„Диван је Бог у светима својим“.
Лепота Божија се види кроз свако Његово стварање. Ако се човек загледа у природу, сваку биљку, травку, цвет и свако створење Божије види се Његово савршенство и Промисао. Највише се види у светитељима који су се трудили да својим животом искрено служе Богу и да се уподобе оном рајском Адаму какав је био пре пада.
На славу Божију Преподобних има и у данашњем свету. Наша мала ходочасничка група је ишла на поклоњење таквим светитељима, кроз које Бог пројављује своју лепоту.
Бог у сваком моменту делује кроз светитеље своје. Један од таквих светитеља, коме смо кренули да се поклонимо, је и свети Нектарије, који се јавио једној монахињи када су се његове мошти распале на честице и рекао да оне морају стићи на све крајеве света. Највећи значај његових светих, нетљених моштију је да све више људи који имају духовне и здравствене проблеме долазе и траже помоћ од њега. Таквог великог молитвеника и чудотворца и страдалника за Христа Господ услишава.
Господ делује кроз светог Нектарија, о чему сведоче многа исцељења. Прославља угоднике своје и њихове мошти оставља нетљене и то је једно од сведочанстава да делује кроз њих.
Са молитвом и љубављу ка Богу кренули смо на пут до Егине, Евије и још неких манастира братске нам земље Грчке у сусрет Његовим светитељима.
После целоноћног путовања стижемо у манастир Неа Макри, област Атика.
„Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити.“
То је древни манастир из 15. века који су Турци опљачкали и уништили. Многи монаси бејаху мучени и посечени. Жртва њиховог зверства био је и свети Јефрем.
Смирено и без страха са Христом у срцу свети Јефрем све је подносио. Његово смирење разбеснело је Турке, па су га затворили у малу ћелију и мучили. Свакодневно су га сурово тукли, држали без хлеба и воде, надајући се да ће га натерати да се одрекне Христа као Бога и постане муслиман. Неколико месеци је силом Божијом подносио нечовечна мучења и иживљавања.
За његову смрт смислише посебно зверство. Извели су га из његове ћелије, окренули наглавачке и везали за дрво дуда, затим га тукли и исмевали. У безумљу су викали: „Где је твој Бог? Зашто ти сада не помогне?“, уподобљавајући се тако убицама Христовим, јер исти дух бејаше у њима. А Јефрем се уподобљаваше Христу Господу, те се мољаше: „О Боже, не слушај њихове хуле. Нека буде воља Твоја! Нека буде како си ти одредио!“ Вукли су га за браду и мучили док није клонуо. Његова риза беше расцепана. Крв његова силно је лила. Тело му беше прекривено ранама. Мучитељима ни то није било довољно и неко од њих је узео запаљен штап и снажно гурнуо у Светитељев пупак. Његови крици били су срцепарајући. Бол беше велика, а мучитељи понављаше бројна мучења изнова. Светитељ се помоли Богу и тихо рече: „Господе, Теби предајем дух свој.“ Душа му је отишла вољеном Христу.
Године 1950. донета је одлука о обнављању древног манастира Неа Макри на Атици, који је вековима био заборављен у рушевинама. Обнова је била поверена монахињи Макарији. Неки унутрашњи глас јој је говорио да треба да копа на одређеном месту. Уз помоћ једног радника мати Макарија је на том месту пронашла мошти непознатог светитеља. Мантија на светитељевом телу се није била распала.
Монахиња је крај моштију почела читати вечерње молитве када је изненада прекиде звук корака који се чуо из дворишта цркве. Тада зачу мушки глас који јој рече: „До када ћеш ме држати овде?“ Окрете се и угледа високог монаха са малим округлим очима и дугом брадом. У левој руци држао је пламен, а десном је благослови. Тада исчезе страх код монахиње Макарије и испуни је неизрецива радост, те рече: „Опрости, сутра ћу се побринути.“
После јутрења монахиња оде до гроба, извади свештене мошти, очисти их од земље и смести у олтарски део цркве. Те ноћи у сну поново јој дође непознати светитељ. Захвали јој се на труду и бризи за његове мошти и тихо јој рече: „Зовем се Јефрем.“ Тада јој исприча о свом животу.
Била сам задивљена! Сада први пут сазнајем за овог светитеља. Потресена сам његовим житијем, удивљена таквом духовном снагом да издржи страшне муке… Апсолутно све што сам сазнала о овом светитељу задивило ме је и са тугом сам се одвојила од кивота у коме су мошти једног таквог духовног, а такође и телесног горостаса јер је свети Јефрем био веома висок човек. Сузе ми крећу од свега, меша се дивљење и страх, забринутост за свој живот. Питам се чиме ли ћу ја задобити Царство Небеско? Како бих овакве муке претрпела? Велики си Господе и велика су дела Твоја и свима дајеш по мери раста духовног, способности и трпљењу.
Узели смо уље из кандила, које гори код моштију светог, уз молитву да нам помогне да стекнемо трпљење, смирење, љубав и да истрајемо у свом подвигу. У дворишту смо видели и дуд на којем је мучен свети.
Свети Јефрем је велики чудотворац и исцелитељ, поготово болесне деце и омладине која има проблем са свим врстама зависности.
„Христова лепота спасиће свет“
Крећемо у манастир посвећен Христу Пантократору. У њему је део живота провео Свети Порфирије.
Свети Порфирије је рођен 7. фебруара 1906. године. Као дванаестогодишњи дечак кренуо је на Свету Гору. Господ, који промишља о свему, тако је уредио ствари да на броду који је пловио од Солуна до Свете Горе, Порфирије сретне свог будућег старца, јеромонаха и духовника Пантелејмона. Отац Пантелејмон примио га је у своју духовну заштиту и одвео га до Капсокаливије, испоснице Светог Георгија, у којој је започео свој духовни подвиг. Његов подвиг је био непрестан, напоран и тежак. Основа његовог подвига није био само телесни напор, него и свеобухватна послушност старцу, потпуно нестајање његове воље у вољи старчевој.
Божанска благодат се излила на овог младог монаха препуном ревности, који је био преиспуњен љубављу Христовом и који никада није жалио труда и подвига.
После посете Божанске благодати стекао је натприродне дарове. Добио је дар прозорљивости. Могао је да види прошлост, садашњост и будућност, да осети мирисе са велике удаљености. Откривале су му се скривене стране људских помисли.
Произведен је у чин свештеника и обављао је дужност духовника на Евији од 1940. године. Свакодневно је примао на исповест велики број верника. Често је проводио читав дан и ноћ без предаха и без одмора у испуњавању ове дужности. Године 1938. добио је звање Архимандрита.
Улазимо у манастир Христа Пантократора где нас дочекује икона увек радосног старца Порфирија, сада прослављеног светитеља Божијег. Монахиња нас уводи у цркву и од ње сазнајемо о историјату овог манастира.
Манастир је бројао преко 400 монаха све до тренутка кад је турска војска у 16. веку, за време једне Литургије, ушла у манастир и убила игумана Нила и 150 монаха и цео манастир разрушила.
У 20. веку четири монахиње обнављају манастир. Манастир Пантократор назива се још и обитељ неспавајућих јер у оквиру цркве има осам Олтара и служи се Света Литургија на свака три сата.
Када је старац Порфирије дошао у овај манастир, осетио је на тим рушевинама благодат и својом прозорљивошћу открио да је то место поплочано моштима светих који су ту страдали.
Свети Порфирије предао је свој дух Богу 2. децембра 1991. године у својој испосници на Светој Гори, а сахрањен је на тајном месту, како је свети желео.
Наш Епископ жички, владика Јустин, за време једног монашког скупа у Манастиру Студеници, причао нам је да је, посећивао старца Порфирија за време његовог живота. Сећам се да нам је Владика том приликом препричао један свој сусрет са старцем Порфиријем, када је старац био јако болестан. Ипак и поред тога био је ведар и насмејан, пун љубави према свима. Када су га питали да ли има болове, старац је рекао да је бол такав као да вам неко на лицу држи притиснуту врућу пеглу. Старац је и поред тога са осмехом славио Бога.
Настављамо путовање ка Егини и успут свраћамо у Камаризу, познату по старцу Нектарију Виталису. Док је био млад, јавио му се Свети Нектарије Егински и замолио га да му сагради храм, што је млади јеромонах Нектарије и учинио. Тај храм се помиње и у акатисту св. Нектарија.
Свети Нектарије Егински чудесно га је исцелио од рака на грудима, на плућима.
Као мали дечак посетио је Егину и када је чуо да се из гроба Св. Нектарија чују откуцаји срца, он је сумњајући желео то да провери. Дошавши код светитељевог кивота, својим ушима је чуо срце које куца и тада је рекао: „Ако си ти стварно жив и ако си ти свети Нектарије, онда ми реци нешто.“ И свети му је рекао: „Бићеш свештеник и носићеш моје име.“
До краја живота је са апостолским жаром проповедао Христа Васкрслога.
Упокојио се 2018. године. Сахрањен је у звонику поред цркве.
У даљем путовању стижемо у Атину, у луку Пиреј, где се укрцавамо на брод за Егину. Пловећи, праћени галебовима које смо хранили и уживајући у њиховом друштву, стижемо на Егину.
На пристаништу путнике дочекују предивне кочије са упрегнутим коњима и посетиоци, путујући у њима, добијају прави доживљај лепоте острва.
Полако се спушта вече и ми по плану стижемо у манастир Пресвете Богородице, најстарији манастир на Егини. Удаљен је два километра од манастира Светог Нектарија.
Налази се у центру Егине у шуми, у брдима где нема кућа, где нико не живи, потпуно сакривен. Овде се налази икона Пресвете Богородице Хрисолеонтисе пред којом се молио свети Нектарије.
Од 1935. године овај манастир је женски и тренутно у манастиру живи 10 монахиња.
Одморили смо се у манастирској порти, тако дивно украшеној цвећем, слушајући песму птица и молећи се светом Нектарију, који је овде долазио да се моли у миру и тишини.
Недалеко од манастира налази се место на којем се свети Нектарије, за време молитве, подигао на висину од пола метра изнад земље и његови сапутници су га у једном моменту видели да лебди у ваздуху. Када су га позвали, пренуо се и рекао да му се јавио Господ и разговарао са њим.
У близини је и манастир Свете Екатерине, у ком се чува рука свете Екатерине и делић моштију Светог Спиридона са Крфа. Ту смо видели и икону Светог Спиридона онако како је свети Спиридон, јавивши се у сну једном иконописцу, рекао да га наслика.
Стижемо у Агио Марину, градић на обали мора и ту смо преноћили у једном хотелу.
Ујутру рано крећемо у манастир Светог Нектарија са жељом да присуствујемо Литургији и да примимо свето Причешће, али из неког разлога тога дана није служена.
У оквиру комплекса је стара црквица посвећена Светој Тројици, у којој се чувају мошти Светог Нектарија. У сребрној митри чува се светитељева глава, а десно у сребрном кивоту светитељева десна рука. Верници овде приносе своја мољења са надом и вером у исцељење.
Поклонили смо се моштима Светог Нектарија, помолили се за своје ближње и за болесне и за заступништво светитеља пред Господом, за нас грешне.
„Свет се најбоље види срцем“. – (Свети Нектарије).
Свети Нектарије Егински рођен је у Тракији половином деветнаестога века. Као Епископ Петапољски за кратко време је стекао велики углед међу народом и у цркви.
Био је обдарен теолог, монах, свештеник, беседник, аутор најлепших молитава Пресветој Богородици, писац, учитељ, професор и управник школе која је метох цркве Христовог Гроба. Својим животом и страдањем сведочио је љубав Божију.
Године 1908. је дошао на Егину и обновио тамошњи манастир. Упокојио се 1920. године. Његове мошти су 20 година остале целе, као да је заспао, и испуштале су свето миро.
Молећи се Светом Нектарију многи верници излечили су се од разних болести: малигних, срчаних, парализе и других. Грчка црква поседује књигу са именима и презименима оних којима је свети Нектарије помогао, неколико хиљада људи.
У капели поред црквице налази се мермерни гроб у којем је био сахрањен Св. Нектарије, до вађења његових моштију.
Било ми је тешко да се одвојим од светитељевих моштију, поред којих сам осећала толику благодат и мир и љубав коју свети излива према свима нама.
У подножју манастира је нова црква посвећена Светом Нектарију, изграђена, углавном, од дарова исцељених над светитељевим моштима. Црква задивљује својом архитектуром. Грађена је у византијском стилу са доста прелепих икона и фресака.
Манастир и нову цркву повезује полукружно степениште уз које се простире раскошан манастирски врт и шири се мирис цвећа, који се меша са мирисом тамјана.
Желећи да понесемо успомене ових лепота, направили смо фотографије које ћемо чувати и преко њих изнова духом долазити у ову Светињу и слушати светитељево срце које куца.
Таласи Егејског мора поново носе наш трајект према Атини одакле крећемо на полуострво Евију у сусрет светитељима чије свете мошти тамо почивају.
Чули смо да у Атини у оквиру градске болнице постоји црквица у којој се чувају мошти Светог Никифора Лепрозног.
После мало дужег тражења улице у којој се налази стигли смо у болницу. Захваљујући свештенику који служи у болничкој капели, успели смо да целивамо мошти светог Никифора.
Преподобни Никифор родио се 1750. године на острву Хијосу од побожних родитеља. У детињству се разболе од неке заразне болести и беше на самрти. Тада родитељи његови прибегоше топлим молитвама Пресветој Богородици молећи је да га исцели и обећавајући да ће га, кад оздрави, посветити Њеном манастиру званом Неамонитиса. Тако и би. Преподобни Никифор подвизавао се усрдним подвизима и чинио је духовне услуге народу, нарочито болеснима, чак и чудесним исцељењима.
Упокојио се преподобни Никифор, мирно у Господу, у лето 1821. године, а његове свете мошти бејаху откривене нетљене 1845. године после виђења које је о томе имао монах Агатангел, родом са Идре.
Помоливши се преподобном Никифору, крећемо у сусрет једном руском Светитељу, чије нетљене мошти почивају у Прокопиону, грчком острву Евија. Небројена чуда потичу од његових моштију и икона.
Свети Јован није био ни Архијереј, ни речит богослов, већ прости млади човек, који је провео већи део свог живота живећи у једној штали.
Свети Јован Рус рођен је на југу Русије од богобојажљивих родитеља. Још као млад 1711. године, учествује у бици против Турака. Делећи несретну судбину многих руских војника, Светац бива заробљен и продат као роб турском команданту коњице из села Прокопион, поред Цесареје у Малој Азији. Фанатизовани Турци у муслиманској вери су свирепо мучили хришћанске робове, не би ли се они силом одрекли своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читаве јединице мученика прибројане су у небеске хорове.
Никаква вређања и батињања од стране његовог турског господара нису могла да поколебају веру побожног руског младића, који је отворено исповедио да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега – Свету Православну веру.
Блаженом Јовану било је наређено да ради у штали, где је морао и да спава. Сећајући се хладне Витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио своју главу, Светац се радовао таквом суровом месту свога боравка. У својој понизности сматрао је ћошак штале као свој мали рај, где је могао слободно да приноси молитве истинитом Богу. Седмично се спремао за Свете Причешће у оближњој цркви, знајући да без снаге у Христу неће моћи да издржи на путу праве вере.
Остао је у свом подвигу до краја живота, живећи у штали са животињама. Упокојио се 27. маја, 1730. године, проживевши четрдесетак година овог привременог живота.
Три године касније на његовом гробу појавила се светлост, коју су многи могли да виде. Уједно, Светац се јавио и свом духовнику преносећи му да је воља Божија да се он откопа, јер је његово тело нераспаднуто.
Поред цркве у којој су мошти Светог Јована Руса налази се мала капела, у којој се чува капа и појас Светитељев. Верници целивају и стављају на себе оно што је било на телу светог, што смо и ми учинили, молећи се Светитељу за духовно и телесно исцељење.
Окрепивши се духовно, отишли смо у оближњи ресторан да се мало окрепимо и телесно и то грчким каламарима. После заједничке трпезе и дружења крећемо у манастир светог Давида.
Преподобни Давид је основао манастир, који сад носи његово име, 1540. године на рушевинама претходне цркве коју су уништили Турци.
Рођен је од побожних родитеља. Отац му је био презвитер. Као трогодишњем дечаку јавио му се свети Јован Крститељ и рекао му: „Устани, Чедо, и пођи за мном.“ Дечак устаде и пође до једног храма, посвећеног Светом Јовану Крститељу. Када уђе у храм, Претеча се јави малом Давиду у икони, која је била истоветна са оним који га је позвао, пред којом се дете побожно заустави. Ту мали Давид остаде скрштених руку шест пуних дана, бос и гологлав, у кошуљици пред Светим Јованом.
Када његови родитељи устадоше и не нађоше своје чедо, спопаде их велики немир и туга за сином. Тражили су га на све стране, али он као да беше пропао у земљу. У суботу шестога дана његов отац свештеник оде, по обичају, у храм да служи вечерње и ту нађе, на велику своју радост, Давида како стоји пред иконом Јована Претече. Лице детиње сијало је као сунце. На очево питање откуд он ту Давид исприча шта се са њим десило. Сви сабрани на служби дивљаху се и радоваху овом чудном догађају.
Када је одрастао, Давид, пун жеђи за Богом, помоливши се Господу да управи стопе његове на прави пут, напусти своје родно место и предаде се вољи Божијој. Док је он тако путовао, Бог му посла у сусрет једног врлинског старца званог Акакије. Он с љубављу прими младог Давида и приброја га братству свога манастира, прозревши да ће од њега бити изабрани сасуд благодати Божије. У манастиру га поучи тајнама духовног живота, па га потом обуче у анђелски образ монашког чина. Од тада се преподобни Давид још ревносније предаде посту и молитви и свакој врлини. Старац Акакије да би га узвежбао у смирењу, често га је ружио и слао чак и да продаје пепео. Давид је све то примао са трпљењем и смирењем, слушајући у свему без поговора свога Старца.
Оно што је особито одликовало преподобног Давида била је милостивост срца. Био је пун састрадалне љубави према свима и није гледао ко је ко. Помагао је без разлике и хришћанима и муслиманима.
Овај смирени молитвеник Давид доби од Бога и дар чудотворства. Достигавши дубоку старост, преподобни предвиде своју кончину и рече братству: „После три дана одлазим одавде по Божијој вољи.“
После блаженог уснућа на његовом гробу се догађаху многа чудеса. Много народа се сабирало око његове свете лобање и многи добијаху исцељење од различитих болести.
То се дешава и данас свима онима који са искреном вером у Бога и љубављу према Преподобном приступају његовим благодатним моштима.
Тако је и наша мала група поклоника из Србије кренула у овај свети манастир да се поклони и целива мошти светитељеве, са вером да ће нам свети помоћи да и ми стекнемо трпљење и смирење и све претрпимо Христа ради.
Путујући до манастира, видели смо последице огромног пожара који је захватио велику површину шуме у околини, а чудом Божијим манастир је остао нетакнут.
