Психолог Александра Димитријевић, “Психолошки аспекти светосавске личности“ (Жички благовесник 1-3/2024)
Од првих дана дететовог рођења почиње развој личности. Један од процеса који учествују у развоју, јесте процес идентификације. Прве идентификације почињу у примарној породици, где се дететова личност развија у односу са мајком, родитељима и блиским особама. Када прођу прва поистовећивања у породици, у развоју личности детета настају нове, секундарне идентификације које дете реализује у социјалном окружењу када почиње и да се поистовећује са другим особама. Стварање нових процеса идентификације је потребно како би сама личност детета, која се развија, била функционалнија. Идентификација као процес се углавном одвија у односу са самим узором. Академик доктор Владета Јеротић у свом делу „Вера и нација” пише да је пут упознавања и сазнања један од начина да се кроз данашњу свест и савест српског народа као узор омладини приближи лик и дело Светога Саве. Како би се дете идентификовало са другим, односно са својим узором, један од неопходних услова јесте свакако сусрет. Професор доктор Светомир Бојанин у свом делу „Тајна школе” пише о могућности сусрета детета са биографијом Светог Саве кроз Теодосијево дело из српске средњовековне књижевности. Оно би требало бити доступно у школама у виду лектире већ у првим разредима, према мишљењу српског историчара књижевности Милана Кашанина. Личност детета се гради кроз особу са којом се идентификује. Идентификовати се са другим, не само да значи успостављање емотивне везе, већ и усвајање нових аспеката психолошког функционисања као узора према коме се дете идентификује: понашања, вредности, природе савести, ставова, итд. Вредности узора почињу постепено да се усвајају, а са оним што смо усвојили почиње да се живи. Идентификовати се са Светим Савом и одабрати такав узор – значи мислити и осећати о монаштву, о писању, о уметности, о ктиторству, о свом пореклу… То би значило поистоветити се, усвојити у себе и градити оне делови личности које је Свети Сава градио: стрпљење, истрајност, уздржање, послушање, саосећање према другима, самоспознаја, усмерење и брига за спасење душе, дефинисање свог верског идентитета, стасавање у правим духовним вредностима. Према речима проф. др Владете Јеротића: У личности првог српског просветитеља свако може пронаћи оно што му је потребно за изградњу сопствене личности, а усвојивши је млад човек свакако почиње да у самом себи развија тај идеал. Митрополит Амфилохије је писао да узор који се изгради уједно и васпитава. У свом делу „Основе православног васпитања“ пише о томе да како васпитавају празници, покајничка туга, и реч, тако васпитава и сам сусрет и остварење узора. Јер, онако како смо усмерени на узор, тако и његове вредности примењујемо и почињемо да спроводимо кроз начин живљења. Васпитавањем кроз узор ми мењамо ум, вољу и осећање, али и ментално одрастамо. Крајњи циљ васпитања је сусрет. Живети идентичним начином живота – значи следити другога, а следити другога, у случају Светог Саве, значи следити Христа. Александра Димитријевић, психолог и психотерапеут Извор: Жички благовесник (јануар-март 2024)
Краљевачки малишани у посети Светосавском храму
Уочи празника првог српског Архиепископа светитеља Саве, велики број малишана из неколико градских вртића, у пратњи својих васпитача, посетили су Храм Светог Саве у Краљеву. Дочекани су од стране братства овог храма. Деца су подстакнута од стране васпитача и свештенства одговарала на питања у вези са ликом и делом Светог Саве, најлепшег српског детета. Показали су велико знање и љубав које према њему имају. Исто су посведочили рецитацијама и певањем дивних текстова који су му посвећени. Као знак благодарности за ову посету уручени су им пригодни пакетићи-дарови. Братство храма
Закључци Научног скупа „Српски идентитет, српски језик и Закон о родној равноправности“
Учесници Научног скупа „Српски идентитет, српски језик и Закон о родној равноправности“, одржаног 16. јануара 2024. године, изражавају благодарност Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију што нас је заједно с Матицом српском сабрао у Народној библиотеци Србије да још једном с различитих аспеката размотримо одредбе Закона о родној равноправности и донесемо следеће закључке: 1. За српски народ равноправност свих људи, без обзира на пол, расу и вероисповест, темељна је вредност која вековима одређује начин његовог живота и нормирана је Уставом Републике Србије као највишим општим правним актом. Нажалост, већи број правних норми Закона о родној равноправности није усклађен с појмом равноправности по слову и духу Устава Републике Србије. Бројним законским нормама, према званичном ставу Одбора за стандардизацију српског језика, врши се насиље над српским језиком као значајним чиниоцем идентитета српског народа будући да је ова неприродна језичка структура, названа „родно осетљив језик“, Законом уведена као обавезна. 2. Такозвани родно осетљив језик, заснован на „родној“ (џендер) идеологији, у супротности је са стандардним српским језиком и као такав је неприхватљив за Српску Православну Цркву, Матицу српску, Одбор за стандардизацију српског језика и већину грађана Републике Србије. Ниједна државна власт нема право да законским нормама, противно науци о српском језику, под претњом кажњавања прописује обавезну употребу такозваног родно осетљивог уместо стандардног српског језика и да се, увођењем ове нове врсте вербалног деликта, новчано и затворски кажњавају грађани зато што у сопственој земљи говоре стандардним српским језиком. 3. Сви грађани Републике Србије треба да уважавају богомдаровану слободу сваког људског бића да самостално уређује начин сопственог живота и право да себе назива онако како жели без обзира на то да ли је такав став усклађен с вредностима и начином живота српског и других народа који овде живе. Међутим, не можемо пристати на то да лични избори појединаца, који су апсолутна мањина, заправо ретки изузеци, постану обавезујући са наметнутим правилима за све грађане, како је то једнострано прописано Законом о родној равноправности. Уставно право на употребу језика не значи право појединаца и група да такозвани родно осетљив језик, заснован на антијезичким правилима, намећу свим грађанима и институцијама, а посебно не у медијима и у образовним установама у Републици Србији. 4. Имајући то у виду, подсећамо носиоце све три гране власти у Србији, али и грађане, да је Закон о родној равноправности неуставан зато што Устав Републике Србије не познаје категорију рода, него (у члану 15) прописује равноправност жена и мушкарацa. 5. Појам „рода“ из Закона о родној равноправности нема никакве везе с појмом рода у српском језику, па ни с његовим историјским и до данас очуваним значењима, већ је утемељен на антихришћанским и антицивилизацијским одређењима више од стотину различитих „родова“ (џендера) као друштвених конструката који су већ у употреби у појединим државама у свету и искључиво је у функцији такозване родне (џендер) идеологије која је једнострано наметнута дискриминаторним и неуставним одредбама поменутог Закона, као и Законом о изменама и допунама Закона о забрани дискриминације од 2021. године. 6. Посебно забрињава намера да се идеолошко насиље над српским језиком и идентитетом спроводи од основних школа до универзитета путем уџбеника и наставних програма. Примена неуставних, дискриминаторних и штетних законских одредаба у погледу начина изражавања и међусобног општења, што значи и мишљења и живота српског народа, имала би трајне и штетне последице. У овом случају је реч о насилно уведеном специфичном виду изражавања, при чему се истовремено под плаштом уклањања такозваних родних стереотипа намеће промена свести и начина живота појединца и друштва у целини, промовишу се идеологија, политика и пракса LGBTQIA+ од вртића, преко основних и средњих школа до универзитета и свакодневног живота свих грађана, што заговорници ове идеје и не крију. 7. Апсурдно је и то што је прописано да се насилно увођење такозваног родно осетљивог језика финансира из републичког буџета, односно од средстава свих грађана Републике Србије, као и од средстава предузећа, привредних друштава и других установа сваког месеца, па је овај Закон дискриминаторан према апсолутној већини грађана Републике Србије. Јавност треба да зна да ће преко десет хиљада повереника, односно комесара пратити примену овог Закона. 