Наше мале руке дају принос Богу
На часу веронауке смо разговарали о просфори. Тај колач служи да се причестимо кад одемо у цркву. У школској кухињи смо направили просфору и испекли је. Док смо је правили били смо узбуђени и срећни како ће изгледати. Моја другарица Марта и ја смо се договориле са наставницом да однесемо просфору код свештеника, Оца Мила. Тада смо посетили и малу цркву у Трњацима. Без обзира што је црква мала, баш због тога је и посебна. Хвала нашој наставници Јелени што нам је ово омогућила. Милица Радовић IV разредОШ „Милун Ивановић“ Ушће Извор: веронаутика.блог
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Свети апостол Тома“
У овом броју наше рубрике писаћу о Светом апостолу Тому, али пре него што нешто више сазнамо о њему изнећу неколико детаља из свог живота којих се сетим приликом спомена његовог имена. Посебну захвалност према њему, осећам још од летњих месеци 2019. године, које сам провео на црногорском приморју, у месту Рафаиловићи. Ту сам боравио код тече и тетке, покушавајући да нађем неки сезонски посао. Тако сам отишао у ресторан ,,Свети Тома“ у Бечићима. Смештен на прелепом месту, на самом шеталишту поред мора, а непосредно испод брдашца на којем се налази истоимена црква. Иако до тада нисам обављао сличан посао, власник ресторана је одлучио да ме прими, рекавши ми да ћу већ од сутра почети да радим све што се од мене буде тражило. Посао је углавном укључивао чишћење различите морске рибе, лигњи, хоботница, прање посуђа, чишћење тоалета и изношење смећа. У почетку ми је посао ишао нешто теже јер ми је требало времена да се навикнем на све радне задатке и специфичне услове, а ресторан је радио прилично добро те је било неопходно за кратко време стећи неопходну брзину. Узгред, радно време је било дванаест сати без иједног дана одмора. Првих неколико дана сам мислио да сигурно нећу издржати. Видевши да се радни дан завршава непосредно пред почетак вечерње службе у цркви Светог Томе, почео сам да сваке вечери одлазим на службу. Након напора на послу преко потребан предах и спокој сам пронашао у тим вечерњим часовима молитве, у црквици посвећеној овоме светитељу. То лето ми ни изблиза не би било лепо, нити бих успео да издржим те напоре да није било ове оазе радости и предаха. Што се тиче Светога Томе: наш народ најчешће мало тога зна о овом светитељу. Знају да се слави као крсна слава која се обележава 19. октобра и да уз његово име стоји придев „неверни“. Изузев, евентуално, оног догађаја који се десио осмог дана после Христовог васкрсења, нашим људима је готово непознат његов живот, његово мисионарење у Индији, његова бројна чуда која је чинио и његово мученичко страдање за Христа. И тај догађај по којем је познат је веома значајан. Наиме, после свога васкрсења из мртвих Господ се јавио свим ученицима и саопштио им радосну вест о коначном поразу смрти и ђавола. Једино апостол Тома није био са њима, и када су му рекли шта се десило он није веровао. Рекао је да неће веровати сем уколико својим рукама не додирне ране Христове. Када се после неколико дана Христос опет јавио ученицима, међу којима је овога пута био и Тома, он је имао прилику да се својим рукама, не само видом, увери у истинитост васкрсења. Ово је значајно јер је својим неверјем јасно показао да је Христос у телу васкрсао из мртвих, тј. показао је шта очекује и нас на крају историје: васкрсење у телу из мртвих и живот у светлости Царства Божијега. После вазнесења Господа Христа на небо и силаска Светога Духа, свети апостоли су отишли на разне крајеве света ради проповедања Речи Божије. Светом Томи је пало у део да иде у Индију, што је у почетку тужно прихватио, након чега му се Господ јавио, рекавши му да буде храбар и да ће Он бити са њим, што се и збило. Премда данас нема много хришћана у Индији, познато је да је Свети Тома имао изузетног успеха у проповеди, и да су многи Индијци тада примили веру Христову. У Његовом житију, спомиње се сцена са индијским царем, Гундафором, који је желео да сазида себи леп дворац. Послао је свог помоћника Авана у Палестину како би потражио вештог неимара који би му помогао да то учини. Аван је пронашао Тому и довео га цару, представивши га као мајстора. Пошто му је дао много злата да сазида величанствено палату, цар је отпутовао у други крај царства. Но, Тома није користио злато за зидање, већ га је раздавао оскуднима – просјацима и убогима, а сам се трудио да проповедањем Еванђеља обрати многе вери у Христа и крсти их. Након две године, када је цар желео да сазна да ли је готов дворац, апостол