Author: Filip

Средином септембра у нашим Црквама прослављамо празник рођења Пресвете Богородице, у народу познат под називом Мала Госпојина. Ово је празник испуњен светлошћу и радошћу, јер се родила Она која је, како то певамо у песмама посвећеним Богомајци, лествица Небеска којом Бог сиђе ка нама и мост који преводи са земље (нас слабе и недостојне) на  Небо. У овом тексту ћемо најпре описати околности које су пратиле Њено рођење. Наиме, много векова пре Христа, Свети цар Давид је пророчки, у Духу Светоме, видео да ће Христос Спаситељ бити његов потомак. То се остварило преко Јоакима, оца Марије, који је био од рода Давидова, док је Њена мајка Ана била из рода Арона, првосвештеника јеврејског народа. Њих двоје су, као што је тада био обичај, млади ступили у брак и трудили су се да живе у духу заповести Господњих. Били су благи, поштени, часни, добри људи, дубоко верујући у Бога. Међутим, нису могли да имају децу. У оним временима то је сматрано великим проклетством од Бога које прати оне људе који су били велики грешници, тако да су на својим плећима носили две патње. Са једне стране, нису имали утеху у деци, а са друге стране, били су прокажени у своме окружењу. Но, будући верујући људи, они су ту патњу носили не падајући у очај пред Богом и у презир према људима који су их сматрали за грешнике. Време је пролазило, они су трпели и у својим молитвама стајали пред Господом, поверавајући се Његовој заштити и бризи. И, Господ је, видевши њихову непоколебиву доброту и поверење у Њега, за њих предвидео нешто сасвим посебно. Када су већ дошли у старачке године и када је, посматрано из перспективе биолошких закона то било немогуће, Господ их је благословио да постану родитељи Оне која ће се удостојити да постане Мајка Божија. Баш они су изабрани од Бога да се преко њих испуни обећање које је Господ изрекао Светом цару Давиду… А Она се удостојила да се преко Ње роди Спаситељ Христос због своје испуњености врлином и смиреношћу којима се најпре учила у свом родитељском дому.   У том смислу, у праву је црквени песник када овај септембарски празник назива радошћу све васељене. Бог који је Љубав и који бескрајно воли све и свакога желео је да спасе род људски од смрти, греха и ђавола кроз Своје крајње сједињење са човеком, кроз Своје постајање човеком. Да се међу нама није појавила особа, каква је била Марија (а она је слика крајње врлине, доброте, смирености, поверења у Бога), Бог се не би могао родити међу нама као човек. Она је собом показала да је људски род (ове речи које следе су врло снажне) достојан Љубави и Доброте Божије и Бог је у Њој пронашао Сасуд преко којег ће се родити међу нама као човек. Она је Сину Божијем који је, како у једној својој песми вели Свети цар Давид, прстима Својим створио све (Пс 8), подарила људско тело, Она га је хранила као одојче и неговала као младенца. Зато, у црквама најчешће сликамо икону Богородице са младенцом Христом у рукама – Она је била истинска Мајка Бога. (Зар то није дивна слика наше вере и слика Љубави нашега Бога? Он нам не долази у сили, као некакав силни цар, већ нам долази преко Богородице, као дете које Она одгаја.) Чедо остарелих Јоакима и Ане је личност преко које се одиграло наше спасење! Због овога, у личности Пресвете Богородице, имамо снажног Заступника пред Господом. У нашим молитвама називамо је Надом безнадежних, Брзопомоћницом, Заштитом, Прибежиштем у невољама… Она је наш Покров који нас покрива и чува од свега лошег, непрестано се молећи своме Сину за нас. После Бога, особа којој се најчешће обраћамо у својим молитвама, је Она, која као наша мати брине о нама и брише наше сузе јер је родила Онога који је обрисао сваку сузу са наших лица. Требало би да знамо да имамо коме да се обратимо у својим невољана, јер нас Она неће постидети. Пресвета Богородице, спаси нас!                                                             Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 23. септембар 2022. године

