Исповест и братски састанак свештенства качерског намесништва
У петак 21/8. маја, лета Господњег 2021. на дан када Црква прославља Светог Јована Богослова, у Храму Светог Јована Крститеља у Љигу, одржан је братски састанак и исповест свештенства качерског намесништва. Светој тајни исповести приступили су сви активни свештеници и ђакон, као и пензионисани свештеници протојереј Светолик Зечевић и протојереј Ратко Радојичић. Исповедник је и ове године био јеромонах о. Виталије (Милошевић), сабрат Манастира Студенице. По традицији, након исповести, одслужена је Света Литургија, којом је началствовао протојереј Светолик Марковић, а саслуживали су протонамесник Драган Мијаиловић, јереј Миодраг Марковић и ђакон Слободан Пејовић. Након прочитаног Јеванђеља сабраном свештенству и народу, обратио се пригодним словом ђакон Слободан Пејовић. У свој беседи на тему Света Литургија у светлости Васкрсења, истакао је историјски развој евхаристијског сабрања од апостолских времена до наших дана посебно наглашавајући значај повезаности Христовог Васкрсења и Свете тајне Евхаристије. Светој Чаши приступили су сви активни свештеници намесништва заједно са својим исповедником о. Виталијем. Потом су сви окупљени прешли у парохијску салу где су љубазни домаћини о. Светолик и његова породица припремили трпезу љубави . Током ручка сабрана братија је разговарала о актуелним проблемима и духовним потребама. Размењена су мишљења и ставови у вези поста, причешћа и других Светих тајни. Отац Виталије је из свог монашког и свештеничког служења износио увиде дубоко укорењене у предању наше Свете Цркве. Присутнима се обратио и домаћин протојереј Светолик, укратко подсећајући браћу свештенике на одговорност свештенослужења, на дужности и обавезе које има сваки парохијски свештеник, а нарочито данас у овим тешким временима када треба са пуно мудрости и пажње приступати сваком човеку. Исказао је захвалност о. Виталију на његовом труду и љубави, као нашем исповеднику, замоливши га да у својим молитвама не заборави и свештенослужитеље качерског намесништва. Остаје отворен позив о. Виталија да сви заједно овог лета посетимо Манастир Студеницу. Ђакон Слободан Пејовић
Епископ Јустин свештенослужио на празник Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова
На празник Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова, 21. маја 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у придворном Параклису 40 мученика севастијских у Краљеву. Изабрани од рибарских мрежа на проповедање Еванђеља, и од ловљења риба на ловљење људи за светлост истинског богопознања, о велики апостоле, учениче, пријатељу и љубимче Христов, моли јединог истинитог Човекољупца, кога си серафимском љубављу заволео, да се смилује на нас који иштемо твоје посредовање код Њега и који ти кличемо: Радуј се, Јоване апостоле, љубимче Христов и богослове! Кондак 1, из Акатиста
Ибарске новости: Митрополит Антоније (Блум), “Свако вече, пред сан, стани пред Бога и своју савест“
Желео бих да кажем нешто о томе на који начин увече, када један већ завршен, можемо да станемо пред своју савест, пред Бога и пред живот пре него што ступимо у ноћ, у несвест, пре него што утонемо у сан. Дан који нам је био дат ми смо испунили свим оним за шта смо били способни, у овај дан смо унели добро и зло, нешто смо унаказили или смо неку лепоту унели у њега. Неким људима смо причинили радост, некима тугу. Једнима смо помогли, друге смо повредили. И она снежна равница која је лежала пред нама у току дана сада је обележена нашим траговима. Можемо да погледамо и да видимо кривине нашег пута, зато што ретко који пут бива прав. Дакле, пре него што станемо пред Бога треба да станемо пред своју сопствену савест и да поставимо себи питање: „Шта сам учинио од овог дана и шта сам у току овог дана учинио за себе? Да ли сам постао племенитији, да ли сам постао достојнији свог имена човековог? Или сам, напротив, понизио себе и осрамотио се? „Да би се ово урадило треба сести и размислити, треба размислити поштено, треба размислити онако како човек понекад размишља пред смрт, зато што нико не зна хоће ли устати из постеље или не. Ми тонемо у сан, али можемо и да се никада не пробудимо на земљи. Наше очи ће се можда отворити за вечност када већ постане касно да размишљамо о томе шта је требало учинити. Тада ћемо морати да станемо пред Бога у вечности са садржајем целог свог живота. Нека, дакле, свако размисли: Какви бисмо били пред својом савешћу када би знали да је време да умремо, да ће у року од неколико минута живот проћи и завршити се и да имамо ових неколико минута, а можда сат или пола сата да изгладимо све што може да се изглади, да исправимо све што може да се исправи, макар у намери, макар да душом викнемо онима које смо увредили: „Опростите!“ – или онима које смо дубоко волели: „Збогом!..“ Ово је врло важно зато што пред Бога треба стати искрено, не можемо да се играмо жмурке са Богом. Дакле, стани пред своју савест и постави себи питање: „Шта сам учинио од данашњег дана, од сваке околности, од сваког сусрета? Шта сам урадио на себи?..