је одговорио да је потребно још само сазидати кров. Добио је још злата које је и овога пута искористио на исти начин. Када је цар сазнао шта се десило, ухватио је Тому и његовог помоћника и бацио их у тамницу. Међутим, ускоро се упокојио царев брат кога је анђео Божији повео ка Рају, у предивне дворе. Међутим, анђео га није желео увести у рај, јер је то двор брата његовог који је сазидао апостол Тома. Анђео је потом вратио душу у тело царевог брата. Он је своме брату описао шта је видео, и цар је Тому извео из тамнице и саслушао његове речи о спасењу и вечном животу, крстио се и милосрдним делима сазидао и себи двор на небесима. Поука овог догађаја је сасвим јасна: „Благо“ које сабирамо на небесима је неупоредиво важније за спасење душа наших, док нас богаћење земаљским благом, без милостиње, удаљава од раскошних небеских палата којих су се удостојила ова индијска браћа. Житије даље наводе како је апостол Тома поучавао младенце целомудрију, како је оживљавао људе и чинио бројна чуда, неустрашиво ширећи реч Божију међу незнабошцима. Као што није присуствовао првом јављању Васкрслог Господа апостолима, тако се Божјим промислом десило да је закаснио и на погреб Пресвете Богородице. Због тога је горко заплакао и на његову молбу отворили су Њен гроб и уместо тела које је већ било узето на небо затекао је само једну плаштаницу. Тако је апостол Тома изабран да нам прво својим неверовањем потврди и утврди веру у васкрсење Христово, а потом и да нам открије чудесно прослављање Мајке Божије. Индијски кнез Муздије којем је апостол Тома крстио жену и сина наредио је својим војницима да убију овог Светог Апостола, и након бројних неуспешних покушаја коначно је прободен копљима. После земаљске смрти наставио је да чини чудеса исцеливши једног од кнежевих синова након чега се и сам кнез крстио и поверовао у Христа. Свети Тома се и дан данас моли Богу за нас и предстоји Престолу Царства Божијег молећи се читав свет.
Час веронауке инспирисан везом празника Покрова и јабланичких “собрашица“
Ученици 6-ог разреда у ОШ ,,Миливоје Боровић ” у Мачкату и Шљивовици учили су о празнику Покрова Пресвете Богородице. Упознали су се са догађајем у коме се Пресвета Богородица јавила Светом Андреју Јуродивом у Цркви у Цариграду. Тим догађајем она је показала да је заштитница верног народа и да се моли Сину свом за читави људски род. Празник Покрова Пресвете Богородице прославља Црква у златиборском селу Јабланица. Црква је брвнара (саграђена од дрвета) са дрвеним звоником окружена боровом шумом. У порти јабланичке Цркве може се видети нешто јединствено, чега нема при другим златиборским богомољама. То су собрашице родовске трпезе или софре, које су настале, у духу ранохришћанских агапа-заједничких вечера љубави. Служиле су за окупљање верника три пута у току године, и то на празнике Петровдана, Преображења и Покрова Богородичиног. Током ових празника у собрашицама се служила храна после Свете Литургије. На трпезу љубави су се позивали чланови фамилије, али су били позвани и сви који су дошли на црквену службу из других крајева. Према усменом предању људи су се баш на овом месту мирили и праштали једни другима, а потом су позивали једни друге на трпезу љубави. На часу смо поменули значај праштања и помирења и дошли смо до закључка да је то велико дело и пред Богом и пред људима. Реч праштање значи: нађи места у твом срцу за мене и да тим чином градимо Рај на земљи. Ученици су на крају часа цртали Цркву брвнару у Јабланици. Вероучитељ Слободанка Божанић
Најава: “Дани Патријарха Павла“, Чачак, 03. новембар 2023. у 20 ч.
Свечана академија у част Патријарха Павла Културни центар, петак, 3. новембар 2023. године у 20.00 часова У великој сали Културног центра у Чачку у организацији удружења „Павле – живот по Јеванђељу“ одржаће се свечана академија у част Патријарха Павла. Свечану академију чини целовечерњи концерт хора Радио Телевизије Србије под управом маестра Бојана Суђића и беседу о јеванђеоском животу Патријарха Павла. Беседиће протојереј-страврофор Милутин Тимотијевић некадашњи професор и ректор Призренске богословије. Покровитељ град Чачак. Академија се организује у сарадњи са Културним центром и ТОЧ, Чачак, а у оквиру ЧАЧАНСКА РОДНА, Чачак престоница културе Србије 2023. Програм: Свечана академија у част Патријарха Павла. Културни центар Чачак, велика сала, 3. новембар 2023 у 20.00 часова Позивамо поштоваоце лика и дела Патријарха Павла да се саберемо и заједно подсетимо на богоугодно дело Светог Павла Патријарха српског. Улаз слободан. Добро дошли!
