од Свете тајне Покајања. Настављајући са суштинским темама отац Александар себи и нама поставља питање да ли је синтагма теологија саборности само запис на застави којом машемо и да ли имамо реалност литургијске заједнице, односно да ли заиста оваплоћујемо саборност? У одељку који затвара књигу под називом Нека се светли светлост ваша пред људима учи нас да је најбоље разумевање овог јеванђелског стиха не потреба истицања добрих дела, већ напротив истина да ће добра дела која чинимо увек наћи пут светла ако су учињена у духу здраве вере. Циљ писања књиге, па и допуњеног издања је свакако жеља оца Александра да као парохијски свештеник, који има дубину и јасну оптику духовних хоризоната, изнесе своја сагледавања различитих насушних тема. Насупрот сувопарном стилу многих савремених теолога отац Александар пише јасно и течно, без непотребног академизма у пастирском богословљу. Закључујући можемо рећи да је реч о веома вредној књизи и за савремене хришћане и теологе. У овом делу мирјани проналазе ризнице светоотачког предања испреплетане са рецентним темама које се тичу сваког хришћанина, а свештенослужитељи инспирацију за своје беседе и подстрек за проповедање. Излишно је наглашавати колико ова књига даје допринос домаћој теолошкој литератури. Њен аутор ће у скоријој будућности тек умножавати своје таланте, јер свакако спада у малобројне ерудите међу домаћим теолозима. Стога, несумњиво очекујемо да ће и ово допуњено издање наићи на одговарајућу рецепцију. Протопрезвитер др Слободан С. Јаковљевић

Свети Лука је писац једног од четири Јеванђеља, која говоре о Господу Исусу Христу. Преко списа „Дела Апостолска“, он је први биограф Цркве Христове. С обзиром на опсег тема о којима је говорио из перспективе непосредног очевица било би за очекивати да се о њему и о његовом животу најпре може сазнати из његових књига. Међутим, потрага за моментима у којима говори о себи и своме животу у његовим списима, би била сасвим узалудна. „Он је био скромног и смиреног срца“, како са правом вели свештеномученик Јован Восторгов. Чак и у случајевима када је било немогуће да игнорише своје сопствено присуство и учешће у тим догађајима, он је успевао да не спомене своје име (нпр. приликом јављања васкрслог Христа њему и Клеопи). Покушајмо себе ставити у сличну позицију – прича о Христу и о почецима Цркве би се, вероватно, претворила у причу о нама самима и о нашој сопственој величини и узвишености. У том смислу, живот овог апостола је снажан пример какви би требало да буду животи истинских следбеника Христових. Његов живот је, то слободно можемо рећи, модел скромности и смирености приликом суђења о себи, о свом знању, о својим способностима… Ово је предуслов за било какав напредак: као што сит човек не размишља о храни, тако ни горд човек не помишља на побољшање, а у питањима начина живота и вере, када не напредујеш, назадујеш… Са приступом према себи и према другима, какав је гајио Свети Лука, наши односи са другим људима би узрастали. И на послу и у комшилуку, би, у много већој мери, све било испуњено атмосфером истинског пријатељства и љубави. Јер нико не воли туђу надменост и надутост, а сви воле кротост и непатворено неистицање себе у први план. По сопственој слабости и по ненавикнутости на било шта слично у овоме гордом свету, неко би могао помислити да је Лука био некакав безначајан лик, без икаквих посебних квалитета (јер себе није истицао). Међутим, највећи благовесник јеванђелске поруке у историји света, Свети апостол Павле, у својим посланицама неколико пута спомиње Светог Луку, називајући га „љубљеним лекаром“  (Кол.  4, 14). Дакле, у она стара времена, он је припадао реду најученијих и најобразованијих људи – лекара. То је, уосталом, јасно читаоцима Јеванђеља по Луки на старом грчком језику. Зналци тог језика сведоче да начин како је Лука писао Јеванђеље открива изузетног познаваоца језика и изузетну вештину у владању књижевним техникама оног доба. Не. Он није био некакав безвредан човечуљак, већ врло угледан и образован човек свога доба чије је биће одисало истинском хришћанском смиреношћу. Самим тим што је по узору на Христа његов живот одблескивао смиреност и кротост, он је био одан и привржен пријатељ. Свети апостол Павле, Луку