Категорија: Богословље

О значају Васкршњег поста за живот православних хришћана, као и савременим недоумицама и изазовима са којима се верници суочавају за телевизију РТВ КВ говорио је протојереј Александар Р. Јевтић.

Ова недеља се зове „Месопусна“ јер је, за време недеље која јој следи, Црква прописала ограничени пост – уздржавање од меса. Овај пропис треба разумети у светлу онога што је већ речено о значењу припреме. Црква сада почиње да нас „прилагођава“ великом напору који нас очекује за седам следећих дана. Постепено нас уводи у тај напор-знајући нашу непостојаност, предвиђајући нашу духовну слабост. Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су „уснули у нади на васкрсење и на живот вечни“. Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест „да љубе један другог“, па је додао: „По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог“. Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у „јединству вере и љубави“. Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, „скупљање у једно, оних који су били раштркани“, успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која преставља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи „у Христу“, и како безнадежно нису у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о „заслугама“ и „надокнадама“, или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста. Љубав је основна тема „Месопусне недеље“. На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав-и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха“. Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа“, „раса“ итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину за праведно, равноправно и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из Хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи-ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција“, нешто што она дефинитивно није. Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“-његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности-и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена“ људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична “ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“ у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога. Хришћанска љубав је, у овом погледу, нешто супротно „социјалној активности“, са којом данас често идентификују Хришћанство. За „социјалног активисту“ објект љубави није „личност“ (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније „хуманости“. Али, за Хришћанство, човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. „Социјални активиста“ није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне „хуманости“, али оно чини смртни грех против самог себе кад год престане да се брине за личност и кад престане да је љуби. Социјални активизам је увек „футуристичан“ у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постигнути. Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада-једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани сигурно имају одговорности за „овај свет“, и морају да их испуне. Ово је подручје „социјалног активизма“ које потпуно припада „овом свету“. А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све „услове“

“Све под небом има своје време, како вели Проповедник (Проп 3,1). Не тражимо, дакле, пре времена оно што ће доћи у своје време, преварени својом гордељивом ревношћу. Не тражимо лета у зиму, ни жетве у доба сетве, јер постоји време за сетву труда и време за жетву неизрецивих дарова благодати. ако о томе не поведемо рачуна, нећемо после ни у одговарајуће време добити оно што том времену припада“. Свети Јован Лествичник, Лествица

Данас, данас је велики свети Празник Сретења. За свакога од нас постоји лични празник Сретења. Он се срео са Господом свим срцем, свим бићем, кад је пошао за Њим, кад је пошао за бесмртношћу, пошао у Живот Вечни, пошао је за вечном Истином, за вечном Правдом, за вечним Животом. То је твоје Сретење и моје Сретење. И сваки дан је Сретење, ако ти сваки дан идеш за Господом Христом и вршиш Његове заповести, молиш се у храму, молиш се у кући, на путу, на улици молиш се Њему, гле ти идеш за Њим, то је твоје Сретање са Њим, јер Он те води кроз овај свет, води, проводи и одводи у Вечни Живот. Зато је данашњи Празник – празник свакога од нас, свакодневни празник, и зато је велики Симеон Праведни Богопримац уистини велики Пророк и велики Светитељ Божји, удостојен да на својим светим и чистим рукама држи у наручју Младенца, Детенце Исуса, Спаситеља света. Каква част, част и радост, која се никада неће одузети од овог великог и Светог Праведника. И ми празнујемо овог великог и дивног Светитеља. Сутра је дан његовог празника, а већ данас Он празнује. И сву је силу Господњу примио у себе, у свету душу своју, сав се осветио, сав орадостио вечном радошћу. И он, он је велики помоћник свима који иду за Господом Христом, који верују у Њега. Он подиже ако поклекнеш у гресима. Свети Јустин Ћелијски

Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије Гондикакис

Смирења има две врсте, као што постоје и две врсте гордости. Прва врста гордости је кад неко понижава брата, кад га потцењује као онога који није ништа, док себе сматра вишим од њега. Ако се брзо не отрезни и не потруди се, такав ће мало по мало, доспети и у другу гордост, тако да ће се узгордити и против самога Бога. Он ће тада своја достигнућа приписивати себи, а не Богу… Размотримо сада и два вида смирења. Прво смирење се састоји у томе да неко брата свога сматра разумнијим од себе и да га у свему види савршенијим. Једноставно, као што је рекао онај свети: “Смирен је онај који себе сматра нижим од свих.“ Друго се смирење, пак, састоји у томе да се Богу приписују сви успеси. То је савршено смирење светих. Преподобни ава Доротеј, Подвижничке поуке

И фарисеј и цариник су узашли у цркву јер су обојица имали исти циљ: да се помоле, иако је фарисеј, тек што је узашао, срушио самога себе, изопачивши начин на који се молио. Циљ усхођења је, дакле, код обојице био исти јер су обојица узашли да се помоле, али су начини на који су се молили били противни: један је узашао као скрушен и смирен, јер је од Псалмопојца-Пророка научио да Бог неће презрети скрушено и смирено срце. Знајући то из искуства, пророк и за самога себе каже: Понизих се, и спасе ме Господ ( в. Пс. 114; 6). И зашто уопште да кажем – пророк, када је и Господ пророка ради нас смирио Себе и постао оно што смо ми, због чега је, према апостолским речима, (Филипљ. 2; 8-9), и Бог Њега високо уздигао! Фарисеј је узашао надмено и разметљиво, намеравајући да оправда самога себе и то пред Богом пред Којим је сва наша праведност као нечиста крпа. Он није послушао онога што каже: Мрзак је Господу које год поносита срца (Приче Сол. 16; 5) и: Господ се противи гордима (Приче Сол. 3; 34) и: Тешко онима који сами себе правдају и сами су себи мудри (Ис. 5; 21).Њих нису раздвајале само различита нарав и начин (на који су се молили), него и сам вид молитве, која је такође била двојака. Уистину, молитва није само прозба, него и благодарење. Један од оних што се моле узлази у храм Божији да би прославио Бога и заблагодарио Му за оно што је од Њега примио, а други да би тражио оно што још није добио а где спада и отпуштање грехова, посебно за нас који грешимо у сваком часу наших дана. Што се тиче нашег обећања које из благочашћа приносимо Богу, оно се не назива молитвом, него „заветом“. То је обзнанио и онај што каже: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем (Пс.75; 12), а такође и онај који говори: Боље је да се не заветујеш, него да се заветујеш па да не испуниш (Књ. проп. 5; 9).Код оба ова вида молитве постоје и два вида недоличности која прети непажљивима: вера и скрушеност, уз уздржавање од зла, чине да молитва и прозба за отпуштање грехова буду делотворне, док их очајање и окорелост (срца) чине узалудним. Благодарење за добра, добијена од Бога, Њему је угодно само ако га прате смирење и одсуство преузношења. Међутим, преузношење приликом благодарења, као да смо та добра добили захваљујући својој усрдности и знању, као и осуђивање оних који та добра немају, чини да благодарење не буде угодно Богу. Фарисеј је боловао и од једног и од другог, осудивши самога себе и сопственим речима. Он је у храм узашао да заблагодари а не да моли. Он је, са благодарењем Богу, неразборито и несрећно помешао преузношење и осуђивање, јер је речено: Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала Ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници (в. Лк. 18; 11). Извор: Свети Григорије Палама, Беседа о митару и фарисеју