Преноћили смо у манастирском конаку, а ујутру на Светој Литургији примили свето Причешће. Као и на сваком другом светом месту које смо посетили и овде смо се помазали светим уљем.
Након Литургије у манастирској порти послужени смо освећеним житом и колачем који се у грчким манастирима освећују на свакој Литургији. Добили смо и грчку кафу и маслине и то је за нас била царска трпеза.
Поред цркве налази се гроб познатог старца Јакова Циликиса, кога је 27. новембра 2017. године Свети Синод Васељенске Патријаршије унео у диптих Светих.
Још за време свога овоземаљског живота својим молитвама излечио је многе болеснике, изагнао демоне из бесомучних и прорекао неке догађаје. Док је био игуман манастира Светог Давида, умножило се братство, обновљени су конаци. Чак је и сам манастир, како због светог Давида, тако и због самог старца Јакова постао велико поклоничко место где су многи људи, како верници тако и атеисти, налазили утеху.
Преподобни старац Јаков се упокојио 21. новембра 1991. године. На његовом гробу се десило много чуда, а јављао се и свуда у свету.
Озарени духовном радошћу кренули смо у луку на брод. Упутили смо се у манастир свете Ксеније у ком се налази део појаса Пресвете Богородице. То је женски манастир са прелепом црквом изграђеном у византијском стилу, који трудом монахиња поседује дивно уређену порту. Ту нам је било обезбеђено преноћиште.
Ујутру крећемо у Солун у сусрет Светом Димитрију Мироточивом.
У време многобожачких царева и прогона цркве Христове цар Диоклецијан 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање Хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона. Хришћани су били подвргавани страшним мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Цар Диоклецијан нареди да отпочне опште гоњење Хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада Хришћана у граду Никомидији и то на први дан Васкрса.
У то време млади Димитрије је од стране цара Максимилијана, пријатеља цара Диоклецијана, био постављен за царског намесника васцеле солунске области. Цар му је посебно наредио да у том делу царства побије све Хришћане.
Благочестиви Димитрије испред царских постави Божије заповести. Одмах по повратку из царске престонице, поче не само јавно исповедати Господа нашег него и народ свој одвраћати од незнабожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу.
Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега осим без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземног живота – само не без Животодавца.
Таква пламена љубав у доба безбожних царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, Свети Димитрије све своје огромно богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао за дочек цара Максимилијана. Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Истовремено овај благочестиви младић исповеди веру у Христа и покуша да и самог цара уразуми. Цар, заслепљен властољубљем, нареди да светитеља вргну у тамницу. У октобру године 306. царски војници, по наређењу цара Максимилијана, похиташе у тамницу. Затекавши светитеља на молитви, избодоше га копљима. Одмах по пресељењу светог Димитрија у Царство Небеско, деси се чудесно исцељење од одеће светог Димитрија, попрскане његовом крвљу – сви болесници који се дотакоше ових светиња беху исцељени.
Житељи Солуна саградише цркву над гробом Светог Димитрија. Ту је светитељ Божији свакодневно чудотворио.
Сви се веома обрадоваше таквој слави овог Христовог војника, па свете мошти положише у ковчег од злата и сребра, украшен драгим камењем и унеше га у нови, велелепни храм, који посветише Светом Димитрију Мироточивом.
Свето миро и данас истиче из светитељевих моштију које смо и ми, слава Богу, добили на благослов. Миро одише Рајским мирисом који уздиже и ум и душу ка Небу.
Напојени предукусом мирисног Раја и благодатним осећањима крећемо назад у Србију. Благодаримо Богу што нас је удостојио да посетимо тако велике светитеље, охрабрени да са још већом ревношћу и ми служимо Богу и трудимо се на путу ка Царству Небеском, на коме су нам путокази и светитељи које смо посетили.
„Диван је Бог у светима Својим“.
Монахиња Јована
Манастир Јежевица