“ Анализирајући себе на овај начин видећеш и добро и зло, често ће то бити мутно. Није да је нешто веома зло, него управо мутно – добра намера помешана са лошим поступком, да ли због кукавичлука или због лењости, или заборавности, или зато што је било саблажњиво поступити другачије од онога како је дошаптавала савест. Размисли о свакој ствари. И покај се… И друго: треба себи да поставимо питање: Данашњи дан је завршен, анализирао сам га, извршио над њим поштен и темељан суд, а да ли желим да станем пред Бога? Хришћанин ће на ово у већини случајева одговорити: „Како да не! Наравно да желим…“ Не, није обавезно да желиш. Често се дешава да само из осећања дужности и због савесности дан завршавамо молитвом, стајањем пред Господом. А шта се дешава после тога? После тога се човек враћа свакодневници, помоли се, легне да спава, али уместо да спава лаћа се књиге, и ако буде искрен вероватно ће приметити да га књига занима више него што је чезнуо за Богом, а то је страшно. То стварно показује колико смо далеко од духовног здравља, од целовитости о којој сам прошли пут говорио. Како је то могуће? Међутим, то се стално дешава. Размислите: Зар нам се то не дешава, зар се не догађа да нас нешто привлачи више од наше жеље да сретнемо Живог Бога… Митрополит Антоније Блум Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 21. мај 2021. године
О Хлебу живота (Јн 6, 53-54)
„А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.“ (6, 53-54) Конкретније средство за спасење света од смрти, и за живот света, нико није могао ни замислити, а камоли да га, него што је то учинио Господ Христос. Бог и живот Божји се не може стварније дата нето Божјом крвљу и Божјим телом. А то баш Богочовек и даје људима, да би победили смрт а стекли живот вечни. Шта је живот људски? Храњење себе Богом, телом Божјим и крвљу Божјом. Без тога, нема живота људима; у њима је смрт, смрт, и само смрт. Тело и крв Христа су тело и крв Сина Човечјега, оваплоћеног Бога Логоса, а тиме су тело и крв Самог Бога Логоса, јер је Он зато и постао човек да и тело и крв и душу људску учини својим. Тако је тело Његово – тело Божје, крв Његова – крв Божја, душа Његова – душа Божја. Али притом и тело и крв и душа остају у границама и природи људској, само су обожени. То нам Спас јасно казује: „Заиста, заиста вам кажем; ако не једете тела Сина Човечјега, и не пијете крви његове, немате живота у себи“. И заиста ако човек не храни себе Господом Христом, ако не живи Њиме, нека уђе у себе и разгледа себе, и свуда ће у себи наићи на смрт, иа смртно, на пролазно. А почне ли себе хранити Господом Христом, Његовим светим телом и крвљу, светим силама и врлинама, осетиће како живот заструји у њему, и то живот вечни, у коме нема ничег смртног и који прогони сваку смрт из човека и све смртно и пролазно. „Логос постаде тело“ (Јн. 1,14), зато да се Њиме и телом хране људи, и на тај начин стекну живот вечни. Логос постаде тело да би људи, причешћујући се тим телом Бога Логоса, и сами постали сутелесници Његови (Еф. 3,6), заједничари, причасници Његови: (Еф. 3,6): и тако сав живот добијали од Њега; а од Њега се добија само живот вечни. То је у исто време и залог нашег васкрсења, тј. последње и коначне победе и тела нашег над смрћу. Спас је јасан у томе: „Који једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“. А у томе је божански смисао и назначење људског бића, свих људи уопште. Зато је та богочовечанска храна уствари једина права храна човекова, и Његова крв – једино право пиће човеково. Ако није тако, која је онда то храна, и пиће, који ће учинити човека вечним бићем и победником смрти? Свети Јустин Ћелијски, Тумачење Јеванђеља по Јовану
Братски састанак и исповест свештенства Архијерејског намесништва рачанског
На дан празновања Појаве Часног Крста у Јерусалиму, 20/7. маја 2021. одржана је исповест и братски састанак свештенства Архијерејског намесништва рачанског у Храму Светог великомученика Георгија у Кремнима. Исповест је вршио јеромонах студенички Виталије (Милошевић). Светом Литургијом је началствовао јереј Мирко Крупниковић уз саслуживање јереја Ненада Рогића и ђакона бајинобаштанског Далибора Ђорђевића. У беседи о Светој Тајни Исповести отац Мирко је говорио о томе како је мали број оних који се редовно исповедају, да је задатак свештеника да говори о важности ове Свете тајне али и да се једни другима исповедамо и опраштамо једни другима. Након Свете Литургије и Светог Причешћа уприличена је трпеза љубави трудом јереја Александра Ђуричића, пароха креманског. Браћи свештеницима се обратио најпре намесник рачански протојереј Милинко Лукић захваливши се оцу Виталију на молитви и исповести, подсетио је колико је значајна исповест и самим свештеницима који носе терет службе заједно са својим личним проблемима. Отац Милинко се захвалио и братству намесништва што се лично труде да савесно обављају своје парохијске дужности и захвалио се оцу Александру на гостопримству у Кремнима. Затим се обратио и отац Виталије речима поуке о греху осуђивања, наводећи примере из личног искуства, дајући притом конкретне духовне савете. Ђакон Далибор Ђорђевић
Слава Храма Преноса моштију Светог Саве у Бајиној Башти