Почетак црквене нове године, када прослављајући начало Индикта узносимо молитве за благословено ново лето доброте Господње и свеколики успех, радост и љубав, из штампе је изашао 386. број „Православног мисионараˮ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, који је надахнут темом једног од блаженстава – Блажени изгнани правде ради На првим страницама овога броја читаоци су у прилици да се поуче пастирским словом презвитера др Оливера Суботића, који у оквиру свог уредничког уводника указује на значај правилног разумевања блаженства коме је посвећен овај број мисионарског гласила Српске Цркве. Беседа Светог Јована Златоуста о Првосвештеничкој молитви објављена је у рубрици „Свети оци тумаче Свето Писмоˮ. Свети Јован Златоуст громогласно благовести да из Првосвештеничке молитве учимо са каквом усрдношћу треба приносити молитве, учимо се и стојећи не гледати само очима телесним, већ и душевним, и преклањати колена са скрушеношћу срца. Никшићки парох протопрезвитер др Никола Маројевић, у оквиру рубрике „Хришћанска етикаˮ пише о Светлости љубави Божје, те указује да Речи Господње нама људима постају истинска светила на животном раскршћу. Зато се у Јеванђељу и каже да је светиљка телу око (Мт 6, 22), оно управо представља Господа. У рубрици „Реч пастираˮ благодарећи нашем сараднику Небојши Ћосовићу, објављена је беседа архимандрита Авраама Рејдмана у трећу недељу по Педесетници, на Јеванђеље од Матеја, 18 зачало, глава VI, стихови 22–23. На велику радост редакције Православног мисионара, први део овога броја посебно краси интервју са протопрезвитером-ставрофором Миливојем Мијатовим, умировљеним парохом новосадским, чија се пастирска служба може сликовито описати као драгоцени мозаик који је сачињен од дела љубави, ревности, и неуморног проповедања благе вести јеванђеља Христова. Разговор је водио члан редакције, који је имао прилику да више од једне деценије духовно стасава уз новосадског проту који је својим саветима и љубављу у великој мери обликовао његово биће. Топло препоручујемо овај исцрпни разговор, а у оквиру приказа овога броја, издвајамо пастирски савет крстоносног проте Миливоја Мијатова који са љубављу пише о узвишености свештеног служења: Свештеничка служба је нешто најлепше и најчовекољубивије што је Господ Бог могао даровати Свом боголиком створењу. Довољно је само свагда на уму имати речи које свештеник чита сваки пут кад служи свету Литургију, па схватити да је то дар над даровима, милост над милостима и благослов над благословима. Др Александар Милојков и у овом броју наставља да води рубрику „У дијалогу са атеизмомˮ у оквиру које је објављен други део, или наставак текста из претходног броја, под насловом: Биоетика између интуиције, рационалности и идеолошког конструкта. Грех се не потире казном већ милошћу и љубављу Божијом. Правда се показује као узимање на себе свега онога што човека одваја од Бога, а то је грех и зло, поучава презвитер Владимир Пекић, парох београдског храма Светога апостола и јеванђелисте Марка и дугогодишњи сарадник нашег часописа, који својим ауторским текстом отвара централни – тематски део овога броја. У оквиру текста под насловом Изгнанство Христа ради, протопрезвитер Слободан Лукић, парох будвански указује да није свако страдање правде ради. Према речима будванског проте у духовном животу потребно је расуђивање да би се препознало да је страдање које нас сналази заиста ради истине и правде Божије, а не ради сопствених слабости и грехова. Наша млада и даровита сарадница Маријана Пилиповић, у оквиру свог текста који је, такође, објављен у тематском делу овога броја, саветује да је важно чувати се лажног прогона, и да је потребно да знамо да ли је страдање које нам се дешава заиста Христа и вере ради или је због наших слабости и грехова. Навршило се пет година од упокојења знаменитог игумана лепавинског архимандрита Гаврила (Вучковића), а поводом ове годишњице о лику и делу незаборавног оца Гаврила пише Ненад Бадовинац, који у свом сећању, између осталог, истиче: У свом пастирском раду архимандрит Гаврило је био познат по коришћењу савремених технологија за потребе интернет мисионарског рада. Приликом оснивањa Мисионарског одељења СПЦ 