Протојереј др Слободан Јаковљевић, Гаврил Стефановић Венцловић – личност између епоха
Гаврил Стефановић Венцловић је рођен око 1680. године негде у Срему, на шта упућује његов језик, али и његов навод да је рођен од „сирмијских страна“. Како сам бележи, отац му се звао Стефан, отуда презиме Стефановић, које је превео са грчког и сам се назвао Венцловић. Извесно време боравио је у Сентандреји, у школи Светог Луке, као ученик Кипријана Рачанина. Претпоставља се да је уз искусног рачанског монаха научио писарски и илуминаторски занат. Кружок монаха скриптора око Кипријана формиран je због потребе опскрбљивања књигама новоподигнутих цркава, скромне градње, које су ницале како се народ кретао у оквирима Аустријске империје и добијених повластица од стране аустријског цара. Власти нису давале одобрење за оснивање штампарије, иако је патријарх Арсеније Чарнојевић био упоран у својим молбама, зато је једини начин за прокукцију књига и даље остао кроз преписивачку делатност. Због бројних ратова између Аустрије и Турске Гаврило Стефановић Венцловић често мења места боравка. Јуна 1715. је изгледа био у Ђуру затим и у Острогону, Коморану и Сентандреји. Венцловић је био веома добар беседник, а нарочито су на његов стил утицале беседе кијевских теолога Лазара Барановича и Гаљатовског. Барановича је доста и преводио у чак четири књиге. Његове проповеди су строге, са истакнутим моралним поукама упућеним пастви. Koд Венцловића ћемо срести исте етичко-дидактичке и догматске моменте као и код његових малоруских узора. Сложени алегориjски језик преводи и поједностављује и прилагођава шајкашкој пастви. Венцловић беседи на народном језику док се ученици Синесија Зилуцког и Мануела Козачинског пастви обраћају на рускословенском. Чињеница да је Венцловић био запамћен највише као проповедник сведочи о месту проповеди и значају за српски народ тога времена. Након молитве, народ је очекивао живу реч из које ће понешто сазнати о статусу привилегија, о Аустро-турским ратовима, о грофу Ђорђу Бранковићу, о Ракоцијевом устанку, о цару у Бечу и једноверном цару у Русији. То је био начин да се након Литургије, чују и вести. Да би своје беседе учинио занимљивијим и разумљивијим он је прерачунавао римски новац о ком се говори у Светом Писму у новац свога времена, објашњавао је како је изгледао свакодневни живот у Палестини Христовог времена, давао је анализу корена речи, објашњавао је јеврејско рачунање времена, мере за дужину итд. У Венцловићевим проповедима језик је јако близак народном. Тако ће рећи да је апостол Петар Јуду хтео ханџарем да пронузи, или да је Христос носио опанке… Значај записаног Венцловићевог беседништва је веома значајан за боље разумевање живота нашег народа првих деценија након Велике Сеобе. Најпре народу се обраћа крајње разумљивим језиком, затим објашњава историјски контекст прича и догађаја из Светог Писма али се и дотиче и разматра и тешке теме. Тако ће у својим беседама указивати да је молитва без дела милосрђа празна, или да човека не одређује само оно што добија рођењем, попут потомства племства. Указаће на лоше последице народног примитивизма и незнања паралелно указујући на значај просвећивања — и за спасавање душа, али и рационалан однос према стварним животним потребама. У својим беседама напашће појаве попут сујеверја, врачања и одржавања нехришћанских погребних обичаја. Венцловић је схватао да се милитантној унијатској пропаганди, коју је Аустрија прећутно одобравала, може супротставити само просвећивањем народа кроз утврђивање у вери. А једини начин да се утврде у Православљу поред богослужења јесте и разумевање и познавање вере. Путујућа служба проповедника га је у неком периоду уморила, па је од епископа Василија Димитријевића (1728–1748) тражио да му одобри да се повуче у монашко самовање близу села Помаза код Сентандреје. У свом раду он се, осим преписивања богослужбених књига и разноликих беседа, бавио и састављањем стиховa, а сакупио је и огроман број изрека и извршио реформу правописа. Изреке које је записивао чак сто година пре Вука Стефановића Караџића без сваке сумње вуку порекло из старе, усмене традиције. Навешћемо неколико примера: – Речи мазне, а празне – Никад није златољубац био човекољубац – Не дај своје умље за безумље – Човек се у беди и бризи кали итд. Већина минијатура које налазимо у књигама које је преписао дело је његових руку. У једноме запису из 1743. године себе назива худим списатељем у дубокој старости. Из трагова наслућујемо да су га старост и болест притискале и да га је почео издавати вид. Такође, према једном запису, умро је 1749. године. Што се језика тиче, Венцловић српскословенски користи када преписује и умножава књиге за црквену употребу, али не занемарује ни народни језик који назива „српско простим језиком“. На њему пише чистом и поједностављеном азбуком. По своме познавању народног језика, и осећају за њега, издвојио се од свих писаца пре Вука Стефановића Караџића. Он је први међу Србима разликовао слова за гласове ћ и ђ, па чак и џ. Од књига писаних народним језиком које су по садржини компилације, али и самосталних рукописа, беседа и осталих састава прожетих поетским надахнућем истичу се Венцловићеве књиге: Поученије и слова разлика (1735), Житија, слова и поуке разних светаца (око 1740), Великопосник, Беседе и житија (1741), Слова изабрана (1745). Са друге стране ту су и преводи и разни текстови на српскословенском језику: Служабна књига (1711-1716), Часови и богородичник (1725), Разглаголник (1734), Пресађеница (1735), Молитве и акатисти (1739), Каноник (1739) као и мноштво минеја. Важна књига је свакако и Буквар словенских писмен (1717). Примери русификације у појединим Венловићевим рукописима Када смо овај кратки есеј назвали Личност између епоха имали смо на уму чињеницу да се заправо са Венцловићем завршава српскословенска епоха а почиње рускословенска. Руски и малоруски утицаји су очити у многим сегментима живота Крушедолско-Карловачке Митрополије. Очит утицај руских књига можемо видети и у његовим рукописима. Примера ради у Венцловићевом рукопису под називом Црквени зборник (1730–1740), наилазимо на месецослов који у себи садржи тропаре и кондаке чак 50 руских светитеља (од чега 20 оптинских стараца). У Канонику (1739) истог преписивача наћи ћемо поредак кушања агиазме, што је последица малоруског утицаја. У рукопису који је насловљен као Пресађеница (1735) постоје молитве за разне потребе за које је наглашено да су преузете из Московског требника. Преламање епоха и појачан утицај русификације можда се најјасније уочава у минејима Рачана, пре свих Венцловића. Пошто су многе српске богослужбене књиге биле уништене и остављене приликом Сеобе, а руске су пристизале, створила се једна празнина и недостатак служби Србима светитељима. Рачански минеји преписани у Сентандреји најчешће имају доста служби светим Русима. Примера ради Минеј за новембар који је исписао Венцловић у периоду 1720–1725. године не садржи службу св. Стефану Дечанском (11. новембар), иако
Предавање протојереја Владимира Дуканца у Старој ужичкој Цркви
