Свети Владика Николај, Ко је ко у причи о Милостивом Самарјанину?
А Исус одговарајући рече: човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише разбојници, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га полумртва. А случајно силажаше тим путем свештеник неки, и видевши га мимоиђе. А тако и Левит кад је био на оном месту, приступи и видевши га мимоиђе. А Самарјанин некакав ходећи дође код њега, и видевши га сажали се. И приступивши зави му ране, и зали уљем и вином, и посади га на свога скота и доведе у гостионицу, и потруди се око њега. И сутрадан полазећи извади два сребрника те даде крчмару, и рече му: подвори га, и што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим (Лк 10, 30-35). (…) Ко је тај човек који силажаше из Јерусалима у Јерихон? То је Адам и сав род људски што је произашао од Адама. Јерусалим означава небеско обиталиште првостепеног човека у рајској моћи и красоти, у близини Бога и светих ангела Божјих; Јерихон – земну долину плача и смрти. Разбојници су зли дуси, безбројне слуге Сатане, који је и навео Адама на грех непослушности према Богу. Као највећи пакосници рода људског зли дуси нападају на људе, свлаче са њихове душе божанску одежду страха, вере и благочешћа; рањавају душу гресима и пороцима, и онда се привремено удаљују, док душа крај друма живота у очајању лежи не могући да крене ни напред ни назад. Свештеник и Левит означавају Стари завет, и то: свештеник означава Мојсејев закон а Левит пророке. Избијеном и рањавом човечанству Бог је послао два лекара са извесним лековима, једно је био закон а друго пророци. Но ни један ни други лекар нису се усудили лечити главне и најдубље ране болесника, нанете му самим ђаволима, него су се заустављали само пред мањим мукама, нанетим човеку од човека. Зато се и каже, да и један и други видевши овога тешко рањеног болесника мимоиђоше. Мојсејев закон само је видео човечанство као тешког болесника, но видевши мимоиђе. Пророци су не само видели него су и приступили болеснику, па тек онда мимоишли. Петокњижје Мојсејево је описало болест човечанства и утврдило је, да тој болести на земљи нема лека, него да је прави лек у Бога на небесима. Пророци су пришли ближе полуживој и издишућој души човечанства, такође утврдили још погоршану болест и утешили болесника рекавши му: ми немамо лека, но ево, иде за нама Месија, небески Лекар. И они су мимоишли. Тада је наишао и прави Лекар. Ко је овај Самарјанин? То је сам Господ Исус Христос. Извод из Беседе на Недељу 25. по Духовима
Митрополит Јустин рукопроизвео игумана рачанског Германа (Авакумовића) у чин архимандрита
Дана 13. децембра 2024. када наша Света Црква прославља Светог апостола Андреја, који је крсна слава игумана рачанског протосинђела Германа(Авакумовића), Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит Г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем у Манастиру Рачи. Високопреосвећеном Митрополиту Јустину су саслуживали: архимандрит Сава, игуман Манастира Вујна, архимандрит Тимотеј, игуман Манастира Вазнесења, архимандрит Герман, игуман Манастира Раче, јеромонах Теодосије, игуман Манастира Рујна, протосинђел Урош, игуман Манастира Увца, јеромонах Стефан, игуман Манастира Згодачице, јеромонаси Јулијан, Пантелејмон и Авакум, протојереј-ставрофор Милинко Лукић, Архијерејски намесник рачански, протојереј Војислав Рисимовић, као и владичански ђакон Стефан Симић. Литургији су присуствовале монахиње из Манастира Каменца, Вољавче, Никоља, Јежевице, Стубла, као и мноштво верног народа. Његово Високопреосвештенство Митрополит Јустин је у својој поучној беседи између осталог рекао: „Свети апостол Андреј је врло млад размишљао о вечном животу, вечном спасењу, како да досегне до самога Господа. Када је чуо да Свети Јован Претеча проповеда у Јорданској пустињи, отишао је тамо да га види јер Јован је говорио о покајању. Био је ученик Јованов, а када је срео самога Господа, Животодавца свог, он је пошао за Њим. Где год је бивао, наилазио је на велики отпор, добијао велике батине, али је сабирао народ који је узвикивао да је то свети човек. Он је показао да је сведок Христов, да све што је Христово, то је и његово, да мора да прође и крстоваскрсни пут“ На малом входу, Митрополит Јустин је протосинђела Герману рукопроизвео у чин архимандрита. Уручујући му напрсни крст, Високопреосвећени је рекао да са великим задовољством и радошћу испуњава одлуку Светог Архијерејског Синода и оцу Герману додељује напрсни крст и чин архимандрита, за његов дугогодишњи труд у испуњавању речи Божије. Уз захвалност Богу и своме Архијереју, игуман Манастира архимандрит Герман са братством уручио је Митрополиту Јустину копију Мирослављевог Јеванђеља, чији оригинал је чуван у Манастиру Рачи у току другог светског рата. По завршетку Свете Архијерејске Литургије, приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији. Братство Манастира Раче
Др Влајко Пановић одржао предавање ,,Савремена породица – искушења и изазови“ у Г. Милановцу
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Г. др Јустина, у препуном Дому културе 11.12.2024. у Горњем Милановцу, одржана је још једна у низу трибина ,,Трагање за смислом“. Гост је био еминентни клинички психолог, др Влајко Пановић који је говорио на тему ,,Савремена породица – искушења и изазови“. Веома јасним језиком и конкретним примерима, др Пановић је успео да расветли неке од разлога који доводе до конфликата унутар породице бавећи се комплексним односима супружника, родитеља и деце. Највећи акценат је ставио на значај хришћанског погледа на брак, као и на то колико нас гордост и егоцентризам удаљавају од хармоније у браку и породици. Предавање др Пановића је подстакло присутну публику да се укључи у разговор постављајући многобројна питања што је учинило ово вече веома садржајним, богоугодним, топлим и исцељујућим. протонамесник Здравко Николић
Свештеник Павле Гумеров: Лечење од претеране разоноде
