У Манастиру Студеници прослављен спомен Преподобне мати Анастасије
Празник Преподобне мати Анастасије Српске, свечано је прослављен у немањићкој царској задужбини, Манастиру Студеници, где и почивају њене Свете мошти. Служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, а саслуживали су му игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), јеромонах студенички Виталије Милошевић, свештеници Слободан Марковић, Вукман Петровић из Александровца, Радоја Сандо, Игор Зиројевић из Атине, Милош Станисављевић, као и ђакон Стефан Симић. Преподобна мати Анастасија, како каже црквена песма у „благословеном браку поживевши, законито одржала јеси целомудрије, чеда пре свега учила Христа љубити, Њему сада предстој и моли се за нас који поштујемо Свети спомен твој и кличемо: Радуј се преподобна мати Анастасијо“. Зато се и удостојила бити мајка Светога Саве и светога краља Стефана Првовенчаног, у монаштву Симона. Пред крај живота обукла је монашку ризу и преподобно се подвизавала и молила у Манастиру Пресвете Богородице у Топлици. Њене мошти су обретене приликом археолошких радова у припрати Манастира Студенице недалеко од моштију Преподобнога Симеона. После резања славског колача Преосвећени Владика жички Јустин честитао је славу игуману ове Свете обитељи архимандриту Тихону са братством, као и многобројном народу који је дошао да прослави ову дивну светитељку. Владика се осврнуо на пету заповест Божију – поштуј оца свог и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. Истакао је да се поштовању ове заповести ми учимо у првој животној школи, у малој Цркви, односно породици, као и љубави према ближњем, трпљењу и свему добром у животу. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Потом је уследила трпеза љубави за све госте. Монах Силуан
Недеља 4. по Духовима у Светосавском храму у Краљеву
У Храму Светог Саве на дан када прослављамо Светог апостола Јуду, Пајсија Великог и Јована Шангајског служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење братства храма. Преосвећени Владика је надахнутом беседом тумачио речи данашњег Јеванђеља – „велике вере“, по речима Светог Владике Николаја. Господа Исуса Христа, по речима Владике, одушевиле су истинита вера, љубав и трпљење капетана, те су његове молбе услишене. У наставку, Епископ Јустин је своју паству поучио речима праве и истинске вере којој нису потребни видљиви докази, јер блажени су они који не видеше а повероваше. Беседу владике Јустина можете послушати ОВДЕ. Уз молитвени пој причастна верни народ је прилазио са вером и љубављу Чаши вечног живота. Душан Дуњић, дипл. теолог
Ибарске новости: Митрополит Антоније (Блум), “Истински Цар“
У име Оца и Сина и Светога Духа! У једној од својих беседа, Свети Јован Златоусти каже да свако коме је поверена моћ може владати, али да само истински цар може умрети за свој народ. И ми видимо да је ово пројављено у тако дивној и тако трагичној чињеници да је Бог постао човек у Господу Исусу Христу. Он Сам каже у Јеванђељу да владари земље потчињавају свој народ, да владају силом над њима, али нас Он позива да ми будемо владари друге врсте, да наше животе дарујемо људима да би и они постали способни да у слободи, Христом ослобођени од страха, зла и греха, следују нашем примеру. Па опет и овде постоје извесни услови. Испуњени надом мислимо да већ тиме што смо по имену Христови можемо учествовати и у Његовој слави, међутим овде постоји један апсолутни услов. Сећате ли се како је Христос идући на Распеће својим ученицима говорио о долазећем страдању? Потанко им је изложио како ће страдање изгледати. Покушао је да апостолима укаже на ужасе што долазе, да ће Он, Син Човечији, умрети, али и да ће потом васкрснути из мртвих. А апостоли, а нама то делује несхватљиво, су чули само ове последње речи, речи у којима је обећана Његова победа и Његова слава, њихова слобода и њихова победа и њихова слава, јер су они Његови ученици и следбеници од самог почетка. Ово је постало толико очигледно онда кад су Јаков и Јован и њихова мајка дошли Христу и рекли му: „Када дођеш у Царство Своје, дај нам да седимо са Твоје десне и леве стране крај Твога Престола у Слави Твојој“. Заборавили су и нису чули и нису примили оно што је Христос рекао о томе колико ће Га коштати ова победа. Једино што су чули је била будућа слава. Зар нисмо већину свога времена, не само с времена на време, већ већину свога времена, глуви попут апостола, и слепи и неко ко не схвата? Оно што су Јован и Јаков рекли је једнако као да су рекли: „Господе, Теби Крст, а нама победа“. Зар, превише често, ово није и наш менталитет? Зар не претпостављамо да сада када је Христос умро и васкрсао можемо заборавити на Његово Распеће и мислити само о нашој интронизацији са десној страни Његове славе? Али када су Јаков и Јован дошли Њему са овим речима наде, шта им је рекао? Рекао им је: „Јесте ли спремни да пијете из чаше из које ја пијем? Јесте ли спремни да будете крштени крштењем који ћу се ја крстити?“ – што би се са грчког могло превести: „Јесте ли спремни да се уроните у тешка искушења која ми предстоје“? Ове Христове речи се обраћају свакоме од нас. Није довољно мислити да је Христос Својим Крстом и страдањима, ужасом незамисливе смрти и Својим силаском у пакао за нас изборио слободу, победу и наду славе. Уколико смо Христови морамо бити спремни да испијемо Његову чашу и да прођемо кроз Његове патње, другим речима, да живимо на овој земљи попут Њега, на Његов начин, а Његов начин је жртвена љубав због које је постао човек и умро на Крсту како би ми живели. То је изазов Његовог Царства за нас. Он је Цар зато што цар полаже свој живот за свој народ. Ми смо заиста Његов народ, али ако је истина оно што каже критичко издање посланица, да смо ми претходница (aвангарда) Царства (да употребимо израз који се налази у Мофатовом издању), онда ми морамо бити спремни да победимо овај свет за Христа на исти начин као и Он, плативши исту цену као и Он и никако другачије – не очекујући да је смрт била Његова, а победа наша. Уколико је наше крштење истинско, не само формално, не само церемонијално, већ уколико је оно за нас централни догађај живота, онда смо ми, сви понаособ и сви заједно, продужетак оваплоћеног присуства Христовог и Тело Христово као што нас апостол Павле и Свето Писмо називају. А уколико смо Тело Христово и Црква, онда смо тело које се ломи зарад отпуштања грехова света, и онда смо јагње које се жртвује – послати смо у свет да умремо зарад његовог спасења. Пре свега, да умремо за себе, да се одрекнемо себе, да се отклонимо од себе и да усмеримо поглед на Бога и онда, зато што следујемо Његовом погледу и Његовим стопама, да се вратимо међу људе, међу оне који потребују Њега, међу оне који су изгубљени. Позвани смо да будемо попут Доброг Пастира који трага за изгубљеном овцом и после дуге потраге је, уколико је то потребно, носи на својим раменима па и по цену многих напора и умора, па чак и опасности. Црква као целина је на то позвана да попут Христа узмемо нашег ближњег на своја рамена и понесемо га као што је Христос носио свој Крст, а уколико је неопходно и да умремо испод овог Крста; да умремо за спасење нашег ближњег који је људским очима гледано чак и наш непријатељ и наш противник и наш прогонитељ; неко ко је индиферентан и према Богу и према нама и према своме вечном спасењу. Само онда када смо спремни да попут Христа узмемо свет, само онда смо Његов народ, а не онда када Га само исповедамо као Бога, Цара и Спаситеља. Овим путем улазимо у заједницу са Њим. Сваки од нас мора испунити у оквиру ограничења свога живота и лимитираности својих способности оно што је Христос учинио – дати свој живот за другога како би он био ослобођен, обновљен и како би могао да започне нови живот. У том случају ћемо учинити оно што карактерише цара; даћемо своје животе за оне који су вољени од стране Бога до те мере да је се очовечио и умро на Крсту због њих. Ако нисмо спремни да одговоримо на речи Христове: „Јесте ли спремни да испијете моју чашу и јесте ли спремни да будете бачени у моје патње?“, онда не можемо испунити обећања нашег крштења јер Свети апостол Павле у својој посланици Римљанима каже да преко крштења умиремо Његовом смрћу и васкрсавамо Његовим Васкрсењем за живот вечни. Али наше умирање не
Прослава Видовдана у Храму Светог кнеза Лазара на Љубићу