сврстава у ред својих најближих сарадника. Он је следовао за апостолом Павлом, учествовао је у тешкоћама пута, у опасностима, у страшним бродоломима који су им се дешавали, само да би Светлост јеванђелске речи допрла до што већег броја људи који су боравили у тами бесмисла. И то без роптања и без незадовољства, што је међу нама веома присутно и распрострањено… Врло је дирљиво сведочанство апостола Павла из његових последњих земних дана, када је по наредби психички болесног цара Нерона, због своје вере био заточен у тамницу. У тим тешким тренуцима, апостол је осећао како је напуштен од свих. Његово срце је жудело за утехом и за вољенима – једино га Свети Лука није напустио – његов посвећени Лука, „вољени лекар“: „Ја се већ приносим на жртву и време мога одласка настаде… Постарај се да ми дођеш брзо… Сви ме заборавише… Само је Лука са мном“ (2 Тим 4, 6; 9-10). Дакле, и у свим недаћама и искушењима која је поднео, апостол Павле је увек имао утеху у свом племенитом сараднику и посвећеном пријатељу. Према предању Цркве, Свети Лука је своју посвећеност према своме сараднику и учитељу запечатио мученичком смрћу у Риму. Ето какав је био светитељ којега прослављамо током ових јесењих дана. Не без разлога, његов живот је истински узор нама који покушавамо да живимо хришћански. Нека нам Господ подари врлине којима је било украшено Лукино биће и нека нас спасе његовим молитвама. Амин!                                                                         Дејан Драмићанин, вероучитељ Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 03. новембар 2023. године

У овом броју наше рубрике писаћу о Светом апостолу Тому, али пре него што нешто више сазнамо о њему изнећу неколико детаља из свог живота којих се сетим приликом спомена његовог имена. Посебну захвалност према њему, осећам још од летњих месеци 2019. године, које сам провео на црногорском приморју, у месту Рафаиловићи. Ту сам боравио код тече и тетке, покушавајући да нађем неки сезонски посао. Тако сам отишао у ресторан ,,Свети Тома“ у Бечићима. Смештен на прелепом месту, на самом шеталишту поред мора, а непосредно испод брдашца на којем се налази истоимена црква. Иако до тада нисам обављао сличан посао, власник ресторана је одлучио да ме прими, рекавши ми да ћу већ од сутра почети да радим све што се од мене буде тражило. Посао је углавном укључивао чишћење различите морске рибе, лигњи, хоботница, прање посуђа, чишћење тоалета и изношење смећа. У почетку ми је посао ишао нешто теже јер ми је требало времена да се навикнем на све радне задатке и специфичне услове, а ресторан је радио прилично добро те је било неопходно за кратко време стећи неопходну брзину. Узгред, радно време је било дванаест сати без иједног дана одмора. Првих неколико дана сам мислио да сигурно нећу издржати. Видевши да се радни дан завршава непосредно пред почетак вечерње службе у цркви Светог Томе, почео сам да сваке вечери одлазим на службу. Након напора на послу преко потребан предах и спокој сам пронашао у тим вечерњим часовима молитве, у црквици посвећеној овоме светитељу. То лето ми ни изблиза не би било лепо, нити бих успео да издржим те напоре да није било ове оазе радости и предаха. Што се тиче Светога Томе: наш народ најчешће мало тога зна о овом светитељу. Знају да се слави као крсна слава која се обележава 19. октобра и да уз његово име стоји придев „неверни“. Изузев, евентуално, оног догађаја који се десио осмог дана после Христовог васкрсења, нашим људима је готово непознат његов живот, његово мисионарење у Индији, његова бројна чуда која је чинио и његово мученичко страдање за Христа.    