Српску теологију, у издаваштву Епархије жичке и благословом Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита жичког Господина др Јустина, обогатила је новоиздата монографија Кад су људи постајали хришћани: Историјски развој хришћанске мисионарске методологије, аутора др Ведрана Голијанина – доцента на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву. Уредници монографије су вероучитељ Милорад М. Васиљевић и протојереј др Слободан Јаковљевић. Рецензију књиге потписују проф. др Љубивоје Стојановић, проф. др Зорица Кубурић, проф. др Владан Бартула, проф. др Саша Шољевић.
Аутор кроз четири поглавља пружа свеобухватну историјску анализу разлога због којих су људи током различитих епоха примали хришћанство: у „ранохришћанском добу катакомбне Цркве, ери тзв. хришћанске васељене, колонијалном и савременом добу“ (9). Са теолошком и историјском прецизношћу, аутор истражује културне, друштвене и духовне факторе који су утицали на такве одлуке појединаца или заједница. Осим изврсне аргументације, научној озбиљности ове монографије доприноси опширан одабир како домаће, тако и стране литературе. Поред језика који је лишен претераног академизма, чинећи тако књигу доступну свим читаоцима, писац на сликовит начин приближава тему коју анализира. Неоспорно је да је са оваквим делом, као и многим другим запаженим радовима, професор Голијанин пионир у систематичном бављењу мисиологијом међу богословима Српске Православне Цркве. Такође, мимо разлога за прихватање хришћанства, аутор се бави и мисионарском методологијом: „Уместо историје мисије, пред читаоцем се налази историјски преглед развоја хришћанске мисионарске методологије или, другим речима, прича о начинима на које су мисионари проповедали Христа нехришћанима и начинима на које су нехришћани реаговали на ову проповед“ (8).
У првом поглављу монографије, насловљеном Vicisti, Galilaee! Галилејац који је покорио Рим, аутор описује како су хришћани користили јеврејску Библију (Стари Завет) да би убедили Јевреје да је Исус Христос обећани Месија. Потом, он објашњава на који начин су хришћани паганску философију, религију и уметност тумачили Грцима и Римљанима као хришћанске – оне су, како су хришћани тврдили, садржавале тајанствене знакове који упућују на Христа. Аутор описује како је виђење императора Константина Великог, у којем му се на небу указао знак крста са поруком In hoc signo vinces (У овом знаку ћеш победити), било један од одлучујућих тренутака за прихватања хришћанства као слободне религије у Римској империји. Осим овог чуда, пут ка христијанизацији многих Римљана отворила су страдања хришћана. У делу се истиче како су мучеништва и храброст првих хришћана у суочавању са смрћу оставила снажан утисак на Римљане. Пагани су били задивљени спремношћу хришћана да дословно испуњавају Христове заповести о љубави према другима. У том контексту, на пример, аутор износи задивљујуће примере хришћана који су током великих епидемија лечили болесне пагане одбачене од својих породица: „То је нарочито дошло до изражаја у катастрофалним епидемијама које су задесиле Римску империју, најпре у време тзв. Галенове куге (165–180), а онда и током тзв. Кипријанове куге (око 250–270)“ (43). Савременом хришћанском читаоцу, који је пре свега неколико година посведочио пандемију вируса корона, поступци његових предака могу бити повод за нове мисаоне рефлексије. Из тог разлога, индикативно је да се аутор бави увек актуелним темама – страдање слуге Господњег, услед разних неприлика, присутно је како у давнини, тако и данас.
У поглављу Res publica Christiana: Рађање хришћанске васељене аутор пише о даљем крштењу Римске империје и Европе. Он нарочито анализира сукобе између хришћанских вођа и крштених римских императора у дешавањима која су обликовала нову хришћанску државу. Такође, пише и о томе како је Римска империја, прихватајући нову веру, прогонила стару религију, те је тиме увела репресију у проповед Јеванђеља. У том светлу, истиче се да су прве монашке заједнице аутентично чувале хришћанску истину, а не насилни владари: „То је било време када се у пустињама Египта, Палестине и Сирије развило монаштво које ће постати најзначајнија мисионарска сила у историји хришћанства, неупоредиво доследнија изворним јеванђелским идеалима од државних службеника који су уништавали старе храмове и понекад убијали тврдокорне пагане“ (9). Насилну философију покрштавања „огњем и мачем“ усваја Карло Велики и многи други владари. Поглавље нуди увиде у парадоксалне аспекте христијанизације једне државе. Рана Црква, која је била прогоњена, постала је инструмент прогона под велом нове државне религије. Аутор указује на конфликт између аутентичне вере и политичке моћи као средства принуде. Монашке заједнице су представљале тихи али снажни отпор насилној „евангелизацији“. Но, аутор указује и на то да су кроз историју извесни црквени поглавари приступали репресивној мисионарској философији: „Уништење демонских култова је схватано као дужност државе, мисионарски метод и чак као пастирска одговорност Цркве, па су неретко епископи били задужени да руше паганске храмове или да их претварају у цркве“ (86). Професор Голијанин доноси слику историјског хришћанства – чланови Цркве су светитељи, али и грешни људи, те је због тога оно сведочено на разне начине.
Поглавље Lumen ad revelationem gentium: Слуге Христове и господари света пружа казивање о крштавању неевропских народа од стране европских колонијалних сила. С тим у вези, аутор, на пример, пише о изузетно насилној проповеди хришћанства од стране Шпанаца на просторима Америке. Но, као у сваком поглављу, нису изостављени светли примери мисионара попут „заштитника Индијанаца“ Бартоломеа де Лас Касаса (1484–1566). У поглављу се анализирају и мисионарења Португалаца на Далеком истоку. Аутор посебно истиче чињеницу да су Португалци оживели стару идеју о тајним предзнацима Христа у паганској философији. Пажња је посвећена и проповеди хришћанства на Аљасци и у Русији: три светитеља, Филарет, Макарије и Инокентије, показују одлучност да се Библија преводи на народни језик, што ће изазвати отпор у црквеним круговима. Посебно је интересантан начин проповеди хришћанства у Јапану и Кини. Аутор о Кинезима пише: „Као некад Јеврејима (1 Кор 1, 23), крст Христов је Кинезима био саблазан, па је ово ʻконтроверзноʼ учење чувано за последње кораке адаптације“ (181). Анализирајући 17. век у Јапану, који је обележен свирепим прогонима хришћана, аутор о Јапанцима бележи: „Оставши без мисионара, јапански обраћеници повукли су се у катакомбне заједнице. У њиховом случају видимо пример самосталне адаптације, без страног надзора, због које их многи Европљани уопште не би сматрали хришћанима“ (187). У светлости наведеног, читаоци ће пронаћи фасцинантне податке о јапанским „киришитанима“ (хришћанима) или „какуре киришитанима“ (тајним хришћанима). Дакле, професор Голијанин успева да истакне комплексност мисионарских напора, који често нису били искључиво вођени верским идеалима већ и колонијалним амбицијама. Свака од ових прича открива изазове мисионарства, али и снагу хришћанске вере која се укоренила у различитим културним срединама. У том контексту, похвално је и то што монографија пружа историју мисионарства која доприноси разумевању односа између религије, културе и политике.
Поглавље насловљено Per aspera ad astra: И врата пакла неће је надвладати садржи наратив о крају великих православних мисија, а у питању су пропаст кинеске мисије и краткотрајне Кинеске Православне Цркве. Аутор апострофира то да је занемаривање наслеђа Кирила и Методија довело до поткопавања кинеске православне заједнице. Такође, пишући о личностима попут Чарлса Дарвина, проучава разлог сумње у хришћанског Бога. Један од тих разлога јесте чињеница страдања невиних људи: „Дарвин је сумњао, и то пре на основу чињенице страдања недужних бића него на основу своје теорије“ (242). Вечито актуелно питање теодикеје (зашто Бог допушта страдања ако је сведобар и свемоћан?) присутно је у овом поглављу. Читаоци, који се у животу неоспорно сусрећу са животним неприликама, могу пронаћи многа корисна запажања писца. Осим наведеног, писац монографије наводи и то колико је дестабилизацији хришћанства допринео научни атеизам. Он наводи да је могућа сарадња религије и науке те да су многи научници увидели да је атеизам лош и депресиван, што их је потом вратило хришћанству. Такође, описује се прелазак у хришћанство у 20. и 21. веку, како индивидуа, тако и разних заједница. Аутор пише: „Рувим Спартас, Артур Гатуна, Питер Гилквист, Мојсије Бери, Поликарп и Климент Нехамаја – сва ова имена су, нажалост, претежно непозната европским православцима, иако би требало да нам говоре много о нашој сопственој Цркви“ (274–275). Голијанин, кроз све наведене личности, позива читаоце на дубље разматрање и личну рефлексију о хришћанском животу данас. Интердисциплинарни приступ у писању, фокус на маргинализоване личности, рефлексије о савременим изазовима и нагласак на дијалогу између науке и религије чине ово поглавље релевантим и изузетно актуелним – што је случај и са свим претходним.
Коме је заправо ова књига потребна? Аутор објашњава да је ова књига намењена студентима православног богословља, али и људима који нису школовани теолози, а желе сазнати због чега су њихови преци постали хришћани. Такође, монографија је „писана као прилог православној мисиологији“ (8). На 303 стране Голијанин читалачкој јавности доноси монографију која се чита у једном даху. Дело представља одличан темељ за развој савременог мисионарског богословља – како на академском плану, тако и на практичном. Аутор својом пажњом према историјским, културним и духовним чињеницама успева да створи дело које не само информише, већ и инспирише на даље истраживање у области православне мисиологије.
Вероучитељ Милорад М. Васиљевић