Патријарашком Литургијом подгорички Саборни храм крунисао прославу десет година од освећења
Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је данас, 15. октобра 2023. године Светом Архијерејском Литургијом у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, поводом десетљећа његовог освећења. Предстојатељу Српске православне цркве саслуживали су високопреосвећена господа митрополити дабробосански Хризостом, црногорско-приморски Јоаникије и крфски, паксонски и диапонтијски Нектарије, преосвећена господа епископи жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, славонски Јован, будимљанско-никшићки Методије и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. Преосвећеној господи архијерејима саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и других епархија СПЦ. Обраћајући се вјерном народу, Патријарх српски г. Порфирије је рекао да је велики благослов за све сабране што су у овом дивном храму посвећеном Спаситељу и Господу нашем Исусу Христу, храму који је душа Подгорице “и што пројављујумо ко смо и шта смо”. ДЕТАЉНИЈЕ… Весна Девић Фото: Борис Мусић Извор: Митрополија црногорско-приморска
Полагање и освећење камена темељца Цркве и Гимназије Светога Саве
Његова светост Патријарх српски г. Порфирије и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас, 15. октобра 2023. године, освештали су и положили камен темељац цркве Светог Саве и Православне гимназије „Свети Сава“, чија изградња је почела у подгоричком насељу Стари аеродром на Марковдан, 8. маја ове године. Освећењу су молитвено присуствовали преосвећена господа епископи: жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, славонски Јован, будимљанско-никшићки Методије и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, свештенство и вјерни народ. Овом свечаном чину присуствовали су и представници Владе Црне Горе на челу са премијером Дританом Абазовићем и министром просвјете Владимиром Војиновићем, бројни представници политичког и друштвеног живота Подгорице. ДЕТАЉНИЈЕ… Слободанка Грдинић Фото: Борис Мусић Извор: Митрополија црногорско-приморска
Слава Храма Покрова Пресвете Богородице у Ужицу
Данас као православни народи светло празнујемо, осењени твојим Богомати доласком, и гледајући твој пречисти лик, умилно говоримо: Закрили нас славним твојим покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше. У суботу, 19. по Духовима, када наша Света Црква прославља Покров Пресвете Богородице, становници града Ужица имали су част да Епископ жички Господин Јустин служи Свету Архијерејску Литургију у новосаграђеном храму у Ужицу. Епископу су саслуживали архијерејски намесник протојереј ставрофор Милош Босић, протојереј Владимир Дуканац, протојереји ставрофори Милић Драговић, Иван Деспић, Симеун Јараковић, протојереји Драган Тимотијевић и Владимир Стефановић, као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Поред великог броја верног народа Литургији је присуствовао председник грађевинског одбора овог храма и министар у Влади Републике Србије г. Никола Селаковић, као и градоначелница Ужица Јелена Раковић Радивојевић са својим сарадницима. Велики број верника је приступио Светој Чаши. По завршетку Свете Литургије освештан је звоник и помоћне просторије при храму и пререзан је славски колач. На крају, Епископ се обратио верном народу и честитао им храмовну славу. Указао је на чудесан догађај јављања Пресвете Богородице који је основ за прослављање овог празника, али и сведочанство да се Богомајка моли за свет и чува све нас својим молитвеним покровом пред Престолом Божијим. Зато и ми треба њој да се молимо и благодаримо у свим тренуцима свог живота, рекао је Епископ Јустин. На платоу испред храма, КУД „Севојно“ је одржао пригодан програм. У току трпезе љубави председник грађевинског одбора и министар г. Никола Селаковић у име Црквене општине Ужице и грађевинског одбора је уручио Епископу панагију. Протојереј ставрофор Иван Деспић захвалио се Епископу на принетим Даровима, господину Николи Селаковићу и свим дародавцима на учешћу у изградњи храма. Вероучитељ Дарко Јараковић
Празник Покрова Пресвете Богородице у студеничкој Доњој испосници
Дана 14. октобра у Доњој испосници Светога оца нашег Саве торжествено је прослављен празник Покрова Пресвете Богородице. Евхаристијским сабрањем предстојао је високопреподобни архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман Манастира Вазнесење у Овчар Бањи, у присуству свештенства и народа са разних страна. У пригодној беседи архимандрит Тимотеј се осврнуо на историју самог празника и чудесни догађај јављања Богомајке у Влахернској Цариградској цркви, о чему сведочаше и Свети Андреј Јуродиви и његов ученик Епифаније. Пресвету Богородицу увек и свагда имамо за Покровитељку и будући дубоко свесни дара Њеног покровитељства хришћани немају простора за очајање и малодушје, већ да живећи тајном Њеног Покрова исту уграђујемо у свештени мозаик нашег спасења. Након евхаристијске Трпезе уследила је и трпеза љубави чиме је Богородичин празник крунисан у дивном амбијенту испоснице. Студент теологије Павле Јанић
Милосрђе – врлина која не чека