И тај догађај по којем је познат је веома значајан. Наиме, после свога васкрсења из мртвих Господ се јавио свим ученицима и саопштио им радосну вест о коначном поразу смрти и ђавола. Једино апостол Тома није био са њима, и када су му рекли шта се десило он није веровао. Рекао је да неће веровати сем уколико својим рукама не додирне ране Христове. Када се после неколико дана Христос опет јавио ученицима, међу којима је овога пута био и Тома, он је имао прилику да се својим рукама, не само видом, увери у истинитост васкрсења. Ово је значајно јер је својим неверјем јасно показао да је Христос у телу васкрсао из мртвих, тј. показао је шта очекује и нас на крају историје: васкрсење у телу из мртвих и живот у светлости Царства Божијега. После вазнесења Господа Христа на небо и силаска Светога Духа, свети апостоли су отишли на разне крајеве света ради проповедања Речи Божије. Светом Томи је пало у део да иде у Индију, што је у почетку тужно прихватио, након чега му се Господ јавио, рекавши му да буде храбар и да ће Он бити са њим, што се и збило. Премда данас нема много хришћана у Индији, познато је да је Свети Тома имао изузетног успеха у проповеди, и да су многи Индијци тада примили веру Христову. У Његовом житију, спомиње се сцена са индијским царем, Гундафором, који је желео да сазида себи леп дворац. Послао је свог помоћника Авана у Палестину како би потражио вештог неимара који би му помогао да то учини. Аван је пронашао Тому и довео га цару, представивши га као мајстора. Пошто му је дао много злата да сазида величанствено палату, цар је отпутовао у други крај царства. Но, Тома није користио злато за зидање, већ га је раздавао оскуднима – просјацима и убогима, а сам се трудио да проповедањем Еванђеља обрати многе вери у Христа и крсти их. Након две године, када је цар желео да сазна да ли је готов дворац, апостол је одговорио да је потребно још само сазидати кров. Добио је још злата које је и овога пута искористио на исти начин. Када је цар сазнао шта се десило, ухватио је Тому и његовог помоћника и бацио их у тамницу. Међутим, ускоро се упокојио царев брат кога је анђео Божији повео ка Рају, у предивне дворе. Међутим, анђео га није желео увести у рај, јер је то двор брата његовог који је сазидао апостол Тома. Анђео је потом вратио душу у тело царевог брата. Он је своме брату описао шта је видео, и цар је Тому извео из тамнице и саслушао његове речи о спасењу и вечном животу, крстио се и милосрдним делима сазидао и себи двор на небесима. Поука овог догађаја је сасвим јасна: „Благо“ које сабирамо на небесима је неупоредиво важније за спасење душа наших, док нас богаћење земаљским благом, без милостиње, удаљава од раскошних небеских палата којих су се удостојила ова индијска браћа. Житије даље наводе како је апостол Тома поучавао младенце целомудрију, како је оживљавао људе и чинио бројна чуда, неустрашиво ширећи реч Божију међу незнабошцима. Као што није присуствовао првом јављању Васкрслог Господа апостолима, тако се Божјим промислом десило да је закаснио и на погреб Пресвете Богородице. Због тога је горко заплакао и на његову молбу отворили су Њен гроб и уместо тела које је већ било узето на небо затекао је само једну плаштаницу. Тако је апостол Тома изабран да нам прво својим неверовањем потврди и утврди веру у васкрсење Христово, а потом и да нам открије чудесно прослављање Мајке Божије. Индијски кнез Муздије којем је апостол Тома крстио жену и сина наредио је својим војницима да убију овог Светог Апостола, и након бројних неуспешних покушаја коначно је прободен копљима. После земаљске смрти наставио је да чини чудеса исцеливши једног од кнежевих синова након чега се и сам кнез крстио и поверовао у Христа. Свети Тома се и дан данас моли Богу за нас и предстоји Престолу Царства Божијег молећи се читав свет.

Већина читалаца овога листа је рођена и одгајена у православној вери. Па чак и они међу нама који су одгајени да буду атеисти, вероватно нису имали много сусрета са другим верама, осим православне. Међутим, данас ћу вам навести пример човека који је рођен у сасвим другачијој традицији и који се са православном вером срео тек након многог „лутања“ по беспућима овога света. Тај човек се звао Јуџин Роуз. Он је рођен 1934. године, у Сан Дијегу, у протестантској, методистичкој, породици. Његова породица је била имућна и трудила се да својој деци обезбеди најбоље могуће образовање. Али, већ у средњој школи, у годинама револта и бунта, вероватно „у инат“ својим родитељима, Јуџин је почео да се декларише као атеиста, ватрено одбацивши веру своје породице. Сметало му је „лицемерје“, беживотност и лаж коју је осећао у атмосфери која га је окруживала. Све ово је својствено младом човеку, но његово младалачко и ватрено срце се није могло задовољити плитким атеизмом, већ је ускоро, прешавши на колеџ, одбацио атеизам и почео да се занима далекоисточним религијским праксама. Овоме је допринео и тадашњи „дух времена“. Наиме, у том тренутку живео је у Сан Франциску који је представљао централно место окупљања тзв. „Хипи“ покрета. И он је, заједно са многим младићима и девојкама тог доба, свим својим срцем био загрејан за све оно што су „хипици“ оличавали – радикална критика друштва због лицемерја, лажи, лажног морала, љубав према рокенролу, дрога, револуција у погледу сексуалних питања, отпор према свему што је институционализовано… Осим свега наведеног многи „хипици“ су се веома интересовали и за источњачку религиозност. Елем, он је, надахнут таквим духом, почео да истражује кинеску религијску филозофију, надајући се да се тим путем може стићи до Истине. Будући да наводим његов живот као пример, било би неправедно не споменути да је тих „хипи“ година свога живота, он постао чак и хомосексуалац. Дакле, трагајући за Истином ходио је разним путевима и странпутицама које га, као што ће и сам ускоро сазнати, ипак никуда нису водиле. Не могу да гарантујем за следећу сцену из његовог живота, али чини ми се да сам је чуо онога момента пре двадесетак година, када сам по први пут чуо за Јуџинов живот. Наиме, у тим годинама свог живота (касније је за овај период свог живота говорио да се тада „налазио у паклу“), једном приликом, очајан, вероватно и под дејством дроге или алкохола, решио је да се попење на врх оближње вишеспратнице и да тамо изврши самоубиство. Попео се и онако вансебан погледао је на небо и почео да се удара у груди и да изазива Бога да му се јави ако уопште постоји. Говорио је: „Ако те има, сиђи и покажи се“. Ипак, можда баш услед беса усмереног према Небу, који је осетио у том тренутку, није извршио самоубиство. Ускоро се, по благом Промислу Божијем, десио преломни моменат његовог живота – Бог је ипак изашао у сусрет његовом очајничком вапају. Наиме, шетајући улицама Сан Франциска, запазио је необичну грађевину. Нешто га је вукло да уђе у њу. Испоставило се да је то био храм Руске Православне Цркве. Прошао је кроз врата и у црквеној полутами је, негде у дубини срца, осетио да је то место за којим је трагао, осетио је предах, осетио је да је то његов дом и осетио је да је ту Сами Бог присутан. У православној вери је пронашао Истину за којом је трагао читавог живота. Ускоро је прешао у православну веру, а недуго потом је чак и постао монах, замонашивши се под именом Серафим, у част Светог Серафима Саровског. Он и неколико његових истомишљеника, основали су књижару у којој су штампали дела православних аутора, покушавајући да својим суграђанима одшкрину врата Православља. Након неколико година, у калифорнијској дивљини, основао је манастир, који и данас постоји, у којем су се подвизавали људи који су рођени Американци и који су у једном моменту свог живота постали православни хришћани. Преко деловања овог манастира, стотине, па и хиљаде људи су пронашли Истину. Нећу да дужим: још само један детаљ везан за тренутке његовог упокојења. Наиме, након његове смрти, па све до тренутка погреба његово тело није заударало, већ су очевици сведочили да се око његовог тела разлегао миомирис који је личио на мирис руже. Господ је овим показао да је Серафимов живот након свих лутања ипак досегао до Истине, те је био испуњен миомирисним дахом Царства Божијега. Премда још увек није формално канонизован, многи људи широм света га доживљавају као светог, сликају се иконе са његовим ликом и пишу се службе њему у част. Зашто сам данас писао о њему? Зато што је он рођен далеко од Православља, али је у њему пронашао оно јеванђелско благо за којим сви трагамо – у нашој Цркви је пронашао  живога Бога. А ми смо рођени у православној вери и припадамо Православној Цркви, али често ни приближно нисмо свесни да је живи Бог присутан међу нама, кроз Цркву коју је Он основао и утемељио. Требало би, гледајући пример о. Серафима Роуза, да макар осетимо стид због сопствене неосетљивости… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 13. октобар 2023. године

Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (октобар-децембар 2023) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржан часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.