2014. године, Свети Архијерејски Синод СПЦ изабрао је оца Гаврила као једног од дванаест сталних чланова. Овај број Православног мисионара краси интервју са сестрама Марином и Маријом Гобовић, уметничким руководиоцима дечјег хора „Славујчићиˮ који делује при заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Веома смо поносне што смо добиле благослов Његове Светости да при храму Светог Саве водимо дечији хор „Славујчићи“ учећи их изворне песме. Сматрамо да је наша култура и изворна музика веома битна за очување српске културне баштине. Ми сада наше дугогодишње искуство преносимо на најмлађе. Рад са најмлађима је веома захтеван и одговоран, али леп и занимљив. Њихову радост што долазе код нас, ми осећамо на сваком часу, истакла је Марина Гобовић у оквиру исцрпног интервјуа који је обогаћен дивним фотографијама. На насловној страни на полеђини овог 386. броја налазе се сестре близнакиње Марина и Марија Гобовић испред заветног спомен-храма Светог Саве на Врачару. У оквиру рубрике Света Земља, објављен је текст о манастиру Харитона исповедника. Јелена Јонић, ауторка овог текста истиче да је манастир Фаре или данас познатији као Фаранска лавра током дуге историје много пута рушен од стране варвара, али се после свих тих пустошења увек обнављао. Хиландарска келија Светог Николе Чудотворца, Буразери, тема је текста др Немање Јонића, који за рубрику Света Гора, читаоцима предочава бројна сведочанства о значају и настанку ове познате келије. Аутор подсећа да данас келија има укупно 5 храмова и по величини је већа од појединих манастира и скитова. У њој борави и до 50 монаха, данас је веома позната и њихова иконописачка радионица. О чудесном путовању светих Бранковића пише наш дугогодишњи сарадник др Ђорђе Вуковић, који наглашава да су после Јованове смрти, Максим и Ангелина кренули у Влашку, преносећи мошти Светог Стефана и Светог Јована. Тамо су мајка и син доста учинили на учвршћивању побожности у Влашкој, а затим су се, преко Будима, вратили у сремску земљу и на Фрушкој Гори подигли славни манастир Крушедол. Архимандрит Данило (Љуботина), духовник Саборног храма Преображења Господњег у Загребу, читаоцима Православног мисионара доноси занимљиву причу о саборном крштењу рома које је обављено у загребачком Саборном храму. Када се човјек окрене и схвати да у животу има нечег другог које није само бесмислено, горко и тужно, видјеће један океан безграничне Љубави, дубине и смисла човјековог постојања. Иконе су најљепше свједочанство те

Узимајући у обзир савремене мисиолошке потребе Цркве, као и интересовање људи са разних страна за садржај часописа “Жичког благовесника“, са радошћу обавештавамо читалачку јавност да су бројеви објављивани у периоду 2017-2021. доступни у електронском формату на сајту Епархије жичке (ОВДЕ). Бројеви из текуће године ће све до њеног истека бити доступни само у штампаном формату, а потом и у електронском. Овим желимо очувати културу читања штампане речи, али и бити доступни за потребе савременог доба. Благодарећи благослову Епископа жичког Г. Јустина и подршци ЕУО-а Епархије жичке, часопис је присутан широм наше Епархије, а интересовање и учествовање аутора из клира и мирског реда како са територије Епархије, тако и ван ње, охрабрује нас да уз помоћ Божију сваки наредни број буде садржајнији. Посебно се радујемо што ће наредни број који излази почетком октобра бити посвећен 30 година Архијерејске службе Епископа жичког Г. Јустина, а целокупан богати садржај испуниће његове беседе, јавна обраћања поводом важних догађаја, као и речи угледних савременика о Епископу. Ту је и интервју у коме је Уредништво часописа имало част да са Епископом поразговара о његовој служби Цркви од искушеничких дана у Манастиру Црној Реци, па све до планова за деловање у времену које долази. Садржај часописа се временски датира у протеклих тридесет година, те тако уз пропратне фотографије, постаје једно сведочанство о ревносној и посвећеној служби Архијереја у времену прожетом различитим и многобројним изазовима за нашу Цркву. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа