Епархија жичка

Snow
Forest
Mountains
Mountains
Mountains

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ЖИЧКА

О два облика молитве – благодарење и прозба

И фарисеј и цариник су узашли у цркву јер су обојица имали исти циљ: да се помоле, иако је фарисеј, тек што је узашао, срушио самога себе, изопачивши начин на који се молио. Циљ усхођења је, дакле, код обојице био исти јер су обојица узашли да се помоле, али су начини на који су се молили били противни: један је узашао као скрушен и смирен, јер је од Псалмопојца-Пророка научио да Бог неће презрети скрушено и смирено срце.

Знајући то из искуства, пророк и за самога себе каже: Понизих се, и спасе ме Господ ( в. Пс. 114; 6). И зашто уопште да кажем – пророк, када је и Господ пророка ради нас смирио Себе и постао оно што смо ми, због чега је, према апостолским речима, (Филипљ. 2; 8-9), и Бог Њега високо уздигао! Фарисеј је узашао надмено и разметљиво, намеравајући да оправда самога себе и то пред Богом пред Којим је сва наша праведност као нечиста крпа. Он није послушао онога што каже: Мрзак је Господу које год поносита срца (Приче Сол. 16; 5) и: Господ се противи гордима (Приче Сол. 3; 34) и: Тешко онима који сами себе правдају и сами су себи мудри (Ис. 5; 21).
Њих нису раздвајале само различита нарав и начин (на који су се молили), него и сам вид молитве, која је такође била двојака. Уистину, молитва није само прозба, него и благодарење. Један од оних што се моле узлази у храм Божији да би прославио Бога и заблагодарио Му за оно што је од Њега примио, а други да би тражио оно што још није добио а где спада и отпуштање грехова, посебно за нас који грешимо у сваком часу наших дана. Што се тиче нашег обећања које из благочашћа приносимо Богу, оно се не назива молитвом, него „заветом“. То је обзнанио и онај што каже: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем (Пс.75; 12), а такође и онај који говори: Боље је да се не заветујеш, него да се заветујеш па да не испуниш (Књ. проп. 5; 9).
Код оба ова вида молитве постоје и два вида недоличности која прети непажљивима: вера и скрушеност, уз уздржавање од зла, чине да молитва и прозба за отпуштање грехова буду делотворне, док их очајање и окорелост (срца) чине узалудним. Благодарење за добра, добијена од Бога, Њему је угодно само ако га прате смирење и одсуство преузношења. Међутим, преузношење приликом благодарења, као да смо та добра добили захваљујући својој усрдности и знању, као и осуђивање оних који та добра немају, чини да благодарење не буде угодно Богу. Фарисеј је боловао и од једног и од другог, осудивши самога себе и сопственим речима. Он је у храм узашао да заблагодари а не да моли. Он је, са благодарењем Богу, неразборито и несрећно помешао преузношење и осуђивање, јер је речено: Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала Ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници (в. Лк. 18; 11).

Извор: Свети Григорије Палама, Беседа о митару и фарисеју

Contact Us