На корицама овог издања налазе се фотографије деце као учесника недавних богослужбених сабрања из наше Епархије. Садржај започиње са два текста на тему богослужбеног живота Цркве. Протојереј др Слободан Јаковљевић нам предочава историјски развој јутарње службе, од њених старозаветних почетака у јерусалимском храму, преко ранохришћанске заједнице, сложенијих облика монашког и азматског типика, до коначног формирања данашњег облика службе. На основу историјских и богословских увида, закључује: „ова аколутија представља подражавање природних појава који прате борбу ноћи и дана, повлачење мрака и победу светлости.“ Ђакон Бојан Мијаиловић у тексту о „Ђаконској служби у ранохришћанској Цркви“ појашњава значење термина „ђакон“, као и контекст у коме ова служба настаје. На основу праћења трагова о ђаконској служби у ранохришћанској литератури, читаоцима приближава како практичан значај ове службе за хришћанска сабрања, тако и њену светотајинску улогу. У наставку текста из прошлог броја, на тему „Противречност у православном поимању страдања“, вероучитељ Милорад Васиљевић указује на трагичност позиције страдалника у којој се може наћи сваки човек. Покушај логичног одговора на ово питање води у унутрашњу тескобу обележену сукобљеношћу противречних сила. Излаз се види у прихватању страдања и усвајању димензије ирационалности, која је посведочена у примерима праоца Авраама и Светог апостола Павла. Уоквирујући тему христологијом, аутор закључује: „Страдања су неизбежна, али је битно како се носити са њима и како их схватати. Све ово, заправо, представља стални подвиг на путу спасења, а ‛Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају’ (Мт 11, 12).“ Следе три текста у којима се обрађују теме из различитих периода наше историје. Вероучитељ Милица Глукчевић пише о „Српској средњовековној рецепцији лика и дела Светог цара Константина Великог“. Назив „новог Константина“ као тежња за подражавaњем у благочестивом руковођењу државом присутан је већ у Житијима Светог Стефана Немање (Симеона Мироточивог) која су написали његови синови Свети Сава и краљ Стефан Првовенчани (Симон монах), па и кроз касније важне српске средњовековне списе и фрескопис. Историчар Драган Драшковић, у тексту „Света Жича – чувар аманета Свете браће Саве и Стефана“ (Први део) пише о почецима Манастира Жиче у 13. веку, па о њеном каснијем развоју на основу вредних историјских записа из периода 16–19. века. Ове драгоцене увиде о догађајима и личностима везаним за манастир, закључује освртом на улогу владике Јоаникија-Јање Нешковића, који је „одмах по ступању на светосавски трон, тада Епархије ужичко-крушевачке 1854. и по премештању седишта епархије из Чачка у Карановац својим средствима започео обнову разрушене Жиче коју је уз помоћ народа из епархије, касније и из других крајева Кнежевине Србије завршио 1856. године.“ Историчар Трипо Спахић пише о почетку градње краљевачке Цркве Свете Тројице, која је започета трудом кнеза Милоша и локалног становништва 1823, а идуће године ће обележити јубилеј 200 година постојања. Коришћење сачуване литературе из периода настанка, као и каснија сведочанства, чине овај текст значајним подсетником и водичем кроз прошлост овог краљевачког храма. У рубрици Црква и свет, Марко Трајковић, докторанд Православног богословског факултета у Београду, у тексту „Секуларизација: социолошко-теолошка скица“ указује на настанак термина „секуларизација“, као и његову правно-имовинску основу, која се касније трансформише у културно-социолошку са вредносним значењем одвајања Цркве и државе. Анализира многе изазове, као и могуће позитивне и негативне аспекте овог значајног феномена, закључујући о опасностима „унутрашње секуларизације“ о којој се мало говори, а која значи усвајање духа овога света у свакодневицу црквеног живота. Рубрика Савремени т(р)агови, доноси текст „Анатомија досаде“, протојереја Александра Р. Јевтића. Аутор разлаже ово савремено осећање, које кроз различите манифестације утиче како на здравље појединца, тако и на међуљудске односе. Узимајући разне маске, досада иза себе крије осећање бесмисла и различите покушаје бега од њега (који могу водити од хиперактивности и болести зависности, до тешких облика депресије). Позивајући се на философске интерпретације овог проблема, текст завршава са поукама Светог Исака Сиријца и Светог Теодора Студита који дају смернице хришћанског аскетског односа са позитивним вредносним предзнаком ослоњеним на врлину наде и трпљења. У рубрици Вера и здравље, дефектолог-олигофренолог Ана Јаковљевић, у тексту „Аутизам – развојни поремећај модерног доба“ (Први део), објашњава значење и историјат овог све заступљенијег здравственог проблема који је потребно благовремено приметити. Кроз стручне увиде, указује на две различите манифестације овог аутизма кроз хиперсензитивност и хипосензитивност, које на примеру бола појашњава тиме што се први облик односи на преосетљивост, док се други односи на неосетљивост. Рубрика Хришћанство и књижевност, доноси нам текст професора српског језика и књижевности Александре Мијаиловић, на тему „Религиозно у песништву Десанке Максимовић“. Подвлачећи вишеслојност и развојни пут песништва, примећује хришћанске трагове већ у почецима стваралаштва. Аутор расветљава притиске које је песникиња трпела од комунистичких власти, након што је на листу заслужних Срба уврстила и оца Јустина Поповића и Владику Николаја Велимировића. Трагови такве позиције виде се и у њеном каснијем стварaлаштву, које ће, иако праћено сенком политичких и идеолошких притисака, ипак успевати да изнесе православне и светосавске мотиве, довољно јаке да сведоче о њеној ватреној вери и оданости предачким вредностима. У рубрици Лирски благовесник, др Драган Хамовић пише о текст о поетском ствaралаштву Љубивоја Ршумовића, који је овогодишњи добитник песничке награде „Жичке хрисовуље“. Истиче да је Ршум песник за децу, али и народни песник „који је успео да помири и захтеве унука и захтеве дедова и да приближи два удаљена искуствена света.“ Хамовић закључује: „Љубивоје Ршумовић, кога знамо пре свега као поету луденса, песник је пуног распона тонова и расположења. Песников задатак је да сведочи, али не и да једино мрачи: ‛Треба речи наћи праве свагдање / Да нам оснаже жељу осмисле надање.’ Силу речи подршке и наде Ршум је пронашао и оне трају у непрекидном радосном оптицају међу нашим детињим и осетљивим народом.“ У овој рубрици, налазе се и три песме („Песма на длану“, „Светогорским витезовима“, „Фајум“) аутора војног свештеника Александра Секулића. Теме које се назиру из векова који су далеко са нама овде су пронашле спој са песниковим личним проживљавањем верских и егзистенцијалних заплета. Хоризонт решења свих дилема се назире у созерцању неба као симбола Божијег присуства у историји и појединачним животима људи. Данијела Дмитрић, Лука Рајковић и Тијана Милојевић, ученици веронауке из горњемилановачке Гимназије, потрудили су се да рубрика Веронаука буде испуњена радовима на теме питања смисла живота, љубави, као и идентитета. У овим текстовима одрасли

У данима када смо богослужбено прославили начало Индикта и почетак Црквене нове године, узносећи молитве за благословено ново лето доброте Господње, пред читалачком публиком се нашао нови 392. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема четвртог по реду броја у 2023. години носи наслов: „Владика Николај и Ава Јустин – српски апостолиˮ. Читаоце овог броја на првим страницама дочекује уреднички уводник у којем презвитер др Оливер Суботић указује на васељенски значај светих Николаја и Јустина, светитеља из рода нашега који су васцелим својим бићем сведочили радост живота у Христу. „Владика Николај Жички и Охридски: ненадмашни беседник, харизматични мисионар, свенародни владика, најплоднији писац међу српским јерарсима. Ава Јустин ћелијски: узор монашког подвига, светило догматске свести, писац Житија Светих, духовни расадник епископа филокалијског Духа. А код обојице идентичан циљ, ка којем се свим својим бићем пружају у знаку Крста – да прославе Име Божје и да, истовремено, свој народ свецело приводе к Богуˮ, истакао је у уводној речи главни и одговорни уредник. Протопрезвитер др Никола Маројевић за рубрику „Беседаˮ пише о светлости љубави Божје. Према речима никшићког пароха речи Господње нама људима постају истинска светила на животном раскршћу. Аутор јасно указује да се у јеванђелском одељку (Мт 6, 22–33), не каже очи, него око – из разлога што се овде не мисли на телесни вид, већ на духовни. Како схватити загонетну епизоду о узношењу Светог пророка Илије огњеним кочијама на небо, читаоци могу да се поуче из текста који је објављен у рубрици „Богословљеˮ, а у којем се, поред осталог, истиче: „Између вазнесења Илијиног и Вазнесења Господа била је суштинска разлика. Господ се вазнео Својом сопственом силом, а Илију је подигла увис огњена кочија, под којом тумачи најчешће разумеју анђелске силеˮ. У рубрици „Беседаˮ је објављена Илинданска беседа ђакона др Ђорђа Петровића, сабрата београдског храма Светог Александра Невског и професора Богословије Светог Саве