8. Повереник за заштиту равноправности користи Закон о забрани дискриминације као средство притисака и претњи према оним научницима и интелектуалцима који се јавно залажу за очување традиционалног брака и породице као заједнице љубави мушкарца, жене и њихове деце. На основу тога, сви ми, појединци и установе, али и грађани Републике Србије, унапред смо инкриминисани од стране наведеног државног службеника. 9. Законом о родној равноправности грубо се нарушава унутрашња аутономија Српске Православне Цркве, као и уставна одвојеност цркава и верских заједница од државе. Постоји и читав низ других разлога због којих такозвани родно осетљив језик није прихватљив за Српску Православну Цркву, као ни за Матицу српску. 10. За Матицу српску и њено искуство у српској језичкој нормативистици потпуно је неприхватљиво увођење новчаних и затворских казни и разних облика правног насиља у тако нејасном проблематском пољу, у којем нови појам рода има за сада око стотину различитих значења, с могућношћу њиховог даљег умножавања. 11. Предлажемо да Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Матица српска и Одбор за стандардизацију српског језика оснују заједничко тело, састављено од истакнутих научних делатника из различитих области, које ће се интензивно бавити овим важним питањем све док не буде донето решење у корист српског народа и свих грађана Републике Србије. Сви смо у обавези, а посебно држава, да негујемо, чувамо и штитимо српски идентитет, српски језик, ћириличко писмо, српску културу и српско наслеђе како бисмо их могли предати нашим потомцима. Проф. др Милош КовачевићДр Јованка Радић, научни саветникПроф. др Рајна ДрагићевићПроф. др Исидора БјелаковићПроф. др Виктор СавићДр Владан Јовановић, научни саветникДр Марина Спасојевић, виши научни сарадникДоц. др Катарина БеговићДр Миша Ђурковић, научни саветникДр Душан Илић, научни сарадникМср Марија Стајић, самостални истраживачМр Момир Радић, адвокатПротојереј-ставрофор Велибор ЏомићОливера Јовановић, главни и одговорни уредник Православља, новина Српске Патријаршије Извор: СПЦ
Света Архијерејска Литургија у Светосавском храму у Краљеву
У недељу 21. јануара 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживао је архимандрит Дамјан (Цветковић), као и братство нашег храма. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић, док је хор наступао под диригентском палицом проф. Драгане Ђокић. На свеопшту радост, многи од верника, нарочито родитеља са малом децом, данас су приступили Светој Чаши. У богонадахнутој беседи, Владика Јустин је говорио о невидљивом, тајанственом и чудотворном дејству Духа Светога које је сакривено у оном што је видљиво. Пример за то је богојављенска вода која није само вода, него је Господ Исус Христос излио на њу благодат Светога Духа. Тако и у Господу Исусу Христу који је дошао на Јордан да се крсти као видљиви човек, лежи невидљиво Божанство. Најупечатљивији позив који је остао после ових празника јесте позив Светог Јована: ,,Покајте се, јер се приближило Царство Небеско.“ То покајање треба у нама не сме да буде једновремено, ,,већ треба да буде непрестано“, истакао је Владика. Беседу Владике Јустина можете послушати ОВДЕ. Вероучитељ Филип Зеленовић
Трпљењем спасавајте душе своје: Приказ 394. броја Православног мисионара
Пред читалачком публиком је нови 394. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема наведеног броја носи наслов: „Трпљењем спасавајте душе својеˮ. Насловну страну краси светлопис са свеноћног бденија уочи празника Ваведења Пресвете Богородице у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. О златној тријади очишћења душе на првим страницама пише презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник званичног мисионарског гласила. Отац Оливер истиче да је процес духовног узрастања тростепен, а да је врлина трпљења неопходна како бисмо на прави начин ходили путем живота у Христу, јер је трпљење неодвојив пратилац покајања и смирења. Уредник указује да уколико смо истински у покајању, онда трпљење невоља доживљавамо као благослов. У рубрици „Беседаˮ објављено је поучно слово јеромонаха Макарија, игумана манастира Савина у Херцег Новом. Игуман древне обитељи поучава да покајање значи промену живота, јер ако се истински кајемо онда се и мењамо. Протопрезвитер др Никола Маројевић, парох никшићки, пише о вечној гозби љубави Божије. У тексту који је објављен у рубрици „Живот у Христуˮ аутор истиче да је човек својим рођењем позван на божанску вечеру, а својим крштењем изабран за вечну заједницу са Господом. У закључку свог казивања парох никшићки поучава да кога дотакне кажипрст љубави Божије, постаје налик тројици младића које је небеска роса избавила из огњене пећи по обећању Божјем, јер Господ никада не оставља слуге своје. У овом броју доносимо и беседу ђакона др Ђорђа Петровића, професора Богословије Светог Саве, који прониче у тему јеванђелског зачала о безумном богаташу (Лк. 12, 16-21). Наведена беседа је изговорена у београдском храму Светог Александра Невског у 26. недељу по празнику свете Педесетнице, 2023. лета Господњег. Уводни део 394. броја „Православног мисионараˮ на свој начин посебно краси интервју са протопрезвитером-ставрофором Бранком Ћурчином, умировљеним парохом новосадским и духовником терапијске заједнице „Земља живихˮ. Разговор који је у име редакције водио катихета Бранислав Илић, доноси животну и пастирску причу о новосадском проти који већ пуне четири деценије ревносно и неуморно служи Цркви. Са пуно љубави отац Бранко је говорио о свештеничкој служби, о својим учитељима, о сусретима са светитељима, као и о благословеном значају терапијске заједнице „Земља живихˮ. У рубрици „Из историје Црквеˮ објављен је текст Милоша Тасића који читаоце упознаје хришћанским катихетским и философским школама у првим вековима, наглашавајући да заокружену целину хришћанских школа сачињавају дела великих кападокијских отаца, као и јерусалимске катихезе Светог Кирила јерусалимског. Први део овог броја званичног мисионарског гласила закључује рубрика „У дијалогу са атеизмомˮ у којој ђакон др Александар Милојков своју пажњу посвећује теми биолошког дертеминизма у служби друштвене нормализације родне идеологије. У наредном број биће објављен наставак текста на исту тему. Тематски део овог броја својим ауторским текстом отвара презвитер Владимир Пекић. У тексту под насловом „Трпљење или кукавичлукˮ, аутор јасно и недвосмислено истиче да се у јеванђељу трпљење сматра једном од најистакнутијих врлина које треба да красе човека, јер нас Христос и позива да „трпљењем спасавамо душе својеˮ (Лк. 21, 19). На питање да ли је трпљење вид кукавичлука, парох београдског храма Светог апостола и јеванђелиста Марка, указује да трпљењем подржавамо Господа. О трпљењу као путу до истинске радости пише јеромонах Макарије, игуман манастира Савина, наглашавајући да би човек имао трпљење потребно је да има веру, јер што је дубља вера, то је трпљење веће. На питање да ли је трпљење увек врлина, одговор даје протопрезвитер Александар Јевтић, који у свом ауторском тексту наводи да трпљење у појединим ситуацијама може постати лоше решење. Ове речи аутор објашњава наводећи бројне примере са којима је савремени човек суочен. Парох краљевачки свој текст крунише светописамским поукама, али и примерима из Старечника и Житија светих. Катихета Бранислав Илић у свом ауторском тексту под насловом „Трпљење – дар Духа Светогаˮ, наглашава да је трпљење током историје спасења постала темељна врлина Цркве, њена сила и снага која тријумфује у простору и времену. Аутор истиче и да су различите животне невоље и искушења, увреде и понижења, а која смо призвани да трпимо, само провера снаге и постојаности наше вере. „Када те мрзе, воли непријатеље своје. Када те повреде, опрости. На зло не одговори злом. Опомињи се речима Господњим да твоја жетва зависи од твоје сетвеˮ, поучава Маријана Пилиповић у свом ауторском тексту под насловом „Трпељивом није важно да је у праву, него у мируˮ. Тематски део овог броја закључен је текстом др Ђорђа Вуковића који доноси поучну причу о трпљењу Свете царице – монахиње Јелисавете, мајке Светог цара Уроша. Поводом четири деценије од упокојења протопрезвитера Александра Шмемана, редакција „Православног мисионараˮ доноси низ чланака у наставцима. У овом броју објављен је први текст о животу оца Александра Шмемана и матушке Јулијане Шмеман. За рубрику „У разговору са верним народомˮ пише монахиња Екатерина (Комненић), игуманија манастира Орешковица у Епархији браничевској. И овај број доноси нам рубрике „Света Земљаˮ и „Света Гораˮ. Јелена Јонић пише о храму Светог пророка Илије на гори Кармил, и подсећа да је историја овог храма почела 1909. године, када је Руска духовна мисија у Јерусалиму успела да прибави парцелу у горњем делу града Хаифе. У рубирици „Света Гораˮ објављен је текст др Немање Јонића о скиту Нова Тиваида. Наведени скит је основан 1880. године на земљи манастира Хиландара. Наша сарадница мр Смиља Влаовић којој је поверено вођење рубрике „Трагом старих светињаˮ, доноси нам причу о морачком манастиру и моштима Светог Харалампија. У оквиру рубрике „Из библијске ризницеˮ објављен је текст Милене Стефановић о багрему у Светом Писму. Наша сарадница у свом тексту сведочи да је багрем библијско дрво јер је, између осталог, од њега начињени Ковчег завета и делови Шатора од састанка, првог храма који су људи носили. У рубрици „Уреднички изборˮ објављена је уводна реч Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија за књигу „Тако је говорио отац Тадеј или о богословљу светог оца Тадеја Витовничкогˮ, ауторке Оливере Јовановић. Садржај овог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе закључен је рубрикама „Мисионарски излогˮ и „Човекољубљеˮ. * * * Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs или путем