У сали парохијског дома цркве Светог Марка у Ужицу 29. децембра 2024. одржано је треће по реду предавање у оквиру годишњег циклуса предавања под називом „Окусите и видите, јер је благ Господ“. О теми трећег предавања под називом „Света Литургија-значај молитве. Где се треба молити?“ говорио је свештенослужитељ ужичке Цркве Светог Ђорђа протојереј Владимир Дуканац. На самом почетку предавања отац Владимир је присутнима предочио колико је важна улога речи у животу човека. Бог је створио свет речју и та иста реч је дата човеку који је словесно биће, разумно биће да и он преко те речи учествује у стварање. Бог је нашем праоцу Адаму дао право да именује ствари. Сунце се зове тако зато што је тако одлучио онај који је створен од Бога лично, а то је Адам. Та иста реч и дан данас остаје у народу. У нашем народу реч је некада толико била поштована, толико да је живот био ништа спрам те речи. Нажалост данас је све другачије и та реч је постала компромитована јер је све више људи који нешто кажу али се тога не држе. Реч је постала формална. Ипак реч је и даље јако битна и важна и она одражава све нас. Она не служи само за дијалог између нас међусобно већ и за најбољи дијалог, дијалог са самим Богом. Молитва се састоји од речи и она је наш разговор са Богом. У данашње време савремени човек често упућује неумесне молитве Богу у којима се моли за неке баналне ствари као нпр. добитак на лотоу или за победу неког од учесника Евровизије. По речима оца Владимира „Молитва је највећи дар и највеће оружје које је Бог дао човеку, а некако човек ослепљен овим светом у коме живи то не примећује и не види“. Човекова молитва мора да иде из срца и она никако не сме да буде формална. Сва човекова пажња мора да буде усмерена на саме речи молитве, јер се управо тим речима отварају Божја врата љубави, милости, благодати. Међутим, и поред молитве данашњи човек често упада у депресију, а то је по речима оца Владимира, зато што се човек у почетку није поуздао у Бога, већ је молитве само механички читао и мислио да је у неким чаробним речима. Сама молитва неће имати никакав ефекат ако човек који је узноси не крене да мења самог себе. И поред важности личне молитве отац Владимир је у више наврата причао о томе колико је неопходно да човек посећује Цркву и да буде присутан на Светим Литургијама. Предавање је завршено одговорима на питања које су присутни верници постављали оцу Владимиру. Напослетку, протојереј Душан Томић захвалио се предавачу на живописним поучним и надахнутим речима у име свих многобројних верника који су и овај пут својим присуством испунили парохијски дом, пожелевши свима срећан и благословен наступајући празник Христовог Рођења. Вељко Јевтић, студент теологије
Ариље: хуманитарна акција сакупљања прехрамбених производа за сиромашне грађане
У оквиру хуманитарне акције организоване, на иницијативу већа грађанско васпитање / верска настава, поводом предстојећих празника, ученици од 3/5 разреда основне школе „Стеван Чоловић“ у Ариљу дали су значајан допринос сакупљању некварљивих намирница за сиромашне грађане нашег краја. Намирнице су успешно пренете до парохијског дома црквене општине у Ариљу, где ће бити расподељене онима којима су најпотребније. Ученици су показали изузетну хуманост, посвећеност и солидарност, чиме су остварили суштинску вредност овог догађаја. Посебну захвалност дугујем учитељици Жанки Селаковић, која је својим трудом и мотивацијом инспирисала ученике да се активно укључе у акцију. Такође, велики допринос дали су и родитељи ученика, који су својом добротом и подршком омогућили успешну реализацију акције. Немерљиву захвалност упућујем ђакону Драгану Јанковићу, који нас је срдачно угостио и пружио подршку током сакупљања намирница, као и старешини храма Светог Ахилија, јереју Бојану Милошевићу, који је својим благословом дао значај овој акцији. Архијерејски намесник пожешко-ариљски, протојереј Драган Стевић, предложио је организацију овог племенитог подухвата, за шта му упућујем посебну захвалност. Ова хуманитарна акција, поред материјалне подршке онима у потреби, има дубоку духовну вредност. Подсећа нас на Христово учење о љубави и бризи за ближње, што је суштина хришћанског живота. У духу Божића и празничног даривања, ова акција је пример праве хришћанске љубави и заједништва. Хуманитарна акција сакупљања прехрамбених производа објављена је и на сајту „Православна вјеронаука“ Републике Српске – ОВДЕ. Вероучитељ Станко Аћимовић
Митрополит Јустин: Што веће покајање, то већи одговор званице на Христовој гозби
У сусрет великом празнику Оваплоћења Сина Божијег, на недељу Светих Праотаца, Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Спасовом храму Манастира Жиче, уз саслужење великог броја свештенослужитеља. Током Литургије, на којој је читана јеванђелска прича о позванима на гозбу, Високопреосвећени је присутнима говорио о смислу ове параболе, рекавши да нас Господ све позива на Своју трпезу, али какав ће бити наш одговор, то зависи од наше вере и покајања: „Што веће покајање, то већи одговор званице која је позвана.“ У овим данима када се постом и молитвом припремамо за сусрет са Богомладенцем, Митрополит нас је подсетио колико смо почаствовани позивом на обед који је, по његовим речима, „Господ скупо платио тиме што је сишао на земљу и пролио Своју крв за нас“ и на који начин можемо бити не само међу позванима, већ и међу изабранима. Моћи ћемо да „спасоносно учествујемо у трпези Господњој само ако своју душу, своје срце, свој ум прилепимо за вечнога Господа јер све што је са Њим има вечно битије и вечну радост“. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају је Високопреосвећени свим мајкама честитао празник који се на овај дан у нашем народу традиционално прославља. Сестринство манастира
Отворена изложба „Портрети Патријарха Павла“ у Центру за културу општине Лучани у Гучи
У молитвеној атмосфери и духу љубави према Богу и ближњима, 26. децембра 2024. године, у Центру за културу општине Лучани у Гучи свечано је отворена изложба „Портрети Патријарха Павла“. Овај значајан културни догађај посвећен је сећању на највољенијег српског Патријарха, чији живот и дело остају светли путоказ свима нама. Вече је започела Марија Неранџић, која је својим дирљивим и достојанственим вођењем програма унела дубоку духовност у целокупни догађај. Њене речи су нас подсетиле на вечне истине које је Патријарх Павле сведочио својим животом – скромност, молитву и непрестану службу Богу и човеку. Изложба је плод дугогодишњег труда и љубави Хаџи Марка Вујичића, фотографа и блиског пријатеља Патријарха Павла. Њихово познанство започело је још у данима када је Вујичић био ученик Богословије „Свети Сава“ у Београду. Касније су често путовали заједно, а фотографије настале на тим путовањима сведоче о животу Патријарха – животу посвећеном Богу, молитви и помоћи сваком човеку. Изложба обухвата 33 фото-портрета настала у периоду од 2003. до 2009. године. Слике приказују Патријарха у његовом свакодневном животу – у молитви, на путовањима, у сусрету са народом. Ова репрезентативна збирка не само да преноси лик Патријарха Павла, већ оживљава дух његове светости. Аутор је ову збирку поклонио Музеју у Младеновцу, где се данас чува као сведочанство љубави и поштовања према овом великом човеку. Присутнима су се обратили Дарко Стевановић, вероучитељ, и Зоран Д. Пантелић, директор Културног центра у Гучи. У свом обраћању, вероучитељ Дарко је истакао духовни значај Патријарха Павла за наш народ, наглашавајући његову непоколебиву веру, скромност и љубав као пример који треба да следимо. Господин Пантелић је захвалио свима који су допринели организацији овог догађаја, нагласивши важност очувања сећања на личност и дело Патријарха Павла за будуће генерације. Изложба ће бити отворена у холу Културног центра у Гучи до 8. јануара 2025. године. Позивамо све љубитеље духовности и уметности да посете ову јединствену поставку, како бисмо заједно, кроз ове свете портрете, осетили близину човека који је својим животом заиста био „живи светац“. Нека ова изложба буде наш подсетник да је живот у Христу и у љубави према ближњем пут којим треба да идемо, следећи пример нашег светог Патријарха Павла. Дарко Стевановић, вероучитељ
Свети Јован Златоусти о врлини милосрђа
Заиста је велико дело милостиње, и зато је и Соломон говорио: “Велика је ствар човек, а драга: човек који чини милостињу.“ Крила су милостиње велика, јер она просецају ваздух, поред Месеца пролећу, престижу сунчане зраке и на саму небеску површину узлећу, па и тамо не застају. Прелазе небо [крила милостиње], анђелске саборе и ликове анћелске па и све вишње силе обилазе и настањују се пред царским престолом. А да је то тако, чуј шта и Свето Писмо о томе говори: “Корнилије, молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом“ (Дап. 10, 4). А ова реченица: “узиђоше на спомен пред Богом“ значи: ма како ти био грешан, ако имаш милостињу за заступницу, немој се бојати, јер се милостињи не противе никакве горње силе и њој је могуће силом коју има оно што је једном дано натраг да потражи јер Сâм Бог рече: “кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40).
