Под Њим се ће се сабрати сви народи (Пост 49, 10), пророковали су праведни људи Старог Завета за Христа. Због овога је толико велико и универзално било рођење Христово за читав свет и све народе који су напето ишчекивали Његов долазак. Да ли су заиста сви народи и људи свих времена били толико усхићени у својим надањима и размишљањима? Наравно, сваки народ, и сада и у свим временима, па и у нашим данима, је имао појединце који су од живота очекивали само испуњење својих најосновнијих потреба за богатством, комфором, и другим задовољствима. Али да ли је то истинско биће човеково? И човек, у части будући, не разумеде и изједначи се са стоком неразумном – вели псалмопојац (Пс 48, 21). У сваком случају, овакви људи не могу повести свој народ у снажну и активну будућност. У онима који гаје чиста и духовна ишчекивања и аспирације се налазе темељи друштва. Управо у овом смислу „млади Христос рођен данас“ (како се вели у стихирама празника) је био субјект истрајних очекивања свих народа. Та очекивања су била толико снажна да се слободно може рећи да је читава васељена у уздасима чекала…
Разумљиво, овако снажна очекивања су посебно јака била међу Израиљцима, изабраном народу Старога Века. Најуваженији међу њима су живели удишући ову наду још од најранијих времена. Унапред су знали, преко Откривења Божијег, из које ће породице доћи Искупитељ кога су толико очекивали.
Не мора се ни наглашавати колико је то што знају одакле ће потећи будући Спаситељ људског рода било значајно за њих као народ. Те породице су биле посебно уважаване и дирљиво поштоване. Неке од њих су толико прижељкивале овај велики благослов Божији који се преноси са оца на најстаријег сина. Познато је, на пример, како је праотац Јаков задобио ову част свога првенства.
Очекивали су Га са све већом и већом напетошћу, и што су Га дуже чекали, то је већа била напетост. Што је било више греха, више зла, насиља, неправедности која се ширила светом, то је била снажнија њихова жеља. Устани Боже, суди земљи, јер ћеш ти наследити све народе (јер ћеш владати свом земљом) Докле ћете судити неправедно и гледати на лица безбожника (показивати прихватање неправедности) (Пс 81, 8;2) – вапили су најбољи људи Израиља са тугом. Читајте Псалме и видећете како је сваки уздах остављених сирочића и свака суза угњетаване удовице, у очима старих Јевреја, појачавала очекивање давно обећаног Избавитеља. Веровали су да ће Он избавити сиромаха из руке моћнога и убогог који нема помоћника. Поштедеће сиромаха и убогог и душе убогих спасиће од камате и неправде (Пс 71, 12-14). Чак неколико векова пре Христа, очекивање Спаситеља је било толико снажно да је изгледа назив „Чекање свих народа“ постало једно од Његових имена којима су Га људи ословљавали.

Заиста, „свих народа“ јер је чињеница да су га и незнабошци једнако снажно очекивали што се види из тога како су Га прихватили. Они су Га прихватили са још већом жељом и спремније од Јевреја. Просто, они су у масама нагрнули ка Христу који је дошао у свет. Како је и било могуће да Га не чекају? Оно што се дешавало међу незнабошцима пре Христовог доласка је било много горе, много пута горе, него оно што се дешавало са Јеврејима. Нигде није постојала истина. Неки од њих нису знали шта више да измисле у свом луксузу и у изопаченим и неприродним страстима. Град Помпеја је спаљен од стране Бога пре доласка Христовог због неморалног живота који су водили његови становници; просто, ни замислити не можемо какве све гадне ствари су биле исписане и исцртане по зидовима Помпеје. Други, на пример, робови су туговали у страшним напорима; били су тучени као животиње и храњени горе од стоке. То је чак дошло дотле да су робовима хранили егзотичне рибе: бацали су робове у рибњаке, једног по једног, као храну јер су поједине врсте риба, посебно јегуље, уживале у прождирању људског меса. Када су се робови побунили, били су распињани на крстове; једном је дуж пута дугачког педесет пет километара из Рима била поређана колона робова распетих на крстове. Било је немогуће и даље живети тако, и зато је наступила пуноћа времена када је Бог послао свог Сина, рођеног од жене (Гл 4, 4).
Христос је дошао и све се променило, веома брзо. Људи који су поверовали у Њега су почели да живе сасвим другачије, попут анђела. Хришћани нису имали сиромашних или презрених и одбачених. Сви су били храњени и неговани љубављу и топлим, саосећањем.
Истина, овако је било само док је било веома мало хришћана, када су најбољи људи прелазили у хришћанство из свога убеђења. Али чак и касније, када су читави народи постали хришћански, било је мање неједнакости и горчине на земљи.
Чак и сада тога има мање него у оним страшним временима пре доласка Христовог. Наравно, можемо рећи да још увек има довољно зла на земљи – некима се чак и чини да га никад више није било. Али хришћани не могу да престану да верују да ће наступити тренутак, када ће, како кажемо у Оче наш-у Име Божије бити прослављено, када ће Царство Његово наступити, и када ће воља Његова бити остварена и на земљи као на Небу. Свакодневно се молимо за то, заједно са хиљадама и милионима људи. А Бог слуша наше молитве.
Спаситељ ће још једном доћи да успостави своје Царство и зато хришћани заједно са апостолом Јованом кличу: Да, дођи Господе Исусе (Отк 22, 20).
Михаил Скабаланович
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 29. децембар 2023. године