Јовањдан у Епископском двору у Краљеву
У спомен славног имена Светог Јована Пророка и Претече Господњег, Свету Архијерејску Литургију Епископ Јустин служио је у параклису 40 мученика севастијских, који се налази при Епископији у Краљеву. Владики жичком саслуживао је секретар канцеларије архимандрит Сава, док је за певницом предивно и умилно појање монахиње Христине пратило евхаристијско приношење. Из канцеларије Епископа
Богојављење у Кованлуку
На дан када наша Света Црква молитвено прославља Крштење Господа Исуса Христа и чудесну пројаву Свете Тројице на реци Јордану, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког у Кованлуку. Већ у раним јутарњим часовима Храм Светог Василија био је испуњен мноштвом верујућег народа и деце који су овог сунчаног и топлог јануарског јутра дочекали свог духовног пастира Владику Јустина. На молитвеном сабрању Владици су саслуживали: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина Храма Светог Василија Острошког протојереј Иван Радовановић, протојереј Марко Петровић и ђакон Стефан Симић. Литургијско сабрање својим милозвучним појањем украсили су краљевачки појци. Преосвећени Владика је празничном беседом надахнуо све присутне и мудрим речима напојио душе своме народу. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. На дан када се широм света освећују воде, Владика је са својим саслужитељима извршио чин Великог водоосвећења, осветивши воду на здравље и спасење свих који је са вером и љубављу користе. Након отпуста и молитвеног благодарења Господу, празнична радост настављена је трпезом љубави свештенства и верујућег народа сабраних око свог Архипастира, који је посебну пажњу посветио најмлађима. Вероучитељ Марко Пауновић
Свети Јован Шангајски, Беседа на Богојављење
Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан, где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. „Ти треба мене да крстиш“. „Остави сада“ – одговара Исус – јер тако нам треба испунити сваку правду. Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца: „Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио“. А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, „земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом“. Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље – и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. „Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је“ (Пс.24,1-2). „Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи“, пише апостол Петар. „Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде“ (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не само на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. „Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, „твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)“ (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. „Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава“. (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама: „Христос се јави да Јордана освети воде“ (Претпразнични тропар), „Данас се водена освећује природа“ (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења. Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смиреношћу Исусовом, – открио је људима да је Бог Тројица – осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост. И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: „Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље“ (Мк. 1,15). До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Сада Сам Господ виче људима: „Покајте се“. Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше страсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин. Свети Јован Шангајски Извор: pravoslavie.ru
Ибарске новости: Михаил Скабаланович, “Људски род је био спреман за Рођење Христово“
Под Њим се ће се сабрати сви народи (Пост 49, 10), пророковали су праведни људи Старог Завета за Христа. Због овога је толико велико и универзално било рођење Христово за читав свет и све народе који су напето ишчекивали Његов долазак. Да ли су заиста сви народи и људи свих времена били толико усхићени у својим надањима и размишљањима? Наравно, сваки народ, и сада и у свим временима, па и у нашим данима, је имао појединце који су од живота очекивали само испуњење својих најосновнијих потреба за богатством, комфором, и другим задовољствима. Али да ли је то истинско биће човеково? И човек, у части будући, не разумеде и изједначи се са стоком неразумном – вели псалмопојац (Пс 48, 21). У сваком случају, овакви људи не могу повести свој народ у снажну и активну будућност. У онима који гаје чиста и духовна ишчекивања и аспирације се налазе темељи друштва. Управо у овом смислу „млади Христос рођен данас“ (како се вели у стихирама празника) је био субјект истрајних очекивања свих народа. Та очекивања су била толико снажна да се слободно може рећи да је читава васељена у уздасима чекала… Разумљиво, овако снажна очекивања су посебно јака била међу Израиљцима, изабраном народу Старога Века. Најуваженији међу њима су живели удишући ову наду још од најранијих времена. Унапред су знали, преко Откривења Божијег, из које ће породице доћи Искупитељ кога су толико очекивали. Не мора се ни наглашавати колико је то што знају одакле ће потећи будући Спаситељ људског рода било значајно за њих као народ. Те породице су биле посебно уважаване и дирљиво поштоване. Неке од њих су толико прижељкивале овај велики благослов Божији који се преноси са оца на најстаријег сина. Познато је, на пример, како је праотац Јаков задобио ову част свога првенства. Очекивали су Га са све већом и већом напетошћу, и што су Га дуже чекали, то је већа била напетост. Што је било више греха, више зла, насиља, неправедности која се ширила светом, то је била снажнија њихова жеља. Устани Боже, суди земљи, јер ћеш ти наследити све народе (јер ћеш владати свом земљом) Докле ћете судити неправедно и гледати на лица безбожника (показивати прихватање неправедности) (Пс 81, 8;2) – вапили су најбољи људи Израиља са тугом. Читајте Псалме и видећете како је сваки уздах остављених сирочића и свака суза угњетаване удовице, у очима старих Јевреја, појачавала очекивање давно обећаног Избавитеља. Веровали су да ће Он избавити сиромаха из руке моћнога и убогог који нема помоћника. Поштедеће сиромаха и убогог и душе убогих спасиће од камате и неправде (Пс 71, 12-14). Чак неколико векова пре Христа, очекивање Спаситеља је било толико снажно да је изгледа назив „Чекање свих народа“ постало једно од Његових имена којима су Га људи ословљавали. Заиста, „свих народа“ јер је чињеница да су га и незнабошци једнако снажно очекивали што се види из тога како су Га прихватили. Они су Га прихватили са још већом жељом и спремније од Јевреја. Просто, они су у масама нагрнули ка Христу који је дошао у свет. Како је и било могуће да Га не чекају? Оно што се дешавало међу незнабошцима пре Христовог доласка је било много горе, много пута горе, него оно што се дешавало са Јеврејима. Нигде није постојала истина. Неки од њих нису знали шта више да измисле у свом луксузу и у изопаченим и неприродним страстима. Град Помпеја је спаљен од стране Бога пре доласка Христовог због неморалног живота који су водили његови становници; просто, ни замислити не можемо какве све гадне ствари су биле исписане и исцртане по зидовима Помпеје. Други, на пример, робови су туговали у страшним напорима; били су тучени као животиње и храњени горе од стоке. То је чак дошло дотле да су робовима хранили егзотичне рибе: бацали су робове у рибњаке, једног по једног, као храну јер су поједине врсте риба, посебно јегуље, уживале у прождирању људског меса. Када су се робови побунили, били су распињани на крстове; једном је дуж пута дугачког педесет пет километара из Рима била поређана колона робова распетих на крстове. Било је немогуће и даље живети тако, и зато је наступила пуноћа времена када је Бог послао свог Сина, рођеног од жене (Гл 4, 4). Христос је дошао и све се променило, веома брзо. Људи који су поверовали у Њега су почели да живе сасвим другачије, попут анђела. Хришћани нису имали сиромашних или презрених и одбачених. Сви су били храњени и неговани љубављу и топлим, саосећањем. Истина, овако је било само док је било веома мало хришћана, када су најбољи људи прелазили у хришћанство из свога убеђења. Али чак и касније, када су читави народи постали хришћански, било је мање неједнакости и горчине на земљи. Чак и сада тога има мање него у оним страшним временима пре доласка Христовог. Наравно, можемо рећи да још увек има довољно зла на земљи – некима се чак и чини да га никад више није било. Али хришћани не могу да престану да верују да ће наступити тренутак, када ће, како кажемо у Оче наш-у Име Божије бити прослављено, када ће Царство Његово наступити, и када ће воља Његова бити остварена и на земљи као на Небу. Свакодневно се молимо за то, заједно са хиљадама и милионима људи. А Бог слуша наше молитве. Спаситељ ће још једном доћи да успостави своје Царство и зато хришћани заједно са апостолом Јованом кличу: Да, дођи Господе Исусе (Отк 22, 20). Михаил Скабаланович Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 29. децембар 2023. године
Пред изазовима вештачке интелигенције (AI): Интервју са презвитером Оливером Суботићем
Бог помогао! Не постоји консензус у научним и стручним круговима око тога како можемо дефинисати вештачку интелигенцију, премда постоји више радних дефиниција које се користе. Једну (према нашем скромном мишљењу, сувише уопштену) дефиницију је ове године усвојио Европски Парламент за потребе законодавног оквира ЕУ. Неки истраживачи, притом, сматрају да је термин „вештачка интелигенција“ погрешан и да треба користити друге, попут машинског учења (што је термин који се свакако користи у овој области). Постоје и стручњаци из ове области који прибегавају једноставним описним одређењима, без жеље да дефинишу сам термин. Вештачка интелигенција је, дакле, појава која се више препознаје неко што се прецизно дефинише. Једноставно говорећи, вештачка интелигенција (у даљем тексту: AI) превасходно означава употребу рачунарских технологија за опонашање људских когнитивних способности. Циљ је решавање одређених практичних задатака за које је потребно резоновање, који се крећу од аутоматског фокуса на електронским фото-апаратима, система претраживања на интернету и нових модела електронских преводилаца преко сложених експертских система примењених у привреди, науци, индустрији… све до најсавременијих модела одлучивања који се користе код временских непогода и у војно-безбедносном сектору. Већ сада постоје области људске делатности у којима AI одлично опонаша човекове способности резоновања. Типичан пример су неки модели AI који се користе у саобраћају. Постоје области у којима се човек одавно не може такмичити са машином, која је постала супериорна, посебно у математичко-логичкој области. Тако је у случају шаха, рецимо, или сложених аналитичких прорачуна. А постоје и области људског рада где је човек још увек незаменљив – занатлијски послови су најбољи пример, јер је код њих поред знања потребна и физичка спретност. Из истог разлога ни стоматолози не треба да брину да ће их AI у догледно време моћи заменити, будући да је поред знања за њихов посао потребна добра координација око-рука. Сам концепт AI се заснива на философским поставкама које можемо пратити још од античких времена, премда је у ужем смислу везан за средњовековно философско наслеђе (пре свега за неке Декартове и Лајбницове идеје). У најужем смислу конкретне техничке примене, процес употребе AI, са повременим успонима и падовима у развоју, траје још од времена непосредно по завршетку Другог светског рата. Као прекретница у његовом развоју обично се узима 1996. година, односно тренутак када је рачунар DeepBlue у две партије шаха победио Гарија Каспарова, а већ наредне године је победио и у мечу. Од тада процес развоја AI тече прилично брзо, а посебан замах добија у последњој деценији, када је достигнут висок степен процесорске моћи, прикупљен довољан опсег података (уз помоћ интернета) потребних за „тренирање“ AI система и развијено више AI модела заснованих на такозваном дубоком учењу (Deep Learning). Нисам чуо да је до сада нека темељна и систематична студија на ову тему урађена по налогу Синода неке од помесних Цркава. Са друге стране, појединачни радови, као и зборници чланака на тему AI из аспекта православне теологије, постоје већ неко време. Тако сам непосредно пре објаве овог интервјуа имао прилике да добијем увид у један такав зборник под називом Orthodoxy and Artificial Intelligence (у издању Hellenic Research Foundation), који је пре четири године приредио професор Александар Петровић. У новембру месецу, Задужбина „Петар Мандић“, чији сам оснивач, је делегирала професора Петровића да одржи предавање на тему AI у Матици српској. То изразито критички интонирано предавање је донело радикално нов философски приступ овој области и технологији уопште, и верујем да ће покренути ширу расправу. Покушао сам и да лично, као свештеник Српске Православне Цркве са информатичким предзнањем, пружим допринос на пољу проучавања ове важне проблематике тако што сам ове године објавио књигу Дигитални Рубикон, која на језгровит начин обрађује тему AI из техничког, правног, безбедносног, етичког и, наравно, богословског аспекта. Та књига је, међутим, само скроман увод у проблематику AI и више је подстицај да се овом темом у оквиру наше помесне Цркве позабавимо заједничким снагама. Иницијативу у том погледу очекујем пре свега од Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, који је по природи ствари стручно тело које треба да покреће критички дискурс на ова питања. Надам се да та иницијатива неће изостати, будући да је Центар не тако давно редовно покретао јавни дискурс на разноразне технолошке теме у нашем друштву. Медицина је једна од области у којој се јасно виде добробити контролисаног коришћења технологије AI. То је поготово случај у домену ране дијагностике тешких или ретких болести. Наиме, AI модели знатно прецизније од човека могу да примете неке ране показатеље, који, уколико се на време уоче, могу сачувати живот пацијента јер правовремено скрећу пажњу лекару. Овде је, дакле, јако важно нагласити да су ови системи само подршка лекару, а не замена за њега. Постоји и простор за унапређење процеса развоја нових лекова, но сматрам да су на том пољу ствари још увек недовољно испитане и непоуздане, за разлику од дијагностичког софтвера, који је поуздан јер има помоћну функцију и лекар је тај који доноси одлуку, систем само сугерише. Са друге стране, ствари се у домену AI и значајно компликују у наше време, с обзиром да она од секторског, уског решења (било да је оно медицинско, техничко, услужно, административно…) све више гравитира ка општем, генералном (такозвана AGI) решењу, које би према неким пројекцијама могло да се достигне у наредних деценију-две. Сматра се да би AGI степен био раван човеку у домену оног дела интелигенције који машина може опонашати, те да би тада AI фактички преузела главне токове функционисања друштва. То би био озбиљан проблем, будући да се у том случају на машину пребацује огроман број ингеренција, а човек губи контролу, што отвара питања опште безбедности и сигурности. Зато је већ данас важно повући јасне границе о којима Ви говорите. Оне се повлаче пре свега етичким начелима и правно-техничким механизмима, којих за сада још увек нема у довољној мери. Деценије које су за нама су показале да право као област значајно каска за технологијом, те да добра правно-техничка решења долазе и са више година закашњења, што је за поље AI недозвољено дуг период. Истовремено, јако је важно имати прецизно дефинисане етичке смернице које би поставиле будући оквир дозвољеног и недозвољеног у домену AI. На том пољу већ данас постоје готово нерешиве етичке дилеме и питање