О томе због чега је и колико важан проблем дечјих облика зависности, каква је њихова духовна природа и како изаћи на крај с овим проблемом говори свештеник Павле Гумеров. Као и сваки парохијски свештеник стално имам прилике да видим сузе родитеља због тога што дете губи себе, губи пријатеље, ништа не жели: ни да учи, ни да ради. Не бих желео никога да плашим, али користим прилику и позивам родитеље да са свом озбиљношћу и одговорношћу схвате овај проблем, јер он има тенденцију само ка заоштравању и погоршавању. Обично се људи по савет у вези с зависношћу детета, није важно којом тачно, обраћају прекасно – децом се треба бавити док су мала. Треба добро схватити да је за дете врло лако да доспе у зависност од било које страсти – још увек има слабо развијену вољу, нема животног искуства. Осим тога, деца су много спремнија на ризик од одраслих, имају веома лош инстинкт самозаштите и вишеструко мањи имунитет на слична искушења од одраслог. Осим тога, ако имамо у виду најраспрострањенију зависност – од игре, игра је посебно својствена дечјем узрасту, зато наша деца бивају масовно заражена управо овом врстом зависности. Нажалост, засад се зависност од игре званично не сматра болешћу, иако лекари и стручњаци у целом свету звоне на узбуну. На пример, истраживања водећег британског универзитета Trent University су показала да 12% контролне групе од 7.000 људи има симптоме зависности од онлајн компјутерских игара. Стручњаци сматрају да зависност од игара настаје управо због онлајн-игара, дакле, представља један од облика зависности од интернета. Играма које изазивају најјачу зависност најчешће се сматрају игре у мрежи, посебно MMORPG. Познати су случајеви кад је предуга игра доводила до фаталних последица. У неким земљама, на пример, Кини, Северној и Јужној Кореји, већ се на државном нивоу баве овим проблемом. Тамо се отварају медицинске установе и праве програми за лечење и превенцију зависности од игре. У Енглеској је на бази рехабилитационог центра Broadway Lodge отворено одељење, специјализовно за рад с игроманима. Министарство културе и спорта Јужне Кореје је направило специјални програм намењен борби против зависности од игре, од које пати преко два милиона корисника у земљи. У Кини, где је по аналитичким подацима око 13% корисника мреже зависно од онлајн игара или интернета, још од 2007. године ради летњи рехабилитациони камп. Министарство за информисање и везе у Вијетнаму планира да уведе строга ограничења – провајдери и власници кафића у којима постоји могућност играња мораће да блокирају могућност играња онлајн-игара од 10 увече до 8 ујутру. А у нашем друштву је засад, нажалост, однос према овоме изузетно лакомислен. Родитељи обично звоне на узбуну ако на пример, адолесцент почиње да пије и да пуши траву, али обично не виде ништа лоше у томе што дане проводи испред компјутера: кажу, кад порасте научиће и постаће потпуно нормалан човек. Због тога пажњу на проблем обраћају тек онда кад дете постане већ сасвим неурачунљиво. По правилу, то се дешава у пубертету кад је с њим најтеже комуницирати – то су године протеста и самодоказивања. Ако се од малог детета може сакрити кабел од компјутера и све држати под контролом, код пубертетлије то обично не пролази: он лако може да потре све родитељске забране. Данас живимо у тржишном друштву које се не брине апсолутно ни за шта друго осим за остваривање профита. Компјутерске игре које се производе раде управо на принципу «пецања» на зависност: на пример, везане су за неку модерну фантазију, претпостављају мноштво нивоа како би се човек бесконачно играо добијајући стално нове и нове осећаје од игре, мењајући услове и повезујући себе с јунацима дате игре. Произвођачи у комплету с игром нуде пакет програма сопствених сценарија за различите нивое игре, прављење сопствених ликова итд. Једном речју, проблем је веома велик и треба бити свестан колико је озбиљан. Буквално данас сам питао познаника – свештеника који је раније имао лекарску праксу: „Шта на ову тему кажу лекари и званична медицина?“ Одговорио ми је да у борби против алкохолне и наркотичке зависности медицина у најбољем случају омогућава да се постигне само стабилна ремисија: лекари помажу човеку да поправи телесну страну чистећи његов организам од присуства психотропних препарата, али саму болест не могу да излече. Зашто? Зато што се заправо ради о духовној болести и ако се човек не бори против ове страсти, ако не лечи своју душу духовним средствима, ова страст га врло брзо напада новим снагама. Тако стоје ствари и са сваком другом страшћу. Само што у случају алкохолизма и наркоманије постоји психофизичка зависност хемијске природе кад се човек без одређених препарата лоше осећа, не само душевно, већ и физички, а нови облици зависности су чисто психолошки – човек зависи од нових осећаја и емоција. Зависност коју разматрамо има више духовну, него физичку природу и у томе се састоји главна опасност од ње! Овде човек нема, као што је на пример, случај с алкохолом и дрогом, непријатне физичке осећаје који могу да га приморају да се бори против болести. Јер, у случају који разматрамо осим кратковидости и бесаних ноћи, све је у принципу пријатно. Ако се дете «упецало» на игру или на интернет, нарочито у пубертету, биће веома тешко да се оно извуче. Познат је случај кад је 2005. године кинеска девојчица због вишедневне непрекидне игре једноставно умрла од исцрпљености и дехидрираности. И у Русији је млади пар који је више сати играо компјутерске игрице затекао мртво своје смрзнуто мало дете које су оставили на балкону. Видите до које мере човек заборавља на своју одговорност! Дрога каква компјутер може да постане, лишава човека разума, одговорности и осећања дужности. За многу децу је улазак у интернет један од начина прилагођавања овом окрутном свету, а често и бекство, одлазак од реалности, кад у стварном животу не успевају да се прилагоде, кад имају слабу комуникацију, и кад се уопште лоше осећају у души. Ако се говори уопштено, свака зависност за човека представља бекство у непостојећи свет где му је удобно и где нема проблема. Деца која пате од компјутерске зависности вероватно се осећају усамљеном, пате од недостатка пажње и разумевања од стране блиских људи, пре свега родитеља. А често родитељи сами посаде малишана
Најава: 21.12.2024. у 19. 00, Подгорица, Представљање издаваштва Епархије жичке
Најава: 22.12.2024. у 19.00, Бар, Представљање издаваштва Епархије жичке
Митрополит Јустин: Истинита вера подразумева велику упорност и наду у Господа
На дан Оданија Ваведења Пресвете Богородице 8. децембра 2024. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића) и братства овога храма. Литургијска заједница могла је да чује надахнуту беседу свога Митрополита који нас је поучио о правој и истинитој вери. Пример праве истините вере имамо из данашњег прочитаног Јеванђеља. Крвоточива жена која се дотакла Господа Исуса Христа и старешина синагоге Јаир, чију је кћерку Спаситељ васкрсао, показали су велику упорност, наду, осведочену веру, верујући да само Господ има сву силу и власт над болестима, животом и смрћу. Да бисмо своју веру ојачали, потребно је да држимо заповести Божије и да кроз испуњавање воље Божије задобијемо вечно спасење и живот. Чиста вера има своје упориште у истини и благодати, да предамо целог себе Богу Који ће нас водити и руководити до Царства Небеског, истакао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Лепоти евхаристијског сабрања допринело је и појање протопсалта господина Ивана Трајковића, као и нашег црквеног хора ,,Свети Сава“. На општу радост, мноштво деце и народа приступило је Светој Чаши и причестивши се Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Ђакон Димитрије Радмилац
Др Ведран Голијанин, Кад су људи постајали хришћани – ново дело у издаваштву Епархије жичке
Српску теологију, у издаваштву Епархије жичке и благословом Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита жичког Господина др Јустина, обогатила је новоиздата монографија Кад су људи постајали хришћани: Историјски развој хришћанске мисионарске методологије, аутора др Ведрана Голијанина – доцента на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву. Уредници монографије су вероучитељ Милорад М. Васиљевић и протојереј др Слободан Јаковљевић. Рецензију књиге потписују проф. др Љубивоје Стојановић, проф. др Зорица Кубурић, проф. др Владан Бартула, проф. др Саша Шољевић. Аутор кроз четири поглавља пружа свеобухватну историјску анализу разлога због којих су људи током различитих епоха примали хришћанство: у „ранохришћанском добу катакомбне Цркве, ери тзв. хришћанске васељене, колонијалном и савременом добу“ (9). Са теолошком и историјском прецизношћу, аутор истражује културне, друштвене и духовне факторе који су утицали на такве одлуке појединаца или заједница. Осим изврсне аргументације, научној озбиљности ове монографије доприноси опширан одабир како домаће, тако и стране литературе. Поред језика који је лишен претераног академизма, чинећи тако књигу доступну свим читаоцима, писац на сликовит начин приближава тему коју анализира. Неоспорно је да је са оваквим делом, као и многим другим запаженим радовима, професор Голијанин пионир у систематичном бављењу мисиологијом међу богословима Српске Православне Цркве. Такође, мимо разлога за прихватање хришћанства, аутор се бави и мисионарском методологијом: „Уместо историје мисије, пред читаоцем се налази историјски преглед развоја хришћанске мисионарске методологије или, другим речима, прича о начинима на које су мисионари проповедали Христа нехришћанима и начинима на које су нехришћани реаговали на ову проповед“ (8). У првом поглављу монографије, насловљеном Vicisti, Galilaee! Галилејац који је покорио Рим, аутор описује како су хришћани користили јеврејску Библију (Стари Завет) да би убедили Јевреје да је Исус Христос обећани Месија. Потом, он објашњава на који начин су хришћани паганску философију, религију и уметност тумачили Грцима и Римљанима као хришћанске – оне су, како су хришћани тврдили, садржавале тајанствене знакове који упућују на Христа. Аутор описује како је виђење императора Константина Великог, у којем му се на небу указао знак крста са поруком In hoc signo vinces (У овом знаку ћеш победити), било један од одлучујућих тренутака за прихватања хришћанства као слободне религије у Римској империји. Осим овог чуда, пут ка христијанизацији многих Римљана отворила су страдања хришћана. У делу се истиче како су мучеништва и храброст првих хришћана у суочавању са смрћу оставила снажан утисак на Римљане. Пагани су били задивљени спремношћу хришћана да дословно испуњавају Христове заповести о љубави према другима. У том контексту, на пример, аутор износи задивљујуће примере хришћана који су током великих епидемија лечили болесне пагане одбачене од својих породица: „То је нарочито дошло до изражаја у катастрофалним епидемијама које су задесиле Римску империју, најпре у време тзв. Галенове куге (165–180), а онда и током тзв. Кипријанове куге (око 250–270)“ (43). Савременом хришћанском читаоцу, који је пре свега неколико година посведочио пандемију вируса корона, поступци његових предака могу бити повод за нове мисаоне рефлексије. Из тог разлога, индикативно је да се аутор бави увек актуелним темама – страдање слуге Господњег, услед разних неприлика, присутно је како у давнини, тако и данас. У поглављу Res publica Christiana: Рађање хришћанске васељене аутор пише о даљем крштењу Римске империје и Европе. Он нарочито анализира сукобе између хришћанских вођа и крштених римских императора у дешавањима која су обликовала нову хришћанску државу. Такође, пише и о томе како је Римска империја, прихватајући нову веру, прогонила стару религију, те је тиме увела репресију у проповед Јеванђеља. У том светлу, истиче се да су прве монашке заједнице аутентично чувале хришћанску истину, а не насилни владари: „То је било време када се у пустињама Египта, Палестине и Сирије развило монаштво које ће постати најзначајнија мисионарска сила у историји хришћанства, неупоредиво доследнија изворним јеванђелским идеалима од државних службеника који су уништавали старе храмове и понекад убијали тврдокорне пагане“ (9). Насилну философију покрштавања „огњем и мачем“ усваја Карло Велики и многи други владари. Поглавље нуди увиде у парадоксалне аспекте христијанизације једне државе. Рана Црква, која је била прогоњена, постала је инструмент прогона под велом нове државне религије. Аутор указује на конфликт између аутентичне вере и политичке моћи као средства принуде. Монашке заједнице су представљале тихи али снажни отпор насилној „евангелизацији“. Но, аутор указује и на то да су кроз историју извесни црквени поглавари приступали репресивној мисионарској философији: „Уништење демонских култова је схватано као дужност државе, мисионарски метод и чак као пастирска одговорност Цркве, па су неретко епископи били задужени да руше паганске храмове или да их претварају у цркве“ (86). Професор Голијанин доноси слику историјског хришћанства – чланови Цркве су светитељи, али и грешни људи, те је због тога оно сведочено на разне начине. Поглавље Lumen ad revelationem gentium: Слуге Христове и господари света пружа казивање о крштавању неевропских народа од стране европских колонијалних сила. С тим у вези, аутор, на пример, пише о изузетно насилној проповеди хришћанства од стране Шпанаца на просторима Америке. Но, као у сваком поглављу, нису изостављени светли примери мисионара попут „заштитника Индијанаца“ Бартоломеа де Лас Касаса (1484–1566). У поглављу се анализирају и мисионарења Португалаца на Далеком истоку. Аутор посебно истиче чињеницу да су Португалци оживели стару идеју о тајним предзнацима Христа у паганској философији. Пажња је посвећена и проповеди хришћанства на Аљасци и у Русији: три светитеља, Филарет, Макарије и Инокентије, показују одлучност да се Библија преводи на народни језик, што ће изазвати отпор у црквеним круговима. Посебно је интересантан начин проповеди хришћанства у Јапану и Кини. Аутор о Кинезима пише: „Као некад Јеврејима (1 Кор 1, 23), крст Христов је Кинезима био саблазан, па је ово ʻконтроверзноʼ учење чувано за последње кораке адаптације“ (181). Анализирајући 17. век у Јапану, који је обележен свирепим прогонима хришћана, аутор о Јапанцима бележи: „Оставши без мисионара, јапански обраћеници повукли су се у катакомбне заједнице. У њиховом случају видимо пример самосталне адаптације, без страног надзора, због које их многи Европљани уопште не би сматрали хришћанима“ (187). У светлости наведеног, читаоци ће пронаћи фасцинантне податке о јапанским „киришитанима“ (хришћанима) или „какуре киришитанима“ (тајним хришћанима). Дакле, професор Голијанин успева да истакне комплексност мисионарских напора, који често нису били искључиво вођени верским идеалима већ и колонијалним амбицијама. Свака од ових прича открива изазове мисионарства, али и снагу хришћанске
Почело снимање библиодраме „Патријарх Авраам“
Дана 7. децембра 2024. године започето је снимање библиодраме „Патријарх Авраам“, пројекта који су осмислили и реализовали ученици Основне школе „Академик Миленко Шушић“ из Гуче, под вођством вероучитеља Дарка Стевановића. Пројекат је осмишљен као креативан начин оживљавања библијских прича и духовних вредности, и кроз сценски израз има за циљ да приближи верске теме како деци, тако и широј заједници. Снимање библиодраме било је реализовано уз стручну помоћ редитељке Саре Милановић и сниматеља Владимира Видојевића, који су својим професионализмом значајно допринели успешном започетом процесу. Без њихове посвећености и стручности, овај пројекат не би достигао такав ниво креативности и квалитета. Редитељка Сара Милановић и сниматељ Владимир Видојевић су, кроз своје умешно руковођење процесом снимања, успели да створе амбијент који ће овај пројекат учинити трајним духовним наслеђем за све учеснике и гледаоце. Библиодрама „Патријарх Авраам“ је до сада изведена на неколико значајних места: Центар за културу општине Лучани у Гучи, Православни богословски факултет у Београду, Богословију у Крагујевцу и Установу културе „Божидарац“ у Београду. Свако од ових извођења је оставило дубок утисак на публику, обогаћујући духовни и културни живот заједнице. Снимање је започето у просторијама Удружења „Драгачевско Сунце“, које су за ову прилику прилагођене и адаптиране за потребе снимања, као и у дому Александра Ковачевића, где је забележена сцена у којој отац прича сину причу о патријарху Аврааму. Овај мотив, родитељског преношења верских вредности, присутан је у свим сценама библиодраме, наглашавајући дубоку важност вере и традиције. Пројекат је, иако скроман у средствима, био реализован са великим ентузијазмом и љубављу, чиме је поново доказано да креативност и посвећеност надмашују ограничења техничких ресурса. Библиодрама ће, у свом завршном облику, представљати уметничку и духовну инспирацију за све који буду имали прилике да је виде, подстичући дубље разматрање божанских порука које Писмо преноси. Дарко Стевановић, вероучитељ
Света Тајна Јелеосвећења у Пожеги
„Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника и подигнуће га Господ; и ако је грех учинио, опростиће му се.“ (Јак 5, 14-15) У петак 06. децембра 2024. године у 17 часова, у Храму Света Три Јерарха у Пожеги, служен је Акатист Светој Петки и у наставку Света Тајна Јелеосвећења. У присуству многобројног верног народа Свету Тајну служило је братство храма, уз саслужење пароха лучанског протојереја-ставрофора Далибора Милошевића. Вероучитељ ђакон Милан Селенић ученике Гимназије у оквиру практичног часа верске наставе упознао је са овом Светом Тајном, кроз коју верујући човек добија благодаћу Духа Светога исцељење душе и тела, као и опроштај грехова. Већина верника су понели уље, брашно и списак са именима својих сродника који су поменути у молитвама. Свештеници су молили Господа да подари исцељење душе и тела како присутнима, тако и онима болеснима који нису могли приступити овом Светом сабрању. Сви присутни верници су помазивани освештаним јелејем, а свако од њих је добио освештано уље и брашно, које су понели да употребе у својим домовима за благослов. У својој беседи на крају службе, чредни парох протојереј Дејан Ракић, обратио се верујућем народу. Најпре је подсетио да нису само уље и брашно по себи исцељујући, већ молитва коју приносимо Богу за исцељење нас и наших ближњих. Ову Свету Тајну коју смо данас служили запечатимо Тајном над Тајнама, Светом Евхаристијом, Светом Тајном Причешћа, животворном Крвљу и Телом нашег Господа Исуса. Ђакон Милан Б. Селенић
Свети Владика Николај, Ко је ко у причи о Милостивом Самарјанину?
А Исус одговарајући рече: човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише разбојници, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га полумртва. А случајно силажаше тим путем свештеник неки, и видевши га мимоиђе. А тако и Левит кад је био на оном месту, приступи и видевши га мимоиђе. А Самарјанин некакав ходећи дође код њега, и видевши га сажали се. И приступивши зави му ране, и зали уљем и вином, и посади га на свога скота и доведе у гостионицу, и потруди се око њега. И сутрадан полазећи извади два сребрника те даде крчмару, и рече му: подвори га, и што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим (Лк 10, 30-35). (…) Ко је тај човек који силажаше из Јерусалима у Јерихон? То је Адам и сав род људски што је произашао од Адама. Јерусалим означава небеско обиталиште првостепеног човека у рајској моћи и красоти, у близини Бога и светих ангела Божјих; Јерихон – земну долину плача и смрти. Разбојници су зли дуси, безбројне слуге Сатане, који је и навео Адама на грех непослушности према Богу. Као највећи пакосници рода људског зли дуси нападају на људе, свлаче са њихове душе божанску одежду страха, вере и благочешћа; рањавају душу гресима и пороцима, и онда се привремено удаљују, док душа крај друма живота у очајању лежи не могући да крене ни напред ни назад. Свештеник и Левит означавају Стари завет, и то: свештеник означава Мојсејев закон а Левит пророке. Избијеном и рањавом човечанству Бог је послао два лекара са извесним лековима, једно је био закон а друго пророци. Но ни један ни други лекар нису се усудили лечити главне и најдубље ране болесника, нанете му самим ђаволима, него су се заустављали само пред мањим мукама, нанетим човеку од човека. Зато се и каже, да и један и други видевши овога тешко рањеног болесника мимоиђоше. Мојсејев закон само је видео човечанство као тешког болесника, но видевши мимоиђе. Пророци су не само видели него су и приступили болеснику, па тек онда мимоишли. Петокњижје Мојсејево је описало болест човечанства и утврдило је, да тој болести на земљи нема лека, него да је прави лек у Бога на небесима. Пророци су пришли ближе полуживој и издишућој души човечанства, такође утврдили још погоршану болест и утешили болесника рекавши му: ми немамо лека, но ево, иде за нама Месија, небески Лекар. И они су мимоишли. Тада је наишао и прави Лекар. Ко је овај Самарјанин? То је сам Господ Исус Христос. Извод из Беседе на Недељу 25. по Духовима
Митрополит Јустин рукопроизвео игумана рачанског Германа (Авакумовића) у чин архимандрита
Дана 13. децембра 2024. када наша Света Црква прославља Светог апостола Андреја, који је крсна слава игумана рачанског протосинђела Германа(Авакумовића), Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит Г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем у Манастиру Рачи. Високопреосвећеном Митрополиту Јустину су саслуживали: архимандрит Сава, игуман Манастира Вујна, архимандрит Тимотеј, игуман Манастира Вазнесења, архимандрит Герман, игуман Манастира Раче, јеромонах Теодосије, игуман Манастира Рујна, протосинђел Урош, игуман Манастира Увца, јеромонах Стефан, игуман Манастира Згодачице, јеромонаси Јулијан, Пантелејмон и Авакум, протојереј-ставрофор Милинко Лукић, Архијерејски намесник рачански, протојереј Војислав Рисимовић, као и владичански ђакон Стефан Симић. Литургији су присуствовале монахиње из Манастира Каменца, Вољавче, Никоља, Јежевице, Стубла, као и мноштво верног народа. Његово Високопреосвештенство Митрополит Јустин је у својој поучној беседи између осталог рекао: „Свети апостол Андреј је врло млад размишљао о вечном животу, вечном спасењу, како да досегне до самога Господа. Када је чуо да Свети Јован Претеча проповеда у Јорданској пустињи, отишао је тамо да га види јер Јован је говорио о покајању. Био је ученик Јованов, а када је срео самога Господа, Животодавца свог, он је пошао за Њим. Где год је бивао, наилазио је на велики отпор, добијао велике батине, али је сабирао народ који је узвикивао да је то свети човек. Он је показао да је сведок Христов, да све што је Христово, то је и његово, да мора да прође и крстоваскрсни пут“ На малом входу, Митрополит Јустин је протосинђела Герману рукопроизвео у чин архимандрита. Уручујући му напрсни крст, Високопреосвећени је рекао да са великим задовољством и радошћу испуњава одлуку Светог Архијерејског Синода и оцу Герману додељује напрсни крст и чин архимандрита, за његов дугогодишњи труд у испуњавању речи Божије. Уз захвалност Богу и своме Архијереју, игуман Манастира архимандрит Герман са братством уручио је Митрополиту Јустину копију Мирослављевог Јеванђеља, чији оригинал је чуван у Манастиру Рачи у току другог светског рата. По завршетку Свете Архијерејске Литургије, приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији. Братство Манастира Раче
Др Влајко Пановић одржао предавање ,,Савремена породица – искушења и изазови“ у Г. Милановцу
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Г. др Јустина, у препуном Дому културе 11.12.2024. у Горњем Милановцу, одржана је још једна у низу трибина ,,Трагање за смислом“. Гост је био еминентни клинички психолог, др Влајко Пановић који је говорио на тему ,,Савремена породица – искушења и изазови“. Веома јасним језиком и конкретним примерима, др Пановић је успео да расветли неке од разлога који доводе до конфликата унутар породице бавећи се комплексним односима супружника, родитеља и деце. Највећи акценат је ставио на значај хришћанског погледа на брак, као и на то колико нас гордост и егоцентризам удаљавају од хармоније у браку и породици. Предавање др Пановића је подстакло присутну публику да се укључи у разговор постављајући многобројна питања што је учинило ово вече веома садржајним, богоугодним, топлим и исцељујућим. протонамесник Здравко Николић
Свештеник Павле Гумеров: Лечење од претеране разоноде
О томе због чега је и колико важан проблем дечјих облика зависности, каква је њихова духовна природа и како изаћи на крај с овим проблемом говори свештеник Павле Гумеров. Као и сваки парохијски свештеник стално имам прилике да видим сузе родитеља због тога што дете губи себе, губи пријатеље, ништа не жели: ни да учи, ни да ради. Не бих желео никога да плашим, али користим прилику и позивам родитеље да са свом озбиљношћу и одговорношћу схвате овај проблем, јер он има тенденцију само ка заоштравању и погоршавању. Обично се људи по савет у вези с зависношћу детета, није важно којом тачно, обраћају прекасно – децом се треба бавити док су мала. Треба добро схватити да је за дете врло лако да доспе у зависност од било које страсти – још увек има слабо развијену вољу, нема животног искуства. Осим тога, деца су много спремнија на ризик од одраслих, имају веома лош инстинкт самозаштите и вишеструко мањи имунитет на слична искушења од одраслог. Осим тога, ако имамо у виду најраспрострањенију зависност – од игре, игра је посебно својствена дечјем узрасту, зато наша деца бивају масовно заражена управо овом врстом зависности. Нажалост, засад се зависност од игре званично не сматра болешћу, иако лекари и стручњаци у целом свету звоне на узбуну. На пример, истраживања водећег британског универзитета Trent University су показала да 12% контролне групе од 7.000 људи има симптоме зависности од онлајн компјутерских игара. Стручњаци сматрају да зависност од игара настаје управо због онлајн-игара, дакле, представља један од облика зависности од интернета. Играма које изазивају најјачу зависност најчешће се сматрају игре у мрежи, посебно MMORPG. Познати су случајеви кад је предуга игра доводила до фаталних последица. У неким земљама, на пример, Кини, Северној и Јужној Кореји, већ се на државном нивоу баве овим проблемом. Тамо се отварају медицинске установе и праве програми за лечење и превенцију зависности од игре. У Енглеској је на бази рехабилитационог центра Broadway Lodge отворено одељење, специјализовно за рад с игроманима. Министарство културе и спорта Јужне Кореје је направило специјални програм намењен борби против зависности од игре, од које пати преко два милиона корисника у земљи. У Кини, где је по аналитичким подацима око 13% корисника мреже зависно од онлајн игара или интернета, још од 2007. године ради летњи рехабилитациони камп. Министарство за информисање и везе у Вијетнаму планира да уведе строга ограничења – провајдери и власници кафића у којима постоји могућност играња мораће да блокирају могућност играња онлајн-игара од 10 увече до 8 ујутру. А у нашем друштву је засад, нажалост, однос према овоме изузетно лакомислен. Родитељи обично звоне на узбуну ако на пример, адолесцент почиње да пије и да пуши траву, али обично не виде ништа лоше у томе што дане проводи испред компјутера: кажу, кад порасте научиће и постаће потпуно нормалан човек. Због тога пажњу на проблем обраћају тек онда кад дете постане већ сасвим неурачунљиво. По правилу, то се дешава у пубертету кад је с њим најтеже комуницирати – то су године протеста и самодоказивања. Ако се од малог детета може сакрити кабел од компјутера и све држати под контролом, код пубертетлије то обично не пролази: он лако може да потре све родитељске забране. Данас живимо у тржишном друштву које се не брине апсолутно ни за шта друго осим за остваривање профита. Компјутерске игре које се производе раде управо на принципу «пецања» на зависност: на пример, везане су за неку модерну фантазију, претпостављају мноштво нивоа како би се човек бесконачно играо добијајући стално нове и нове осећаје од игре, мењајући услове и повезујући себе с јунацима дате игре. Произвођачи у комплету с игром нуде пакет програма сопствених сценарија за различите нивое игре, прављење сопствених ликова итд. Једном речју, проблем је веома велик и треба бити свестан колико је озбиљан. Буквално данас сам питао познаника – свештеника који је раније имао лекарску праксу: „Шта на ову тему кажу лекари и званична медицина?“ Одговорио ми је да у борби против алкохолне и наркотичке зависности медицина у најбољем случају омогућава да се постигне само стабилна ремисија: лекари помажу човеку да поправи телесну страну чистећи његов организам од присуства психотропних препарата, али саму болест не могу да излече. Зашто? Зато што се заправо ради о духовној болести и ако се човек не бори против ове страсти, ако не лечи своју душу духовним средствима, ова страст га врло брзо напада новим снагама. Тако стоје ствари и са сваком другом страшћу. Само што у случају алкохолизма и наркоманије постоји психофизичка зависност хемијске природе кад се човек без одређених препарата лоше осећа, не само душевно, већ и физички, а нови облици зависности су чисто психолошки – човек зависи од нових осећаја и емоција. Зависност коју разматрамо има више духовну, него физичку природу и у томе се састоји главна опасност од ње! Овде човек нема, као што је на пример, случај с алкохолом и дрогом, непријатне физичке осећаје који могу да га приморају да се бори против болести. Јер, у случају који разматрамо осим кратковидости и бесаних ноћи, све је у принципу пријатно. Ако се дете «упецало» на игру или на интернет, нарочито у пубертету, биће веома тешко да се оно извуче. Познат је случај кад је 2005. године кинеска девојчица због вишедневне непрекидне игре једноставно умрла од исцрпљености и дехидрираности. И у Русији је млади пар који је више сати играо компјутерске игрице затекао мртво своје смрзнуто мало дете које су оставили на балкону. Видите до које мере човек заборавља на своју одговорност! Дрога каква компјутер може да постане, лишава човека разума, одговорности и осећања дужности. За многу децу је улазак у интернет један од начина прилагођавања овом окрутном свету, а често и бекство, одлазак од реалности, кад у стварном животу не успевају да се прилагоде, кад имају слабу комуникацију, и кад се уопште лоше осећају у души. Ако се говори уопштено, свака зависност за човека представља бекство у непостојећи свет где му је удобно и где нема проблема. Деца која пате од компјутерске зависности вероватно се осећају усамљеном, пате од недостатка пажње и разумевања од стране блиских људи, пре свега родитеља. А често родитељи сами посаде малишана
Најава: 21.12.2024. у 19. 00, Подгорица, Представљање издаваштва Епархије жичке
Најава: 22.12.2024. у 19.00, Бар, Представљање издаваштва Епархије жичке
Митрополит Јустин: Истинита вера подразумева велику упорност и наду у Господа
На дан Оданија Ваведења Пресвете Богородице 8. децембра 2024. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића) и братства овога храма. Литургијска заједница могла је да чује надахнуту беседу свога Митрополита који нас је поучио о правој и истинитој вери. Пример праве истините вере имамо из данашњег прочитаног Јеванђеља. Крвоточива жена која се дотакла Господа Исуса Христа и старешина синагоге Јаир, чију је кћерку Спаситељ васкрсао, показали су велику упорност, наду, осведочену веру, верујући да само Господ има сву силу и власт над болестима, животом и смрћу. Да бисмо своју веру ојачали, потребно је да држимо заповести Божије и да кроз испуњавање воље Божије задобијемо вечно спасење и живот. Чиста вера има своје упориште у истини и благодати, да предамо целог себе Богу Који ће нас водити и руководити до Царства Небеског, истакао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Лепоти евхаристијског сабрања допринело је и појање протопсалта господина Ивана Трајковића, као и нашег црквеног хора ,,Свети Сава“. На општу радост, мноштво деце и народа приступило је Светој Чаши и причестивши се Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Ђакон Димитрије Радмилац
Др Ведран Голијанин, Кад су људи постајали хришћани – ново дело у издаваштву Епархије жичке
Српску теологију, у издаваштву Епархије жичке и благословом Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита жичког Господина др Јустина, обогатила је новоиздата монографија Кад су људи постајали хришћани: Историјски развој хришћанске мисионарске методологије, аутора др Ведрана Голијанина – доцента на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву. Уредници монографије су вероучитељ Милорад М. Васиљевић и протојереј др Слободан Јаковљевић. Рецензију књиге потписују проф. др Љубивоје Стојановић, проф. др Зорица Кубурић, проф. др Владан Бартула, проф. др Саша Шољевић. Аутор кроз четири поглавља пружа свеобухватну историјску анализу разлога због којих су људи током различитих епоха примали хришћанство: у „ранохришћанском добу катакомбне Цркве, ери тзв. хришћанске васељене, колонијалном и савременом добу“ (9). Са теолошком и историјском прецизношћу, аутор истражује културне, друштвене и духовне факторе који су утицали на такве одлуке појединаца или заједница. Осим изврсне аргументације, научној озбиљности ове монографије доприноси опширан одабир како домаће, тако и стране литературе. Поред језика који је лишен претераног академизма, чинећи тако књигу доступну свим читаоцима, писац на сликовит начин приближава тему коју анализира. Неоспорно је да је са оваквим делом, као и многим другим запаженим радовима, професор Голијанин пионир у систематичном бављењу мисиологијом међу богословима Српске Православне Цркве. Такође, мимо разлога за прихватање хришћанства, аутор се бави и мисионарском методологијом: „Уместо историје мисије, пред читаоцем се налази историјски преглед развоја хришћанске мисионарске методологије или, другим речима, прича о начинима на које су мисионари проповедали Христа нехришћанима и начинима на које су нехришћани реаговали на ову проповед“ (8). У првом поглављу монографије, насловљеном Vicisti, Galilaee! Галилејац који је покорио Рим, аутор описује како су хришћани користили јеврејску Библију (Стари Завет) да би убедили Јевреје да је Исус Христос обећани Месија. Потом, он објашњава на који начин су хришћани паганску философију, религију и уметност тумачили Грцима и Римљанима као хришћанске – оне су, како су хришћани тврдили, садржавале тајанствене знакове који упућују на Христа. Аутор описује како је виђење императора Константина Великог, у којем му се на небу указао знак крста са поруком In hoc signo vinces (У овом знаку ћеш победити), било један од одлучујућих тренутака за прихватања хришћанства као слободне религије у Римској империји. Осим овог чуда, пут ка христијанизацији многих Римљана отворила су страдања хришћана. У делу се истиче како су мучеништва и храброст првих хришћана у суочавању са смрћу оставила снажан утисак на Римљане. Пагани су били задивљени спремношћу хришћана да дословно испуњавају Христове заповести о љубави према другима. У том контексту, на пример, аутор износи задивљујуће примере хришћана који су током великих епидемија лечили болесне пагане одбачене од својих породица: „То је нарочито дошло до изражаја у катастрофалним епидемијама које су задесиле Римску империју, најпре у време тзв. Галенове куге (165–180), а онда и током тзв. Кипријанове куге (око 250–270)“ (43). Савременом хришћанском читаоцу, који је пре свега неколико година посведочио пандемију вируса корона, поступци његових предака могу бити повод за нове мисаоне рефлексије. Из тог разлога, индикативно је да се аутор бави увек актуелним темама – страдање слуге Господњег, услед разних неприлика, присутно је како у давнини, тако и данас. У поглављу Res publica Christiana: Рађање хришћанске васељене аутор пише о даљем крштењу Римске империје и Европе. Он нарочито анализира сукобе између хришћанских вођа и крштених римских императора у дешавањима која су обликовала нову хришћанску државу. Такође, пише и о томе како је Римска империја, прихватајући нову веру, прогонила стару религију, те је тиме увела репресију у проповед Јеванђеља. У том светлу, истиче се да су прве монашке заједнице аутентично чувале хришћанску истину, а не насилни владари: „То је било време када се у пустињама Египта, Палестине и Сирије развило монаштво које ће постати најзначајнија мисионарска сила у историји хришћанства, неупоредиво доследнија изворним јеванђелским идеалима од државних службеника који су уништавали старе храмове и понекад убијали тврдокорне пагане“ (9). Насилну философију покрштавања „огњем и мачем“ усваја Карло Велики и многи други владари. Поглавље нуди увиде у парадоксалне аспекте христијанизације једне државе. Рана Црква, која је била прогоњена, постала је инструмент прогона под велом нове државне религије. Аутор указује на конфликт између аутентичне вере и политичке моћи као средства принуде. Монашке заједнице су представљале тихи али снажни отпор насилној „евангелизацији“. Но, аутор указује и на то да су кроз историју извесни црквени поглавари приступали репресивној мисионарској философији: „Уништење демонских култова је схватано као дужност државе, мисионарски метод и чак као пастирска одговорност Цркве, па су неретко епископи били задужени да руше паганске храмове или да их претварају у цркве“ (86). Професор Голијанин доноси слику историјског хришћанства – чланови Цркве су светитељи, али и грешни људи, те је због тога оно сведочено на разне начине. Поглавље Lumen ad revelationem gentium: Слуге Христове и господари света пружа казивање о крштавању неевропских народа од стране европских колонијалних сила. С тим у вези, аутор, на пример, пише о изузетно насилној проповеди хришћанства од стране Шпанаца на просторима Америке. Но, као у сваком поглављу, нису изостављени светли примери мисионара попут „заштитника Индијанаца“ Бартоломеа де Лас Касаса (1484–1566). У поглављу се анализирају и мисионарења Португалаца на Далеком истоку. Аутор посебно истиче чињеницу да су Португалци оживели стару идеју о тајним предзнацима Христа у паганској философији. Пажња је посвећена и проповеди хришћанства на Аљасци и у Русији: три светитеља, Филарет, Макарије и Инокентије, показују одлучност да се Библија преводи на народни језик, што ће изазвати отпор у црквеним круговима. Посебно је интересантан начин проповеди хришћанства у Јапану и Кини. Аутор о Кинезима пише: „Као некад Јеврејима (1 Кор 1, 23), крст Христов је Кинезима био саблазан, па је ово ʻконтроверзноʼ учење чувано за последње кораке адаптације“ (181). Анализирајући 17. век у Јапану, који је обележен свирепим прогонима хришћана, аутор о Јапанцима бележи: „Оставши без мисионара, јапански обраћеници повукли су се у катакомбне заједнице. У њиховом случају видимо пример самосталне адаптације, без страног надзора, због које их многи Европљани уопште не би сматрали хришћанима“ (187). У светлости наведеног, читаоци ће пронаћи фасцинантне податке о јапанским „киришитанима“ (хришћанима) или „какуре киришитанима“ (тајним хришћанима). Дакле, професор Голијанин успева да истакне комплексност мисионарских напора, који често нису били искључиво вођени верским идеалима већ и колонијалним амбицијама. Свака од ових прича открива изазове мисионарства, али и снагу хришћанске
Почело снимање библиодраме „Патријарх Авраам“
Дана 7. децембра 2024. године започето је снимање библиодраме „Патријарх Авраам“, пројекта који су осмислили и реализовали ученици Основне школе „Академик Миленко Шушић“ из Гуче, под вођством вероучитеља Дарка Стевановића. Пројекат је осмишљен као креативан начин оживљавања библијских прича и духовних вредности, и кроз сценски израз има за циљ да приближи верске теме како деци, тако и широј заједници. Снимање библиодраме било је реализовано уз стручну помоћ редитељке Саре Милановић и сниматеља Владимира Видојевића, који су својим професионализмом значајно допринели успешном започетом процесу. Без њихове посвећености и стручности, овај пројекат не би достигао такав ниво креативности и квалитета. Редитељка Сара Милановић и сниматељ Владимир Видојевић су, кроз своје умешно руковођење процесом снимања, успели да створе амбијент који ће овај пројекат учинити трајним духовним наслеђем за све учеснике и гледаоце. Библиодрама „Патријарх Авраам“ је до сада изведена на неколико значајних места: Центар за културу општине Лучани у Гучи, Православни богословски факултет у Београду, Богословију у Крагујевцу и Установу културе „Божидарац“ у Београду. Свако од ових извођења је оставило дубок утисак на публику, обогаћујући духовни и културни живот заједнице. Снимање је започето у просторијама Удружења „Драгачевско Сунце“, које су за ову прилику прилагођене и адаптиране за потребе снимања, као и у дому Александра Ковачевића, где је забележена сцена у којој отац прича сину причу о патријарху Аврааму. Овај мотив, родитељског преношења верских вредности, присутан је у свим сценама библиодраме, наглашавајући дубоку важност вере и традиције. Пројекат је, иако скроман у средствима, био реализован са великим ентузијазмом и љубављу, чиме је поново доказано да креативност и посвећеност надмашују ограничења техничких ресурса. Библиодрама ће, у свом завршном облику, представљати уметничку и духовну инспирацију за све који буду имали прилике да је виде, подстичући дубље разматрање божанских порука које Писмо преноси. Дарко Стевановић, вероучитељ
Света Тајна Јелеосвећења у Пожеги
„Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника и подигнуће га Господ; и ако је грех учинио, опростиће му се.“ (Јак 5, 14-15) У петак 06. децембра 2024. године у 17 часова, у Храму Света Три Јерарха у Пожеги, служен је Акатист Светој Петки и у наставку Света Тајна Јелеосвећења. У присуству многобројног верног народа Свету Тајну служило је братство храма, уз саслужење пароха лучанског протојереја-ставрофора Далибора Милошевића. Вероучитељ ђакон Милан Селенић ученике Гимназије у оквиру практичног часа верске наставе упознао је са овом Светом Тајном, кроз коју верујући човек добија благодаћу Духа Светога исцељење душе и тела, као и опроштај грехова. Већина верника су понели уље, брашно и списак са именима својих сродника који су поменути у молитвама. Свештеници су молили Господа да подари исцељење душе и тела како присутнима, тако и онима болеснима који нису могли приступити овом Светом сабрању. Сви присутни верници су помазивани освештаним јелејем, а свако од њих је добио освештано уље и брашно, које су понели да употребе у својим домовима за благослов. У својој беседи на крају службе, чредни парох протојереј Дејан Ракић, обратио се верујућем народу. Најпре је подсетио да нису само уље и брашно по себи исцељујући, већ молитва коју приносимо Богу за исцељење нас и наших ближњих. Ову Свету Тајну коју смо данас служили запечатимо Тајном над Тајнама, Светом Евхаристијом, Светом Тајном Причешћа, животворном Крвљу и Телом нашег Господа Исуса. Ђакон Милан Б. Селенић