И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама добро чине, каква вам је хвала? јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете примити, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да приме опет онолико. То значи, ако чекате да вам се учини добро, па да га платите добром, не чините тиме никакво добро. Чека ли Бог да људи заслуже да их огреје сунце, па тек онда да нареди сунцу да греје? Или Он прво наступа са Својим милосрђем и Својом љубављу? Милосрђе је врлина која наступа а не врлина која чека. То Бог показује очигледно од почетка света. Из дана у дан од почетка света Бог Својом шчедром руком расипа богате дарове свима Својим створењима. Јер кад би Он чекао да прво Његова створења Њему нешто даду, не би постојао ни свет нити иједно створење у свету. Ако љубимо оне који нас љубе, ми смо трговци који врше размену. Ако чинимо добро само својим добротворима, ми смо дужници који одужујемо свој дуг. А милосрђе није врлина која само враћа дуг, него врлина која стално задужује. Свети Владика Николај Охридски и Жички
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, Трагање за Истином и Богом
Већина читалаца овога листа је рођена и одгајена у православној вери. Па чак и они међу нама који су одгајени да буду атеисти, вероватно нису имали много сусрета са другим верама, осим православне. Међутим, данас ћу вам навести пример човека који је рођен у сасвим другачијој традицији и који се са православном вером срео тек након многог „лутања“ по беспућима овога света. Тај човек се звао Јуџин Роуз. Он је рођен 1934. године, у Сан Дијегу, у протестантској, методистичкој, породици. Његова породица је била имућна и трудила се да својој деци обезбеди најбоље могуће образовање. Али, већ у средњој школи, у годинама револта и бунта, вероватно „у инат“ својим родитељима, Јуџин је почео да се декларише као атеиста, ватрено одбацивши веру своје породице. Сметало му је „лицемерје“, беживотност и лаж коју је осећао у атмосфери која га је окруживала. Све ово је својствено младом човеку, но његово младалачко и ватрено срце се није могло задовољити плитким атеизмом, већ је ускоро, прешавши на колеџ, одбацио атеизам и почео да се занима далекоисточним религијским праксама. Овоме је допринео и тадашњи „дух времена“. Наиме, у том тренутку живео је у Сан Франциску који је представљао централно место окупљања тзв. „Хипи“ покрета. И он је, заједно са многим младићима и девојкама тог доба, свим својим срцем био загрејан за све оно што су „хипици“ оличавали – радикална критика друштва због лицемерја, лажи, лажног морала, љубав према рокенролу, дрога, револуција у погледу сексуалних питања, отпор према свему што је институционализовано… Осим свега наведеног многи „хипици“ су се веома интересовали и за источњачку религиозност. Елем, он је, надахнут таквим духом, почео да истражује кинеску религијску филозофију, надајући се да се тим путем може стићи до Истине. Будући да наводим његов живот као пример, било би неправедно не споменути да је тих „хипи“ година свога живота, он постао чак и хомосексуалац. Дакле, трагајући за Истином ходио је разним путевима и странпутицама које га, као што ће и сам ускоро сазнати, ипак никуда нису водиле. Не могу да гарантујем за следећу сцену из његовог живота, али чини ми се да сам је чуо онога момента пре двадесетак година, када сам по први пут чуо за Јуџинов живот. Наиме, у тим годинама свог живота (касније је за овај период свог живота говорио да се тада „налазио у паклу“), једном приликом, очајан, вероватно и под дејством дроге или алкохола, решио је да се попење на врх оближње вишеспратнице и да тамо изврши самоубиство. Попео се и онако вансебан погледао је на небо и почео да се удара у груди и да изазива Бога да му се јави ако уопште постоји. Говорио је: „Ако те има, сиђи и покажи се“. Ипак, можда баш услед беса усмереног према Небу, који је осетио у том тренутку, није извршио самоубиство. Ускоро се, по благом Промислу Божијем, десио преломни моменат његовог живота – Бог је ипак изашао у сусрет његовом очајничком вапају. Наиме, шетајући улицама Сан Франциска, запазио је необичну грађевину. Нешто га је вукло да уђе у њу. Испоставило се да је то био храм Руске Православне Цркве. Прошао је кроз врата и у црквеној полутами је, негде у дубини срца, осетио да је то место за којим је трагао, осетио је предах, осетио је да је то његов дом и осетио је да је ту Сами Бог присутан. У православној вери је пронашао Истину за којом је трагао читавог живота. Ускоро је прешао у православну веру, а недуго потом је чак и постао монах, замонашивши се под именом Серафим, у част Светог Серафима Саровског. Он и неколико његових истомишљеника, основали су књижару у којој су штампали дела православних аутора, покушавајући да својим суграђанима одшкрину врата Православља. Након неколико година, у калифорнијској дивљини, основао је манастир, који и данас постоји, у којем су се подвизавали људи који су рођени Американци и који су у једном моменту свог живота постали православни хришћани. Преко деловања овог манастира, стотине, па и хиљаде људи су пронашли Истину. Нећу да дужим: још само један детаљ везан за тренутке његовог упокојења. Наиме, након његове смрти, па све до тренутка погреба његово тело није заударало, већ су очевици сведочили да се око његовог тела разлегао миомирис који је личио на мирис руже. Господ је овим показао да је Серафимов живот након свих лутања ипак досегао до Истине, те је био испуњен миомирисним дахом Царства Божијега. Премда још увек није формално канонизован, многи људи широм света га доживљавају као светог, сликају се иконе са његовим ликом и пишу се службе њему у част. Зашто сам данас писао о њему? Зато што је он рођен далеко од Православља, али је у њему пронашао оно јеванђелско благо за којим сви трагамо – у нашој Цркви је пронашао живога Бога. А ми смо рођени у православној вери и припадамо Православној Цркви, али често ни приближно нисмо свесни да је живи Бог присутан међу нама, кроз Цркву коју је Он основао и утемељио. Требало би, гледајући пример о. Серафима Роуза, да макар осетимо стид због сопствене неосетљивости… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 13. октобар 2023. године
Наше мале руке дају принос Богу
На часу веронауке смо разговарали о просфори. Тај колач служи да се причестимо кад одемо у цркву. У школској кухињи смо направили просфору и испекли је. Док смо је правили били смо узбуђени и срећни како ће изгледати. Моја другарица Марта и ја смо се договориле са наставницом да однесемо просфору код свештеника, Оца Мила. Тада смо посетили и малу цркву у Трњацима. Без обзира што је црква мала, баш због тога је и посебна. Хвала нашој наставници Јелени што нам је ово омогућила. Милица Радовић IV разредОШ „Милун Ивановић“ Ушће Извор: веронаутика.блог
Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Свети апостол Тома“
У овом броју наше рубрике писаћу о Светом апостолу Тому, али пре него што нешто више сазнамо о њему изнећу неколико детаља из свог живота којих се сетим приликом спомена његовог имена. Посебну захвалност према њему, осећам још од летњих месеци 2019. године, које сам провео на црногорском приморју, у месту Рафаиловићи. Ту сам боравио код тече и тетке, покушавајући да нађем неки сезонски посао. Тако сам отишао у ресторан ,,Свети Тома“ у Бечићима. Смештен на прелепом месту, на самом шеталишту поред мора, а непосредно испод брдашца на којем се налази истоимена црква. Иако до тада нисам обављао сличан посао, власник ресторана је одлучио да ме прими, рекавши ми да ћу већ од сутра почети да радим све што се од мене буде тражило. Посао је углавном укључивао чишћење различите морске рибе, лигњи, хоботница, прање посуђа, чишћење тоалета и изношење смећа. У почетку ми је посао ишао нешто теже јер ми је требало времена да се навикнем на све радне задатке и специфичне услове, а ресторан је радио прилично добро те је било неопходно за кратко време стећи неопходну брзину. Узгред, радно време је било дванаест сати без иједног дана одмора. Првих неколико дана сам мислио да сигурно нећу издржати. Видевши да се радни дан завршава непосредно пред почетак вечерње службе у цркви Светог Томе, почео сам да сваке вечери одлазим на службу. Након напора на послу преко потребан предах и спокој сам пронашао у тим вечерњим часовима молитве, у црквици посвећеној овоме светитељу. То лето ми ни изблиза не би било лепо, нити бих успео да издржим те напоре да није било ове оазе радости и предаха. Што се тиче Светога Томе: наш народ најчешће мало тога зна о овом светитељу. Знају да се слави као крсна слава која се обележава 19. октобра и да уз његово име стоји придев „неверни“. Изузев, евентуално, оног догађаја који се десио осмог дана после Христовог васкрсења, нашим људима је готово непознат његов живот, његово мисионарење у Индији, његова бројна чуда која је чинио и његово мученичко страдање за Христа. И тај догађај по којем је познат је веома значајан. Наиме, после свога васкрсења из мртвих Господ се јавио свим ученицима и саопштио им радосну вест о коначном поразу смрти и ђавола. Једино апостол Тома није био са њима, и када су му рекли шта се десило он није веровао. Рекао је да неће веровати сем уколико својим рукама не додирне ране Христове. Када се после неколико дана Христос опет јавио ученицима, међу којима је овога пута био и Тома, он је имао прилику да се својим рукама, не само видом, увери у истинитост васкрсења. Ово је значајно јер је својим неверјем јасно показао да је Христос у телу васкрсао из мртвих, тј. показао је шта очекује и нас на крају историје: васкрсење у телу из мртвих и живот у светлости Царства Божијега. После вазнесења Господа Христа на небо и силаска Светога Духа, свети апостоли су отишли на разне крајеве света ради проповедања Речи Божије. Светом Томи је пало у део да иде у Индију, што је у почетку тужно прихватио, након чега му се Господ јавио, рекавши му да буде храбар и да ће Он бити са њим, што се и збило. Премда данас нема много хришћана у Индији, познато је да је Свети Тома имао изузетног успеха у проповеди, и да су многи Индијци тада примили веру Христову. У Његовом житију, спомиње се сцена са индијским царем, Гундафором, који је желео да сазида себи леп дворац. Послао је свог помоћника Авана у Палестину како би потражио вештог неимара који би му помогао да то учини. Аван је пронашао Тому и довео га цару, представивши га као мајстора. Пошто му је дао много злата да сазида величанствено палату, цар је отпутовао у други крај царства. Но, Тома није користио злато за зидање, већ га је раздавао оскуднима – просјацима и убогима, а сам се трудио да проповедањем Еванђеља обрати многе вери у Христа и крсти их. Након две године, када је цар желео да сазна да ли је готов дворац, апостол је одговорио да је потребно још само сазидати кров. Добио је још злата које је и овога пута искористио на исти начин. Када је цар сазнао шта се десило, ухватио је Тому и његовог помоћника и бацио их у тамницу. Међутим, ускоро се упокојио царев брат кога је анђео Божији повео ка Рају, у предивне дворе. Међутим, анђео га није желео увести у рај, јер је то двор брата његовог који је сазидао апостол Тома. Анђео је потом вратио душу у тело царевог брата. Он је своме брату описао шта је видео, и цар је Тому извео из тамнице и саслушао његове речи о спасењу и вечном животу, крстио се и милосрдним делима сазидао и себи двор на небесима. Поука овог догађаја је сасвим јасна: „Благо“ које сабирамо на небесима је неупоредиво важније за спасење душа наших, док нас богаћење земаљским благом, без милостиње, удаљава од раскошних небеских палата којих су се удостојила ова индијска браћа. Житије даље наводе како је апостол Тома поучавао младенце целомудрију, како је оживљавао људе и чинио бројна чуда, неустрашиво ширећи реч Божију међу незнабошцима. Као што није присуствовао првом јављању Васкрслог Господа апостолима, тако се Божјим промислом десило да је закаснио и на погреб Пресвете Богородице. Због тога је горко заплакао и на његову молбу отворили су Њен гроб и уместо тела које је већ било узето на небо затекао је само једну плаштаницу. Тако је апостол Тома изабран да нам прво својим неверовањем потврди и утврди веру у васкрсење Христово, а потом и да нам открије чудесно прослављање Мајке Божије. Индијски кнез Муздије којем је апостол Тома крстио жену и сина наредио је својим војницима да убију овог Светог Апостола, и након бројних неуспешних покушаја коначно је прободен копљима. После земаљске смрти наставио је да чини чудеса исцеливши једног од кнежевих синова након чега се и сам кнез крстио и поверовао у Христа. Свети Тома се и дан данас моли Богу за нас и предстоји Престолу Царства Божијег молећи се читав свет.
Час веронауке инспирисан везом празника Покрова и јабланичких “собрашица“
Ученици 6-ог разреда у ОШ ,,Миливоје Боровић ” у Мачкату и Шљивовици учили су о празнику Покрова Пресвете Богородице. Упознали су се са догађајем у коме се Пресвета Богородица јавила Светом Андреју Јуродивом у Цркви у Цариграду. Тим догађајем она је показала да је заштитница верног народа и да се моли Сину свом за читави људски род. Празник Покрова Пресвете Богородице прославља Црква у златиборском селу Јабланица. Црква је брвнара (саграђена од дрвета) са дрвеним звоником окружена боровом шумом. У порти јабланичке Цркве може се видети нешто јединствено, чега нема при другим златиборским богомољама. То су собрашице родовске трпезе или софре, које су настале, у духу ранохришћанских агапа-заједничких вечера љубави. Служиле су за окупљање верника три пута у току године, и то на празнике Петровдана, Преображења и Покрова Богородичиног. Током ових празника у собрашицама се служила храна после Свете Литургије. На трпезу љубави су се позивали чланови фамилије, али су били позвани и сви који су дошли на црквену службу из других крајева. Према усменом предању људи су се баш на овом месту мирили и праштали једни другима, а потом су позивали једни друге на трпезу љубави. На часу смо поменули значај праштања и помирења и дошли смо до закључка да је то велико дело и пред Богом и пред људима. Реч праштање значи: нађи места у твом срцу за мене и да тим чином градимо Рај на земљи. Ученици су на крају часа цртали Цркву брвнару у Јабланици. Вероучитељ Слободанка Божанић
Најава: “Дани Патријарха Павла“, Чачак, 03. новембар 2023. у 20 ч.
Свечана академија у част Патријарха Павла Културни центар, петак, 3. новембар 2023. године у 20.00 часова У великој сали Културног центра у Чачку у организацији удружења „Павле – живот по Јеванђељу“ одржаће се свечана академија у част Патријарха Павла. Свечану академију чини целовечерњи концерт хора Радио Телевизије Србије под управом маестра Бојана Суђића и беседу о јеванђеоском животу Патријарха Павла. Беседиће протојереј-страврофор Милутин Тимотијевић некадашњи професор и ректор Призренске богословије. Покровитељ град Чачак. Академија се организује у сарадњи са Културним центром и ТОЧ, Чачак, а у оквиру ЧАЧАНСКА РОДНА, Чачак престоница културе Србије 2023. Програм: Свечана академија у част Патријарха Павла. Културни центар Чачак, велика сала, 3. новембар 2023 у 20.00 часова Позивамо поштоваоце лика и дела Патријарха Павла да се саберемо и заједно подсетимо на богоугодно дело Светог Павла Патријарха српског. Улаз слободан. Добро дошли!
Патријарашком Литургијом подгорички Саборни храм крунисао прославу десет година од освећења
Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је данас, 15. октобра 2023. године Светом Архијерејском Литургијом у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, поводом десетљећа његовог освећења. Предстојатељу Српске православне цркве саслуживали су високопреосвећена господа митрополити дабробосански Хризостом, црногорско-приморски Јоаникије и крфски, паксонски и диапонтијски Нектарије, преосвећена господа епископи жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, славонски Јован, будимљанско-никшићки Методије и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. Преосвећеној господи архијерејима саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и других епархија СПЦ. Обраћајући се вјерном народу, Патријарх српски г. Порфирије је рекао да је велики благослов за све сабране што су у овом дивном храму посвећеном Спаситељу и Господу нашем Исусу Христу, храму који је душа Подгорице “и што пројављујумо ко смо и шта смо”. ДЕТАЉНИЈЕ… Весна Девић Фото: Борис Мусић Извор: Митрополија црногорско-приморска
Полагање и освећење камена темељца Цркве и Гимназије Светога Саве
Његова светост Патријарх српски г. Порфирије и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас, 15. октобра 2023. године, освештали су и положили камен темељац цркве Светог Саве и Православне гимназије „Свети Сава“, чија изградња је почела у подгоричком насељу Стари аеродром на Марковдан, 8. маја ове године. Освећењу су молитвено присуствовали преосвећена господа епископи: жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, славонски Јован, будимљанско-никшићки Методије и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, свештенство и вјерни народ. Овом свечаном чину присуствовали су и представници Владе Црне Горе на челу са премијером Дританом Абазовићем и министром просвјете Владимиром Војиновићем, бројни представници политичког и друштвеног живота Подгорице. ДЕТАЉНИЈЕ… Слободанка Грдинић Фото: Борис Мусић Извор: Митрополија црногорско-приморска
Слава Храма Покрова Пресвете Богородице у Ужицу
Данас као православни народи светло празнујемо, осењени твојим Богомати доласком, и гледајући твој пречисти лик, умилно говоримо: Закрили нас славним твојим покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше. У суботу, 19. по Духовима, када наша Света Црква прославља Покров Пресвете Богородице, становници града Ужица имали су част да Епископ жички Господин Јустин служи Свету Архијерејску Литургију у новосаграђеном храму у Ужицу. Епископу су саслуживали архијерејски намесник протојереј ставрофор Милош Босић, протојереј Владимир Дуканац, протојереји ставрофори Милић Драговић, Иван Деспић, Симеун Јараковић, протојереји Драган Тимотијевић и Владимир Стефановић, као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Поред великог броја верног народа Литургији је присуствовао председник грађевинског одбора овог храма и министар у Влади Републике Србије г. Никола Селаковић, као и градоначелница Ужица Јелена Раковић Радивојевић са својим сарадницима. Велики број верника је приступио Светој Чаши. По завршетку Свете Литургије освештан је звоник и помоћне просторије при храму и пререзан је славски колач. На крају, Епископ се обратио верном народу и честитао им храмовну славу. Указао је на чудесан догађај јављања Пресвете Богородице који је основ за прослављање овог празника, али и сведочанство да се Богомајка моли за свет и чува све нас својим молитвеним покровом пред Престолом Божијим. Зато и ми треба њој да се молимо и благодаримо у свим тренуцима свог живота, рекао је Епископ Јустин. На платоу испред храма, КУД „Севојно“ је одржао пригодан програм. У току трпезе љубави председник грађевинског одбора и министар г. Никола Селаковић у име Црквене општине Ужице и грађевинског одбора је уручио Епископу панагију. Протојереј ставрофор Иван Деспић захвалио се Епископу на принетим Даровима, господину Николи Селаковићу и свим дародавцима на учешћу у изградњи храма. Вероучитељ Дарко Јараковић
Празник Покрова Пресвете Богородице у студеничкој Доњој испосници
Дана 14. октобра у Доњој испосници Светога оца нашег Саве торжествено је прослављен празник Покрова Пресвете Богородице. Евхаристијским сабрањем предстојао је високопреподобни архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман Манастира Вазнесење у Овчар Бањи, у присуству свештенства и народа са разних страна. У пригодној беседи архимандрит Тимотеј се осврнуо на историју самог празника и чудесни догађај јављања Богомајке у Влахернској Цариградској цркви, о чему сведочаше и Свети Андреј Јуродиви и његов ученик Епифаније. Пресвету Богородицу увек и свагда имамо за Покровитељку и будући дубоко свесни дара Њеног покровитељства хришћани немају простора за очајање и малодушје, већ да живећи тајном Њеног Покрова исту уграђујемо у свештени мозаик нашег спасења. Након евхаристијске Трпезе уследила је и трпеза љубави чиме је Богородичин празник крунисан у дивном амбијенту испоснице. Студент теологије Павле Јанић
Милосрђе – врлина која не чека
И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама добро чине, каква вам је хвала? јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете примити, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да приме опет онолико. То значи, ако чекате да вам се учини добро, па да га платите добром, не чините тиме никакво добро. Чека ли Бог да људи заслуже да их огреје сунце, па тек онда да нареди сунцу да греје? Или Он прво наступа са Својим милосрђем и Својом љубављу? Милосрђе је врлина која наступа а не врлина која чека. То Бог показује очигледно од почетка света. Из дана у дан од почетка света Бог Својом шчедром руком расипа богате дарове свима Својим створењима. Јер кад би Он чекао да прво Његова створења Њему нешто даду, не би постојао ни свет нити иједно створење у свету. Ако љубимо оне који нас љубе, ми смо трговци који врше размену. Ако чинимо добро само својим добротворима, ми смо дужници који одужујемо свој дуг. А милосрђе није врлина која само враћа дуг, него врлина која стално задужује. Свети Владика Николај Охридски и Жички