Психолог Александра Димитријевић, “Психолошки аспекти светосавске личности“ (Жички благовесник 1-3/2024)
Од првих дана дететовог рођења почиње развој личности. Један од процеса који учествују у развоју, јесте процес идентификације. Прве идентификације почињу у примарној породици, где се дететова личност развија у односу са мајком, родитељима и блиским особама. Када прођу прва поистовећивања у породици, у развоју личности детета настају нове, секундарне идентификације које дете реализује у социјалном окружењу када почиње и да се поистовећује са другим особама. Стварање нових процеса идентификације је потребно како би сама личност детета, која се развија, била функционалнија. Идентификација као процес се углавном одвија у односу са самим узором. Академик доктор Владета Јеротић у свом делу „Вера и нација” пише да је пут упознавања и сазнања један од начина да се кроз данашњу свест и савест српског народа као узор омладини приближи лик и дело Светога Саве. Како би се дете идентификовало са другим, односно са својим узором, један од неопходних услова јесте свакако сусрет. Професор доктор Светомир Бојанин у свом делу „Тајна школе” пише о могућности сусрета детета са биографијом Светог Саве кроз Теодосијево дело из српске средњовековне књижевности. Оно би требало бити доступно у школама у виду лектире већ у првим разредима, према мишљењу српског историчара књижевности Милана Кашанина. Личност детета се гради кроз особу са којом се идентификује. Идентификовати се са другим, не само да значи успостављање емотивне везе, већ и усвајање нових аспеката психолошког функционисања као узора према коме се дете идентификује: понашања, вредности, природе савести, ставова, итд. Вредности узора почињу постепено да се усвајају, а са оним што смо усвојили почиње да се живи. Идентификовати се са Светим Савом и одабрати такав узор – значи мислити и осећати о монаштву, о писању, о уметности, о ктиторству, о свом пореклу… То би значило поистоветити се, усвојити у себе и градити оне делови личности које је Свети Сава градио: стрпљење, истрајност, уздржање, послушање, саосећање према другима, самоспознаја, усмерење и брига за спасење душе, дефинисање свог верског идентитета, стасавање у правим духовним вредностима. Према речима проф. др Владете Јеротића: У личности првог српског просветитеља свако може пронаћи оно што му је потребно за изградњу сопствене личности, а усвојивши је млад човек свакако почиње да у самом себи развија тај идеал. Митрополит Амфилохије је писао да узор који се изгради уједно и васпитава. У свом делу „Основе православног васпитања“ пише о томе да како васпитавају празници, покајничка туга, и реч, тако васпитава и сам сусрет и остварење узора. Јер, онако како смо усмерени на узор, тако и његове вредности примењујемо и почињемо да спроводимо кроз начин живљења. Васпитавањем кроз узор ми мењамо ум, вољу и осећање, али и ментално одрастамо. Крајњи циљ васпитања је сусрет. Живети идентичним начином живота – значи следити другога, а следити другога, у случају Светог Саве, значи следити Христа. Александра Димитријевић, психолог и психотерапеут Извор: Жички благовесник (јануар-март 2024)
Краљевачки малишани у посети Светосавском храму
Уочи празника првог српског Архиепископа светитеља Саве, велики број малишана из неколико градских вртића, у пратњи својих васпитача, посетили су Храм Светог Саве у Краљеву. Дочекани су од стране братства овог храма. Деца су подстакнута од стране васпитача и свештенства одговарала на питања у вези са ликом и делом Светог Саве, најлепшег српског детета. Показали су велико знање и љубав које према њему имају. Исто су посведочили рецитацијама и певањем дивних текстова који су му посвећени. Као знак благодарности за ову посету уручени су им пригодни пакетићи-дарови. Братство храма
Закључци Научног скупа „Српски идентитет, српски језик и Закон о родној равноправности“
Учесници Научног скупа „Српски идентитет, српски језик и Закон о родној равноправности“, одржаног 16. јануара 2024. године, изражавају благодарност Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију што нас је заједно с Матицом српском сабрао у Народној библиотеци Србије да још једном с различитих аспеката размотримо одредбе Закона о родној равноправности и донесемо следеће закључке: 1. За српски народ равноправност свих људи, без обзира на пол, расу и вероисповест, темељна је вредност која вековима одређује начин његовог живота и нормирана је Уставом Републике Србије као највишим општим правним актом. Нажалост, већи број правних норми Закона о родној равноправности није усклађен с појмом равноправности по слову и духу Устава Републике Србије. Бројним законским нормама, према званичном ставу Одбора за стандардизацију српског језика, врши се насиље над српским језиком као значајним чиниоцем идентитета српског народа будући да је ова неприродна језичка структура, названа „родно осетљив језик“, Законом уведена као обавезна. 2. Такозвани родно осетљив језик, заснован на „родној“ (џендер) идеологији, у супротности је са стандардним српским језиком и као такав је неприхватљив за Српску Православну Цркву, Матицу српску, Одбор за стандардизацију српског језика и већину грађана Републике Србије. Ниједна државна власт нема право да законским нормама, противно науци о српском језику, под претњом кажњавања прописује обавезну употребу такозваног родно осетљивог уместо стандардног српског језика и да се, увођењем ове нове врсте вербалног деликта, новчано и затворски кажњавају грађани зато што у сопственој земљи говоре стандардним српским језиком. 3. Сви грађани Републике Србије треба да уважавају богомдаровану слободу сваког људског бића да самостално уређује начин сопственог живота и право да себе назива онако како жели без обзира на то да ли је такав став усклађен с вредностима и начином живота српског и других народа који овде живе. Међутим, не можемо пристати на то да лични избори појединаца, који су апсолутна мањина, заправо ретки изузеци, постану обавезујући са наметнутим правилима за све грађане, како је то једнострано прописано Законом о родној равноправности. Уставно право на употребу језика не значи право појединаца и група да такозвани родно осетљив језик, заснован на антијезичким правилима, намећу свим грађанима и институцијама, а посебно не у медијима и у образовним установама у Републици Србији. 4. Имајући то у виду, подсећамо носиоце све три гране власти у Србији, али и грађане, да је Закон о родној равноправности неуставан зато што Устав Републике Србије не познаје категорију рода, него (у члану 15) прописује равноправност жена и мушкарацa. 5. Појам „рода“ из Закона о родној равноправности нема никакве везе с појмом рода у српском језику, па ни с његовим историјским и до данас очуваним значењима, већ је утемељен на антихришћанским и антицивилизацијским одређењима више од стотину различитих „родова“ (џендера) као друштвених конструката који су већ у употреби у појединим државама у свету и искључиво је у функцији такозване родне (џендер) идеологије која је једнострано наметнута дискриминаторним и неуставним одредбама поменутог Закона, као и Законом о изменама и допунама Закона о забрани дискриминације од 2021. године. 6. Посебно забрињава намера да се идеолошко насиље над српским језиком и идентитетом спроводи од основних школа до универзитета путем уџбеника и наставних програма. Примена неуставних, дискриминаторних и штетних законских одредаба у погледу начина изражавања и међусобног општења, што значи и мишљења и живота српског народа, имала би трајне и штетне последице. У овом случају је реч о насилно уведеном специфичном виду изражавања, при чему се истовремено под плаштом уклањања такозваних родних стереотипа намеће промена свести и начина живота појединца и друштва у целини, промовишу се идеологија, политика и пракса LGBTQIA+ од вртића, преко основних и средњих школа до универзитета и свакодневног живота свих грађана, што заговорници ове идеје и не крију. 7. Апсурдно је и то што је прописано да се насилно увођење такозваног родно осетљивог језика финансира из републичког буџета, односно од средстава свих грађана Републике Србије, као и од средстава предузећа, привредних друштава и других установа сваког месеца, па је овај Закон дискриминаторан према апсолутној већини грађана Републике Србије. Јавност треба да зна да ће преко десет хиљада повереника, односно комесара пратити примену овог Закона. 