У Цркви Светог кнеза Лазара на Љубићу прослављена је храмовна слава, Видовдан, дана 28. јуна 2023. године. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Преосвећеном Епископу саслуживао је Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић, старешина храма на Љубићу протојереј Бојан Сујић, старешина храма у Чајетини протонамесник Петар Лазић, ђакони Стефан Симић и Стефан Медар. Током служења Свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин доделио је чин протојереја старешини храма на Љубићу Бојану Сујићу за службовање Цркви Христовој. Међу верним народом, Светој Литургији је присуствовао и градоначелник Чачка Милун Тодоровић. Епископ Јустин је одржао беседу где је објаснио да славимо Видовдан јер смо ту задобили вечно Царство. Кнез Лазар је са својим војсковођама кренуо у одбрану отаџбине, одбрану свога имена, одбрану своје вере, одбрану народа, деце, нејачи. Према Епископовим речима, данашње Јеванђеље нам говори зашто смо ми у овоме свету, шта је наше назначење и шта је потребно да бисмо постали грађани Царства Небеског. Ми смо народ Божији који има своје призвање да уз помоћ Божију и по Божијим начелима будемо со овоме свету. – Српски народ прославља Видовдан у славу косовским јунацима и Светом кнезу Лазару. Ови Христови мученици су на Косову пољу 1389. својевољно жртвовали своје животе за опстанак свога народа, своје вере, своје нације. Ова жртва је учињена из љубави, те представља једну од највећих хришћанских врлина и треба је у свим временима неговати и овакве светле примере памтити, рекао је Владика Јустин. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Након Свете Литургије одржан је молитвени помен на страдале српске војнике. Пошто је одржано сечење славског колача, присутни верници сабрали су се на трпези љубави, где се народу обратио протојереј Бојан Сујић који је заблагодарио Епископу Јустину и сабраном народу и пожелео им добродошлицу. Вероучитељ Марко Милошевић
Видовдан у Матарушкој Бањи
Видовдан, слава Храма Светог великомученика кнеза Лазара, у Матарушкој Бањи свечано је прослављена! Светом Литургијом је началствовао архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а Епархије жичке уз саслужење Архијерејског намесника жичког протојереја Саше Ковачевића, протојерејâ Радоје Санда и Мирољуба Попадића, из Краљева, протојереја Милана Јовановића из Америке, старешине храма прот.ставр. Љубинка Костића, и ђакона Горана Вучковића из Краљева. Сабраном народу се пригодном беседом обратио архимандрит Дамјан, наглашавајући значај избора Светог кнеза Лазара, његовог светосавског и јеванђелског завета и определења за Царство Небеско. Држећи се тога пута и избора, и ми Срби хришћани једино животом по Богу, по Христу можемо се засигурно сматрати правим следбеницима својих Светих предака и очекивати помоћ од Бога и наслеђе вечног живота и Царства Небескога. После освећења славског жита и колача од стране Архијерејског намесника, старешина храма се захвалио у име братства храма и црквеног одбора, свима служашчима и сабраном народу, позвавши све на пост и молитву, као нашу одговорност и обавезу у времену кад су угрожене наше светиње и народ на вековним огњиштима на простору Косова и Метохије. Уприличена је славска трпеза, у току које је песник Милоје Радовић, овогодишњи добитник награде „Кондир Косовке девојке“ изговорио три пригодне песме: „Крајпуташ“, „Смрт Антонија Драговића свештеномонаха жичког“, и „Света глава Светога Лазара“. Потом је професор Радослав Премовић, песник, изговорио своје две песме: „Видовданска посланица кнезу Лазару“, и „Ноћас сам сањао Косово“. Уз захвалност Богу, Светом кнезу Лазару и косовским мученицима, испраћамо и овај Видовдан, подсећајући своје савести на истрајавање у сталној будности и духовној трезвености, и молитви за спас нашега рода. Прот.ставр. Љубинко Костић
Ново издање: Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2023)
У окриљу Видовдана, празника свих страдалника српског рода за Живот вечни, видело читалачког дана угледао је и нови број Жичког благовесника. Број започиње тематском рубриком Пред тајном Видовдана. Читаоцима доносимо мало познат и веома драгоцен текст Николе Тесле, чувеног српског и светског научника, али и преводиоца српских песама на енглески језик, који говори о Видовдану. Упоређујући јунаке из грчке историје, попут Сцеволе и Леонида, Тесла пише о Милошу Обилићу као већем од њих, јер је смрт његова мученичка и великострадална. Управо на путу страдања, српски народ је смогао снаге да тешку историју носи кроз песму. Одатле је потекло дивно епско песништво, о коме Тесла пише: „Ове народне песме могу се, по мишљењу самога Гетеа, ставити упоредо са најлепшим производима Грка и Римљана. А шта би тек он о њима рекао и мислио да је био Србин?“ Следи текст проф. др Драгољуба Даниловића под насловом „Битка на Куликовом пољу (1380) и битка на Косову пољу (1389)“. Текст анализира сличности ове две битке које су се на веома чудесан начин одиграле у врло блиском времену. Наиме, руски кнез Димитрије Донски, са благословом Светог Сергија Радоњешког (који је чак два монаха послао у бој) поразио је иноверног поробљивача татарског кнеза Мамаја. Кнез Лазар Хребељановић после молитве и причешћивања гине у боју са Турцима бранећи свој верни народ, али задобија вечни Живот. Овај текст нам предочава невероватну сличност у току два братска народа чије су историјске прилике често биле испреплетане. Протојереј-ставрофор Љубинко Костић нам пише о блаженопочившем Епископу жичком Стефану, који се упокојио пре тачно 20 година. Значајно место у тексту посвећено је везаности Владике Стефана за страдање српског народа у Далмацији, као још једном бојном пољу украшеном многим мученичким венцима српског рода. Пуковник мр Драган Крсмановић у тексту „Православље и рат – духовна и морална компонента отпора НАТО агресији 1999“ анализира неправедно и незаконито међународно насиље над српским народом крајем 20. века. Осветљавајући минуле догађаје етичким и духовним критеријумима, истиче опстајање српског народног етоса који нам је завештан од предака. Још једном се потврђује чињеница о непрестаном Косовском боју, који је уједно бој за Истину и Правду Божију и људску. Стога не чуди што је празник Видовдан посвећен свим српским јунацима мученицима, међу којима је девојчица Милица Ракић погинула на ноши током НАТО бомбардовања. У рубрици Богословље и Црква, налазе се текстови који доносе поуке из пастирског искуства, увиде о развоју богословља као непрестаног градивног ткива Цркве као заједнице Бога и људи, осврте на празничну тематику у предстојећем периоду, одговоре на егзистенцијална питања попут страдања, анализу молитвеног правила Цркве које подразумева и неке ретке, а веома дубоке молитве. Аутори и теме њихових радова које Вам предочавамо су: протојереј-ставрофор Милић Драговић, „Да буде воља твоја…“, јереј Ненад Ивановић, „Преображење – истина о Богу и човеку“, ђакон Горан Вучковић, „Еклисиологија Алексеја Хомјакова“, Милорад Васиљевић, „Противречност у православном поимању страдања“, др Јовица Станковић, „О молитви и о три ретке молитве“. У рубрици Т(р)агови данашњице, протојереј Александар Јевтић пише о савременим темама везаним за васпитање деце. Истиче проблеме везане за разумевање феномена успеха, као и осећање таштине које је врло мало познато, а веома присутно у свакодневици. У светлу немилих и трагичних догађаја који су недавно задесили наш народ у два случаја масовних убистава, овај текст нуди једно теолошко разумевање које је често изостављено како у световном тако и у ширем црквеном дискурсу. У рубрици Из угла психолога Милош Благојевић пише о проблему зависности од порнографских филмова. Анализира овај феномен на основу савремених статистика, али указује и на истраживања која указују на вишеструке здравствене последице од наведеног вида зависности. На крају упућује читаоце на актуелност светоотачких поука о греху блуда и стомакооугађања. У рубрици Хришћанство и књижевност, Александра Мијаиловић нам пише на тему „Мали Принц из хришћанске перспективе“. Пратећи разговор Малог Принца са лисицом (овде мудром, а не лукавом), она нам отвара могућност да сагледамо неке од најважнијих искустава човековог постојања као бића у заједници. Закључује: „Мали Принц, дело једног француског писца, као да нас подсећа (а подсећање је важно јер се стално заборављамо услед свега што живот носи) да је за очување заједнице од пресудног значаја сарадња, тишина и обреди. Једнако тако, важно је да бринемо о својој души и да другога сматрамо већим од себе.“ У Лирском благовеснику налази се поетски „Триптих о старцу из Липовца“. Др Драгиша Бојовић, професор Философског факултета у Нишу, овде нам отвара душу испуњену трајним утисцима које је на њега оставио духовни му отац старац Дионисије из Манастира Липовац. Недавно упокојење старца овим песмама даје посебну вредност, јер сведоче о дубоком личном искуству које верујући људи имају у сусрету са носиоцима духовности. Рубрика Веронаука доноси три текста. Ученик Вељко Марковић пише о активностима где су ученици ОШ „Академик Миленко Шушић“ и СШ „Драгачево“ заједно са својим вероучитељем Дарком Стевановићем основали литургијску секцију при својим школама. Вероучитељ Бојан Кнежевић нас упознаје са Основном школом у Прељини. Поред узбудљивог историјата, читамо овде и о данашњим успесима школе, али и веронауке као наставног предмета у њој. Вероучитељ Слободан Поледица је за наш часопис припремио Осмосмерку на тему празника Педесетнице. Поред размишљања и креативности коју свака осмосмерка подстиче, овде је могуће проверити своје знање о празнику, а и и нешто ново научити. По устаљеном концепту часописа, број затвара владичански ђакон Стефан Симић са Летописом богослужења Епископа жичког Јустина, који нас подстиче на учешће у светотајинском животу наше мајке Свете Цркве. Захваљујемо се Епископу Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама и свештенству који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа
У сусрет Светима: Поклоничко путовање светитељима у Грчкој
„Диван је Бог у светима својим“. Лепота Божија се види кроз свако Његово стварање. Ако се човек загледа у природу, сваку биљку, травку, цвет и свако створење Божије види се Његово савршенство и Промисао. Највише се види у светитељима који су се трудили да својим животом искрено служе Богу и да се уподобе оном рајском Адаму какав је био пре пада. На славу Божију Преподобних има и у данашњем свету. Наша мала ходочасничка група је ишла на поклоњење таквим светитељима, кроз које Бог пројављује своју лепоту. Бог у сваком моменту делује кроз светитеље своје. Један од таквих светитеља, коме смо кренули да се поклонимо, је и свети Нектарије, који се јавио једној монахињи када су се његове мошти распале на честице и рекао да оне морају стићи на све крајеве света. Највећи значај његових светих, нетљених моштију је да све више људи који имају духовне и здравствене проблеме долазе и траже помоћ од њега. Таквог великог молитвеника и чудотворца и страдалника за Христа Господ услишава. Господ делује кроз светог Нектарија, о чему сведоче многа исцељења. Прославља угоднике своје и њихове мошти оставља нетљене и то је једно од сведочанстава да делује кроз њих. Са молитвом и љубављу ка Богу кренули смо на пут до Егине, Евије и још неких манастира братске нам земље Грчке у сусрет Његовим светитељима. После целоноћног путовања стижемо у манастир Неа Макри, област Атика. „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити.“ То је древни манастир из 15. века који су Турци опљачкали и уништили. Многи монаси бејаху мучени и посечени. Жртва њиховог зверства био је и свети Јефрем. Смирено и без страха са Христом у срцу свети Јефрем све је подносио. Његово смирење разбеснело је Турке, па су га затворили у малу ћелију и мучили. Свакодневно су га сурово тукли, држали без хлеба и воде, надајући се да ће га натерати да се одрекне Христа као Бога и постане муслиман. Неколико месеци је силом Божијом подносио нечовечна мучења и иживљавања. За његову смрт смислише посебно зверство. Извели су га из његове ћелије, окренули наглавачке и везали за дрво дуда, затим га тукли и исмевали. У безумљу су викали: „Где је твој Бог? Зашто ти сада не помогне?“, уподобљавајући се тако убицама Христовим, јер исти дух бејаше у њима. А Јефрем се уподобљаваше Христу Господу, те се мољаше: „О Боже, не слушај њихове хуле. Нека буде воља Твоја! Нека буде како си ти одредио!“ Вукли су га за браду и мучили док није клонуо. Његова риза беше расцепана. Крв његова силно је лила. Тело му беше прекривено ранама. Мучитељима ни то није било довољно и неко од њих је узео запаљен штап и снажно гурнуо у Светитељев пупак. Његови крици били су срцепарајући. Бол беше велика, а мучитељи понављаше бројна мучења изнова. Светитељ се помоли Богу и тихо рече: „Господе, Теби предајем дух свој.“ Душа му је отишла вољеном Христу. Године 1950. донета је одлука о обнављању древног манастира Неа Макри на Атици, који је вековима био заборављен у рушевинама. Обнова је била поверена монахињи Макарији. Неки унутрашњи глас јој је говорио да треба да копа на одређеном месту. Уз помоћ једног радника мати Макарија је на том месту пронашла мошти непознатог светитеља. Мантија на светитељевом телу се није била распала. Монахиња је крај моштију почела читати вечерње молитве када је изненада прекиде звук корака који се чуо из дворишта цркве. Тада зачу мушки глас који јој рече: „До када ћеш ме држати овде?“ Окрете се и угледа високог монаха са малим округлим очима и дугом брадом. У левој руци држао је пламен, а десном је благослови. Тада исчезе страх код монахиње Макарије и испуни је неизрецива радост, те рече: „Опрости, сутра ћу се побринути.“ После јутрења монахиња оде до гроба, извади свештене мошти, очисти их од земље и смести у олтарски део цркве. Те ноћи у сну поново јој дође непознати светитељ. Захвали јој се на труду и бризи за његове мошти и тихо јој рече: „Зовем се Јефрем.“ Тада јој исприча о свом животу. Била сам задивљена! Сада први пут сазнајем за овог светитеља. Потресена сам његовим житијем, удивљена таквом духовном снагом да издржи страшне муке… Апсолутно све што сам сазнала о овом светитељу задивило ме је и са тугом сам се одвојила од кивота у коме су мошти једног таквог духовног, а такође и телесног горостаса јер је свети Јефрем био веома висок човек. Сузе ми крећу од свега, меша се дивљење и страх, забринутост за свој живот. Питам се чиме ли ћу ја задобити Царство Небеско? Како бих овакве муке претрпела? Велики си Господе и велика су дела Твоја и свима дајеш по мери раста духовног, способности и трпљењу. Узели смо уље из кандила, које гори код моштију светог, уз молитву да нам помогне да стекнемо трпљење, смирење, љубав и да истрајемо у свом подвигу. У дворишту смо видели и дуд на којем је мучен свети. Свети Јефрем је велики чудотворац и исцелитељ, поготово болесне деце и омладине која има проблем са свим врстама зависности. „Христова лепота спасиће свет“ Крећемо у манастир посвећен Христу Пантократору. У њему је део живота провео Свети Порфирије. Свети Порфирије је рођен 7. фебруара 1906. године. Као дванаестогодишњи дечак кренуо је на Свету Гору. Господ, који промишља о свему, тако је уредио ствари да на броду који је пловио од Солуна до Свете Горе, Порфирије сретне свог будућег старца, јеромонаха и духовника Пантелејмона. Отац Пантелејмон примио га је у своју духовну заштиту и одвео га до Капсокаливије, испоснице Светог Георгија, у којој је започео свој духовни подвиг. Његов подвиг је био непрестан, напоран и тежак. Основа његовог подвига није био само телесни напор, него и свеобухватна послушност старцу, потпуно нестајање његове воље у вољи старчевој. Божанска благодат се излила на овог младог монаха препуном ревности, који је био преиспуњен љубављу Христовом и који никада није жалио труда и подвига. После посете Божанске благодати стекао је натприродне дарове. Добио је дар прозорљивости. Могао је да види прошлост, садашњост и будућност, да осети мирисе са велике удаљености. Откривале су му се скривене стране људских
Видовдан у Вичи
На Видовдан, 15/28. јуна 2023. у драгачевском селу Вича, након одслужене Свете Литургије, благословом нашег Епископа Г. Јустина одржана је четврта по реду манифестација „Видовдански духовни сусрети“. На дан када наша Света Црква прославља Светог мученика Лазара, у храму Светог пророка Илије у Вичи, Светом Литургијом началствовао је архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, а саслуживао јереј вички Немања Матејић. Евхаристијско славље својим доласком, улепшала је и музичка група „Одигитрија“ и драмски уметник Љубомир Булајић, а програм који је уследио, је водила Марија Неранџић. У беседи отац Милинко Лукић подсетио је на тајну празника, када су кнез Лазар и српска војска стали на Косову пред далеко надмоћнијом силом, и примили венац мучеништва. Указао је да је Свети Кнез Лазар својим страдањем „спојио земаљску и небеску отаџбину“. Династија Немањића је хтела да од Србије начини један манастир у коме ће сви живети и молити се Богу по речима Светог владике Николаја Велимировића. Они се истовремено радују када нас виде окупљене у храмовима, али су и тужни видећи да се не држимо њиховог завета. Назвао је Видовдан „српским великим петком“ и означио га као симбол страдања нашег народа. Након одслужене Литургије, служен је парастос свим вичким парохијанима, који су дали животе поучени заветом кнеза Лазара, у свим ратовима новије српске историје од ослобођења 1912. до сукоба деведесетих година прошлог века. При писању књиге о храму у Вичи отац Немања је прикупио велики број имена наших предака који су уградили своје животе у нашу слободу, којих се