Ауторски текст протојереја др Николе Маројевића, пароха Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, о емисијама у којима се говори тајни празникâ и освећујућем карактеру богослужења. Својим текстом прота Никола чини осврт на емисију „Богослужбене особености великих празникаˮ, аутора катихете Бранислава Илића, која је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке. У наставку доносимо у целости текст који је објављен у „Православљу“ – новинама Српске Патријаршије (бр. 1341. фебруар 2023, стр. 36-37) Празничне емисије аутора катихете Бранислава Илића реализоване на Радио-Беседи Епархије бачке Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја покренут је празнични циклус емисија о богослужењу на таласима Радио-Беседе, трудом аутора новосадског катихете Бранислава Илића употпуњен је емисијом Богослужбене особености великих празника. Пре наведеног циклуса, исти аутор је приредио емисију Светотајинско богословље, за коју је приказ написао Његово Преосвештенство Епископ стобијски г. Давид, као и циклус емисија посвећен 350-годишњици упокојења Светог Василија Острошког, за који је приказ написао Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Наведеним приказима, који су објављени у новинама Српске Патријаршије Православље, додајемо наш осврт на новореализоване емисије Бранислава Илића, катихете и мисионара. Поука је од древних времена заузимала кључно мјесто у хришћанском учењу. Улога поуке проистиче из њене вишезначности и намјене. Поред литургијско-богослужбеног, она је и библијског, ерминевтичког, проподевтичког… итд. карактера, о њеној суштини, између осталог, говори и то што представља спону између Светог Писма и Светог Предања, с једне, и вјерног народа (с почетка катихуменâ), с друге стране. Стога, актуелност и потреба за поукама / катихезама ни до данас се не смањује. Напротив. Радијске емисије надасве марљивог и ријетко вриједног катихете Бранислава Илића обогатиле су медијско небо које покривају васпитно-образовне институције Српске православне цркве. Темељност, иновативност, преданост, структурална конзистентност… особине су које красе његове емисије. Изнад свега бисмо упутили на ауторову спремност да и оне на око ”незанимљиве” догађаје и црквене празнике освијетли не само са хеортолошког становишта већ и са догматског, дајући лични печат, по коме је већ постао препознатљив. Ради прегледности, али и потврде реченог навешћемо попис његових емисија, онако како су сврстани по тематским областима. ГОСПОДЊИ, БОГОРОДИЧНИ И СВЕТИТЕЉСКИ ПРАЗНИЦИ: Емисија о Богослужбеним особеностима Начала индикта – Црквене нове године; О богослужбеним особеностима свештеног спомена на Чудо светог архангела Михаила у Хони; О богослужбеним особеностима празника Рођења Пресвете Богородице, О богослужбеним особеностима празника Воздвижења Часног и Животворног Крста – Крстовдана; О богослужбеним особеностима заупокојених служби – Задушница; О богослужбеним особеностима празника Покрова Пресвете Богородице; О богослужбеним особеностима празника Преподобне мајке Параскеве – Петке; О богослужбеним особеностима празника Светог Петра I, митрополита и чудотворца цетињског; О богослужбеним особеностима празника Светог Великомученика Димитрија, солунског мироточивог; О богослужбеним особеностима празника Сабора Светог Архангела Михаила; О богослужбеним особеностима празника Преподобног Порфирија Кавсокаливита; О богослужбеним особеностима празника Ваведења Пресвете Богородице; О богослужбеним особеностима празника Преподобног Јована Дамаскина; О богослужбеним особеностима празника Светога Николаја Мирликијског Чудотворца; О богослужбеним особеностима празника Рождества Христовог – Божића; О богослужбеним особеностима празника Богојављења; О богослужбеним особеностима празникâ Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, О богослужбеним особеностима празника Светога Саве; О богослужбеним особеностима празника Света Три Јерарха; О богослужбеним особеностима празника Сретења Господњег; О богослужбеним особеностима празника Благовести Пресвете Богородице; О богослужбеним особеностима празника Светог великомученика, победоносца и чудотворца Георгија; О богослужбеним особеностима празника Светог и богоносног оца нашег Василија, Чудотворца Острошког и Тврдошког; О богослужбеним особеностима празника свете равноапостолне браће Кирила и Методија, учитеља словенских; О богослужбеним особеностима празника светих равноапостолних царева Константина и Јелене; О богослужбеним особеностима празника Светога великомученика цара Лазара и новомученика косовских; О богослужбеним особеностима празника Рођења Светога Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег; О богослужбеним особеностима празника Светих апостола Петра и Павла; О богослужбеним особеностима празника Светог славног пророка Илије; О богослужбеним особеностима празника Преображења Господњег; О богослужбеним особеностима празника Успенија Пресвете Богородице; О богослужбеним особеностима празника Усековања часне главе светога Јована Крститеља. ПОСНИ ТРИОД: О богослужбеним особеностима Недеље о Закхеју; О богослужбеним особеностима Недеље о митару и фарисеју; О богослужбеним особеностима Недеље о љубави Очевој (о блудном сину); О богослужбеним особеностима Месопусне Недеље (О страшном суду); О богослужбеним особеностима Недеље сиропусне (Недеље праштања); О богослужбеним особеностима свете Четрдесетнице – Великог поста; О богослужбеним особеностима Недеље Православља; О богослужбеним особеностима Недеље преподобног Григорија Паламе; О богослужбеним особеностима Крстопоклоне недеље; О богослужбеним особеностима Недеље Преподобног Јована Лествичник; О богослужбеним особеностима пете седмице Свете четрдесетнице (прво и друго бденије); О богослужбеним особеностима суботе Праведног Лазара и празника уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети. СТРАСНА СЕДМИЦА: О богослужбеним особеностима Великог понедељка, Великог уторка и Велике среде; О богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе. ПЕНТИКОСТАР: О богослужбеним особеностима Празника над празницима – Васкрса; О богослужбеним особеностима недеље Антипасхе – Томине Недеље; О богослужбеним особеностима Недеље светих жена мироносица; О богослужбеним особеностима Недеље раслабљеног; О богослужбеним особеностима празника Преполовљења Педесетнице; О богослужбеним особеностима Недеље жене Самарјaнке (свете мученице Фотине); О богослужбеним особеностима Недеље слепорођеног; О богослужбеним особеностима празника Вазнесења Господњег – Спасовдана; О богослужбеним особеностима Недеље светих отаца Првог васељенског сабора; О богослужбеним особеностима празника Силаска Светог Духа на Апостоле – Свете Педесетнице; О богослужбеним особеностима Недеље свих Светих и Апостолском посту. На самом крају овог нашег слова не можемо се отети утиску да овим емисијама није потребна ријеч о њима, али јесте честитка аутору, на преданости, марљивости, несебичном труду, које је у овом времену инстант решења и одсуства сваке пажње, заиста ријетко срести. Протојереј др Никола Маројевић, парох при Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу *Објављено у „Православљу“ – новинама Српске Патријаршије (бр. 1341; 1. фебруар 2023, стр. 36-37)