у Београду. У свом поучном казивању ђакон Ђорђе је указао на значај пророчке службе, а у духу свештеног спомена на Светог пророка Илију, поучио је да име Илија означава – мој Бог Јахве, Бог је битујући или једино мој Бог има истински живот, те да пренесено у савремени језик, име Илија би значило: мој Бог је једини Жив. Рубрика „Уреднички изборˮ доноси нам текст из књиге „Људи са брда и узбрдица“, професора Боривоја Јелића, који носи наслов „Мој деда Владимирˮ. Уводни део 392. броја „Православног мисионараˮ закључен је рубриком „У дијалогу са атеизмомˮ у којој ђакон др Александар Милојков доноси други део текста о родној идеологији. Како је и сâм аутор указао, у овом чланку је желео да завири у свет науке и да погледа шта она по том питању каже – постоје ли неуробиолошке основе родне дисфорије. Тематски или централни део новог броја, доноси ауторске текстове и остали садржај који је посвећен теми броја. Сегмент са тематским садржајем отворен је ауторским текстом катихете Бранислава Илића који читаоцима указује на значај култа и богослужбеног прослављања и величања светих Николаја и Јустина. О чудесном архипастирском и великом мисионарском делу Светог Владике Николаја у Епархији жичкој, као и о изазовима са којима је свети Владика био суочен, пише протопрезвитер Александар Јевтић у тексту под насловом: „Свети Николај Охридски и Жички — блаженство оклеветаних Христа радиˮ. Светог Владику Николаја је целога живота пратио тежак животни крст и веома захтевно архипастирско бреме које је без колебања и са јаком вером носио на свом архијерејском омофору. Управо на ову тему у тексту под насловом: „Свечовек и више од тогаˮ, пише презвитер Александар Чавка. „Ни прогонства ни кућни притвор нису спречили духовне великане да још више раде на себи и на освајању унутрашњег простора своје душе и њеног односа са Богомˮ, истиче у свом ауторском тексту презвитер Дејан Трипковић, парох ваљевски. На тему броја разговарали смо са архимандритом Методијем (Марковићем), игуманом свештене обитељи Преподобног Прохора Пчињског. Игуман Методије пише о светитељском лику Преподобног Јустина ћелијског, указујући да се у његовим делима може се видети његова бескрајна љубав према Богочовеку Христу и позив свима да Га следе, те да читаво његово дело јесте слично сведочењу Апостола Павла, o Христу Распетом и Васкрслом. Редакција „Православног мисионараˮ је приредила још један интервју на тему броја. О дипломатским мисијама Светог Владике Николаја и уопште о његовом значају, разговарали смо са др Љупком Катаном. Наша саговорница др Љупка Катана је са највишом оценом одбранила докторску дисертацију на тему: „Политичко деловање и дипломатско мисионарство Николаја Велимировића у Уједињеном Краљевству и Сједињеним Амерички Државама током Првог светског рата“. Ово је прва докторска дисертација на тему Светог Владике Николаја Охридског, Жичког и Лелићког, која ја одбрањена на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. О завету Светог Владике Николаја пише протонамесник Слободан Алексић, парох ваљевски. У свом ауторском тексту аутор указује да је завет драговољна обавеза и да представља два заветодавца, једнога који даје и другога који прима, те да Заветодавац који се обавезује давати, јесте сам Бог, а заветодавац који се обавезује да испуни све услове примања, јесте човек. Тематски део овог броја посебно употпуњује ауторски текст протопрезвитера-ставрофора Слободана Бобана Јокића, архијерејског намесника никшићког и главног и одговорног уредника часописа „Свевиђеˮ Епархије будимљанско-никшићке. У свом тексту под насловом: „Отац Јустин учитељ учитељаˮ, истиче да је преподобни отац Јустин ћелијски био отац који рађа ученике у свим временима. Према речима никшићког проте, Преподобни Јустин је учитељ, мислилац и стваралац чија дела и допринос превазилазе границе његовог времена, задобијајући свевремени значај за будућа поколења и њихове егзистенцијалне проблеме Наша сарадница Маријана Пилиповић сведочи о личном сусрету са Светим Владиком Николајем и Преподобним Јустином Ћелијским, казујући о чудесним тренуцима пред светим моштима два света апостола српског народа. Свети Владика Николај је написао низ чланака о Његошу, које одмах објављује и као књигу „Религија Његошеваˮ (1911), уочи избијања балканских ратова. На који је начин српски златоуст писао о великом и знаменитом владици Његошу, пише др Ђорђе Вуковић у тексту под насловом: „Свети Николај о Ловћенском Тајновидцу Његошуˮ. Рубрика „Света Земљаˮ доноси нам текст Јелене Јонић која пише о манастиру Светог Јована Крститеља на реци Јордан. Манастир је још у 4. веку забележен на карти у Мадаби као Свети Јован Крститељ, управо на месту где је,