сећамо у молитви. После предаха и послужења, одржана је сада већ традиционално, четврта по реду духовно-културна манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“. Идеја за њено оснивање јавила се пре четири године када је вички парох Немања Матејић желећи да традиционално поштовање Видовдана код верног народа овдашњег краја, улепша једним догађајем који ће имати верски, културни и образовни значај. Учешћем личности чија су имена позната народу, а који живе литургијски на најбољи начин се народу приказује важност учешћа у животу цркве. Пред присутнима је наступила Музичка група „Одигитрија“ из Лапова која је снимила бројне духовне песме и учествује на манифестацијама широм Србије, које негују наше културно наслеђе. Песме „Исусе радости моја“ „Исусе радости моја“ Псалам 120. „Пећка кандила“ и „Вила са кошара“ само су неке од бројних изведби, којима су улепшали овај скуп. Многе нове песме смо, захваљујући њиховом умећу, имали прилику да чујемо по први пут. У овогодишњој манифестацији узео је учешће и драмски уметник Љубомир Булајић, који се прославио у серији „Шешир професора Косте Вујића“ у улози Јована Цвијића и главном улогом у филму „Аманет“. Он пред публиком, како сам каже није хтео да говори родољубиве стихове нити велике речи „људи ученијих од њега“, већ се обратио од срца , позивајући нас на делатну љубав према ближњима, којом се показује истинско родољубље, иако смо свесни да свет и људи око нас нису онакви какви треба да буду , по речима великог Молијера и таквог га треба прихватити у љубави. Отац Немања Матејић је поздравио све и захвалио се Културном центру општине Лучани, хемијској индустрији „Милан Благојевић“ и свима који су помогли да се ова манифестација одржи. Изразио је благодарност и свим гостима, који су препознали величину његовог пастирског труда који је уложио у духовно узрастање својих парохијана, па су упркос јакој киши дошли да узму учешће у овом молитвеном и културном догађају Студент теологије Алекса Ковачевић
Музеј СПЦ: 3D реконструкција свечане одежде Светог кнеза Лазара
Једна од најзначајнијих средњовековних реликвија српског народа чува се у Музеју Српске Православне Цркве. У питању је свечана одора Светог кнеза и великомученика Лазара Хребељановића који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године. Нажалост, нису сачувани историјски извори из времена Косовске битке или непосредно после ње у којима се помиње свечана одора кнеза Лазара. Ипак, поуздано је доказано да је настала још за време његовог живота, и да ју је светитељ носио. У народном предању сачувало се веровање да је Свети кнез Лазар био обучен у ову одору када је погинуо на Косову, да су због тога на њој мрље од светитељеве крви и подеротине од шеснаест убодних рана. Недавно спроведена архивска и теренска истраживања, као и употреба нових дигиталних технологија, донеле су нова научна сазнања у вези овог предмета од изузетног националног и верског значаја, која обогаћују узбудљиву историју ове одоре као реликвије. Она су резултирала новим закључцима, помоћу којих нам је, између осталог, пружена могућност да сагледамо технику ткања и веза тканине и упоредимо их са сличним текстилним предметима из тог времена, до тога да смо смо успели да урадимо и идеалну реконструкцију првобитног изгледа целовите одоре. Свети кнез Лазар је подигао манастир Раваницу по узору на задужбине чланова династије Немањића као своју гробну цркву у којој ће се монаси вековима молити за спас душе ктитора. Годину дана после усековања главе Светог кнеза 1389. године, извршен је пренос моштију Светитеља из цркве Вазнесења Христовог у Приштини, где је првобитно сахрањен, у манастир Раваницу, где се догодио и чин канонизације. Пренос и канонизацију извршили су Српска Православна Црква и наследници Светог кнеза Лазара. За овакав чин, који је у средњем веку био црквени и државни догађај, били су испуњени потребни предуслови: постојање чина мученичке смрти, потврда појаве чудесних знамења, проналажење целих нетрулежних моштију, њихово подизање и преношење у нови гроб. Том приликом су мошти одевене у свечану одору, а састављени су посебна Служба и Житије светитеља. Извесно је да је Свети кнез Лазар одевен у најскупоценију одору коју је користио током живота за свечане прилике, и да су његове мошти годину дана после погибије пресвучене у ову златоткану порфиру да би у њој био сахрањен у гробној цркви у Раваници. Све до 1733. године не наилазимо на помен свечане одоре Светог великомученика Лазара. После сламања побуне српског народа против Турака, раванички монаси су као и остатак народа, предвођени патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем, бежећи од турске одмазде кренули у Велику Сеобу 1690. године. Са собом су понели мошти Светог кнеза Лазара које су најпре пренете у Сент Андреју. Године 1698. монаси се са моштима светитеља селе у манастир Врдник на Фрушкој гори. Овај манастир се од тада назива и Нова или Сремска Раваница. Први помен свечане одоре Светог кнеза Лазара и то као „велика златоткана порфира кнеза Лазара, украшена бисером“ налази се управо у Инвентару манастира Врдник из 1733. године. Други помен налази се у Инвентару из 1753. године. У њима је дат и опис моштију кнеза Лазара: „У великом кивоту лежи цело и неоштећено тело Светог мученика кнеза Лазара српског, на десној страни храма. У руци кнеза Лазара налази се позлаћени крст, окован сребром и украшен драгим камењем.“ Свечана одора кнеза Лазара скинута је са моштију светитеља 4. децембра 1826. године, када је митрополит Стефан Стратимировић, у време игумана манастира Врдника Јосифа Михаиловића, пресвукао и пренео мошти из старог кивота у нови кивот, који је био направљен од дрвета чемпреса. Свечана одора је потом чувана у посебном кивоту, у припрати цркве манастира Врдника, како то у свом Опису Фрушке Горе 1854. године пише књижевница Милица Стојадиновић Српкиња: „У женској припрати, отвори нам отац Леонтије други ћивот, у ком су хаљине кнеза Лазара, у којима је он на Косову, последњег дана обучен био, и – живот свршио. Ај, како мора Србину при том погледу бити!“ Тако је било све до Другог светског рата. Метеж ратних страдања није заобишао ни манастир Врдник и мошти Светитељеве и вредне реликвије које су се чувале у манастиру. По избијању рата, манастир Врдник запосели су и опљачкали усташки војници тзв. „Независне Државе Хрватске“. Вест о могућем уништавању овако значајних моштију узбудила је цео српски народ, а протојереј-ставрофор проф. др Радослав Грујић, управник Музеја Српске Православне Цркве, покренуо је акцију спашавања моштију. Наиме, како Грујић пише у свом Извештају, свето тело кнеза Лазара, косовског мученика, склоњено је из манастира Врдника – Раванице у манастир Бешеново, пошто му је у Раваници „претила опасност од нагомилане велике количине муниције и бензина по манастирским лагумима“. Он је успео да 15. априла 1942. године пренесе у Београд мошти Светог кнеза Лазара, заједно са моштима друга два значајна српска светеља – цара Уроша из манастира Јаска и Светог кнеза Стефана Штиљановића из манастира Шишатовца. Мошти су у Београду свечано дочекане од стране великог броја људи, а после опхода унете су у Саборну цркву. Мошти Светог кнеза Лазара почивале су у Саборној цркви све до 9. септембра 1989. године, када су поново враћене у Лазареву задужбину, манастир Раваницу код Ћуприје, где се и данас налазе. Проф. Грујић у свом Извештају о преносу моштију пише у каквом је стању затекао мошти Светог кнеза Лазара у манастиру Бешеново: „Свете мошти кнеза Лазара нашли смо у ниши леве певнице на подигнутом постољу, у његовом ковчегу у коме је лежао и донешен из манастира Врдника. Ковчег је био закључан, а кључ нам је донео један бивши служитељ манастира. Кад смо ковчег отворили, нашли смо свете мошти у потпуно исправном стању, само што су и овде, као и код цара Уроша и кнеза Стевана Штиљановића, однешене све драгоцености, које су се налазиле на моштима“. Ратна збивања су раздвојила вековима нераскидиво повезане мошти Светог кнеза Лазара и његову свечану одору у којој је сахрањен. Грујић у свом Извештају о преносу моштију током Другог Светског рата не помиње да је видео одору. Наиме, свечана одора кнеза Лазара је другим путем дошла до Београда. Др Слободан Милеуснић, управник Музеја Српске Православне Цркве, у Споменици о шестогодишњици косовског боја 1989. године наводи усмено казивање професора Душана Глумца да је одору у Београд тајно донео један немачки официр, који је могао безбедно да прође поред немачких и усташких стражара. Свечана одора
Најава: 30. јун 2023. у 19, Храм Светог Саве у Краљеву, Вероучитељ Владимир Грујић, “Свети кнез Лазар – Видовдан у Срба“
јј
У Манастиру Студеници прослављен спомен Преподобне мати Анастасије
Празник Преподобне мати Анастасије Српске, свечано је прослављен у немањићкој царској задужбини, Манастиру Студеници, где и почивају њене Свете мошти. Служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, а саслуживали су му игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), јеромонах студенички Виталије Милошевић, свештеници Слободан Марковић, Вукман Петровић из Александровца, Радоја Сандо, Игор Зиројевић из Атине, Милош Станисављевић, као и ђакон Стефан Симић. Преподобна мати Анастасија, како каже црквена песма у „благословеном браку поживевши, законито одржала јеси целомудрије, чеда пре свега учила Христа љубити, Њему сада предстој и моли се за нас који поштујемо Свети спомен твој и кличемо: Радуј се преподобна мати Анастасијо“. Зато се и удостојила бити мајка Светога Саве и светога краља Стефана Првовенчаног, у монаштву Симона. Пред крај живота обукла је монашку ризу и преподобно се подвизавала и молила у Манастиру Пресвете Богородице у Топлици. Њене мошти су обретене приликом археолошких радова у припрати Манастира Студенице недалеко од моштију Преподобнога Симеона. После резања славског колача Преосвећени Владика жички Јустин честитао је славу игуману ове Свете обитељи архимандриту Тихону са братством, као и многобројном народу који је дошао да прослави ову дивну светитељку. Владика се осврнуо на пету заповест Божију – поштуј оца свог и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. Истакао је да се поштовању ове заповести ми учимо у првој животној школи, у малој Цркви, односно породици, као и љубави према ближњем, трпљењу и свему добром у животу. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Потом је уследила трпеза љубави за све госте. Монах Силуан
Недеља 4. по Духовима у Светосавском храму у Краљеву
У Храму Светог Саве на дан када прослављамо Светог апостола Јуду, Пајсија Великог и Јована Шангајског служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење братства храма. Преосвећени Владика је надахнутом беседом тумачио речи данашњег Јеванђеља – „велике вере“, по речима Светог Владике Николаја. Господа Исуса Христа, по речима Владике, одушевиле су истинита вера, љубав и трпљење капетана, те су његове молбе услишене. У наставку, Епископ Јустин је своју паству поучио речима праве и истинске вере којој нису потребни видљиви докази, јер блажени су они који не видеше а повероваше. Беседу владике Јустина можете послушати ОВДЕ. Уз молитвени пој причастна верни народ је прилазио са вером и љубављу Чаши вечног живота. Душан Дуњић, дипл. теолог
Ибарске новости: Митрополит Антоније (Блум), “Истински Цар“
У име Оца и Сина и Светога Духа! У једној од својих беседа, Свети Јован Златоусти каже да свако коме је поверена моћ може владати, али да само истински цар може умрети за свој народ. И ми видимо да је ово пројављено у тако дивној и тако трагичној чињеници да је Бог постао човек у Господу Исусу Христу. Он Сам каже у Јеванђељу да владари земље потчињавају свој народ, да владају силом над њима, али нас Он позива да ми будемо владари друге врсте, да наше животе дарујемо људима да би и они постали способни да у слободи, Христом ослобођени од страха, зла и греха, следују нашем примеру. Па опет и овде постоје извесни услови. Испуњени надом мислимо да већ тиме што смо по имену Христови можемо учествовати и у Његовој слави, међутим овде постоји један апсолутни услов. Сећате ли се како је Христос идући на Распеће својим ученицима говорио о долазећем страдању? Потанко им је изложио како ће страдање изгледати. Покушао је да апостолима укаже на ужасе што долазе, да ће Он, Син Човечији, умрети, али и да ће потом васкрснути из мртвих. А апостоли, а нама то делује несхватљиво, су чули само ове последње речи, речи у којима је обећана Његова победа и Његова слава, њихова слобода и њихова победа и њихова слава, јер су они Његови ученици и следбеници од самог почетка. Ово је постало толико очигледно онда кад су Јаков и Јован и њихова мајка дошли Христу и рекли му: „Када дођеш у Царство Своје, дај нам да седимо са Твоје десне и леве стране крај Твога Престола у Слави Твојој“. Заборавили су и нису чули и нису примили оно што је Христос рекао о томе колико ће Га коштати ова победа. Једино што су чули је била будућа слава. Зар нисмо већину свога времена, не само с времена на време, већ већину свога времена, глуви попут апостола, и слепи и неко ко не схвата? Оно што су Јован и Јаков рекли је једнако као да су рекли: „Господе, Теби Крст, а нама победа“. Зар, превише често, ово није и наш менталитет? Зар не претпостављамо да сада када је Христос умро и васкрсао можемо заборавити на Његово Распеће и мислити само о нашој интронизацији са десној страни Његове славе? Али када су Јаков и Јован дошли Њему са овим речима наде, шта им је рекао? Рекао им је: „Јесте ли спремни да пијете из чаше из које ја пијем? Јесте ли спремни да будете крштени крштењем који ћу се ја крстити?“ – што би се са грчког могло превести: „Јесте ли спремни да се уроните у тешка искушења која ми предстоје“? Ове Христове речи се обраћају свакоме од нас. Није довољно мислити да је Христос Својим Крстом и страдањима, ужасом незамисливе смрти и Својим силаском у пакао за нас изборио слободу, победу и наду славе. Уколико смо Христови морамо бити спремни да испијемо Његову чашу и да прођемо кроз Његове патње, другим речима, да живимо на овој земљи попут Њега, на Његов начин, а Његов начин је жртвена љубав због које је постао човек и умро на Крсту како би ми живели. То је изазов Његовог Царства за нас. Он је Цар зато што цар полаже свој живот за свој народ. Ми смо заиста Његов народ, али ако је истина оно што каже критичко издање посланица, да смо ми претходница (aвангарда) Царства (да употребимо израз који се налази у Мофатовом издању), онда ми морамо бити спремни да победимо овај свет за Христа на исти начин као и Он, плативши исту цену као и Он и никако другачије – не очекујући да је смрт била Његова, а победа наша. Уколико је наше крштење истинско, не само формално, не само церемонијално, већ уколико је оно за нас централни догађај живота, онда смо ми, сви понаособ и сви заједно, продужетак оваплоћеног присуства Христовог и Тело Христово као што нас апостол Павле и Свето Писмо називају. А уколико смо Тело Христово и Црква, онда смо тело које се ломи зарад отпуштања грехова света, и онда смо јагње које се жртвује – послати смо у свет да умремо зарад његовог спасења. Пре свега, да умремо за себе, да се одрекнемо себе, да се отклонимо од себе и да усмеримо поглед на Бога и онда, зато што следујемо Његовом погледу и Његовим стопама, да се вратимо међу људе, међу оне који потребују Њега, међу оне који су изгубљени. Позвани смо да будемо попут Доброг Пастира који трага за изгубљеном овцом и после дуге потраге је, уколико је то потребно, носи на својим раменима па и по цену многих напора и умора, па чак и опасности. Црква као целина је на то позвана да попут Христа узмемо нашег ближњег на своја рамена и понесемо га као што је Христос носио свој Крст, а уколико је неопходно и да умремо испод овог Крста; да умремо за спасење нашег ближњег који је људским очима гледано чак и наш непријатељ и наш противник и наш прогонитељ; неко ко је индиферентан и према Богу и према нама и према своме вечном спасењу. Само онда када смо спремни да попут Христа узмемо свет, само онда смо Његов народ, а не онда када Га само исповедамо као Бога, Цара и Спаситеља. Овим путем улазимо у заједницу са Њим. Сваки од нас мора испунити у оквиру ограничења свога живота и лимитираности својих способности оно што је Христос учинио – дати свој живот за другога како би он био ослобођен, обновљен и како би могао да започне нови живот. У том случају ћемо учинити оно што карактерише цара; даћемо своје животе за оне који су вољени од стране Бога до те мере да је се очовечио и умро на Крсту због њих. Ако нисмо спремни да одговоримо на речи Христове: „Јесте ли спремни да испијете моју чашу и јесте ли спремни да будете бачени у моје патње?“, онда не можемо испунити обећања нашег крштења јер Свети апостол Павле у својој посланици Римљанима каже да преко крштења умиремо Његовом смрћу и васкрсавамо Његовим Васкрсењем за живот вечни. Али наше умирање не
Прослава Видовдана у Храму Светог кнеза Лазара на Љубићу
У Цркви Светог кнеза Лазара на Љубићу прослављена је храмовна слава, Видовдан, дана 28. јуна 2023. године. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Преосвећеном Епископу саслуживао је Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић, старешина храма на Љубићу протојереј Бојан Сујић, старешина храма у Чајетини протонамесник Петар Лазић, ђакони Стефан Симић и Стефан Медар. Током служења Свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин доделио је чин протојереја старешини храма на Љубићу Бојану Сујићу за службовање Цркви Христовој. Међу верним народом, Светој Литургији је присуствовао и градоначелник Чачка Милун Тодоровић. Епископ Јустин је одржао беседу где је објаснио да славимо Видовдан јер смо ту задобили вечно Царство. Кнез Лазар је са својим војсковођама кренуо у одбрану отаџбине, одбрану свога имена, одбрану своје вере, одбрану народа, деце, нејачи. Према Епископовим речима, данашње Јеванђеље нам говори зашто смо ми у овоме свету, шта је наше назначење и шта је потребно да бисмо постали грађани Царства Небеског. Ми смо народ Божији који има своје призвање да уз помоћ Божију и по Божијим начелима будемо со овоме свету. – Српски народ прославља Видовдан у славу косовским јунацима и Светом кнезу Лазару. Ови Христови мученици су на Косову пољу 1389. својевољно жртвовали своје животе за опстанак свога народа, своје вере, своје нације. Ова жртва је учињена из љубави, те представља једну од највећих хришћанских врлина и треба је у свим временима неговати и овакве светле примере памтити, рекао је Владика Јустин. Беседу Епископа Јустина можете послушати ОВДЕ. Након Свете Литургије одржан је молитвени помен на страдале српске војнике. Пошто је одржано сечење славског колача, присутни верници сабрали су се на трпези љубави, где се народу обратио протојереј Бојан Сујић који је заблагодарио Епископу Јустину и сабраном народу и пожелео им добродошлицу. Вероучитељ Марко Милошевић
Видовдан у Матарушкој Бањи
Видовдан, слава Храма Светог великомученика кнеза Лазара, у Матарушкој Бањи свечано је прослављена! Светом Литургијом је началствовао архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а Епархије жичке уз саслужење Архијерејског намесника жичког протојереја Саше Ковачевића, протојерејâ Радоје Санда и Мирољуба Попадића, из Краљева, протојереја Милана Јовановића из Америке, старешине храма прот.ставр. Љубинка Костића, и ђакона Горана Вучковића из Краљева. Сабраном народу се пригодном беседом обратио архимандрит Дамјан, наглашавајући значај избора Светог кнеза Лазара, његовог светосавског и јеванђелског завета и определења за Царство Небеско. Држећи се тога пута и избора, и ми Срби хришћани једино животом по Богу, по Христу можемо се засигурно сматрати правим следбеницима својих Светих предака и очекивати помоћ од Бога и наслеђе вечног живота и Царства Небескога. После освећења славског жита и колача од стране Архијерејског намесника, старешина храма се захвалио у име братства храма и црквеног одбора, свима служашчима и сабраном народу, позвавши све на пост и молитву, као нашу одговорност и обавезу у времену кад су угрожене наше светиње и народ на вековним огњиштима на простору Косова и Метохије. Уприличена је славска трпеза, у току које је песник Милоје Радовић, овогодишњи добитник награде „Кондир Косовке девојке“ изговорио три пригодне песме: „Крајпуташ“, „Смрт Антонија Драговића свештеномонаха жичког“, и „Света глава Светога Лазара“. Потом је професор Радослав Премовић, песник, изговорио своје две песме: „Видовданска посланица кнезу Лазару“, и „Ноћас сам сањао Косово“. Уз захвалност Богу, Светом кнезу Лазару и косовским мученицима, испраћамо и овај Видовдан, подсећајући своје савести на истрајавање у сталној будности и духовној трезвености, и молитви за спас нашега рода. Прот.ставр. Љубинко Костић
Ново издање: Видовдански број Жичког благовесника (јул-септембар 2023)
У окриљу Видовдана, празника свих страдалника српског рода за Живот вечни, видело читалачког дана угледао је и нови број Жичког благовесника. Број започиње тематском рубриком Пред тајном Видовдана. Читаоцима доносимо мало познат и веома драгоцен текст Николе Тесле, чувеног српског и светског научника, али и преводиоца српских песама на енглески језик, који говори о Видовдану. Упоређујући јунаке из грчке историје, попут Сцеволе и Леонида, Тесла пише о Милошу Обилићу као већем од њих, јер је смрт његова мученичка и великострадална. Управо на путу страдања, српски народ је смогао снаге да тешку историју носи кроз песму. Одатле је потекло дивно епско песништво, о коме Тесла пише: „Ове народне песме могу се, по мишљењу самога Гетеа, ставити упоредо са најлепшим производима Грка и Римљана. А шта би тек он о њима рекао и мислио да је био Србин?“ Следи текст проф. др Драгољуба Даниловића под насловом „Битка на Куликовом пољу (1380) и битка на Косову пољу (1389)“. Текст анализира сличности ове две битке које су се на веома чудесан начин одиграле у врло блиском времену. Наиме, руски кнез Димитрије Донски, са благословом Светог Сергија Радоњешког (који је чак два монаха послао у бој) поразио је иноверног поробљивача татарског кнеза Мамаја. Кнез Лазар Хребељановић после молитве и причешћивања гине у боју са Турцима бранећи свој верни народ, али задобија вечни Живот. Овај текст нам предочава невероватну сличност у току два братска народа чије су историјске прилике често биле испреплетане. Протојереј-ставрофор Љубинко Костић нам пише о блаженопочившем Епископу жичком Стефану, који се упокојио пре тачно 20 година. Значајно место у тексту посвећено је везаности Владике Стефана за страдање српског народа у Далмацији, као још једном бојном пољу украшеном многим мученичким венцима српског рода. Пуковник мр Драган Крсмановић у тексту „Православље и рат – духовна и морална компонента отпора НАТО агресији 1999“ анализира неправедно и незаконито међународно насиље над српским народом крајем 20. века. Осветљавајући минуле догађаје етичким и духовним критеријумима, истиче опстајање српског народног етоса који нам је завештан од предака. Још једном се потврђује чињеница о непрестаном Косовском боју, који је уједно бој за Истину и Правду Божију и људску. Стога не чуди што је празник Видовдан посвећен свим српским јунацима мученицима, међу којима је девојчица Милица Ракић погинула на ноши током НАТО бомбардовања. У рубрици Богословље и Црква, налазе се текстови који доносе поуке из пастирског искуства, увиде о развоју богословља као непрестаног градивног ткива Цркве као заједнице Бога и људи, осврте на празничну тематику у предстојећем периоду, одговоре на егзистенцијална питања попут страдања, анализу молитвеног правила Цркве које подразумева и неке ретке, а веома дубоке молитве. Аутори и теме њихових радова које Вам предочавамо су: протојереј-ставрофор Милић Драговић, „Да буде воља твоја…“, јереј Ненад Ивановић, „Преображење – истина о Богу и човеку“, ђакон Горан Вучковић, „Еклисиологија Алексеја Хомјакова“, Милорад Васиљевић, „Противречност у православном поимању страдања“, др Јовица Станковић, „О молитви и о три ретке молитве“. У рубрици Т(р)агови данашњице, протојереј Александар Јевтић пише о савременим темама везаним за васпитање деце. Истиче проблеме везане за разумевање феномена успеха, као и осећање таштине које је врло мало познато, а веома присутно у свакодневици. У светлу немилих и трагичних догађаја који су недавно задесили наш народ у два случаја масовних убистава, овај текст нуди једно теолошко разумевање које је често изостављено како у световном тако и у ширем црквеном дискурсу. У рубрици Из угла психолога Милош Благојевић пише о проблему зависности од порнографских филмова. Анализира овај феномен на основу савремених статистика, али указује и на истраживања која указују на вишеструке здравствене последице од наведеног вида зависности. На крају упућује читаоце на актуелност светоотачких поука о греху блуда и стомакооугађања. У рубрици Хришћанство и књижевност, Александра Мијаиловић нам пише на тему „Мали Принц из хришћанске перспективе“. Пратећи разговор Малог Принца са лисицом (овде мудром, а не лукавом), она нам отвара могућност да сагледамо неке од најважнијих искустава човековог постојања као бића у заједници. Закључује: „Мали Принц, дело једног француског писца, као да нас подсећа (а подсећање је важно јер се стално заборављамо услед свега што живот носи) да је за очување заједнице од пресудног значаја сарадња, тишина и обреди. Једнако тако, важно је да бринемо о својој души и да другога сматрамо већим од себе.“ У Лирском благовеснику налази се поетски „Триптих о старцу из Липовца“. Др Драгиша Бојовић, професор Философског факултета у Нишу, овде нам отвара душу испуњену трајним утисцима које је на њега оставио духовни му отац старац Дионисије из Манастира Липовац. Недавно упокојење старца овим песмама даје посебну вредност, јер сведоче о дубоком личном искуству које верујући људи имају у сусрету са носиоцима духовности. Рубрика Веронаука доноси три текста. Ученик Вељко Марковић пише о активностима где су ученици ОШ „Академик Миленко Шушић“ и СШ „Драгачево“ заједно са својим вероучитељем Дарком Стевановићем основали литургијску секцију при својим школама. Вероучитељ Бојан Кнежевић нас упознаје са Основном школом у Прељини. Поред узбудљивог историјата, читамо овде и о данашњим успесима школе, али и веронауке као наставног предмета у њој. Вероучитељ Слободан Поледица је за наш часопис припремио Осмосмерку на тему празника Педесетнице. Поред размишљања и креативности коју свака осмосмерка подстиче, овде је могуће проверити своје знање о празнику, а и и нешто ново научити. По устаљеном концепту часописа, број затвара владичански ђакон Стефан Симић са Летописом богослужења Епископа жичког Јустина, који нас подстиче на учешће у светотајинском животу наше мајке Свете Цркве. Захваљујемо се Епископу Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама и свештенству који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа
У сусрет Светима: Поклоничко путовање светитељима у Грчкој
„Диван је Бог у светима својим“. Лепота Божија се види кроз свако Његово стварање. Ако се човек загледа у природу, сваку биљку, травку, цвет и свако створење Божије види се Његово савршенство и Промисао. Највише се види у светитељима који су се трудили да својим животом искрено служе Богу и да се уподобе оном рајском Адаму какав је био пре пада. На славу Божију Преподобних има и у данашњем свету. Наша мала ходочасничка група је ишла на поклоњење таквим светитељима, кроз које Бог пројављује своју лепоту. Бог у сваком моменту делује кроз светитеље своје. Један од таквих светитеља, коме смо кренули да се поклонимо, је и свети Нектарије, који се јавио једној монахињи када су се његове мошти распале на честице и рекао да оне морају стићи на све крајеве света. Највећи значај његових светих, нетљених моштију је да све више људи који имају духовне и здравствене проблеме долазе и траже помоћ од њега. Таквог великог молитвеника и чудотворца и страдалника за Христа Господ услишава. Господ делује кроз светог Нектарија, о чему сведоче многа исцељења. Прославља угоднике своје и њихове мошти оставља нетљене и то је једно од сведочанстава да делује кроз њих. Са молитвом и љубављу ка Богу кренули смо на пут до Егине, Евије и још неких манастира братске нам земље Грчке у сусрет Његовим светитељима. После целоноћног путовања стижемо у манастир Неа Макри, област Атика. „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити.“ То је древни манастир из 15. века који су Турци опљачкали и уништили. Многи монаси бејаху мучени и посечени. Жртва њиховог зверства био је и свети Јефрем. Смирено и без страха са Христом у срцу свети Јефрем све је подносио. Његово смирење разбеснело је Турке, па су га затворили у малу ћелију и мучили. Свакодневно су га сурово тукли, држали без хлеба и воде, надајући се да ће га натерати да се одрекне Христа као Бога и постане муслиман. Неколико месеци је силом Божијом подносио нечовечна мучења и иживљавања. За његову смрт смислише посебно зверство. Извели су га из његове ћелије, окренули наглавачке и везали за дрво дуда, затим га тукли и исмевали. У безумљу су викали: „Где је твој Бог? Зашто ти сада не помогне?“, уподобљавајући се тако убицама Христовим, јер исти дух бејаше у њима. А Јефрем се уподобљаваше Христу Господу, те се мољаше: „О Боже, не слушај њихове хуле. Нека буде воља Твоја! Нека буде како си ти одредио!“ Вукли су га за браду и мучили док није клонуо. Његова риза беше расцепана. Крв његова силно је лила. Тело му беше прекривено ранама. Мучитељима ни то није било довољно и неко од њих је узео запаљен штап и снажно гурнуо у Светитељев пупак. Његови крици били су срцепарајући. Бол беше велика, а мучитељи понављаше бројна мучења изнова. Светитељ се помоли Богу и тихо рече: „Господе, Теби предајем дух свој.“ Душа му је отишла вољеном Христу. Године 1950. донета је одлука о обнављању древног манастира Неа Макри на Атици, који је вековима био заборављен у рушевинама. Обнова је била поверена монахињи Макарији. Неки унутрашњи глас јој је говорио да треба да копа на одређеном месту. Уз помоћ једног радника мати Макарија је на том месту пронашла мошти непознатог светитеља. Мантија на светитељевом телу се није била распала. Монахиња је крај моштију почела читати вечерње молитве када је изненада прекиде звук корака који се чуо из дворишта цркве. Тада зачу мушки глас који јој рече: „До када ћеш ме држати овде?“ Окрете се и угледа високог монаха са малим округлим очима и дугом брадом. У левој руци држао је пламен, а десном је благослови. Тада исчезе страх код монахиње Макарије и испуни је неизрецива радост, те рече: „Опрости, сутра ћу се побринути.“ После јутрења монахиња оде до гроба, извади свештене мошти, очисти их од земље и смести у олтарски део цркве. Те ноћи у сну поново јој дође непознати светитељ. Захвали јој се на труду и бризи за његове мошти и тихо јој рече: „Зовем се Јефрем.“ Тада јој исприча о свом животу. Била сам задивљена! Сада први пут сазнајем за овог светитеља. Потресена сам његовим житијем, удивљена таквом духовном снагом да издржи страшне муке… Апсолутно све што сам сазнала о овом светитељу задивило ме је и са тугом сам се одвојила од кивота у коме су мошти једног таквог духовног, а такође и телесног горостаса јер је свети Јефрем био веома висок човек. Сузе ми крећу од свега, меша се дивљење и страх, забринутост за свој живот. Питам се чиме ли ћу ја задобити Царство Небеско? Како бих овакве муке претрпела? Велики си Господе и велика су дела Твоја и свима дајеш по мери раста духовног, способности и трпљењу. Узели смо уље из кандила, које гори код моштију светог, уз молитву да нам помогне да стекнемо трпљење, смирење, љубав и да истрајемо у свом подвигу. У дворишту смо видели и дуд на којем је мучен свети. Свети Јефрем је велики чудотворац и исцелитељ, поготово болесне деце и омладине која има проблем са свим врстама зависности. „Христова лепота спасиће свет“ Крећемо у манастир посвећен Христу Пантократору. У њему је део живота провео Свети Порфирије. Свети Порфирије је рођен 7. фебруара 1906. године. Као дванаестогодишњи дечак кренуо је на Свету Гору. Господ, који промишља о свему, тако је уредио ствари да на броду који је пловио од Солуна до Свете Горе, Порфирије сретне свог будућег старца, јеромонаха и духовника Пантелејмона. Отац Пантелејмон примио га је у своју духовну заштиту и одвео га до Капсокаливије, испоснице Светог Георгија, у којој је започео свој духовни подвиг. Његов подвиг је био непрестан, напоран и тежак. Основа његовог подвига није био само телесни напор, него и свеобухватна послушност старцу, потпуно нестајање његове воље у вољи старчевој. Божанска благодат се излила на овог младог монаха препуном ревности, који је био преиспуњен љубављу Христовом и који никада није жалио труда и подвига. После посете Божанске благодати стекао је натприродне дарове. Добио је дар прозорљивости. Могао је да види прошлост, садашњост и будућност, да осети мирисе са велике удаљености. Откривале су му се скривене стране људских
Видовдан у Вичи
На Видовдан, 15/28. јуна 2023. у драгачевском селу Вича, након одслужене Свете Литургије, благословом нашег Епископа Г. Јустина одржана је четврта по реду манифестација „Видовдански духовни сусрети“. На дан када наша Света Црква прославља Светог мученика Лазара, у храму Светог пророка Илије у Вичи, Светом Литургијом началствовао је архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, а саслуживао јереј вички Немања Матејић. Евхаристијско славље својим доласком, улепшала је и музичка група „Одигитрија“ и драмски уметник Љубомир Булајић, а програм који је уследио, је водила Марија Неранџић. У беседи отац Милинко Лукић подсетио је на тајну празника, када су кнез Лазар и српска војска стали на Косову пред далеко надмоћнијом силом, и примили венац мучеништва. Указао је да је Свети Кнез Лазар својим страдањем „спојио земаљску и небеску отаџбину“. Династија Немањића је хтела да од Србије начини један манастир у коме ће сви живети и молити се Богу по речима Светог владике Николаја Велимировића. Они се истовремено радују када нас виде окупљене у храмовима, али су и тужни видећи да се не држимо њиховог завета. Назвао је Видовдан „српским великим петком“ и означио га као симбол страдања нашег народа. Након одслужене Литургије, служен је парастос свим вичким парохијанима, који су дали животе поучени заветом кнеза Лазара, у свим ратовима новије српске историје од ослобођења 1912. до сукоба деведесетих година прошлог века. При писању књиге о храму у Вичи отац Немања је прикупио велики број имена наших предака који су уградили своје животе у нашу слободу, којих се