8. Повереник за заштиту равноправности користи Закон о забрани дискриминације као средство притисака и претњи према оним научницима и интелектуалцима који се јавно залажу за очување традиционалног брака и породице као заједнице љубави мушкарца, жене и њихове деце. На основу тога, сви ми, појединци и установе, али и грађани Републике Србије, унапред смо инкриминисани од стране наведеног државног службеника. 9. Законом о родној равноправности грубо се нарушава унутрашња аутономија Српске Православне Цркве, као и уставна одвојеност цркава и верских заједница од државе. Постоји и читав низ других разлога због којих такозвани родно осетљив језик није прихватљив за Српску Православну Цркву, као ни за Матицу српску. 10. За Матицу српску и њено искуство у српској језичкој нормативистици потпуно је неприхватљиво увођење новчаних и затворских казни и разних облика правног насиља у тако нејасном проблематском пољу, у којем нови појам рода има за сада око стотину различитих значења, с могућношћу њиховог даљег умножавања. 11. Предлажемо да Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Матица српска и Одбор за стандардизацију српског језика оснују заједничко тело, састављено од истакнутих научних делатника из различитих области, које ће се интензивно бавити овим важним питањем све док не буде донето решење у корист српског народа и свих грађана Републике Србије. Сви смо у обавези, а посебно држава, да негујемо, чувамо и штитимо српски идентитет, српски језик, ћириличко писмо, српску културу и српско наслеђе како бисмо их могли предати нашим потомцима. Проф. др Милош КовачевићДр Јованка Радић, научни саветникПроф. др Рајна ДрагићевићПроф. др Исидора БјелаковићПроф. др Виктор СавићДр Владан Јовановић, научни саветникДр Марина Спасојевић, виши научни сарадникДоц. др Катарина БеговићДр Миша Ђурковић, научни саветникДр Душан Илић, научни сарадникМср Марија Стајић, самостални истраживачМр Момир Радић, адвокатПротојереј-ставрофор Велибор ЏомићОливера Јовановић, главни и одговорни уредник Православља, новина Српске Патријаршије Извор: СПЦ
Света Архијерејска Литургија у Светосавском храму у Краљеву
У недељу 21. јануара 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Саслуживао је архимандрит Дамјан (Цветковић), као и братство нашег храма. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић, док је хор наступао под диригентском палицом проф. Драгане Ђокић. На свеопшту радост, многи од верника, нарочито родитеља са малом децом, данас су приступили Светој Чаши. У богонадахнутој беседи, Владика Јустин је говорио о невидљивом, тајанственом и чудотворном дејству Духа Светога које је сакривено у оном што је видљиво. Пример за то је богојављенска вода која није само вода, него је Господ Исус Христос излио на њу благодат Светога Духа. Тако и у Господу Исусу Христу који је дошао на Јордан да се крсти као видљиви човек, лежи невидљиво Божанство. Најупечатљивији позив који је остао после ових празника јесте позив Светог Јована: ,,Покајте се, јер се приближило Царство Небеско.“ То покајање треба у нама не сме да буде једновремено, ,,већ треба да буде непрестано“, истакао је Владика. Беседу Владике Јустина можете послушати ОВДЕ. Вероучитељ Филип Зеленовић
Трпљењем спасавајте душе своје: Приказ 394. броја Православног мисионара
Пред читалачком публиком је нови 394. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема наведеног броја носи наслов: „Трпљењем спасавајте душе својеˮ. Насловну страну краси светлопис са свеноћног бденија уочи празника Ваведења Пресвете Богородице у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. О златној тријади очишћења душе на првим страницама пише презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник званичног мисионарског гласила. Отац Оливер истиче да је процес духовног узрастања тростепен, а да је врлина трпљења неопходна како бисмо на прави начин ходили путем живота у Христу, јер је трпљење неодвојив пратилац покајања и смирења. Уредник указује да уколико смо истински у покајању, онда трпљење невоља доживљавамо као благослов. У рубрици „Беседаˮ објављено је поучно слово јеромонаха Макарија, игумана манастира Савина у Херцег Новом. Игуман древне обитељи поучава да покајање значи промену живота, јер ако се истински кајемо онда се и мењамо. Протопрезвитер др Никола Маројевић, парох никшићки, пише о вечној гозби љубави Божије. У тексту који је објављен у рубрици „Живот у Христуˮ аутор истиче да је човек својим рођењем позван на божанску вечеру, а својим крштењем изабран за вечну заједницу са Господом. У закључку свог казивања парох никшићки поучава да кога дотакне кажипрст љубави Божије, постаје налик тројици младића које је небеска роса избавила из огњене пећи по обећању Божјем, јер Господ никада не оставља слуге своје. У овом броју доносимо и беседу ђакона др Ђорђа Петровића, професора Богословије Светог Саве, који прониче у тему јеванђелског зачала о безумном богаташу (Лк. 12, 16-21). Наведена беседа је изговорена у београдском храму Светог Александра Невског у 26. недељу по празнику свете Педесетнице, 2023. лета Господњег. Уводни део 394. броја „Православног мисионараˮ на свој начин посебно краси интервју са протопрезвитером-ставрофором Бранком Ћурчином, умировљеним парохом новосадским и духовником терапијске заједнице „Земља живихˮ. Разговор који је у име редакције водио катихета Бранислав Илић, доноси животну и пастирску причу о новосадском проти који већ пуне четири деценије ревносно и неуморно служи Цркви. Са пуно љубави отац Бранко је говорио о свештеничкој служби, о својим учитељима, о сусретима са светитељима, као и о благословеном значају терапијске заједнице „Земља живихˮ. У рубрици „Из историје Црквеˮ објављен је текст Милоша Тасића који читаоце упознаје хришћанским катихетским и философским школама у првим вековима, наглашавајући да заокружену целину хришћанских школа сачињавају дела великих кападокијских отаца, као и јерусалимске катихезе Светог Кирила јерусалимског. Први део овог броја званичног мисионарског гласила закључује рубрика „У дијалогу са атеизмомˮ у којој ђакон др Александар Милојков своју пажњу посвећује теми биолошког дертеминизма у служби друштвене нормализације родне идеологије. У наредном број биће објављен наставак текста на исту тему. Тематски део овог броја својим ауторским текстом отвара презвитер Владимир Пекић. У тексту под насловом „Трпљење или кукавичлукˮ, аутор јасно и недвосмислено истиче да се у јеванђељу трпљење сматра једном од најистакнутијих врлина које треба да красе човека, јер нас Христос и позива да „трпљењем спасавамо душе својеˮ (Лк. 21, 19). На питање да ли је трпљење вид кукавичлука, парох београдског храма Светог апостола и јеванђелиста Марка, указује да трпљењем подржавамо Господа. О трпљењу као путу до истинске радости пише јеромонах Макарије, игуман манастира Савина, наглашавајући да би човек имао трпљење потребно је да има веру, јер што је дубља вера, то је трпљење веће. На питање да ли је трпљење увек врлина, одговор даје протопрезвитер Александар Јевтић, који у свом ауторском тексту наводи да трпљење у појединим ситуацијама може постати лоше решење. Ове речи аутор објашњава наводећи бројне примере са којима је савремени човек суочен. Парох краљевачки свој текст крунише светописамским поукама, али и примерима из Старечника и Житија светих. Катихета Бранислав Илић у свом ауторском тексту под насловом „Трпљење – дар Духа Светогаˮ, наглашава да је трпљење током историје спасења постала темељна врлина Цркве, њена сила и снага која тријумфује у простору и времену. Аутор истиче и да су различите животне невоље и искушења, увреде и понижења, а која смо призвани да трпимо, само провера снаге и постојаности наше вере. „Када те мрзе, воли непријатеље своје. Када те повреде, опрости. На зло не одговори злом. Опомињи се речима Господњим да твоја жетва зависи од твоје сетвеˮ, поучава Маријана Пилиповић у свом ауторском тексту под насловом „Трпељивом није важно да је у праву, него у мируˮ. Тематски део овог броја закључен је текстом др Ђорђа Вуковића који доноси поучну причу о трпљењу Свете царице – монахиње Јелисавете, мајке Светог цара Уроша. Поводом четири деценије од упокојења протопрезвитера Александра Шмемана, редакција „Православног мисионараˮ доноси низ чланака у наставцима. У овом броју објављен је први текст о животу оца Александра Шмемана и матушке Јулијане Шмеман. За рубрику „У разговору са верним народомˮ пише монахиња Екатерина (Комненић), игуманија манастира Орешковица у Епархији браничевској. И овај број доноси нам рубрике „Света Земљаˮ и „Света Гораˮ. Јелена Јонић пише о храму Светог пророка Илије на гори Кармил, и подсећа да је историја овог храма почела 1909. године, када је Руска духовна мисија у Јерусалиму успела да прибави парцелу у горњем делу града Хаифе. У рубирици „Света Гораˮ објављен је текст др Немање Јонића о скиту Нова Тиваида. Наведени скит је основан 1880. године на земљи манастира Хиландара. Наша сарадница мр Смиља Влаовић којој је поверено вођење рубрике „Трагом старих светињаˮ, доноси нам причу о морачком манастиру и моштима Светог Харалампија. У оквиру рубрике „Из библијске ризницеˮ објављен је текст Милене Стефановић о багрему у Светом Писму. Наша сарадница у свом тексту сведочи да је багрем библијско дрво јер је, између осталог, од њега начињени Ковчег завета и делови Шатора од састанка, првог храма који су људи носили. У рубрици „Уреднички изборˮ објављена је уводна реч Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија за књигу „Тако је говорио отац Тадеј или о богословљу светог оца Тадеја Витовничкогˮ, ауторке Оливере Јовановић. Садржај овог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе закључен је рубрикама „Мисионарски излогˮ и „Човекољубљеˮ. * * * Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs или путем
Јовањдан у Епископском двору у Краљеву
У спомен славног имена Светог Јована Пророка и Претече Господњег, Свету Архијерејску Литургију Епископ Јустин служио је у параклису 40 мученика севастијских, који се налази при Епископији у Краљеву. Владики жичком саслуживао је секретар канцеларије архимандрит Сава, док је за певницом предивно и умилно појање монахиње Христине пратило евхаристијско приношење. Из канцеларије Епископа
Богојављење у Кованлуку
На дан када наша Света Црква молитвено прославља Крштење Господа Исуса Христа и чудесну пројаву Свете Тројице на реци Јордану, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког у Кованлуку. Већ у раним јутарњим часовима Храм Светог Василија био је испуњен мноштвом верујућег народа и деце који су овог сунчаног и топлог јануарског јутра дочекали свог духовног пастира Владику Јустина. На молитвеном сабрању Владици су саслуживали: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина Храма Светог Василија Острошког протојереј Иван Радовановић, протојереј Марко Петровић и ђакон Стефан Симић. Литургијско сабрање својим милозвучним појањем украсили су краљевачки појци. Преосвећени Владика је празничном беседом надахнуо све присутне и мудрим речима напојио душе своме народу. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. На дан када се широм света освећују воде, Владика је са својим саслужитељима извршио чин Великог водоосвећења, осветивши воду на здравље и спасење свих који је са вером и љубављу користе. Након отпуста и молитвеног благодарења Господу, празнична радост настављена је трпезом љубави свештенства и верујућег народа сабраних око свог Архипастира, који је посебну пажњу посветио најмлађима. Вероучитељ Марко Пауновић
Свети Јован Шангајски, Беседа на Богојављење
Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан, где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. „Ти треба мене да крстиш“. „Остави сада“ – одговара Исус – јер тако нам треба испунити сваку правду. Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца: „Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио“. А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, „земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом“. Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље – и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. „Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је“ (Пс.24,1-2). „Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи“, пише апостол Петар. „Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде“ (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не само на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. „Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, „твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)“ (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. „Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава“. (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама: „Христос се јави да Јордана освети воде“ (Претпразнични тропар), „Данас се водена освећује природа“ (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења. Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смиреношћу Исусовом, – открио је људима да је Бог Тројица – осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост. И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: „Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље“ (Мк. 1,15). До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Сада Сам Господ виче људима: „Покајте се“. Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше страсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин. Свети Јован Шангајски Извор: pravoslavie.ru
Ибарске новости: Михаил Скабаланович, “Људски род је био спреман за Рођење Христово“
Под Њим се ће се сабрати сви народи (Пост 49, 10), пророковали су праведни људи Старог Завета за Христа. Због овога је толико велико и универзално било рођење Христово за читав свет и све народе који су напето ишчекивали Његов долазак. Да ли су заиста сви народи и људи свих времена били толико усхићени у својим надањима и размишљањима? Наравно, сваки народ, и сада и у свим временима, па и у нашим данима, је имао појединце који су од живота очекивали само испуњење својих најосновнијих потреба за богатством, комфором, и другим задовољствима. Али да ли је то истинско биће човеково? И човек, у части будући, не разумеде и изједначи се са стоком неразумном – вели псалмопојац (Пс 48, 21). У сваком случају, овакви људи не могу повести свој народ у снажну и активну будућност. У онима који гаје чиста и духовна ишчекивања и аспирације се налазе темељи друштва. Управо у овом смислу „млади Христос рођен данас“ (како се вели у стихирама празника) је био субјект истрајних очекивања свих народа. Та очекивања су била толико снажна да се слободно може рећи да је читава васељена у уздасима чекала… Разумљиво, овако снажна очекивања су посебно јака била међу Израиљцима, изабраном народу Старога Века. Најуваженији међу њима су живели удишући ову наду још од најранијих времена. Унапред су знали, преко Откривења Божијег, из које ће породице доћи Искупитељ кога су толико очекивали. Не мора се ни наглашавати колико је то што знају одакле ће потећи будући Спаситељ људског рода било значајно за њих као народ. Те породице су биле посебно уважаване и дирљиво поштоване. Неке од њих су толико прижељкивале овај велики благослов Божији који се преноси са оца на најстаријег сина. Познато је, на пример, како је праотац Јаков задобио ову част свога првенства. Очекивали су Га са све већом и већом напетошћу, и што су Га дуже чекали, то је већа била напетост. Што је било више греха, више зла, насиља, неправедности која се ширила светом, то је била снажнија њихова жеља. Устани Боже, суди земљи, јер ћеш ти наследити све народе (јер ћеш владати свом земљом) Докле ћете судити неправедно и гледати на лица безбожника (показивати прихватање неправедности) (Пс 81, 8;2) – вапили су најбољи људи Израиља са тугом. Читајте Псалме и видећете како је сваки уздах остављених сирочића и свака суза угњетаване удовице, у очима старих Јевреја, појачавала очекивање давно обећаног Избавитеља. Веровали су да ће Он избавити сиромаха из руке моћнога и убогог који нема помоћника. Поштедеће сиромаха и убогог и душе убогих спасиће од камате и неправде (Пс 71, 12-14). Чак неколико векова пре Христа, очекивање Спаситеља је било толико снажно да је изгледа назив „Чекање свих народа“ постало једно од Његових имена којима су Га људи ословљавали. Заиста, „свих народа“ јер је чињеница да су га и незнабошци једнако снажно очекивали што се види из тога како су Га прихватили. Они су Га прихватили са још већом жељом и спремније од Јевреја. Просто, они су у масама нагрнули ка Христу који је дошао у свет. Како је и било могуће да Га не чекају? Оно што се дешавало међу незнабошцима пре Христовог доласка је било много горе, много пута горе, него оно што се дешавало са Јеврејима. Нигде није постојала истина. Неки од њих нису знали шта више да измисле у свом луксузу и у изопаченим и неприродним страстима. Град Помпеја је спаљен од стране Бога пре доласка Христовог због неморалног живота који су водили његови становници; просто, ни замислити не можемо какве све гадне ствари су биле исписане и исцртане по зидовима Помпеје. Други, на пример, робови су туговали у страшним напорима; били су тучени као животиње и храњени горе од стоке. То је чак дошло дотле да су робовима хранили егзотичне рибе: бацали су робове у рибњаке, једног по једног, као храну јер су поједине врсте риба, посебно јегуље, уживале у прождирању људског меса. Када су се робови побунили, били су распињани на крстове; једном је дуж пута дугачког педесет пет километара из Рима била поређана колона робова распетих на крстове. Било је немогуће и даље живети тако, и зато је наступила пуноћа времена када је Бог послао свог Сина, рођеног од жене (Гл 4, 4). Христос је дошао и све се променило, веома брзо. Људи који су поверовали у Њега су почели да живе сасвим другачије, попут анђела. Хришћани нису имали сиромашних или презрених и одбачених. Сви су били храњени и неговани љубављу и топлим, саосећањем. Истина, овако је било само док је било веома мало хришћана, када су најбољи људи прелазили у хришћанство из свога убеђења. Али чак и касније, када су читави народи постали хришћански, било је мање неједнакости и горчине на земљи. Чак и сада тога има мање него у оним страшним временима пре доласка Христовог. Наравно, можемо рећи да још увек има довољно зла на земљи – некима се чак и чини да га никад више није било. Али хришћани не могу да престану да верују да ће наступити тренутак, када ће, како кажемо у Оче наш-у Име Божије бити прослављено, када ће Царство Његово наступити, и када ће воља Његова бити остварена и на земљи као на Небу. Свакодневно се молимо за то, заједно са хиљадама и милионима људи. А Бог слуша наше молитве. Спаситељ ће још једном доћи да успостави своје Царство и зато хришћани заједно са апостолом Јованом кличу: Да, дођи Господе Исусе (Отк 22, 20). Михаил Скабаланович Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 29. децембар 2023. године
Пред изазовима вештачке интелигенције (AI): Интервју са презвитером Оливером Суботићем
Бог помогао! Не постоји консензус у научним и стручним круговима око тога како можемо дефинисати вештачку интелигенцију, премда постоји више радних дефиниција које се користе. Једну (према нашем скромном мишљењу, сувише уопштену) дефиницију је ове године усвојио Европски Парламент за потребе законодавног оквира ЕУ. Неки истраживачи, притом, сматрају да је термин „вештачка интелигенција“ погрешан и да треба користити друге, попут машинског учења (што је термин који се свакако користи у овој области). Постоје и стручњаци из ове области који прибегавају једноставним описним одређењима, без жеље да дефинишу сам термин. Вештачка интелигенција је, дакле, појава која се више препознаје неко што се прецизно дефинише. Једноставно говорећи, вештачка интелигенција (у даљем тексту: AI) превасходно означава употребу рачунарских технологија за опонашање људских когнитивних способности. Циљ је решавање одређених практичних задатака за које је потребно резоновање, који се крећу од аутоматског фокуса на електронским фото-апаратима, система претраживања на интернету и нових модела електронских преводилаца преко сложених експертских система примењених у привреди, науци, индустрији… све до најсавременијих модела одлучивања који се користе код временских непогода и у војно-безбедносном сектору. Већ сада постоје области људске делатности у којима AI одлично опонаша човекове способности резоновања. Типичан пример су неки модели AI који се користе у саобраћају. Постоје области у којима се човек одавно не може такмичити са машином, која је постала супериорна, посебно у математичко-логичкој области. Тако је у случају шаха, рецимо, или сложених аналитичких прорачуна. А постоје и области људског рада где је човек још увек незаменљив – занатлијски послови су најбољи пример, јер је код њих поред знања потребна и физичка спретност. Из истог разлога ни стоматолози не треба да брину да ће их AI у догледно време моћи заменити, будући да је поред знања за њихов посао потребна добра координација око-рука. Сам концепт AI се заснива на философским поставкама које можемо пратити још од античких времена, премда је у ужем смислу везан за средњовековно философско наслеђе (пре свега за неке Декартове и Лајбницове идеје). У најужем смислу конкретне техничке примене, процес употребе AI, са повременим успонима и падовима у развоју, траје још од времена непосредно по завршетку Другог светског рата. Као прекретница у његовом развоју обично се узима 1996. година, односно тренутак када је рачунар DeepBlue у две партије шаха победио Гарија Каспарова, а већ наредне године је победио и у мечу. Од тада процес развоја AI тече прилично брзо, а посебан замах добија у последњој деценији, када је достигнут висок степен процесорске моћи, прикупљен довољан опсег података (уз помоћ интернета) потребних за „тренирање“ AI система и развијено више AI модела заснованих на такозваном дубоком учењу (Deep Learning). Нисам чуо да је до сада нека темељна и систематична студија на ову тему урађена по налогу Синода неке од помесних Цркава. Са друге стране, појединачни радови, као и зборници чланака на тему AI из аспекта православне теологије, постоје већ неко време. Тако сам непосредно пре објаве овог интервјуа имао прилике да добијем увид у један такав зборник под називом Orthodoxy and Artificial Intelligence (у издању Hellenic Research Foundation), који је пре четири године приредио професор Александар Петровић. У новембру месецу, Задужбина „Петар Мандић“, чији сам оснивач, је делегирала професора Петровића да одржи предавање на тему AI у Матици српској. То изразито критички интонирано предавање је донело радикално нов философски приступ овој области и технологији уопште, и верујем да ће покренути ширу расправу. Покушао сам и да лично, као свештеник Српске Православне Цркве са информатичким предзнањем, пружим допринос на пољу проучавања ове важне проблематике тако што сам ове године објавио књигу Дигитални Рубикон, која на језгровит начин обрађује тему AI из техничког, правног, безбедносног, етичког и, наравно, богословског аспекта. Та књига је, међутим, само скроман увод у проблематику AI и више је подстицај да се овом темом у оквиру наше помесне Цркве позабавимо заједничким снагама. Иницијативу у том погледу очекујем пре свега од Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, који је по природи ствари стручно тело које треба да покреће критички дискурс на ова питања. Надам се да та иницијатива неће изостати, будући да је Центар не тако давно редовно покретао јавни дискурс на разноразне технолошке теме у нашем друштву. Медицина је једна од области у којој се јасно виде добробити контролисаног коришћења технологије AI. То је поготово случај у домену ране дијагностике тешких или ретких болести. Наиме, AI модели знатно прецизније од човека могу да примете неке ране показатеље, који, уколико се на време уоче, могу сачувати живот пацијента јер правовремено скрећу пажњу лекару. Овде је, дакле, јако важно нагласити да су ови системи само подршка лекару, а не замена за њега. Постоји и простор за унапређење процеса развоја нових лекова, но сматрам да су на том пољу ствари још увек недовољно испитане и непоуздане, за разлику од дијагностичког софтвера, који је поуздан јер има помоћну функцију и лекар је тај који доноси одлуку, систем само сугерише. Са друге стране, ствари се у домену AI и значајно компликују у наше време, с обзиром да она од секторског, уског решења (било да је оно медицинско, техничко, услужно, административно…) све више гравитира ка општем, генералном (такозвана AGI) решењу, које би према неким пројекцијама могло да се достигне у наредних деценију-две. Сматра се да би AGI степен био раван човеку у домену оног дела интелигенције који машина може опонашати, те да би тада AI фактички преузела главне токове функционисања друштва. То би био озбиљан проблем, будући да се у том случају на машину пребацује огроман број ингеренција, а човек губи контролу, што отвара питања опште безбедности и сигурности. Зато је већ данас важно повући јасне границе о којима Ви говорите. Оне се повлаче пре свега етичким начелима и правно-техничким механизмима, којих за сада још увек нема у довољној мери. Деценије које су за нама су показале да право као област значајно каска за технологијом, те да добра правно-техничка решења долазе и са више година закашњења, што је за поље AI недозвољено дуг период. Истовремено, јако је важно имати прецизно дефинисане етичке смернице које би поставиле будући оквир дозвољеног и недозвољеног у домену AI. На том пољу већ данас постоје готово нерешиве етичке дилеме и питање