На дан празника Преноса моштију Светог Саве бајинобаштанско свештенство је заједно са верним народом обележило славу новог храма у Бајиној Башти. Литургијским сабрањем началствовао је игуман Манастира Раче протосинђел Герман (Авакумовић), коме су саслуживали бајинобаштански свештеници на челу са Архијерејским намесником рачанским протојерејом Милинком Лукићем. Без обзира на постављене скеле, због радова који се обављају, велики број верника се сабрао на Светој Литургији. Игуман Герман је очински поздравио присутни народ пожелевши да се храм украси и иконопише да бисмо се у њему што пре почели сабирати враћајући се светосављу. Овогодишњи домаћин славе је био г. Бобан Ристић, који је са својом супругом и троје деце припремио трпезу љубави. По устаљеном реду овогодишњи домаћин је предао део славског колача г. Милану Тришићу који ће следеће године бити домаћин славе. Радови на изградњи Храма Светог Саве у Бајиној Башти теку устаљеном динамиком захваљујући несебичној подршци Општине Бајина Башта, локалних јавних и приватних предузећа, као и великој помоћи верног народа. Урађен је већи део посла на електрификацији цркве и завршено је малтерисање унутрашњих зидова. Прилози се уписују у књигу прилога која се налази у новој продавници свећа у порти храма, а могуће је прилог уплатити и на жиро рачун Црквене Општине Бајина Башта број 205-275728-23 Комерцијална банка. Захвални Богу и Светом Сави на досадашњим успешним радовима, са радошћу очекујемо следеће сабрање у овом храму који је украсио нашу малу варош поред реке Дрине. Протојереј Горан Милинковић
Пренос моштију Светог Саве
Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако: Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: „Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство“. Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асену са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: „Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?“ И тако га отпусти празних руку. Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: „Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство“. Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: „Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују“. Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: „Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче“. Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево. Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвли, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима
Свечано прослављена Недеља мироносица у Чукојевцу
Велика духовна радост осетила се 16. маја 2021. године у Недељу мироносица у Храму Покрова Пресвете Богородице у Чукојевцу. Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички Г. Јустин уз саслужење архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, игумана Манастира Згодачица протосинђела Стефана (Чкоњевића), пароха чукојевачких протојереја Жељка Филиповића и јереја Јовице Пршића, као и протођакона Александра Грујовића. Храм у Чукојевцу посвећен је празнику Покрова Пресвете Богородице, иначе у порти се налази и стара црква брвнара из 18. века, а нови храм је из 1904. године. Велелепност саме недеље и празника увеличало је присуство великог броја деце и верног народа сабраног око свога Архијереја. Епископ Јустин се после прочитане перикопе из Јеванђеља обратио верном народу. Он се хронолошки осврнуо на претходне недеље које се надовезују једне на другу. Данашњи сведоци празника Васкрсења су жене Мироносице које носе миро да Господа Свога помажу. Њима се јавља архангел Гаврил и објављује да је Христос васкрсао. Христос је ради Васкрсења дошао да би својим Васкрсењем нама дао васкрсење. Владика је напоменуо да смо у временима бурних животних искушења, али да не треба да се бојимо јер је Господ апостолима рекао да се не боје и да је Он са њима до краја века. Ми хришћани треба да прођемо све што је и сам Господ прошао. Тај пут је много тегобан, многи се изгубе на том путу. Тешко је на самом почетку док се не испунимо благодаћу Божијом, али кроз пост, молитву и само Свето причешће постајемо сигурнији. Без истинског љубљења Господа и служења Њему нема нам спасења, поучио је Епископ присутне. Учешће у Светој тајни причешћа узео је велики број деце и верног народа. По свршетку Свете Литургије приређена је пригодна трпеза љубави од стране братства храма. При трпези љубави, а по благослову старешине оца Жељка, Епископу се захвалном беседом обратио г. Драган Јовановић, председник Црквене општине Чукојевац. Чтец Петар Ђерковић
Недеља мироносица у Манастиру Жичи
У недељу Мироносица, у Манастиру Жичи, Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ западноамерички Максим уз саслужење архимандритȃ Дамјана (Цветковића) и Јакова (Лазовића), протојереја-ставрофора Лазара Васиљевића, протојерејȃ Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, као и протођакона Милутина Балтића. Након прочитаног Јеванђеља, Његово Преосвештенство Епископ западноамерички г. Максим је најпре укратко подсетио на јеванђелски догађај када су свете жене Мироносице дошле на гроб са миром и на тај начин постале сведоци празног гроба, иако су нешто раније присуствовале, прво, Распећу Господњем, а потом и Његовом полагању у гроб. Епископ западноамерички је истакао да се у најстаријем јеванђељу каже да су ове жене биле захваћене страхом, док га Свети јеванђелист Матеј допуњује и каже да су биле испуњене и радошћу. Немамо много података о томе како су оне саме доживеле