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Светосавском храму у Краљеву
Дана 22. децембра 2024. у недељу 26. по Духовима, када Света Црква празнује спомен на зачеће Свете Ане, мајке Пресвете Богородице, као и празник Детињице, служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин. Високопреосвећеном Владици саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а, архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, архијерејски намесник трнавски протојереј-ставрофор Мирослав Петров, протојереј-ставрофор Крстивоје Милуновић, протојереји Милан Мионић, Звонко Рацић и Жарко Дончић, новорукоположени јереј Миладин Милунови, као и братство храма. Митрополит Јустин се надахнутом беседом обратио присутнима, објашњавајући данашње јеванђелско читање које се односи на све који улажу у оно што је пропадљиво, насупртот оном што је вечно и надилази смрт. – Само оно што превазилази смртно јесте спасоносно. Кад се сетимо да је све пролазно, да је овај свет овакав какав јесте пун болести, тешкоћа и смрти, онда нам је лакше ако је Бог са нама. На нама је да ли ћемо овим пролазним животом да задобијемо вечни живот или ћемо се приволети овом свету који нас као горчина заслађена шећером привлачи, рекао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. У току Свете Литургије Архиепископ и Митрополит Јустин је у чин презвитера рукоположио горњемилановачког ђакона Миладина Милуновића новог посленика на Њиви Господњој. Евхаристијска радост око причешћа Чашом Живота настављена је на Трпези љубави коју је приредио новорукоположени јереј Миладин. Душан Дуњић, дипл. теолог и мастер ИТ инжењер
Представљање издаваштва Епархије жичке у Митрополији црногорско-приморској
У периоду 21-22. децембар 2024. делегација Епархије жичке коју су чинили протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке и протојереј Александар Јевтић, уредник „Жичког благовесника“, као и Филип Нешковић, студент ПБФ у Београду, посетила је Митрополију црногорско-приморску, Храм Васкрсења Христовог у Подгорици и Храм Светог Јована Владимира у Бару, у циљу промоције издаваштва Епархије жичке. Предавачи су се захвалили на благослову Високопреосвећеном Архиепископу цетињском и митрополиту црногорско-приморском Господину Јоаникија да се представи труд издаваштва Епархије жичке. Такође, заблагодарили су директору и уреднику Информативно-издавачке установе Митрополије црногорско-приморске „Светигора“, протојереју-ставрофору Далибору Милаковићу, старешини Храма Васкрсења Христовог у Подгорици протојереју Николи Пејовићу, старешини Храма Светог Јована Владимира у Бару протојереју Слободану Зековићу, који су нас све дочекали са аврамовским гостољубљем. Предавачи су пренели поздраве Архиепископа и Митрополита жичког Господина др Јустина. На почетку излагања на тему „Божић- извор радости, победник туге“, отац Александар је говорио о дубљем значају празника Рождества Христовог. Протојереј др Слободан Јаковљевић говорио је о књизи „Господе где станујеш“, истичући да се књига састоји од чланака оца Александра Јевтића, који су раније објављивани у часопису Православни Мисионар, а сада сабрани на једном месту. Он је нагласио да ова књига представља комбинацију беседа, књижевних есеја и теолошких разматрања, те да аутор на сажет и јасан начин даје одговоре на важне животне и актуелне теме. Отац Слободан је такође истакао да у књизи можемо пронаћи мисли о значајним личностима попут Момчила Настасијевића, Чехова и Његоша, као и о дубоким темама као што су отуђеност и депресија. Аутор такође разматра проблем поделе на молитвено и академско богословље, али и истиче важне хришћанске врлине, као што су љубав, милосрђе, смиреност и светост. Књига нам пружа широку лепезу теолошких и духовних разматрања која су значајна за савременог човека. Отац Слободан је представио и значајно светоотачко дело у издању Епархије жичке – двојезично критичко издање дела Светог Симеона Солунског. Ова књига садржи византијски грчки текст дела Светог Симеона Солунског, који се чува у библиотеци у месту Загора у Грчкој под сигнатурним бројем 23, као и његов превод на српски језик. Једна од главних карактеристика овог издања је критички апарат, који обухвата филолошке и библистичке напомене. Литургичке напомене, које су важан део издања, припремио је протојереј др Слободан Јаковљевић, који је уједно и уредник издања, уз помоћ рецензената. Ово критичко издање представља важан допринос у проучавању светоотачке литературе. Протојереј Александар Јевтић представио је књигу др Зорана Кинђића, редовног професора на Факултету политичких наука у Београду, под насловом „Суочавање са (зло)духом нихилизма“. Аутор у овом делу критички разматра и преиспитује ставове и учење Фридриха Ничеа, истовремено цитирајући велике православне личности као што су Свети Ава Јустин Ћелијски, јеромонах Серафим Роуз, архимандрит Рафаил Карелин, као и многе друге важне ауторе. Посебно су значајна два текста која се баве темом абортуса, где аутор наглашава вредности живота и здравља, али и истиче како болест детета може постати благослов и средство духовног спасења за целу породицу. Протојереј Јевтић је, такође, цитирао Светог старца Порфирија који је рекао да ће се, у Царству Небеском, и светитељи који су на земљи чинили велике подвижничке напоре, осећати посрамљено пред подвигом деце са менталним и другим развојним проблемима, који представљају истински духовни подвиг у православном животу. Отац Александар је презентовао књигу оца Слободана Јаковљевића „У светом и свечасном храму овом“. Дугогодишња посвећеност аутора и пастирска служба при Храму Вазнесења Господњег у Чачку, изродила је једно вредно поглавље које говори о поменутом храму и чачанском свештенству. Други део књиге говори о Конкордатској кризи и чврстом ставу Цркве у том периоду великих искушења. Из трећег поглавља ове књиге можемо се упознати са историјом српског богослужења, у коме се налази и обрађени рукопис из Манастира Савине под сигнатурним бројем 7, који је први српски Архијерејски чиновник. Отац Слободан је, на крају, представио најновије издање Епархије жичке „Кад су људи постајали Хришћани: историјски развој хришћанске мисионарске методологије“, аутора др Ведрана Голијанина, доцента на Православном богословском факултету „Светог Василија Острошког“ у Фочи. Професор Голијанин у овој књизи нам пружа историјску анализу разлога због којих су људи постајали хришћани од ранохришћанског периода до савременог доба. Ова књига намењена је студентима православног богословља, али и људима који нису школовани теолози, а желе сазнати због чега су њихови преци постајали хришћани. Филип Нешковић, студент ПБФ-а у Београду
Бар: Представљање издаваштва Епархије жичке
У крипти Саборног храма Светог Јована Владимира 22. децембра 2024 године одржано је представљање издаваштва Епархије жичке „Божић – извор радости, победник туге“. Говорили су протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке и протојереј Александар Јевтић, уредник „Жичког благовесника“. ВИДЕО – ОВДЕ Видео: Дејан Вукић Извор: храмбар
У подгоричком Саборном храму представљено издаваштво Епархије жичке
Представљање издаваштва Епархије жичке: Божић нас учи да смо од Бога добили највише што има да нам да – самог Себе У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 21. децембра 2024. године, представљено је издаваштво Епархије жичке „Божић – извор радости, победник туге“. Током вечери говорили су протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке, као и протојереј Александар Јевтић, уредник „Жичког благовесника“. У уводном дијелу вечери протојереј Александар Јевтић заблагодарио је свима на присуству, а посебно на благослову Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, нагласивши да је заиста посебно добити прилику да тај труд који улажу у издаваштво Епархије жичке и представе. „Сматрам да је све ово што сада причамо и све то што пише у тим књигама управо један те исти пут, а то је пут да нам буду јасније тајне Божије и да имамо више радости у свом животу, а мање туге“, рекао је прота Александар. Он је у наставку говорио о дубљем смислу прославе празника Рождества Христовог – Божића, наглашавајући да је потребно разумјети сву ширину овог празника без којег не би било ни цјелокупног нашег спасења, али је дао и посебан осврт на светитељство, јер, како наглашава прота Александар, светитељи су једини међу људима који доживљавају пуноћу радости Раја: „Приближавамо се полако празнику Божића, па у светлости тог празника ваљало би да разумемо сву ширину празника. Свети Јефрем Сирин у Химнама о Рају описује како то Рај изгледа у његовом духовном виђењу и каже: Унутрашња граница Раја је Дрво познања. Након тога следи појас у коме је Дрво живота, а потом се налази Господ Бог. Адам и Ева су дошли само до Дрвета познања, дакле оне нису искусили пуноћу Раја. И то је оно што бисмо требали да знамо, да искључиву и пуноћу радости доживљавају, доживели су једино светитељи. Управо Јефрем Сирин описује искуство светитеља, за које каже да су им уши испражњене од змијског шаптања. Више демонске силе немају прилику да их на нешто наговоре, као остале људе. Такође каже, да су одевени у потпуно бело одело, као што је оно крштењско, и још једна битна ствар, они живе искуство одсуства бола. То је веома важна дефиниција радости, одсуство бола. И у неким савременим психолошким речницима говори се да је радост стање, емоционално у коме нема бола, у коме је задовољство, док са друге стране јесте туга и присуство бола.“ Прота Александар је у даљем обраћању говорио о присутном дуализму у човјековом животу, у искуству радости и патње – бола, будући да благодат Божију, а самим тим истинску радост, не могу донијети инстант задовољства која нуди овај пролазни свијет: „Кад посматрате подвиге одређених Светих отаца кад читате Лествицу или нека друга штива, ви видите да је то прилично суров начин живота, али резултат је дејство Духа Светога – благодат која доноси радост коју не могу да донесу тренутна инстант задовољства овог света, ма како она била лепа или пожељна. И у том смислу су многи Свети оци писали, али писали су и многи писци, међу њима и Његош на том трагу каже: Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда. Дакле, то искуство помешаности у животу је препознато као једна нормална стварност и као једно здраво човеково постојање. Свети Варнава Настић (викарни епископ хвостански Српске православне цркве) каже на једном месту у приступној беседи епископској: Мој живот ће бити радосно пењање са Христом на Голготу. Данас имамо много људи који сваку жртву одбацују. Кад им наиђе искушење, не користе ту прилику да задобију благодат.“ Он је такође посебан акценат дао и на склад на психосоматском плану, који често бива нарушен кроз неискреност према себи, ближњима и Богу: „Човек не може сам себе да слаже, макар на несвесном плану, на свесном можда и може, али на несвестном последице те лажи се трпе. И онда имамо много људи који у Цркви проведу деценије, али никако не излазе из тог круга без радосног стања. Зато што њихов организам не прихвата њихову глуму. Зато је потребна једна деконструкција, једна разградња, уз помоћ духовника и исповести и искреног живота према ближњима, да би човек у ствари дошао у позицију да буде искрен према самом себи и да почне његов организам да има један склад, кроз који делује и Божија благодат.“ У наставку прота Александар је истакао да у данашње вријеме постоји велики изазов на пољу општег питања смисла које је у једном значајном дијелу потиснуто кроз тежњу непрестаних радости које одузимају шансу да човјек доживи мале свакодневне радости, које су истинска подршка у подношењу неминовних животних патњи: „Управо на том пољу, ми данас имамо један велик изазов. Питање смисла је негде потиснуто. Мало ко се данас пита искрено о смислу. Тежи се срећи и задовољству. Недавно сам чуо од једне мајке каже: Ја не желим ништа друго, него само то да мој син стално буде срећан. Ја рекох: То је његова пропаст, та ваша жеља, зато што му ту срећу, ни Ви нити било ко не може обезбедити на свету и она ће бити окидач незадовољства и код Вас и код њега у целом животу. Шта је основни проблем? Што људи управо у тој тежњи, да непрестано буду радосни, немају шансу да доживе мале свакодневне радости које би им биле подршка да поднесу патње, које су неминовне. Ми данас имамо бежање од патње, имамо јаке седативе, имамо анестезиолошке разне процесе. Они немају трпљење баш због тога што нису користили прилике за радост, већ су у неблагодарности свог живота дошли у неком тренутку да патњу виде као једини највећи проблем. То је једно нехришћанско виђење, јер ми видимо мученике, који подносе страшне муке у житијима, али који благодаре.“ Прота Александар је затим подвукао да људи заправо покушавају да анулирају бол, а не да га осмисле, првенствено због тога што су себе саме као субјект и као его поставили као мјерило и радости и туге, што је у директној суупротности живота светитеља који су били поновљен Христов живот: „Дакле, у тој атмосфери која подразумева да се ми и радујемо патњама, Господ Бог дарује благодат., у супротним ситуацијама, ми непрестано бежимо од патњи, од страдања, и губимо ту
Протојереј др Слободан Јаковљевић, Гаврил Стефановић Венцловић – личност између епоха
Гаврил Стефановић Венцловић је рођен око 1680. године негде у Срему, на шта упућује његов језик, али и његов навод да је рођен од „сирмијских страна“. Како сам бележи, отац му се звао Стефан, отуда презиме Стефановић, које је превео са грчког и сам се назвао Венцловић. Извесно време боравио је у Сентандреји, у школи Светог Луке, као ученик Кипријана Рачанина. Претпоставља се да је уз искусног рачанског монаха научио писарски и илуминаторски занат. Кружок монаха скриптора око Кипријана формиран je због потребе опскрбљивања књигама новоподигнутих цркава, скромне градње, које су ницале како се народ кретао у оквирима Аустријске империје и добијених повластица од стране аустријског цара. Власти нису давале одобрење за оснивање штампарије, иако је патријарх Арсеније Чарнојевић био упоран у својим молбама, зато је једини начин за прокукцију књига и даље остао кроз преписивачку делатност. Због бројних ратова између Аустрије и Турске Гаврило Стефановић Венцловић често мења места боравка. Јуна 1715. је изгледа био у Ђуру затим и у Острогону, Коморану и Сентандреји. Венцловић је био веома добар беседник, а нарочито су на његов стил утицале беседе кијевских теолога Лазара Барановича и Гаљатовског. Барановича је доста и преводио у чак четири књиге. Његове проповеди су строге, са истакнутим моралним поукама упућеним пастви. Koд Венцловића ћемо срести исте етичко-дидактичке и догматске моменте као и код његових