“Они код којих су просвећене и увек отворене умне очи тачно знају да се од саблазни лукавога не избављају својом сопственом силом, него непобедивом силом Божијом. Слобода, која је човеку доступна састоји се једино у одлучности или неодлучности да се супротстави ђаволу. Међутим, и поред могућности да се успротиви ђаволу, он нема потпуну власт над страстима. Када би људска природа могла да се супротстави сплеткама ђавола и без свеоружја Светога Духа, Господ не би заповедио да у молитви говоримо: И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Према томе, ко хоће да се избави од распаљених стрела лукавога, да се удостоји бестрашћа и да постане причасник Божанствене славе нека увек са ненаситим расположењем и свим срцем и свом силом иште помоћ одозго како би побеђивао страсти и кроз неослабну победу стигао у област чистоте, без које нико неће видети Господа.“ Свети Јефрем Сирин

„Тек у лично и самоделатно јављеној и датој нам Личности Христа, открива нам се и Личност Бога Оца и, такође, Личност Духа Утешитеља. Ово значи да нам Личност Христова открива тајну Свете Тројице, и зато нас христологија уводи у тријадологију, и зато је неодељива од ње, јер нам се кроз Оваплоћеног Христа открива и даје сва Света Тројица, тј. и Отац и Дух, Који, опет, потврђују Христа као једнога од Свете Тројице. Ова чињеница потврђена је и у литургијском искуству Цркве. Зато и вели свети Василије: када кажемо Христос (Χριστὀς), тиме означавамо ’τὸν κεχρισμένον’ (помазанога), тј. Сина, али такође и ’τον χρίσαντἄ’ (онога који је помазао), тј. Оца, и такође ’τὸ χρίσμα’ (сâмо помазање, хризму), тј. Духа Светога. („О Духу Светом“, 12, 28 – ср. Дела Ап. 10, 38)” Епископ Атанасије Јевтић, На путевима Отаца, Храст, Београд 1991: 244–245.