овај необичан догађај и како се десило да нису баш сасвим испуниле задатак дат им од анђела. Наиме, речено им је да пренесу апостолима ту најснажнију и најмоћнију вест – да је васкрсао Господ, али, исто тако, јеванђелист бележи да су оне остале неме и да „никоме ништа не казиваху, јер се бојаху“. Но, јасно је да су апостолима ипак на неки начин пренеле ову поруку, па би требало да се запитамо – како је могуће пренети поруку не казавши ништа? Могуће је, јер су оне све рекле читавим својим бићем – не вербално, већ егзистенцијално. Своју беседу Владика је закључио поуком да се Господу може рећи све – не глагољивошћу и речима, већ својим бићем и својим постојањем које говори више од речи. Треба имати у виду – да у нашем свакодневном животу своју љубав према Богу, која је основ и која прожима љубав према ближњем, треба да преносимо по угледу на мироносице: пажњом и треперењем бића које одаје нашу љубав, дивљење и изненађење које долази од таквог сусрета какав је онај са чудесним Господом. Његово Преосвештенство г. г. Максим је подсетио и на житија жена Мироносица које су остале у служби Цркве и постале пример служења који треба да надахњује све генерације хришћана. На крају, нису изостале ни речи благодарења упућене његовом Преосвештенству Епископу жичком г.г. Јустину на благослову за служење Свете Литургије као и жичком сестринству и народу који увек са радошћу дочекује Његово Преосвештенство Епископа Максима. Христос васкрсе! Сестринство манастира
Изложба старих фотографија поводом јубилеја 90 година постојања Храма Светог пророка Илије у Вичи
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, 15. маја 2021. године у селу Вича, у црквеној сали Храма Светог пророка Илије организована је изложба старих фотографија, књига и литургијских предмета. Повод за овај догађај јесте јубилеј 90 година постојања овог храма, који ће бити и литургијски прослављен на дан црквене славе. Пре свега, огроман значај ове изложбе јесте у томе што су мештани парохије вичке били у могућности да препознају своје претке, који су учествовали у богослужбеном животу храма још од давне 1931. године. Такође, циљ изложбе јесте и чување од заборава значајних фотографија, као и личности које су помагале да овај храм до данас постоји. Локални парох Немања Матејић је уложио велики труд, сакупљајући фотографије у претходних пет месеци. У организацији овог важног подухвата, поред оца Немање, учествовао је и Народни музеј у Чачку, на челу са Делфином Рајић. Изложбу су отворили ученици ОШ „Марко Пајић“ у Вичи, отпевавши васкршњи тропар. Отац Немања и госпођа Делфина Рајић су потом одржали говоре у којима су истакли значај овог догађаја. Отац Немања се на почетку говора захвалио Његовом Преосвештенству Епископу жичком Господину Јустину, који је дао благослов да се изложба отвори, као и Народном музеју града Чачка, на челу са Делфином Рајић и ученицима који су отпевали тропар Христос васкрсе, који почиње речима којима се поздрављамо све до Спасовдана. Истакао је колико је било тешко пронаћи поједине фотографије, које су веома важне да се сачува од заборава историја вичке парохије. На тим фотографијама се могу видети бројне значајне личности које су у претходних 90 година живели на територији Драгачева, као и свештеници који су службовали на овој парохији. Посебно су значајне три веома старе фотографије, које потичу још из 1931. године, са освећења овог храма. Госпођа Рајић је говорила о значају бројних материјалних и духовних сведочанстава богате историје Драгачева и његове околине, који имају посебан значај за српску културу. Потом се осврнула на историју ове географске области, као и саме Виче, изневши податак да се Драгачево први пут помиње у турским катастарским књигама из 1476. Назив села Вича први пут је званично забележен 1813. године, када је Милош Обреновић за старешину девет села, међу којима је и Вича, поставио капетана Сима Радовића из Каоне. Истакла је да је Црква Светог пророка Илије саграђена залагањем свештеника Милана Недовића и учитеља Александра Сухарова. Цркву је освештао Епископ Јефрем Бојовић, рођени брат војводе Петра Бојовића. Летопис цркве, како је нагласила, сада је допуњен фотографијама из њеног живота, од којих је настарије израдио фотограф Томислав Зупан, на њеном освећену 1931. године. Присутнима се говором обратио и проф. др Драгољуб Даниловић, историчар из Краљева, који заједно са оцем Немањом пише монографију ове цркве. Он је пре свега истакао значај жртава наших предака, који су себе уградили и у темеље храма, тако што су својим животима посведочили значај литургијског живота и окупљања. Ученици нижих разреда су потом отпевали познату духовну песму „Људи ликујте“. Такође, у програму је учествовао и Данило Томић, гуслар из Ужица, као и Матија Рановић, ученик из Гуче, који је свирао хармонику. Поред фотографија, изложене су и старе богослужбене књиге које су користили свештеници овог храма, од којих је наjстарија Јеванђеље из 1713. године. Јереј Немања Матејић, као што је већ поменуто, јубилеја приређује и монографију храма, у чијој изради је учествује и проф. др Драгољуб Даниловић, историчар. Након културно-уметничког програма и изложбе, уприличено је пригодно послужење. Дарко Стевановић, студент теологије