малоруских узора. Сложени алегориjски језик преводи и поједностављује и прилагођава шајкашкој пастви. Венцловић беседи на народном језику док се ученици Синесија Зилуцког и Мануела Козачинског пастви обраћају на рускословенском. Чињеница да је Венцловић био запамћен највише као проповедник сведочи о месту проповеди и значају за српски народ тога времена. Након молитве, народ је очекивао живу реч из које ће понешто сазнати о статусу привилегија, о Аустро-турским ратовима, о грофу Ђорђу Бранковићу, о Ракоцијевом устанку, о цару у Бечу и једноверном цару у Русији. То је био начин да се након Литургије, чују и вести. Да би своје беседе учинио занимљивијим и разумљивијим он је прерачунавао римски новац о ком се говори у Светом Писму у новац свога времена, објашњавао је како је изгледао свакодневни живот у Палестини Христовог времена, давао је анализу корена речи, објашњавао је јеврејско рачунање времена, мере за дужину итд. У Венцловићевим проповедима језик је јако близак народном. Тако ће рећи да је апостол Петар Јуду хтео ханџарем да пронузи, или да је Христос носио опанке… Значај записаног Венцловићевог беседништва је веома значајан за боље разумевање живота нашег народа првих деценија након Велике Сеобе. Најпре народу се обраћа крајње разумљивим језиком, затим објашњава историјски контекст прича и догађаја из Светог Писма али се и дотиче и разматра и тешке теме. Тако ће у својим беседама указивати да је молитва без дела милосрђа празна, или да човека не одређује само оно што добија рођењем, попут потомства племства. Указаће на лоше последице народног примитивизма и незнања паралелно указујући на значај просвећивања — и за спасавање душа, али и рационалан однос према стварним животним потребама. У својим беседама напашће појаве попут сујеверја, врачања и одржавања нехришћанских погребних обичаја. Венцловић је схватао да се милитантној унијатској пропаганди, коју је Аустрија прећутно одобравала, може супротставити само просвећивањем народа кроз утврђивање у вери. А једини начин да се утврде у Православљу поред богослужења јесте и разумевање и познавање вере. Путујућа служба проповедника га је у неком периоду уморила, па је од епископа Василија Димитријевића (1728–1748) тражио да му одобри да се повуче у монашко самовање близу села Помаза код Сентандреје. У свом раду он се, осим преписивања богослужбених књига и разноликих беседа, бавио и састављањем стиховa, а сакупио је и огроман број изрека и извршио реформу правописа. Изреке које је записивао чак сто година пре Вука Стефановића Караџића без сваке сумње вуку порекло из старе, усмене традиције. Навешћемо неколико примера: – Речи мазне, а празне – Никад није златољубац био човекољубац – Не дај своје умље за безумље – Човек се у беди и бризи кали итд. Већина минијатура које налазимо у књигама које је преписао дело је његових руку. У једноме запису из 1743. године себе назива худим списатељем у дубокој старости. Из трагова наслућујемо да су га старост и болест притискале и да га је почео издавати вид. Такође, према једном запису, умро је 1749. године. Што се језика тиче, Венцловић српскословенски користи када преписује и умножава књиге за црквену употребу, али не занемарује ни народни језик који назива „српско простим језиком“. На њему пише чистом и поједностављеном азбуком. По своме познавању народног језика, и осећају за њега, издвојио се од свих писаца пре Вука Стефановића Караџића. Он је први међу Србима разликовао слова за гласове ћ и ђ, па чак и џ. Од књига писаних народним језиком које су по садржини компилације, али и самосталних рукописа, беседа и осталих састава прожетих поетским надахнућем истичу се Венцловићеве књиге: Поученије и слова разлика (1735), Житија, слова и поуке разних светаца (око 1740), Великопосник, Беседе и житија (1741), Слова изабрана (1745). Са друге стране ту су и преводи и разни текстови на српскословенском језику: Служабна књига (1711-1716), Часови и богородичник (1725), Разглаголник (1734), Пресађеница (1735), Молитве и акатисти (1739), Каноник (1739) као и мноштво минеја. Важна књига је свакако и Буквар словенских писмен (1717). Примери русификације у појединим Венловићевим рукописима Када смо овај кратки есеј назвали Личност између епоха имали смо на уму чињеницу да се заправо са Венцловићем завршава српскословенска епоха а почиње рускословенска. Руски и малоруски утицаји су очити у многим сегментима живота Крушедолско-Карловачке Митрополије. Очит утицај руских књига можемо видети и у његовим рукописима. Примера ради у Венцловићевом рукопису под називом Црквени зборник (1730–1740), наилазимо на месецослов који у себи садржи тропаре и кондаке чак 50 руских светитеља (од чега 20 оптинских стараца). У Канонику (1739) истог преписивача наћи ћемо поредак кушања агиазме, што је последица малоруског утицаја. У рукопису који је насловљен као Пресађеница (1735) постоје молитве за разне потребе за које је наглашено да су преузете из Московског требника. Преламање епоха и појачан утицај русификације можда се најјасније уочава у минејима Рачана, пре свих Венцловића. Пошто су многе српске богослужбене књиге биле уништене и остављене приликом Сеобе, а руске су пристизале, створила се једна празнина и недостатак служби Србима светитељима. Рачански минеји преписани у Сентандреји најчешће имају доста служби светим Русима. Примера ради Минеј за новембар који је исписао Венцловић у периоду 1720–1725. године не садржи службу св. Стефану Дечанском (11. новембар), иако
Предавање протојереја Владимира Дуканца у Старој ужичкој Цркви
У сали парохијског дома цркве Светог Марка у Ужицу 29. децембра 2024. одржано је треће по реду предавање у оквиру годишњег циклуса предавања под називом „Окусите и видите, јер је благ Господ“. О теми трећег предавања под називом „Света Литургија-значај молитве. Где се треба молити?“ говорио је свештенослужитељ ужичке Цркве Светог Ђорђа протојереј Владимир Дуканац. На самом почетку предавања отац Владимир је присутнима предочио колико је важна улога речи у животу човека. Бог је створио свет речју и та иста реч је дата човеку који је словесно биће, разумно биће да и он преко те речи учествује у стварање. Бог је нашем праоцу Адаму дао право да именује ствари. Сунце се зове тако зато што је тако одлучио онај који је створен од Бога лично, а то је Адам. Та иста реч и дан данас остаје у народу. У нашем народу реч је некада толико била поштована, толико да је живот био ништа спрам те речи. Нажалост данас је све другачије и та реч је постала компромитована јер је све више људи који нешто кажу али се тога не држе. Реч је постала формална. Ипак реч је и даље јако битна и важна и она одражава све нас. Она не служи само за дијалог између нас међусобно већ и за најбољи дијалог, дијалог са самим Богом. Молитва се састоји од речи и она је наш разговор са Богом. У данашње време савремени човек често упућује неумесне молитве Богу у којима се моли за неке баналне ствари као нпр. добитак на лотоу или за победу неког од учесника Евровизије. По речима оца Владимира „Молитва је највећи дар и највеће оружје које је Бог дао човеку, а некако човек ослепљен овим светом у коме живи то не примећује и не види“. Човекова молитва мора да иде из срца и она никако не сме да буде формална. Сва човекова пажња мора да буде усмерена на саме речи молитве, јер се управо тим речима отварају Божја врата љубави, милости, благодати. Међутим, и поред молитве данашњи човек често упада у депресију, а то је по речима оца Владимира, зато што се човек у почетку није поуздао у Бога, већ је молитве само механички читао и мислио да је у неким чаробним речима. Сама молитва неће имати никакав ефекат ако човек који је узноси не крене да мења самог себе. И поред важности личне молитве отац Владимир је у више наврата причао о томе колико је неопходно да човек посећује Цркву и да буде присутан на Светим Литургијама. Предавање је завршено одговорима на питања које су присутни верници постављали оцу Владимиру. Напослетку, протојереј Душан Томић захвалио се предавачу на живописним поучним и надахнутим речима у име свих многобројних верника који су и овај пут својим присуством испунили парохијски дом, пожелевши свима срећан и благословен наступајући празник Христовог Рођења. Вељко Јевтић, студент теологије
Ариље: хуманитарна акција сакупљања прехрамбених производа за сиромашне грађане
У оквиру хуманитарне акције организоване, на иницијативу већа грађанско васпитање / верска настава, поводом предстојећих празника, ученици од 3/5 разреда основне школе „Стеван Чоловић“ у Ариљу дали су значајан допринос сакупљању некварљивих намирница за сиромашне грађане нашег краја. Намирнице су успешно пренете до парохијског дома црквене општине у Ариљу, где ће бити расподељене онима којима су најпотребније. Ученици су показали изузетну хуманост, посвећеност и солидарност, чиме су остварили суштинску вредност овог догађаја. Посебну захвалност дугујем учитељици Жанки Селаковић, која је својим трудом и мотивацијом инспирисала ученике да се активно укључе у акцију. Такође, велики допринос дали су и родитељи ученика, који су својом добротом и подршком омогућили успешну реализацију акције. Немерљиву захвалност упућујем ђакону Драгану Јанковићу, који нас је срдачно угостио и пружио подршку током сакупљања намирница, као и старешини храма Светог Ахилија, јереју Бојану Милошевићу, који је својим благословом дао значај овој акцији. Архијерејски намесник пожешко-ариљски, протојереј Драган Стевић, предложио је организацију овог племенитог подухвата, за шта му упућујем посебну захвалност. Ова хуманитарна акција, поред материјалне подршке онима у потреби, има дубоку духовну вредност. Подсећа нас на Христово учење о љубави и бризи за ближње, што је суштина хришћанског живота. У духу Божића и празничног даривања, ова акција је пример праве хришћанске љубави и заједништва. Хуманитарна акција сакупљања прехрамбених производа објављена је и на сајту „Православна вјеронаука“ Републике Српске – ОВДЕ. Вероучитељ Станко Аћимовић
Митрополит Јустин: Што веће покајање, то већи одговор званице на Христовој гозби
У сусрет великом празнику Оваплоћења Сина Божијег, на недељу Светих Праотаца, Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Спасовом храму Манастира Жиче, уз саслужење великог броја свештенослужитеља. Током Литургије, на којој је читана јеванђелска прича о позванима на гозбу, Високопреосвећени је присутнима говорио о смислу ове параболе, рекавши да нас Господ све позива на Своју трпезу, али какав ће бити наш одговор, то зависи од наше вере и покајања: „Што веће покајање, то већи одговор званице која је позвана.“ У овим данима када се постом и молитвом припремамо за сусрет са Богомладенцем, Митрополит нас је подсетио колико смо почаствовани позивом на обед који је, по његовим речима, „Господ скупо платио тиме што је сишао на земљу и пролио Своју крв за нас“ и на који начин можемо бити не само међу позванима, већ и међу изабранима. Моћи ћемо да „спасоносно учествујемо у трпези Господњој само ако своју душу, своје срце, свој ум прилепимо за вечнога Господа јер све што је са Њим има вечно битије и вечну радост“. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. На крају је Високопреосвећени свим мајкама честитао празник који се на овај дан у нашем народу традиционално прославља. Сестринство манастира
Отворена изложба „Портрети Патријарха Павла“ у Центру за културу општине Лучани у Гучи
У молитвеној атмосфери и духу љубави према Богу и ближњима, 26. децембра 2024. године, у Центру за културу општине Лучани у Гучи свечано је отворена изложба „Портрети Патријарха Павла“. Овај значајан културни догађај посвећен је сећању на највољенијег српског Патријарха, чији живот и дело остају светли путоказ свима нама. Вече је започела Марија Неранџић, која је својим дирљивим и достојанственим вођењем програма унела дубоку духовност у целокупни догађај. Њене речи су нас подсетиле на вечне истине које је Патријарх Павле сведочио својим животом – скромност, молитву и непрестану службу Богу и човеку. Изложба је плод дугогодишњег труда и љубави Хаџи Марка Вујичића, фотографа и блиског пријатеља Патријарха Павла. Њихово познанство започело је још у данима када је Вујичић био ученик Богословије „Свети Сава“ у Београду. Касније су често путовали заједно, а фотографије настале на тим путовањима сведоче о животу Патријарха – животу посвећеном Богу, молитви и помоћи сваком човеку. Изложба обухвата 33 фото-портрета настала у периоду од 2003. до 2009. године. Слике приказују Патријарха у његовом свакодневном животу – у молитви, на путовањима, у сусрету са народом. Ова репрезентативна збирка не само да преноси лик Патријарха Павла, већ оживљава дух његове светости. Аутор је ову збирку поклонио Музеју у Младеновцу, где се данас чува као сведочанство љубави и поштовања према овом великом човеку. Присутнима су се обратили Дарко Стевановић, вероучитељ, и Зоран Д. Пантелић, директор Културног центра у Гучи. У свом обраћању, вероучитељ Дарко је истакао духовни значај Патријарха Павла за наш народ, наглашавајући његову непоколебиву веру, скромност и љубав као пример који треба да следимо. Господин Пантелић је захвалио свима који су допринели организацији овог догађаја, нагласивши важност очувања сећања на личност и дело Патријарха Павла за будуће генерације. Изложба ће бити отворена у холу Културног центра у Гучи до 8. јануара 2025. године. Позивамо све љубитеље духовности и уметности да посете ову јединствену поставку, како бисмо заједно, кроз ове свете портрете, осетили близину човека који је својим животом заиста био „живи светац“. Нека ова изложба буде наш подсетник да је живот у Христу и у љубави према ближњем пут којим треба да идемо, следећи пример нашег светог Патријарха Павла. Дарко Стевановић, вероучитељ
Свети Јован Златоусти о врлини милосрђа
Заиста је велико дело милостиње, и зато је и Соломон говорио: “Велика је ствар човек, а драга: човек који чини милостињу.“ Крила су милостиње велика, јер она просецају ваздух, поред Месеца пролећу, престижу сунчане зраке и на саму небеску површину узлећу, па и тамо не застају. Прелазе небо [крила милостиње], анђелске саборе и ликове анћелске па и све вишње силе обилазе и настањују се пред царским престолом. А да је то тако, чуј шта и Свето Писмо о томе говори: “Корнилије, молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом“ (Дап. 10, 4). А ова реченица: “узиђоше на спомен пред Богом“ значи: ма како ти био грешан, ако имаш милостињу за заступницу, немој се бојати, јер се милостињи не противе никакве горње силе и њој је могуће силом коју има оно што је једном дано натраг да потражи јер Сâм Бог рече: “кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40).