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, Трагање за Истином и Богом
Већина читалаца овога листа је рођена и одгајена у православној вери. Па чак и они међу нама који су одгајени да буду атеисти, вероватно нису имали много сусрета са другим верама, осим православне. Међутим, данас ћу вам навести пример човека који је рођен у сасвим другачијој традицији и који се са православном вером срео тек након многог „лутања“ по беспућима овога света. Тај човек се звао Јуџин Роуз. Он је рођен 1934. године, у Сан Дијегу, у протестантској, методистичкој, породици. Његова породица је била имућна и трудила се да својој деци обезбеди најбоље могуће образовање. Али, већ у средњој школи, у годинама револта и бунта, вероватно „у инат“ својим родитељима, Јуџин је почео да се декларише као атеиста, ватрено одбацивши веру своје породице. Сметало му је „лицемерје“, беживотност и лаж коју је осећао у атмосфери која га је окруживала. Све ово је својствено младом човеку, но његово младалачко и ватрено срце се није могло задовољити плитким атеизмом, већ је ускоро, прешавши на колеџ, одбацио атеизам и почео да се занима далекоисточним религијским праксама. Овоме је допринео и тадашњи „дух времена“. Наиме, у том тренутку живео је у Сан Франциску који је представљао централно место окупљања тзв. „Хипи“ покрета. И он је, заједно са многим младићима и девојкама тог доба, свим својим срцем био загрејан за све оно што су „хипици“ оличавали – радикална критика друштва због лицемерја, лажи, лажног морала, љубав према рокенролу, дрога, револуција у погледу сексуалних питања, отпор према свему што је институционализовано… Осим свега наведеног многи „хипици“ су се веома интересовали и за источњачку религиозност. Елем, он је, надахнут таквим духом, почео да истражује кинеску религијску филозофију, надајући се да се тим путем може стићи до Истине. Будући да наводим његов живот као пример, било би неправедно не споменути да је тих „хипи“ година свога живота, он постао чак и хомосексуалац. Дакле, трагајући за Истином ходио је разним путевима и странпутицама које га, као што ће и сам ускоро сазнати, ипак никуда нису водиле. Не могу да гарантујем за следећу сцену из његовог живота, али чини ми се да сам је чуо онога момента пре двадесетак година, када сам по први пут чуо за Јуџинов живот. Наиме, у тим годинама свог живота (касније је за овај период свог живота говорио да се тада „налазио у паклу“), једном приликом, очајан, вероватно и под дејством дроге или алкохола, решио је да се попење на врх оближње вишеспратнице и да тамо изврши самоубиство. Попео се и онако вансебан погледао је на небо и почео да се удара у груди и да изазива Бога да му се јави ако уопште постоји. Говорио је: „Ако те има, сиђи и покажи се“. Ипак, можда баш услед беса усмереног према Небу, који је осетио у том тренутку, није извршио самоубиство. Ускоро се, по благом Промислу Божијем, десио преломни моменат његовог живота – Бог је ипак изашао у сусрет његовом очајничком вапају. Наиме, шетајући улицама Сан Франциска, запазио је необичну грађевину. Нешто га је вукло да уђе у њу. Испоставило се да је то био храм Руске Православне Цркве. Прошао је кроз врата и у црквеној полутами је, негде у дубини срца, осетио да је то место за којим је трагао, осетио је предах, осетио је да је то његов дом и осетио је да је ту Сами Бог присутан. У православној вери је пронашао Истину за којом је трагао читавог живота. Ускоро је прешао у православну веру, а недуго потом је чак и постао монах, замонашивши се под именом Серафим, у част Светог Серафима Саровског. Он и неколико његових истомишљеника, основали су књижару у којој су штампали дела православних аутора, покушавајући да својим суграђанима одшкрину врата Православља. Након неколико година, у калифорнијској дивљини, основао је манастир, који и данас постоји, у којем су се подвизавали људи који су рођени Американци и који су у једном моменту свог живота постали православни хришћани. Преко деловања овог манастира, стотине, па и хиљаде људи су пронашли Истину. Нећу да дужим: још само један детаљ везан за тренутке његовог упокојења. Наиме, након његове смрти, па све до тренутка погреба његово тело није заударало, већ су очевици сведочили да се око његовог тела разлегао миомирис који је личио на мирис руже. Господ је овим показао да је Серафимов живот након свих лутања ипак досегао до Истине, те је био испуњен миомирисним дахом Царства Божијега. Премда још увек није формално канонизован, многи људи широм света га доживљавају као светог, сликају се иконе са његовим ликом и пишу се службе њему у част. Зашто сам данас писао о њему? Зато што је он рођен далеко од Православља, али је у њему пронашао оно јеванђелско благо за којим сви трагамо – у нашој Цркви је пронашао живога Бога. А ми смо рођени у православној вери и припадамо Православној Цркви, али често ни приближно нисмо свесни да је живи Бог присутан међу нама, кроз Цркву коју је Он основао и утемељио. Требало би, гледајући пример о. Серафима Роуза, да макар осетимо стид због сопствене неосетљивости… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 13. октобар 2023. године