Исповест и братски састанак свештенства качерског намесништва
У петак 21/8. маја, лета Господњег 2021. на дан када Црква прославља Светог Јована Богослова, у Храму Светог Јована Крститеља у Љигу, одржан је братски састанак и исповест свештенства качерског намесништва. Светој тајни исповести приступили су сви активни свештеници и ђакон, као и пензионисани свештеници протојереј Светолик Зечевић и протојереј Ратко Радојичић. Исповедник је и ове године био јеромонах о. Виталије (Милошевић), сабрат Манастира Студенице. По традицији, након исповести, одслужена је Света Литургија, којом је началствовао протојереј Светолик Марковић, а саслуживали су протонамесник Драган Мијаиловић, јереј Миодраг Марковић и ђакон Слободан Пејовић. Након прочитаног Јеванђеља сабраном свештенству и народу, обратио се пригодним словом ђакон Слободан Пејовић. У свој беседи на тему Света Литургија у светлости Васкрсења, истакао је историјски развој евхаристијског сабрања од апостолских времена до наших дана посебно наглашавајући значај повезаности Христовог Васкрсења и Свете тајне Евхаристије. Светој Чаши приступили су сви активни свештеници намесништва заједно са својим исповедником о. Виталијем. Потом су сви окупљени прешли у парохијску салу где су љубазни домаћини о. Светолик и његова породица припремили трпезу љубави . Током ручка сабрана братија је разговарала о актуелним проблемима и духовним потребама. Размењена су мишљења и ставови у вези поста, причешћа и других Светих тајни. Отац Виталије је из свог монашког и свештеничког служења износио увиде дубоко укорењене у предању наше Свете Цркве. Присутнима се обратио и домаћин протојереј Светолик, укратко подсећајући браћу свештенике на одговорност свештенослужења, на дужности и обавезе које има сваки парохијски свештеник, а нарочито данас у овим тешким временима када треба са пуно мудрости и пажње приступати сваком човеку. Исказао је захвалност о. Виталију на његовом труду и љубави, као нашем исповеднику, замоливши га да у својим молитвама не заборави и свештенослужитеље качерског намесништва. Остаје отворен позив о. Виталија да сви заједно овог лета посетимо Манастир Студеницу. Ђакон Слободан Пејовић
Епископ Јустин свештенослужио на празник Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова
На празник Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова, 21. маја 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у придворном Параклису 40 мученика севастијских у Краљеву. Изабрани од рибарских мрежа на проповедање Еванђеља, и од ловљења риба на ловљење људи за светлост истинског богопознања, о велики апостоле, учениче, пријатељу и љубимче Христов, моли јединог истинитог Човекољупца, кога си серафимском љубављу заволео, да се смилује на нас који иштемо твоје посредовање код Њега и који ти кличемо: Радуј се, Јоване апостоле, љубимче Христов и богослове! Кондак 1, из Акатиста
Ибарске новости: Митрополит Антоније (Блум), “Свако вече, пред сан, стани пред Бога и своју савест“
Желео бих да кажем нешто о томе на који начин увече, када један већ завршен, можемо да станемо пред своју савест, пред Бога и пред живот пре него што ступимо у ноћ, у несвест, пре него што утонемо у сан. Дан који нам је био дат ми смо испунили свим оним за шта смо били способни, у овај дан смо унели добро и зло, нешто смо унаказили или смо неку лепоту унели у њега. Неким људима смо причинили радост, некима тугу. Једнима смо помогли, друге смо повредили. И она снежна равница која је лежала пред нама у току дана сада је обележена нашим траговима. Можемо да погледамо и да видимо кривине нашег пута, зато што ретко који пут бива прав. Дакле, пре него што станемо пред Бога треба да станемо пред своју сопствену савест и да поставимо себи питање: „Шта сам учинио од овог дана и шта сам у току овог дана учинио за себе? Да ли сам постао племенитији, да ли сам постао достојнији свог имена човековог? Или сам, напротив, понизио себе и осрамотио се? „Да би се ово урадило треба сести и размислити, треба размислити поштено, треба размислити онако како човек понекад размишља пред смрт, зато што нико не зна хоће ли устати из постеље или не. Ми тонемо у сан, али можемо и да се никада не пробудимо на земљи. Наше очи ће се можда отворити за вечност када већ постане касно да размишљамо о томе шта је требало учинити. Тада ћемо морати да станемо пред Бога у вечности са садржајем целог свог живота. Нека, дакле, свако размисли: Какви бисмо били пред својом савешћу када би знали да је време да умремо, да ће у року од неколико минута живот проћи и завршити се и да имамо ових неколико минута, а можда сат или пола сата да изгладимо све што може да се изглади, да исправимо све што може да се исправи, макар у намери, макар да душом викнемо онима које смо увредили: „Опростите!“ – или онима које смо дубоко волели: „Збогом!..“ Ово је врло важно зато што пред Бога треба стати искрено, не можемо да се играмо жмурке са Богом. Дакле, стани пред своју савест и постави себи питање: „Шта сам учинио од данашњег дана, од сваке околности, од сваког сусрета? Шта сам урадио на себи?..