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Светосавском храму у Краљеву
Дана 22. децембра 2024. у недељу 26. по Духовима, када Света Црква празнује спомен на зачеће Свете Ане, мајке Пресвете Богородице, као и празник Детињице, служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин. Високопреосвећеном Владици саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а, архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, архијерејски намесник трнавски протојереј-ставрофор Мирослав Петров, протојереј-ставрофор Крстивоје Милуновић, протојереји Милан Мионић, Звонко Рацић и Жарко Дончић, новорукоположени јереј Миладин Милунови, као и братство храма. Митрополит Јустин се надахнутом беседом обратио присутнима, објашњавајући данашње јеванђелско читање које се односи на све који улажу у оно што је пропадљиво, насупртот оном што је вечно и надилази смрт. – Само оно што превазилази смртно јесте спасоносно. Кад се сетимо да је све пролазно, да је овај свет овакав какав јесте пун болести, тешкоћа и смрти, онда нам је лакше ако је Бог са нама. На нама је да ли ћемо овим пролазним животом да задобијемо вечни живот или ћемо се приволети овом свету који нас као горчина заслађена шећером привлачи, рекао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. У току Свете Литургије Архиепископ и Митрополит Јустин је у чин презвитера рукоположио горњемилановачког ђакона Миладина Милуновића новог посленика на Њиви Господњој. Евхаристијска радост око причешћа Чашом Живота настављена је на Трпези љубави коју је приредио новорукоположени јереј Миладин. Душан Дуњић, дипл. теолог и мастер ИТ инжењер
Представљање издаваштва Епархије жичке у Митрополији црногорско-приморској
У периоду 21-22. децембар 2024. делегација Епархије жичке коју су чинили протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке и протојереј Александар Јевтић, уредник „Жичког благовесника“, као и Филип Нешковић, студент ПБФ у Београду, посетила је Митрополију црногорско-приморску, Храм Васкрсења Христовог у Подгорици и Храм Светог Јована Владимира у Бару, у циљу промоције издаваштва Епархије жичке. Предавачи су се захвалили на благослову Високопреосвећеном Архиепископу цетињском и митрополиту црногорско-приморском Господину Јоаникија да се представи труд издаваштва Епархије жичке. Такође, заблагодарили су директору и уреднику Информативно-издавачке установе Митрополије црногорско-приморске „Светигора“, протојереју-ставрофору Далибору Милаковићу, старешини Храма Васкрсења Христовог у Подгорици протојереју Николи Пејовићу, старешини Храма Светог Јована Владимира у Бару протојереју Слободану Зековићу, који су нас све дочекали са аврамовским гостољубљем. Предавачи су пренели поздраве Архиепископа и Митрополита жичког Господина др Јустина. На почетку излагања на тему „Божић- извор радости, победник туге“, отац Александар је говорио о дубљем значају празника Рождества Христовог. Протојереј др Слободан Јаковљевић говорио је о књизи „Господе где станујеш“, истичући да се књига састоји од чланака оца Александра Јевтића, који су раније објављивани у часопису Православни Мисионар, а сада сабрани на једном месту. Он је нагласио да ова књига представља комбинацију беседа, књижевних есеја и теолошких разматрања, те да аутор на сажет и јасан начин даје одговоре на важне животне и актуелне теме. Отац Слободан је такође истакао да у књизи можемо пронаћи мисли о значајним личностима попут Момчила Настасијевића, Чехова и Његоша, као и о дубоким темама као што су отуђеност и депресија. Аутор такође разматра проблем поделе на молитвено и академско богословље, али и истиче важне хришћанске врлине, као што су љубав, милосрђе, смиреност и светост. Књига нам пружа широку лепезу теолошких и духовних разматрања која су значајна за савременог човека. Отац Слободан је представио и значајно светоотачко дело у издању Епархије жичке – двојезично критичко издање дела Светог Симеона Солунског. Ова књига садржи византијски грчки текст дела Светог Симеона Солунског, који се чува у библиотеци у месту Загора у Грчкој под сигнатурним бројем 23, као и његов превод на српски језик. Једна од главних карактеристика овог издања је критички апарат, који обухвата филолошке и библистичке напомене. Литургичке напомене, које су важан део издања, припремио је протојереј др Слободан Јаковљевић, који је уједно и уредник издања, уз помоћ рецензената. Ово критичко издање представља важан допринос у проучавању светоотачке литературе. Протојереј Александар Јевтић представио је књигу др Зорана Кинђића, редовног професора на Факултету политичких наука у Београду, под насловом „Суочавање са (зло)духом нихилизма“. Аутор у овом делу критички разматра и преиспитује ставове и учење Фридриха Ничеа, истовремено цитирајући велике православне личности као што су Свети Ава Јустин Ћелијски, јеромонах Серафим Роуз, архимандрит Рафаил Карелин, као и многе друге важне ауторе. Посебно су значајна два текста која се баве темом абортуса, где аутор наглашава вредности живота и здравља, али и истиче како болест детета може постати благослов и средство духовног спасења за целу породицу. Протојереј Јевтић је, такође, цитирао Светог старца Порфирија који је рекао да ће се, у Царству Небеском, и светитељи који су на земљи чинили велике подвижничке напоре, осећати посрамљено пред подвигом деце са менталним и другим развојним проблемима, који представљају истински духовни подвиг у православном животу. Отац Александар је презентовао књигу оца Слободана Јаковљевића „У светом и свечасном храму овом“. Дугогодишња посвећеност аутора и пастирска служба при Храму Вазнесења Господњег у Чачку, изродила је једно вредно поглавље које говори о поменутом храму и чачанском свештенству. Други део књиге говори о Конкордатској кризи и чврстом ставу Цркве у том периоду великих искушења. Из трећег поглавља ове књиге можемо се упознати са историјом српског богослужења, у коме се налази и обрађени рукопис из Манастира Савине под сигнатурним бројем 7, који је први српски Архијерејски чиновник. Отац Слободан је, на крају, представио најновије издање Епархије жичке „Кад су људи постајали Хришћани: историјски развој хришћанске мисионарске методологије“, аутора др Ведрана Голијанина, доцента на Православном богословском факултету „Светог Василија Острошког“ у Фочи. Професор Голијанин у овој књизи нам пружа историјску анализу разлога због којих су људи постајали хришћани од ранохришћанског периода до савременог доба. Ова књига намењена је студентима православног богословља, али и људима који нису школовани теолози, а желе сазнати због чега су њихови преци постајали хришћани. Филип Нешковић, студент ПБФ-а у Београду
