Представљање издаваштва Епархије жичке: Божић нас учи да смо од Бога добили највише што има да нам да – самог Себе
У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 21. децембра 2024. године, представљено је издаваштво Епархије жичке „Божић – извор радости, победник туге“. Током вечери говорили су протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке, као и протојереј Александар Јевтић, уредник „Жичког благовесника“.
У уводном дијелу вечери протојереј Александар Јевтић заблагодарио је свима на присуству, а посебно на благослову Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, нагласивши да је заиста посебно добити прилику да тај труд који улажу у издаваштво Епархије жичке и представе.
„Сматрам да је све ово што сада причамо и све то што пише у тим књигама управо један те исти пут, а то је пут да нам буду јасније тајне Божије и да имамо више радости у свом животу, а мање туге“, рекао је прота Александар.
Он је у наставку говорио о дубљем смислу прославе празника Рождества Христовог – Божића, наглашавајући да је потребно разумјети сву ширину овог празника без којег не би било ни цјелокупног нашег спасења, али је дао и посебан осврт на светитељство, јер, како наглашава прота Александар, светитељи су једини међу људима који доживљавају пуноћу радости Раја:
„Приближавамо се полако празнику Божића, па у светлости тог празника ваљало би да разумемо сву ширину празника. Свети Јефрем Сирин у Химнама о Рају описује како то Рај изгледа у његовом духовном виђењу и каже: Унутрашња граница Раја је Дрво познања. Након тога следи појас у коме је Дрво живота, а потом се налази Господ Бог. Адам и Ева су дошли само до Дрвета познања, дакле оне нису искусили пуноћу Раја. И то је оно што бисмо требали да знамо, да искључиву и пуноћу радости доживљавају, доживели су једино светитељи. Управо Јефрем Сирин описује искуство светитеља, за које каже да су им уши испражњене од змијског шаптања. Више демонске силе немају прилику да их на нешто наговоре, као остале људе. Такође каже, да су одевени у потпуно бело одело, као што је оно крштењско, и још једна битна ствар, они живе искуство одсуства бола. То је веома важна дефиниција радости, одсуство бола. И у неким савременим психолошким речницима говори се да је радост стање, емоционално у коме нема бола, у коме је задовољство, док са друге стране јесте туга и присуство бола.“
Прота Александар је у даљем обраћању говорио о присутном дуализму у човјековом животу, у искуству радости и патње – бола, будући да благодат Божију, а самим тим истинску радост, не могу донијети инстант задовољства која нуди овај пролазни свијет:
„Кад посматрате подвиге одређених Светих отаца кад читате Лествицу или нека друга штива, ви видите да је то прилично суров начин живота, али резултат је дејство Духа Светога – благодат која доноси радост коју не могу да донесу тренутна инстант задовољства овог света, ма како она била лепа или пожељна. И у том смислу су многи Свети оци писали, али писали су и многи писци, међу њима и Његош на том трагу каже: Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда. Дакле, то искуство помешаности у животу је препознато као једна нормална стварност и као једно здраво човеково постојање. Свети Варнава Настић (викарни епископ хвостански Српске православне цркве) каже на једном месту у приступној беседи епископској: Мој живот ће бити радосно пењање са Христом на Голготу. Данас имамо много људи који сваку жртву одбацују. Кад им наиђе искушење, не користе ту прилику да задобију благодат.“
Он је такође посебан акценат дао и на склад на психосоматском плану, који често бива нарушен кроз неискреност према себи, ближњима и Богу:
„Човек не може сам себе да слаже, макар на несвесном плану, на свесном можда и може, али на несвестном последице те лажи се трпе. И онда имамо много људи који у Цркви проведу деценије, али никако не излазе из тог круга без радосног стања. Зато што њихов организам не прихвата њихову глуму. Зато је потребна једна деконструкција, једна разградња, уз помоћ духовника и исповести и искреног живота према ближњима, да би човек у ствари дошао у позицију да буде искрен према самом себи и да почне његов организам да има један склад, кроз који делује и Божија благодат.“
У наставку прота Александар је истакао да у данашње вријеме постоји велики изазов на пољу општег питања смисла које је у једном значајном дијелу потиснуто кроз тежњу непрестаних радости које одузимају шансу да човјек доживи мале свакодневне радости, које су истинска подршка у подношењу неминовних животних патњи:
„Управо на том пољу, ми данас имамо један велик изазов. Питање смисла је негде потиснуто. Мало ко се данас пита искрено о смислу. Тежи се срећи и задовољству. Недавно сам чуо од једне мајке каже: Ја не желим ништа друго, него само то да мој син стално буде срећан. Ја рекох: То је његова пропаст, та ваша жеља, зато што му ту срећу, ни Ви нити било ко не може обезбедити на свету и она ће бити окидач незадовољства и код Вас и код њега у целом животу. Шта је основни проблем? Што људи управо у тој тежњи, да непрестано буду радосни, немају шансу да доживе мале свакодневне радости које би им биле подршка да поднесу патње, које су неминовне. Ми данас имамо бежање од патње, имамо јаке седативе, имамо анестезиолошке разне процесе. Они немају трпљење баш због тога што нису користили прилике за радост, већ су у неблагодарности свог живота дошли у неком тренутку да патњу виде као једини највећи проблем. То је једно нехришћанско виђење, јер ми видимо мученике, који подносе страшне муке у житијима, али који благодаре.“
Прота Александар је затим подвукао да људи заправо покушавају да анулирају бол, а не да га осмисле, првенствено због тога што су себе саме као субјект и као его поставили као мјерило и радости и туге, што је у директној суупротности живота светитеља који су били поновљен Христов живот:
„Дакле, у тој атмосфери која подразумева да се ми и радујемо патњама, Господ Бог дарује благодат., у супротним ситуацијама, ми непрестано бежимо од патњи, од страдања, и губимо ту прилику која нам је дата. И сада у време пораста депресије, поремећаја личности, напада панике, различитих проблема који су присутни, и статистички, а оно што је још горе, велико коришћења антидепресива и многих других препарата, који се у свакодневници фармацеутске индустрије продају, ми видимо да људи покушавају да анулирају бол, а не да га осмисле. А зашто је то тако? Због тога што су себе као субјект и као его поставили као мерило и радости и туге. А принцип којим живе светитељи, којим су ти мученици живели, како каже Ава Јустин, свако житије светитеља је поновљен Христов живот.“
Он је нагласио да је један од кључних разлога зашто данашњи човјек није у стању да прими давање из Божије руке управо у томе што нису у стању да благодаре Богу на ономе што имају:
„Старац Емилијан Симонопетритски каже: Данас људи и поред воде и поред хране траже воду и храну. И поред онога што имају, они траже оно што им још као треба. И зато не могу никако давање из Божије руке да приме, јер не благодаре на ономе што имају. Управо томе нас учи Божић, да смо од Бога добили највише што има да нам да, а то је самог Себе. Јер Он, кроз чин оваплоћења се оприсутњава на Светој литургији, кроз Свето причешће ми примамо Бога директно у себе. Тај празник рођења се непрестано одвија међу нама као најизворнији принцип радости и као побједник туге. Ако тражимо друге, бојим се да ћемо бити на погрешном путу. Искуство, одсуства страха, а данашњи човек се много чега плаши на свесном и несвесном плану, јесте управо оно што нам Божић даје. Божић нам даје да живимо као они који знају да је Бог са њима и да та тајна Божића непрестано се обнавља, посебно на празник у коме ми идемо у сусрет Рождества. Али такође и кроз сваку Литургију, јер је Божићом су моугући остали догађаји из домостроја спасења, који чине структуру Литургије и које непрестано искушамо у литургијском животу“, рекао је на крају свог обраћања протојереј Александар Јевтић.
Протојереј др Слободан Јаковљевић је у свом обраћању истакао да осјећа велику част и радост што је на једном таквом светом мјесту какав је Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици. Он је подвукао да посебну част осјећа и због чињенице да је и „Светигора“ као издавачка установа Српске православне цркве и Митрополије црногорско-приморске заиста за узор у погледу мисије у сваком смислу. Посебно је заблагодарио Његовом високопреосвештенству Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију на благослову, као и братији Саборног храма на гостољубљу – посебно протојереју-ставрофору Далибору Милаковићу, директору Издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске „Светигора“, који, како наглашава прота Слободан, његује специјалну везу између Жичке епархије и Митрополије црногорско-приморске. Он је између осталог пренио и срдачне поздраве Високопреосвећеног Митрополита Архиепископа жичког г. Јустина и његових сарадника архимандрита Саве (Илића) и Дамјана (Цветковића).
Текст, фото & видео: Борис Мусић
Извор: Митрополија црногорско-приморска