“ Анализирајући себе на овај начин видећеш и добро и зло, често ће то бити мутно. Није да је нешто веома зло, него управо мутно – добра намера помешана са лошим поступком, да ли због кукавичлука или због лењости, или заборавности, или зато што је било саблажњиво поступити другачије од онога како је дошаптавала савест. Размисли о свакој ствари. И покај се… И друго: треба себи да поставимо питање: Данашњи дан је завршен, анализирао сам га, извршио над њим поштен и темељан суд, а да ли желим да станем пред Бога? Хришћанин ће на ово у већини случајева одговорити: „Како да не! Наравно да желим…“ Не, није обавезно да желиш. Често се дешава да само из осећања дужности и због савесности дан завршавамо молитвом, стајањем пред Господом. А шта се дешава после тога? После тога се човек враћа свакодневници, помоли се, легне да спава, али уместо да спава лаћа се књиге, и ако буде искрен вероватно ће приметити да га књига занима више него што је чезнуо за Богом, а то је страшно. То стварно показује колико смо далеко од духовног здравља, од целовитости о којој сам прошли пут говорио. Како је то могуће? Међутим, то се стално дешава. Размислите: Зар нам се то не дешава, зар се не догађа да нас нешто привлачи више од наше жеље да сретнемо Живог Бога… Митрополит Антоније Блум Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 21. мај 2021. године
О Хлебу живота (Јн 6, 53-54)
„А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.“ (6, 53-54) Конкретније средство за спасење света од смрти, и за живот света, нико није могао ни замислити, а камоли да га, него што је то учинио Господ Христос. Бог и живот Божји се не може стварније дата нето Божјом крвљу и Божјим телом. А то баш Богочовек и даје људима, да би победили смрт а стекли живот вечни. Шта је живот људски? Храњење себе Богом, телом Божјим и крвљу Божјом. Без тога, нема живота људима; у њима је смрт, смрт, и само смрт. Тело и крв Христа су тело и крв Сина Човечјега, оваплоћеног Бога Логоса, а тиме су тело и крв Самог Бога Логоса, јер је Он зато и постао човек да и тело и крв и душу људску учини својим. Тако је тело Његово – тело Божје, крв Његова – крв Божја, душа Његова – душа Божја. Али притом и тело и крв и душа остају у границама и природи људској, само су обожени. То нам Спас јасно казује: „Заиста, заиста вам кажем; ако не једете тела Сина Човечјега, и не пијете крви његове, немате живота у себи“. И заиста ако човек не храни себе Господом Христом, ако не живи Њиме, нека уђе у себе и разгледа себе, и свуда ће у себи наићи на смрт, иа смртно, на пролазно. А почне ли себе хранити Господом Христом, Његовим светим телом и крвљу, светим силама и врлинама, осетиће како живот заструји у њему, и то живот вечни, у коме нема ничег смртног и који прогони сваку смрт из човека и све смртно и пролазно. „Логос постаде тело“ (Јн. 1,14), зато да се Њиме и телом хране људи, и на тај начин стекну живот вечни. Логос постаде тело да би људи, причешћујући се тим телом Бога Логоса, и сами постали сутелесници Његови (Еф. 3,6), заједничари, причасници Његови: (Еф. 3,6): и тако сав живот добијали од Њега; а од Њега се добија само живот вечни. То је у исто време и залог нашег васкрсења, тј. последње и коначне победе и тела нашег над смрћу. Спас је јасан у томе: „Који једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“. А у томе је божански смисао и назначење људског бића, свих људи уопште. Зато је та богочовечанска храна уствари једина права храна човекова, и Његова крв – једино право пиће човеково. Ако није тако, која је онда то храна, и пиће, који ће учинити човека вечним бићем и победником смрти? Свети Јустин Ћелијски, Тумачење Јеванђеља по Јовану
Братски састанак и исповест свештенства Архијерејског намесништва рачанског
На дан празновања Појаве Часног Крста у Јерусалиму, 20/7. маја 2021. одржана је исповест и братски састанак свештенства Архијерејског намесништва рачанског у Храму Светог великомученика Георгија у Кремнима. Исповест је вршио јеромонах студенички Виталије (Милошевић). Светом Литургијом је началствовао јереј Мирко Крупниковић уз саслуживање јереја Ненада Рогића и ђакона бајинобаштанског Далибора Ђорђевића. У беседи о Светој Тајни Исповести отац Мирко је говорио о томе како је мали број оних који се редовно исповедају, да је задатак свештеника да говори о важности ове Свете тајне али и да се једни другима исповедамо и опраштамо једни другима. Након Свете Литургије и Светог Причешћа уприличена је трпеза љубави трудом јереја Александра Ђуричића, пароха креманског. Браћи свештеницима се обратио најпре намесник рачански протојереј Милинко Лукић захваливши се оцу Виталију на молитви и исповести, подсетио је колико је значајна исповест и самим свештеницима који носе терет службе заједно са својим личним проблемима. Отац Милинко се захвалио и братству намесништва што се лично труде да савесно обављају своје парохијске дужности и захвалио се оцу Александру на гостопримству у Кремнима. Затим се обратио и отац Виталије речима поуке о греху осуђивања, наводећи примере из личног искуства, дајући притом конкретне духовне савете. Ђакон Далибор Ђорђевић
Слава Храма Преноса моштију Светог Саве у Бајиној Башти
На дан празника Преноса моштију Светог Саве бајинобаштанско свештенство је заједно са верним народом обележило славу новог храма у Бајиној Башти. Литургијским сабрањем началствовао је игуман Манастира Раче протосинђел Герман (Авакумовић), коме су саслуживали бајинобаштански свештеници на челу са Архијерејским намесником рачанским протојерејом Милинком Лукићем. Без обзира на постављене скеле, због радова који се обављају, велики број верника се сабрао на Светој Литургији. Игуман Герман је очински поздравио присутни народ пожелевши да се храм украси и иконопише да бисмо се у њему што пре почели сабирати враћајући се светосављу. Овогодишњи домаћин славе је био г. Бобан Ристић, који је са својом супругом и троје деце припремио трпезу љубави. По устаљеном реду овогодишњи домаћин је предао део славског колача г. Милану Тришићу који ће следеће године бити домаћин славе. Радови на изградњи Храма Светог Саве у Бајиној Башти теку устаљеном динамиком захваљујући несебичној подршци Општине Бајина Башта, локалних јавних и приватних предузећа, као и великој помоћи верног народа. Урађен је већи део посла на електрификацији цркве и завршено је малтерисање унутрашњих зидова. Прилози се уписују у књигу прилога која се налази у новој продавници свећа у порти храма, а могуће је прилог уплатити и на жиро рачун Црквене Општине Бајина Башта број 205-275728-23 Комерцијална банка. Захвални Богу и Светом Сави на досадашњим успешним радовима, са радошћу очекујемо следеће сабрање у овом храму који је украсио нашу малу варош поред реке Дрине. Протојереј Горан Милинковић
Пренос моштију Светог Саве
Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако: Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: „Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство“. Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асену са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: „Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?“ И тако га отпусти празних руку. Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: „Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство“. Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: „Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују“. Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: „Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче“. Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево. Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвли, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима
Свечано прослављена Недеља мироносица у Чукојевцу
Велика духовна радост осетила се 16. маја 2021. године у Недељу мироносица у Храму Покрова Пресвете Богородице у Чукојевцу. Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички Г. Јустин уз саслужење архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, игумана Манастира Згодачица протосинђела Стефана (Чкоњевића), пароха чукојевачких протојереја Жељка Филиповића и јереја Јовице Пршића, као и протођакона Александра Грујовића. Храм у Чукојевцу посвећен је празнику Покрова Пресвете Богородице, иначе у порти се налази и стара црква брвнара из 18. века, а нови храм је из 1904. године. Велелепност саме недеље и празника увеличало је присуство великог броја деце и верног народа сабраног око свога Архијереја. Епископ Јустин се после прочитане перикопе из Јеванђеља обратио верном народу. Он се хронолошки осврнуо на претходне недеље које се надовезују једне на другу. Данашњи сведоци празника Васкрсења су жене Мироносице које носе миро да Господа Свога помажу. Њима се јавља архангел Гаврил и објављује да је Христос васкрсао. Христос је ради Васкрсења дошао да би својим Васкрсењем нама дао васкрсење. Владика је напоменуо да смо у временима бурних животних искушења, али да не треба да се бојимо јер је Господ апостолима рекао да се не боје и да је Он са њима до краја века. Ми хришћани треба да прођемо све што је и сам Господ прошао. Тај пут је много тегобан, многи се изгубе на том путу. Тешко је на самом почетку док се не испунимо благодаћу Божијом, али кроз пост, молитву и само Свето причешће постајемо сигурнији. Без истинског љубљења Господа и служења Њему нема нам спасења, поучио је Епископ присутне. Учешће у Светој тајни причешћа узео је велики број деце и верног народа. По свршетку Свете Литургије приређена је пригодна трпеза љубави од стране братства храма. При трпези љубави, а по благослову старешине оца Жељка, Епископу се захвалном беседом обратио г. Драган Јовановић, председник Црквене општине Чукојевац. Чтец Петар Ђерковић
Недеља мироносица у Манастиру Жичи
У недељу Мироносица, у Манастиру Жичи, Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ западноамерички Максим уз саслужење архимандритȃ Дамјана (Цветковића) и Јакова (Лазовића), протојереја-ставрофора Лазара Васиљевића, протојерејȃ Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, као и протођакона Милутина Балтића. Након прочитаног Јеванђеља, Његово Преосвештенство Епископ западноамерички г. Максим је најпре укратко подсетио на јеванђелски догађај када су свете жене Мироносице дошле на гроб са миром и на тај начин постале сведоци празног гроба, иако су нешто раније присуствовале, прво, Распећу Господњем, а потом и Његовом полагању у гроб. Епископ западноамерички је истакао да се у најстаријем јеванђељу каже да су ове жене биле захваћене страхом, док га Свети јеванђелист Матеј допуњује и каже да су биле испуњене и радошћу. Немамо много података о томе како су оне саме доживеле