сећамо у молитви. После предаха и послужења, одржана је сада већ традиционално, четврта по реду духовно-културна манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“. Идеја за њено оснивање јавила се пре четири године када је вички парох Немања Матејић желећи да традиционално поштовање Видовдана код верног народа овдашњег краја, улепша једним догађајем који ће имати верски, културни и образовни значај. Учешћем личности чија су имена позната народу, а који живе литургијски на најбољи начин се народу приказује важност учешћа у животу цркве. Пред присутнима је наступила Музичка група „Одигитрија“ из Лапова која је снимила бројне духовне песме и учествује на манифестацијама широм Србије, које негују наше културно наслеђе. Песме „Исусе радости моја“ „Исусе радости моја“ Псалам 120. „Пећка кандила“ и „Вила са кошара“ само су неке од бројних изведби, којима су улепшали овај скуп. Многе нове песме смо, захваљујући њиховом умећу, имали прилику да чујемо по први пут. У овогодишњој манифестацији узео је учешће и драмски уметник Љубомир Булајић, који се прославио у серији „Шешир професора Косте Вујића“ у улози Јована Цвијића и главном улогом у филму „Аманет“. Он пред публиком, како сам каже није хтео да говори родољубиве стихове нити велике речи „људи ученијих од њега“, већ се обратио од срца , позивајући нас на делатну љубав према ближњима, којом се показује истинско родољубље, иако смо свесни да свет и људи око нас нису онакви какви треба да буду , по речима великог Молијера и таквог га треба прихватити у љубави. Отац Немања Матејић је поздравио све и захвалио се Културном центру општине Лучани, хемијској индустрији „Милан Благојевић“ и свима који су помогли да се ова манифестација одржи. Изразио је благодарност и свим гостима, који су препознали величину његовог пастирског труда који је уложио у духовно узрастање својих парохијана, па су упркос јакој киши дошли да узму учешће у овом молитвеном и културном догађају Студент теологије Алекса Ковачевић
Музеј СПЦ: 3D реконструкција свечане одежде Светог кнеза Лазара
Једна од најзначајнијих средњовековних реликвија српског народа чува се у Музеју Српске Православне Цркве. У питању је свечана одора Светог кнеза и великомученика Лазара Хребељановића који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године. Нажалост, нису сачувани историјски извори из времена Косовске битке или непосредно после ње у којима се помиње свечана одора кнеза Лазара. Ипак, поуздано је доказано да је настала још за време његовог живота, и да ју је светитељ носио. У народном предању сачувало се веровање да је Свети кнез Лазар био обучен у ову одору када је погинуо на Косову, да су због тога на њој мрље од светитељеве крви и подеротине од шеснаест убодних рана. Недавно спроведена архивска и теренска истраживања, као и употреба нових дигиталних технологија, донеле су нова научна сазнања у вези овог предмета од изузетног националног и верског значаја, која обогаћују узбудљиву историју ове одоре као реликвије. Она су резултирала новим закључцима, помоћу којих нам је, између осталог, пружена могућност да сагледамо технику ткања и веза тканине и упоредимо их са сличним текстилним предметима из тог времена, до тога да смо смо успели да урадимо и идеалну реконструкцију првобитног изгледа целовите одоре. Свети кнез Лазар је подигао манастир Раваницу по узору на задужбине чланова династије Немањића као своју гробну цркву у којој ће се монаси вековима молити за спас душе ктитора. Годину дана после усековања главе Светог кнеза 1389. године, извршен је пренос моштију Светитеља из цркве Вазнесења Христовог у Приштини, где је првобитно сахрањен, у манастир Раваницу, где се догодио и чин канонизације. Пренос и канонизацију извршили су Српска Православна Црква и наследници Светог кнеза Лазара. За овакав чин, који је у средњем веку био црквени и државни догађај, били су испуњени потребни предуслови: постојање чина мученичке смрти, потврда појаве чудесних знамења, проналажење целих нетрулежних моштију, њихово подизање и преношење у нови гроб. Том приликом су мошти одевене у свечану одору, а састављени су посебна Служба и Житије светитеља. Извесно је да је Свети кнез Лазар одевен у најскупоценију одору коју је користио током живота за свечане прилике, и да су његове мошти годину дана после погибије пресвучене у ову златоткану порфиру да би у њој био сахрањен у гробној цркви у Раваници. Све до 1733. године не наилазимо на помен свечане одоре Светог великомученика Лазара. После сламања побуне српског народа против Турака, раванички монаси су као и остатак народа, предвођени патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем, бежећи од турске одмазде кренули у Велику Сеобу 1690. године. Са собом су понели мошти Светог кнеза Лазара које су најпре пренете у Сент Андреју. Године 1698. монаси се са моштима светитеља селе у манастир Врдник на Фрушкој гори. Овај манастир се од тада назива и Нова или Сремска Раваница. Први помен свечане одоре Светог кнеза Лазара и то као „велика златоткана порфира кнеза Лазара, украшена бисером“ налази се управо у Инвентару манастира Врдник из 1733. године. Други помен налази се у Инвентару из 1753. године. У њима је дат и опис моштију кнеза Лазара: „У великом кивоту лежи цело и неоштећено тело Светог мученика кнеза Лазара српског, на десној страни храма. У руци кнеза Лазара налази се позлаћени крст, окован сребром и украшен драгим камењем.“ Свечана одора кнеза Лазара скинута је са моштију светитеља 4. децембра 1826. године, када је митрополит Стефан Стратимировић, у време игумана манастира Врдника Јосифа Михаиловића, пресвукао и пренео мошти из старог кивота у нови кивот, који је био направљен од дрвета чемпреса. Свечана одора је потом чувана у посебном кивоту, у припрати цркве манастира Врдника, како то у свом Опису Фрушке Горе 1854. године пише књижевница Милица Стојадиновић Српкиња: „У женској припрати, отвори нам отац Леонтије други ћивот, у ком су хаљине кнеза Лазара, у којима је он на Косову, последњег дана обучен био, и – живот свршио. Ај, како мора Србину при том погледу бити!“ Тако је било све до Другог светског рата. Метеж ратних страдања није заобишао ни манастир Врдник и мошти Светитељеве и вредне реликвије које су се чувале у манастиру. По избијању рата, манастир Врдник запосели су и опљачкали усташки војници тзв. „Независне Државе Хрватске“. Вест о могућем уништавању овако значајних моштију узбудила је цео српски народ, а протојереј-ставрофор проф. др Радослав Грујић, управник Музеја Српске Православне Цркве, покренуо је акцију спашавања моштију. Наиме, како Грујић пише у свом Извештају, свето тело кнеза Лазара, косовског мученика, склоњено је из манастира Врдника – Раванице у манастир Бешеново, пошто му је у Раваници „претила опасност од нагомилане велике количине муниције и бензина по манастирским лагумима“. Он је успео да 15. априла 1942. године пренесе у Београд мошти Светог кнеза Лазара, заједно са моштима друга два значајна српска светеља – цара Уроша из манастира Јаска и Светог кнеза Стефана Штиљановића из манастира Шишатовца. Мошти су у Београду свечано дочекане од стране великог броја људи, а после опхода унете су у Саборну цркву. Мошти Светог кнеза Лазара почивале су у Саборној цркви све до 9. септембра 1989. године, када су поново враћене у Лазареву задужбину, манастир Раваницу код Ћуприје, где се и данас налазе. Проф. Грујић у свом Извештају о преносу моштију пише у каквом је стању затекао мошти Светог кнеза Лазара у манастиру Бешеново: „Свете мошти кнеза Лазара нашли смо у ниши леве певнице на подигнутом постољу, у његовом ковчегу у коме је лежао и донешен из манастира Врдника. Ковчег је био закључан, а кључ нам је донео један бивши служитељ манастира. Кад смо ковчег отворили, нашли смо свете мошти у потпуно исправном стању, само што су и овде, као и код цара Уроша и кнеза Стевана Штиљановића, однешене све драгоцености, које су се налазиле на моштима“. Ратна збивања су раздвојила вековима нераскидиво повезане мошти Светог кнеза Лазара и његову свечану одору у којој је сахрањен. Грујић у свом Извештају о преносу моштију током Другог Светског рата не помиње да је видео одору. Наиме, свечана одора кнеза Лазара је другим путем дошла до Београда. Др Слободан Милеуснић, управник Музеја Српске Православне Цркве, у Споменици о шестогодишњици косовског боја 1989. године наводи усмено казивање професора Душана Глумца да је одору у Београд тајно донео један немачки официр, који је могао безбедно да прође поред немачких и усташких стражара. Свечана одора
Најава: 30. јун 2023. у 19, Храм Светог Саве у Краљеву, Вероучитељ Владимир Грујић, “Свети кнез Лазар – Видовдан у Срба“
јј