,,Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења.“- Св. Николај Жички, Охридски пролог за 23. септембар. Припремајући се да пишем о овом изузетном празнику, приметио сам да много проповедника и теолога говори о њему само са једног аспекта. Наиме, чини се да овај празник Зачећа светог Јована приказује само као једно велико чудо Божије које је Господ учинио над остарелом нероткињом Јелисаветом. Иако је ово чудо Божје несумњиво велико и значајно, мислим да овај празник, осим ове, носи још макар две велике и важне поуке онима који га прослављају, нарочито у савременом добу. А ево и које. Свети Јован Крститељ родио се од првосвештеника Захарије и мајке Јелисавете, на узвишењу између Витлејема и Хеврона, недалеко од Јерусалима. Ово двоје добрих и побожних људи живели су неколико деценија у браку, али нису имали деце. Зашли су у године када, биолошки посматрано, рађање деце постаје све теже, а шансе да се остане без наследника све изгледније. Међутим, њихов проблем није имао само личну,већи друштвену димензију. Бездетност се у јеврејском народу сматрала (а и данас се сматра) знаком Божје казне за грех супружника. Друштво је, дакле, Захарију и Јелисавету етикетирало као грешнике и богоостављене људе.  Многи би на њиховом месту, под теретом таквог крста омрзнули своје ближње, пали у очајање, изгубили веру у Господа или би се једноставно развели. Али не и Захарија и Јелисавета. Они су, слично праведном Јову, свој крст носили без роптања. Упркос личном проблему и друштвеној етикети, и даље су живели по Божијем закону, сачувавши и брачну љубав, и љубав према ближњима. Зато их је Господ и прославио, подаривши им дете у старости – онда када је то по законима овога света, готово немогуће. Тамо ,,где Бог хоће, побеђују се закони природе“- каже се у једној богослужбеној химни. Хајде да на тренутак погледамо икону овог празника. На њој су представљени двоје остарелих људи, два брачна друга, како стоје једно другом у загрљају, целивајући се! Поред њих стоји Свети Јован Крститељ као одрасла и зрела личност. Какав диван призор и наук за све посматраче! Слика заиста говори више од хиљаду речи. Живећи у браку дуго а не имајући деце, Свети Захарија и Јелисавета су наставили да воле једно друго и да живе потпуним брачним животом. И даље су делили исту брачну постељу, и даље су живели по заповестима Божијим, сасвим препустивши своје животе у наручје Божије. Њихов брак, посебно у оваква времена када се блуд, разврат, прељуба и обнаженост доживљавају као ,,природне појаве“, а убиство детета у утроби мајки које могу родити као чин ,,слободе“ и ,,хуманости“, пружа истински пример како треба живети. Овде видимо да полност и полни однос између двоје људи, сами по себи, нису нешто ниско, недостојно, грешно и нечисто, како се то често сматрало у Западној Цркви. У Православној Цркви, полност и полни однос чине брак, а брак је једна од светих тајни, тј. светиња. Брак исто тако може бити пут ка Царству Божијем. Брак је Света Тајна јер у том чину ,,двоје постају једно“ и зато што у том чину настаје живот. У том светом чину настао је ,,највећи између свих од жена рођених“, Свети Пророк, Претеча и Крститељ Јован. У том светом чину од Јоакима и Ане настала је ,,Часнија од херувима и Славнија неупоредиво од серафима“, Дјева Марија, Богородица. У том светом чину од оца и мајке настаје нова личност, нови човек, нови ,,потенцијални богочовек“, по речима Светог аве Јустина. Осим тога прослављајући празник Зачећа Светог Јована Крститеља поново се подсећамо да човеков живот не почиње од рођења, већ од зачећа у утроби мајке. Стога је свако прекидање живота у утроби мајке равно убиству. Свети Јован је почео свој живот, не од тренутка рођења, већ од тренутка зачећа. У наше време када човек истакне ову основну истину често буде извргнут руглу и оптужби за „застарелост“, али то је крајње лицемерје, јер мајка воли своје дете и када је оно рођено у шестом месецу трудноће, а не само на крају деветог месеца, јер дете је и утроби мајке жива личност. На самом крају текста поново ћу нас подсетити да овога дана прослављамо велики празник који осим чуда Божјег над старом нероткињом, велича и Свету тајну брака и тајну почетка човековог живота. Стога, јасни је да празник Зачећа Светог Јована има круцијални значај и отрежњујуће дејство у овом времену. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 06. октобар 2023. године