овај необичан догађај и како се десило да нису баш сасвим испуниле задатак дат им од анђела. Наиме, речено им је да пренесу апостолима ту најснажнију и најмоћнију вест – да је васкрсао Господ, али, исто тако, јеванђелист бележи да су оне остале неме и да „никоме ништа не казиваху, јер се бојаху“. Но, јасно је да су апостолима ипак на неки начин пренеле ову поруку, па би требало да се запитамо – како је могуће пренети поруку не казавши ништа? Могуће је, јер су оне све рекле читавим својим бићем – не вербално, већ егзистенцијално. Своју беседу Владика је закључио поуком да се Господу може рећи све – не глагољивошћу и речима, већ својим бићем и својим постојањем које говори више од речи. Треба имати у виду – да у нашем свакодневном животу своју љубав према Богу, која је основ и која прожима љубав према ближњем, треба да преносимо по угледу на мироносице: пажњом и треперењем бића које одаје нашу љубав, дивљење и изненађење које долази од таквог сусрета какав је онај са чудесним Господом. Његово Преосвештенство г. г. Максим је подсетио и на житија жена Мироносица које су остале у служби Цркве и постале пример служења који треба да надахњује све генерације хришћана. На крају, нису изостале ни речи благодарења упућене његовом Преосвештенству Епископу жичком г.г. Јустину на благослову за служење Свете Литургије као и жичком сестринству и народу који увек са радошћу дочекује Његово Преосвештенство Епископа Максима. Христос васкрсе! Сестринство манастира
Изложба старих фотографија поводом јубилеја 90 година постојања Храма Светог пророка Илије у Вичи
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, 15. маја 2021. године у селу Вича, у црквеној сали Храма Светог пророка Илије организована је изложба старих фотографија, књига и литургијских предмета. Повод за овај догађај јесте јубилеј 90 година постојања овог храма, који ће бити и литургијски прослављен на дан црквене славе. Пре свега, огроман значај ове изложбе јесте у томе што су мештани парохије вичке били у могућности да препознају своје претке, који су учествовали у богослужбеном животу храма још од давне 1931. године. Такође, циљ изложбе јесте и чување од заборава значајних фотографија, као и личности које су помагале да овај храм до данас постоји. Локални парох Немања Матејић је уложио велики труд, сакупљајући фотографије у претходних пет месеци. У организацији овог важног подухвата, поред оца Немање, учествовао је и Народни музеј у Чачку, на челу са Делфином Рајић. Изложбу су отворили ученици ОШ „Марко Пајић“ у Вичи, отпевавши васкршњи тропар. Отац Немања и госпођа Делфина Рајић су потом одржали говоре у којима су истакли значај овог догађаја. Отац Немања се на почетку говора захвалио Његовом Преосвештенству Епископу жичком Господину Јустину, који је дао благослов да се изложба отвори, као и Народном музеју града Чачка, на челу са Делфином Рајић и ученицима који су отпевали тропар Христос васкрсе, који почиње речима којима се поздрављамо све до Спасовдана. Истакао је колико је било тешко пронаћи поједине фотографије, које су веома важне да се сачува од заборава историја вичке парохије. На тим фотографијама се могу видети бројне значајне личности које су у претходних 90 година живели на територији Драгачева, као и свештеници који су службовали на овој парохији. Посебно су значајне три веома старе фотографије, које потичу још из 1931. године, са освећења овог храма. Госпођа Рајић је говорила о значају бројних материјалних и духовних сведочанстава богате историје Драгачева и његове околине, који имају посебан значај за српску културу. Потом се осврнула на историју ове географске области, као и саме Виче, изневши податак да се Драгачево први пут помиње у турским катастарским књигама из 1476. Назив села Вича први пут је званично забележен 1813. године, када је Милош Обреновић за старешину девет села, међу којима је и Вича, поставио капетана Сима Радовића из Каоне. Истакла је да је Црква Светог пророка Илије саграђена залагањем свештеника Милана Недовића и учитеља Александра Сухарова. Цркву је освештао Епископ Јефрем Бојовић, рођени брат војводе Петра Бојовића. Летопис цркве, како је нагласила, сада је допуњен фотографијама из њеног живота, од којих је настарије израдио фотограф Томислав Зупан, на њеном освећену 1931. године. Присутнима се говором обратио и проф. др Драгољуб Даниловић, историчар из Краљева, који заједно са оцем Немањом пише монографију ове цркве. Он је пре свега истакао значај жртава наших предака, који су себе уградили и у темеље храма, тако што су својим животима посведочили значај литургијског живота и окупљања. Ученици нижих разреда су потом отпевали познату духовну песму „Људи ликујте“. Такође, у програму је учествовао и Данило Томић, гуслар из Ужица, као и Матија Рановић, ученик из Гуче, који је свирао хармонику. Поред фотографија, изложене су и старе богослужбене књиге које су користили свештеници овог храма, од којих је наjстарија Јеванђеље из 1713. године. Јереј Немања Матејић, као што је већ поменуто, јубилеја приређује и монографију храма, у чијој изради је учествује и проф. др Драгољуб Даниловић, историчар. Након културно-уметничког програма и изложбе, уприличено је пригодно послужење. Дарко Стевановић, студент теологије