Бар: Представљање издаваштва Епархије жичке
У крипти Саборног храма Светог Јована Владимира 22. децембра 2024 године одржано је представљање издаваштва Епархије жичке „Божић – извор радости, победник туге“. Говорили су протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке и протојереј Александар Јевтић, уредник „Жичког благовесника“. ВИДЕО – ОВДЕ Видео: Дејан Вукић Извор: храмбар
У подгоричком Саборном храму представљено издаваштво Епархије жичке
Представљање издаваштва Епархије жичке: Божић нас учи да смо од Бога добили највише што има да нам да – самог Себе У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 21. децембра 2024. године, представљено је издаваштво Епархије жичке „Божић – извор радости, победник туге“. Током вечери говорили су протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке, као и протојереј Александар Јевтић, уредник „Жичког благовесника“. У уводном дијелу вечери протојереј Александар Јевтић заблагодарио је свима на присуству, а посебно на благослову Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, нагласивши да је заиста посебно добити прилику да тај труд који улажу у издаваштво Епархије жичке и представе. „Сматрам да је све ово што сада причамо и све то што пише у тим књигама управо један те исти пут, а то је пут да нам буду јасније тајне Божије и да имамо више радости у свом животу, а мање туге“, рекао је прота Александар. Он је у наставку говорио о дубљем смислу прославе празника Рождества Христовог – Божића, наглашавајући да је потребно разумјети сву ширину овог празника без којег не би било ни цјелокупног нашег спасења, али је дао и посебан осврт на светитељство, јер, како наглашава прота Александар, светитељи су једини међу људима који доживљавају пуноћу радости Раја: „Приближавамо се полако празнику Божића, па у светлости тог празника ваљало би да разумемо сву ширину празника. Свети Јефрем Сирин у Химнама о Рају описује како то Рај изгледа у његовом духовном виђењу и каже: Унутрашња граница Раја је Дрво познања. Након тога следи појас у коме је Дрво живота, а потом се налази Господ Бог. Адам и Ева су дошли само до Дрвета познања, дакле оне нису искусили пуноћу Раја. И то је оно што бисмо требали да знамо, да искључиву и пуноћу радости доживљавају, доживели су једино светитељи. Управо Јефрем Сирин описује искуство светитеља, за које каже да су им уши испражњене од змијског шаптања. Више демонске силе немају прилику да их на нешто наговоре, као остале људе. Такође каже, да су одевени у потпуно бело одело, као што је оно крштењско, и још једна битна ствар, они живе искуство одсуства бола. То је веома важна дефиниција радости, одсуство бола. И у неким савременим психолошким речницима говори се да је радост стање, емоционално у коме нема бола, у коме је задовољство, док са друге стране јесте туга и присуство бола.“ Прота Александар је у даљем обраћању говорио о присутном дуализму у човјековом животу, у искуству радости и патње – бола, будући да благодат Божију, а самим тим истинску радост, не могу донијети инстант задовољства која нуди овај пролазни свијет: „Кад посматрате подвиге одређених Светих отаца кад читате Лествицу или нека друга штива, ви видите да је то прилично суров начин живота, али резултат је дејство Духа Светога – благодат која доноси радост коју не могу да донесу тренутна инстант задовољства овог света, ма како она била лепа или пожељна. И у том смислу су многи Свети оци писали, али писали су и многи писци, међу њима и Његош на том трагу каже: Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда. Дакле, то искуство помешаности у животу је препознато као једна нормална стварност и као једно здраво човеково постојање. Свети Варнава Настић (викарни епископ хвостански Српске православне цркве) каже на једном месту у приступној беседи епископској: Мој живот ће бити радосно пењање са Христом на Голготу. Данас имамо много људи који сваку жртву одбацују. Кад им наиђе искушење, не користе ту прилику да задобију благодат.“ Он је такође посебан акценат дао и на склад на психосоматском плану, који често бива нарушен кроз неискреност према себи, ближњима и Богу: „Човек не може сам себе да слаже, макар на несвесном плану, на свесном можда и може, али на несвестном последице те лажи се трпе. И онда имамо много људи који у Цркви проведу деценије, али никако не излазе из тог круга без радосног стања. Зато што њихов организам не прихвата њихову глуму. Зато је потребна једна деконструкција, једна разградња, уз помоћ духовника и исповести и искреног живота према ближњима, да би човек у ствари дошао у позицију да буде искрен према самом себи и да почне његов организам да има један склад, кроз који делује и Божија благодат.“ У наставку прота Александар је истакао да у данашње вријеме постоји велики изазов на пољу општег питања смисла које је у једном значајном дијелу потиснуто кроз тежњу непрестаних радости које одузимају шансу да човјек доживи мале свакодневне радости, које су истинска подршка у подношењу неминовних животних патњи: „Управо на том пољу, ми данас имамо један велик изазов. Питање смисла је негде потиснуто. Мало ко се данас пита искрено о смислу. Тежи се срећи и задовољству. Недавно сам чуо од једне мајке каже: Ја не желим ништа друго, него само то да мој син стално буде срећан. Ја рекох: То је његова пропаст, та ваша жеља, зато што му ту срећу, ни Ви нити било ко не може обезбедити на свету и она ће бити окидач незадовољства и код Вас и код њега у целом животу. Шта је основни проблем? Што људи управо у тој тежњи, да непрестано буду радосни, немају шансу да доживе мале свакодневне радости које би им биле подршка да поднесу патње, које су неминовне. Ми данас имамо бежање од патње, имамо јаке седативе, имамо анестезиолошке разне процесе. Они немају трпљење баш због тога што нису користили прилике за радост, већ су у неблагодарности свог живота дошли у неком тренутку да патњу виде као једини највећи проблем. То је једно нехришћанско виђење, јер ми видимо мученике, који подносе страшне муке у житијима, али који благодаре.“ Прота Александар је затим подвукао да људи заправо покушавају да анулирају бол, а не да га осмисле, првенствено због тога што су себе саме као субјект и као его поставили као мјерило и радости и туге, што је у директној суупротности живота светитеља који су били поновљен Христов живот: „Дакле, у тој атмосфери која подразумева да се ми и радујемо патњама, Господ Бог дарује благодат., у супротним ситуацијама, ми непрестано бежимо од патњи, од страдања, и губимо ту